Unutar ljudskog bića mogu se razlikovati dva različita stanja pasivne i aktivne odredivosti, i isto toliko stanja pasivne i aktivne odlučnosti. Objašnjenje ove izjave nas najbrže vodi do našeg cilja.
Stanje ljudskog uma pre svakog određenja koje mu daju čulni utisci jeste stanje odredivosti bez ograničenja. Beskonačnost prostora i vremena data je slobodi njegovoj mašti, i pošto, u principu, ništa nije postulirano u ovom ogromnom carstvu mogućnosti, i posledično ništa nije isključeno, ovo stanje neodređenosti može se nazvati praznom beskonačnošću , koja se nikako ne sme mešati sa beskonačnom prazninom.
Sada treba da se probude njegova čula i iz beskonačnog mnoštva mogućih određenja da se izvede jedna jedinstvena stvarnost. U njemu treba da se pojavi koncepcija. Ono što je u prethodnom stanju puke odredivosti bilo samo prazan kapacitet, sada postaje aktivna sila, dobija sadržaj; ali istovremeno, kao aktivna sila, dobija granicu, jer je, kao puki kapacitet, bila neograničena. Stvarnost je tako prisutna, ali beskonačnost je izgubljena. Da bismo opisali oblik u prostoru, moramo ograničiti beskonačni prostor ; da bismo zamislili promenu vremena, moramo podeliti ukupnost vremena . Tako dolazimo do stvarnosti samo kroz granice, do položaja ili stvarnog postavljanja samo kroz negaciju ili isključivanje , do određenja samo kroz suspenziju naše slobodne odredivosti.
Ali puko isključenje nikada ne bi postalo stvarnost, niti puko čulno opažanje ikada postalo predstava, osim ako ne bi postojalo nešto iz čega bi bilo isključeno, osim ako bi kroz apsolutni čin uma negacija bila povezana sa nečim pozitivnim i nepostavljanje postalo suprotnost; ovaj čin uma naziva se prosuđivanje ili mišljenje, a rezultat toga je misao .
Pre nego što možemo da definišemo mesto u prostoru, za nas uopšte nema prostora; ali bez apsolutnog prostora nikada ne bismo mogli da definišemo mesto. Isto važi i za vreme. Pre nego što imamo trenutak, za nas uopšte nema vremena; ali bez večnog vremena nikada ne bismo imali pojam trenutka. Dakle, do celine stižemo samo kroz deo, do neograničenog samo kroz granicu; ali takođe do dela stižemo samo kroz celinu, do granice samo kroz neograničeno.
Ako se, dakle, tvrdi da lepota otvara put čovečanstvu ka prelasku sa osećaja na misao, to nikako ne treba shvatiti kao da lepota može popuniti prazninu koja razdvaja osećaj od misli, koja razdvaja patnju od delovanja; ta praznina je beskonačna i bez intervencije nove i nezavisne sposobnosti, ništa univerzalno ne može večno proizaći iz pojedinačnog, ništa nužno iz slučajnog, ništa trajno iz trenutnog. Misao je neposredno delovanje ove apsolutne sposobnosti, koja, iako mora biti podstaknuta čulima da se izrazi, u samom svom izražavanju toliko malo zavisi od čulnosti da se otkriva samo kroz suprotstavljanje njoj. Nezavisnost kojom deluje isključuje svaki spoljašnji uticaj, i to ne ukoliko pomaže (što sadrži očiglednu kontradikciju), već samo ukoliko daje slobodu misaonim moćima da se izraze prema sopstvenim zakonima, lepota može postati sredstvo koje vodi čoveka od materije ka formi, od osećaja ka zakonima, od ograničenog ka apsolutnom postojanju.
Međutim, ovo pretpostavlja da sloboda moći mišljenja može biti inhibirana, što izgleda protivreči konceptu nezavisne sposobnosti. Jer sposobnost koja ne prima ništa spolja osim materijala za svoju aktivnost može biti ometena samo uskraćivanjem ovog materijala, to jest, samo negativno. Pogrešno je razumeti prirodu uma pripisivati čulnim strastima moć da pozitivno potisnu slobodu uma. Zaista, iskustvo pruža brojne primere gde se moći razuma čine potisnutim u istom stepenu u kojem čulne moći deluju žešće; ali umesto da se ta slabost uma izvodi iz snage emocije, mora se radije objasniti ova preovlađujuća snaga emocije tom slabošću uma. Jer čula ne mogu zamisliti moć protiv osobe osim ukoliko se um slobodno uzdržao od toga da se dokaže kao takav.
Ali pokušavajući da ovim objašnjenjem suprotstavim jednom prigovoru, čini mi se da sam se zapleo u drugo i samo sačuvao nezavisnost uma na račun njegovog jedinstva. Jer kako um može iz sebe izvoditi razloge i za neaktivnost i za aktivnost ako sam nije podeljen, ako sam nije suprotstavljen?
Ovde moramo zapamtiti da imamo posla sa konačnim, a ne beskonačnim duhom. Konačni duh je onaj koji je aktivan samo kroz patnju, koji dostiže Apsolut samo kroz ograničenja, samo ukoliko prima, deluje i stvara materiju. Takav duh će stoga kombinovati nagon ka formi ili ka Apsolutu sa nagonom ka materiji ili ka ograničenjima, što su uslovi bez kojih ne bi mogao ni imati ni zadovoljiti prvi nagon. Kako dve takve suprotstavljene tendencije mogu koegzistirati u istom biću je pitanje koje zaista može zbuniti metafizičara, ali ne i transcendentalnog filozofa. Potonji nikako ne tvrdi da objašnjava mogućnost stvari, već je zadovoljan uspostavljanjem znanja iz kojeg se zamišlja mogućnost iskustva. A pošto bi iskustvo bilo podjednako nemoguće bez te suprotnosti u umu kao i bez njegovog apsolutnog jedinstva, on postavlja oba koncepta sa savršenim autoritetom kao podjednako neophodne uslove iskustva, bez dalje brige o njihovoj kompatibilnosti. Ovo prebivalište dva fundamentalna nagona, uzgred budi rečeno, ni na koji način ne protivreči apsolutnom jedinstvu uma, sve dok se sam um razlikuje od oba nagona . Oba nagona svakako postoje i deluju u njemu , ali sam um nije ni materija ni oblik, ni čulnost ni razum – činjenica koju oni koji dozvoljavaju ljudskom umu da deluje samo tamo gde se njegov proces slaže sa razumom, a koji, tamo gde je to u suprotnosti sa razumom, proglašavaju ga samo pasivnim, izgleda da nisu uvek uzimali u obzir.
Svaki od ova dva osnovna nagona, jednom razvijen, teži po svojoj prirodi i nužno zadovoljenju; ali upravo zato što su oba neophodna, a ipak oba teže suprotstavljenim objektima, ova dvostruka prinuda poništava jedna drugu, a volja održava savršenu slobodu između njih. Stoga je volja ta koja se odnosi prema oba nagona kao prema jednoj moći (kao osnovi stvarnosti), ali nijedan se ne može odnositi prema sebi kao moć protiv drugog. Najpozitivniji nagon ka pravdi, kojih svakako nema nedostatka, ne odvraća nasilnu osobu od nepravde, niti najživlje iskušenje da se prepusti nečim vodi osobu jake volje da prekrši svoje principe. U čoveku nema druge moći osim njegove volje, i samo ono što uništava čoveka - smrt i svaka krađa svesti - može uništiti unutrašnju slobodu.
Nužnost izvan nas određuje naše stanje, naše postojanje u vremenu, putem čulne percepcije. Ova percepcija je potpuno nevoljna i moramo patiti dok ona deluje na nas. Slično tome, nužnost u nama otkriva našu ličnost, podstaknuta tom čulnom percepcijom i kroz njeno suprotstavljanje; jer samosvest ne može zavisiti od volje koja je pretpostavlja. Ova izvorna manifestacija ličnosti nije naša zasluga, a njeno odsustvo nije naša krivica. Samo od onoga ko je svestan zahteva se razum - to jest apsolutna doslednost i univerzalnost svesti; pre toga, on nije čovek i od njega se ne može očekivati nikakav čin čovečnosti. Kao što metafizičar ne može da objasni ograničenja koja slobodan i nezavisan um doživljava kroz čula, tako ni fizičar ne može da shvati beskonačnost koja se manifestuje u ličnosti kao rezultat tih ograničenja. Ni apstrakcija ni iskustvo nas ne vraćaju izvoru iz kojeg izviru naši koncepti univerzalnosti i nužnosti; njihova rana pojava u vremenu skriva ih od posmatrača, a njihovo natčulno poreklo od metafizičkog istraživača. Ali dovoljno, samosvest je tu, i istovremeno sa njenim nepromenljivim jedinstvom, zakon jedinstva je uspostavljen za sve što postoji za čovečanstvo i za sve što treba da nastane kroz čovečanstvo , za njegovo saznanje i delovanje. Neizbežni, nepromenljivi, neshvatljivi, pojmovi istine i prava javljaju se čak i u doba čulnosti, i ne znajući odakle i kako su nastali, čovek opaža večno u vremenu, a nužno u tragu slučaja. Dakle, osećaj i samosvest izviru potpuno bez doprinosa subjekta, a poreklo oba leži i van naše volje i van naše sfere znanja.
Ali ako su oba stvarna, i ako čovek, kroz osećaj, ima iskustvo određenog postojanja, ako ima, kroz samosvest, iskustvo svog apsolutnog postojanja, onda se njegova dva osnovna nagona takođe bude zajedno sa njihovim objektima. Čulni nagon se budi sa iskustvom života (sa početkom individue), racionalni nagon sa iskustvom zakona (sa početkom ličnosti), i tek sada, nakon što su oba nastala, formira se njegova čovečnost. Dok se to nije dogodilo, sve u njemu teče po zakonu nužnosti; ali sada ga ruka prirode napušta, i njegov je zadatak da održi čovečnost koju je priroda usadila i otvorila u njemu. Jer čim dva suprotstavljena osnovna nagona deluju u njemu, oba gube svoju prinudu, a suprotstavljanje dve nužnosti rađa slobodu .
Pismo 20
Da se na slobodu ne može uticati očigledno je iz samog njenog koncepta; ali da je sama sloboda efekat prirode (ova reč uzeta u najširem smislu), a ne ljudska konstrukcija, i da se stoga može unapređivati i inhibirati prirodnim sredstvima, nužno sledi iz prethodnog. Ona počinje tek kada je osoba kompletna i kada su se razvila njena dva osnovna nagona; stoga mora biti odsutna sve dok su oni nepotpuni i jedan od tih nagona je isključen, i mora biti sposobna da se obnovi svime što obnavlja njihovu potpunost.
Sada je zaista moguće identifikovati, kako u celokupnoj ljudskoj vrsti, tako i u pojedinačnom ljudskom biću, trenutak u kojem ljudsko biće još nije potpuno razvijeno i u kojem je jedan od dva nagona aktivan u njemu, isključujući drugi. Znamo da on počinje sa pukim životom da bi završio sa formom, da je individua pre nego što je osoba, da napreduje od ograničenja ka beskonačnosti. Čulni nagon tako stupa na snagu ranije od racionalnog nagona, jer osećaj prethodi svesti, i u ovom prioritetu čulnog nagona nalazimo ključ celokupne istorije ljudske slobode.
Jer sada postoji trenutak kada životni nagon, pošto mu se nagon forme još nije suprotstavio, deluje kao priroda i kao nužnost; kada je osećajnost moć jer čovečanstvo još nije počelo; jer u samom čovečanstvu ne može biti druge moći osim volje. Ali u stanju mišljenja, u koje čovečanstvo sada treba da pređe, razum, upravo suprotno, treba da bude moć, a logička ili moralna nužnost treba da zauzme mesto te fizičke. Ta moć osećaja stoga mora biti uništena pre nego što se zakon može uspostaviti. Stoga nije dovoljno da nešto počne što još nije bilo; nešto što je bilo mora prvo prestati. Čovečanstvo ne može direktno preći sa osećaja na mišljenje; mora napraviti korak unazad , jer samo ukidanjem jednog određenja može nastati njegova suprotnost. Stoga, da bi zamenilo patnju za samoaktivnost, da bi zamenilo pasivno određenje za aktivno, mora biti trenutno slobodno od svakog određenosti i proći kroz stanje puke odredivosti. Stoga, mora se na neki način vratiti u to negativno stanje puke neodređenosti u kojem se našlo pre nego što je bilo šta ostavilo utisak na njegova čula. To stanje, međutim, bilo je potpuno prazno od sadržaja, i sada je ključno pomiriti jednaku neodređenost i jednako neograničenu odredivost sa najvećim mogućim sadržajem, jer iz ovog stanja treba direktno da proiziđe nešto pozitivno. Određenje koje on prima kroz osećaj stoga mora biti sačuvano, jer ne sme izgubiti stvarnost; istovremeno, međutim, mora biti ukinuto ukoliko je ograničenje, jer treba da se dogodi neograničena odredivost. Zadatak je, dakle, istovremeno uništiti i održati određenje stanja, što je moguće samo postavljanjem drugog nasuprot njemu . Zupci vage su jednaki kada su prazni; ali su jednaki i kada sadrže jednake tegove.
Um tako prelazi iz osećaja u misao kroz srednje stanje u kome su čulnost i razum istovremeno aktivni, ali upravo zbog toga se međusobno poništavaju i vrše negaciju kroz suprotstavljanje. Ovo srednje stanje, u kome um nije ni fizički ni moralno primoran, a ipak aktivan na oba načina, zaslužuje da se nazove slobodnim stanjem. A ako se stanje čulnog određenosti naziva fizičkim stanjem, a stanje racionalnog određenosti logičkim i moralnim stanjem, onda se ovo stanje stvarne i aktivne odredivosti mora nazvati estetskim stanjem .
Pismo 21
Kao što sam napomenuo na početku prethodnog pisma, postoji dvostruko stanje odredivosti i dvostruko stanje određenosti. Sada mogu razjasniti ovu izjavu.
Um je odrediv samo ukoliko uopšte nije odrediv; ali je takođe odrediv ukoliko nije isključivo odrediv, tj. ukoliko njegovo određeno stanje nije ograničeno. Prvo je puka neodređenost (on je bez granica jer je bez stvarnosti); drugo je estetska odredivost (on nema granica jer objedinjuje svu stvarnost).
Um je određen ukoliko je uopšte ograničen; ali je takođe određen ukoliko ograničava sebe kroz sopstvenu apsolutnu sposobnost. U prvom slučaju jeste kada opaža; u drugom, kada misli. Dakle, ono što je mišljenje u odnosu na određenost, estetska konstitucija je u odnosu na odredivost; prvo je ograničenje koje proizilazi iz unutrašnje beskonačne moći, drugo je negacija koja proizilazi iz unutrašnje beskonačne punoće. Kao što se opažanje i misao dodiruju u jednoj tački koju u oba stanja um određuje, da je čovek isključivo nešto - ili individua ili osoba - ali se inače beskonačno razlikuju jedno od drugog: tako se i estetska odredivost poklapa sa pukom neodređenošću u jednoj tački koja obe isključuju svako određeno postojanje, budući u svim ostalim aspektima kao ništa i sve, i stoga beskonačno različiti. Ako je, dakle, ovo drugo, neodređenost zbog nedostatka, zamišljena kao prazna beskonačnost , onda se estetska sloboda određivanja, koja je njen stvarni pandan, mora smatrati ispunjenom beskonačnošću : koncepcijom koja se najpreciznije poklapa sa onim što prethodna istraživanja uče.
U estetskom stanju, čovek je stoga ništa , ukoliko se fokusira na jedan rezultat, a ne na celokupnu sposobnost, i smatra da nedostaje bilo kakva posebna odlučnost u njemu. Stoga se moramo potpuno složiti sa onima koji lepotu i raspoloženje koje ona izaziva u našim umovima proglašavaju potpuno ravnodušnim i neproduktivnim u pogledu znanja i sklonosti . Oni su apsolutno u pravu; jer lepota ne daje apsolutno nikakav pojedinačni rezultat, ni za intelekt ni za volju; ona ne postiže nijednu pojedinačnu svrhu, ni intelektualnu ni moralnu; ne pronalazi nijednu pojedinačnu istinu, ne pomaže nam da ispunimo nijednu pojedinačnu dužnost i, jednom rečju , podjednako je nesposobna za formiranje karaktera i prosvetljenje uma. Kroz estetsku kulturu, dakle, lična vrednost osobe ili njeno dostojanstvo, ukoliko to može zavisiti samo od njih samih, ostaje potpuno nedefinisano i ništa se dalje ne postiže osim što im je sada priroda omogućila da od sebe naprave ono što žele – da im se potpuno vrati sloboda da budu ono što bi trebalo da budu.
Ali upravo kroz to se postiže nešto beskonačno. Jer čim se setimo da mu je upravo ta sloboda oduzeta jednostranim ograničenjima prirode u percepciji i isključivim zakonodavstvom razuma u mišljenju, moramo sposobnost koja mu se vraća u estetskom raspoloženju smatrati najvišim od svih darova, darom čovečnosti. Svakako, on već poseduje ovu čovečnost u principu pre bilo kog konkretnog stanja koje može da dostigne; ali u stvarnosti, on je gubi sa svakim konkretnim stanjem u koje uđe, i ona mu mora biti vraćena iznova svaki put kroz estetski život ako želi da bude u stanju da pređe u suprotno stanje.
Stoga je ne samo poetski dozvoljeno, već i filozofski ispravno, nazvati lepotu našim drugim stvaraocem. Jer iako ona samo omogućava čovečanstvo i inače ostavlja našoj slobodnoj volji da odlučimo u kojoj meri ga zapravo želimo stvoriti, ona deli ovu karakteristiku sa našim prvobitnim stvaraocem, prirodom, koja nam takođe nije podarila ništa više od sposobnosti za čovečanstvo, ali njenu upotrebu ostavlja našoj sopstvenoj volji.
Pismo 22
Ako se, dakle, estetsko raspoloženje uma mora smatrati ničim u jednom pogledu – naime, čim se usmerimo na pojedinačne i specifične efekte – ono se, u drugom pogledu, mora smatrati stanjem najviše stvarnosti, ukoliko se obraća pažnja na odsustvo svih ograničenja i na zbir sila koje zajednički deluju u njemu. Stoga se više ne može kriviti one koji proglašavaju estetsko stanje najplodnijim u pogledu znanja i morala. Oni su potpuno u pravu; jer raspoloženje uma koje obuhvata celo čovečanstvo nužno mora, u svojoj meri, uključivati i svaki njegov pojedinačni izraz; raspoloženje uma koje uklanja sva ograničenja iz celokupne ljudske prirode nužno mora ukloniti ta ograničenja i iz svakog njenog pojedinačnog izraza. Upravo zato što ne štiti nijednu pojedinačnu funkciju čovečanstva na ekskluzivan način, ono je korisno svima bez razlike i ne favorizuje nijednu funkciju preferencijalno samo zato što je ona osnova mogućnosti za sve. Sve ostale vežbe daruju neku posebnu sudbinu umu, ali zauzvrat postavljaju i određenu granicu; samo estetsko vodi ka neograničenom. Svako drugo stanje koje možemo postići upućuje nas nazad na prethodno i zahteva sledeće za svoje rešenje; samo je estetika celina sama po sebi, jer u sebi objedinjuje sve uslove svog nastanka i svog nastavka. Samo ovde se osećamo kao da smo otrgnuti od vremena, a naša čovečnost se izražava čistotom i integritetom kao da još nije umanjena uticajem spoljašnjih sila.
Ono što laska našim čulima u neposrednom osećaju otvara naš meki i okretni um za svaki utisak, ali nas takođe čini manje sposobnim za napor u istoj meri. Ono što napreže naše misaone moći i poziva apstraktne pojmove jača naš um za svaku vrstu otpora, ali ga i očvršćuje u istoj srazmeri i lišava nas prijemčivosti koliko nam pomaže većoj samoaktivnosti. Upravo iz tog razloga, oba nužno dovode do iscrpljenosti na kraju, jer materija ne može dugo biti bez oblikovne moći, niti moć dugo bez oblikovne materije. Ako smo se, s druge strane, predali uživanju u istinskoj lepoti, onda smo u tom trenutku podjednako gospodari svojih pasivnih i aktivnih moći, i sa jednakom lakoćom ćemo se okrenuti ozbiljnosti i igri, odmoru i kretanju, popuštanju i otporu, apstraktnom mišljenju i intuiciji.
Ova duboka smirenost i sloboda uma, kombinovane sa snagom i energijom, jeste raspoloženje u kojem bi nas pravo umetničko delo trebalo da napusti, i nema sigurnijeg kamena istinskog estetskog kvaliteta. Ako se, nakon takvog iskustva, nađemo posebno skloni ka jednom određenom načinu osećanja ili delovanja, dok smo nespretni i nezadovoljni prema drugom, to služi kao nepobitan dokaz da nismo doživeli čisto estetski efekat, bilo da je to bilo zbog samog predmeta, našeg načina osećanja ili (kao što je skoro uvek slučaj) oboje istovreme
Pošto se u stvarnosti ne može pronaći čisto estetski efekat (jer čovek nikada ne može pobeći zavisnosti sila), izvrsnost umetničkog dela može se sastojati samo u njegovom većem približavanju tom idealu estetske čistote. I uprkos svoj slobodi do koje može biti uzdignuto, uvek ćemo ga ostaviti sa određenim raspoloženjem i posebnim pravcem. Što je raspoloženje opštije i što je pravac koji našem umu daje određeni umetnički žanr i određeni proizvod iz njega manje ograničen, to je taj žanr plemenitiji, a takav proizvod izvrsniji. To se može proveriti delima iz različitih umetnosti i različitim delima iste umetnosti. Lepu muziku ostavljamo sa živim osećanjem, lepu pesmu sa animiranom maštom, lepu skulpturu ili zgradu sa probuđenim umom; ali ko god bi nas pozvao na apstraktno razmišljanje odmah nakon dubokog muzičkog iskustva, ili nas koristio u odmerenom zadatku svakodnevnog života odmah nakon dubokog poetskog iskustva, ili probudio našu maštu i iznenadio naša osećanja odmah nakon razmišljanja o lepim slikama i skulpturama, ne bi dobro izabrao svoje vreme. Razlog je taj što čak i najgenijalnija muzika, po samoj svojoj prirodi , i dalje održava veći afinitet sa čulima nego što to dozvoljava istinska estetska sloboda; da čak i najsrećnija pesma i dalje više učestvuje u proizvoljnoj i slučajnoj igri mašte, kao njenog medijuma , nego što to dozvoljava unutrašnja nužnost istinske lepote; i da se čak i najizvrsnije umetničko delo, a možda i ovo najviše od svih, graniči sa ozbiljnom naukom kroz određenost svog koncepta svom dejstvu na um . Muzika, u svojoj najvišoj prefinjenosti, mora da poprimi oblik i da nas utiče spokojnom snagom antike; vizuelna umetnost, u svom najvišem savršenstvu, mora da postane muzika i da nas pokrene kroz neposredno čulno prisustvo; poezija, u svom najsavršenijem razvoju, mora, poput muzike, snažno da nas obuhvati, ali istovremeno, poput skulpture, da nas okruži spokojnom jasnoćom. Upravo u tome se otkriva savršen stil u svakoj umetnosti: u tome što zna kako da ukloni svoja specifična ograničenja, a da pritom ne eliminiše svoje specifične prednosti, i da joj, mudrom upotrebom svojih prepoznatljivih karakteristika, daje univerzalniji karakter.
I umetnik mora da prevaziđe ne samo ograničenja svojstvena specifičnoj prirodi njegove umetničke forme, već i ona svojstvena određenoj temi sa kojom radi. U istinski lepom umetničkom delu, sadržaj ne bi trebalo da radi ništa, dok forma treba da radi sve; jer je samo kroz formu pogođeno celokupno ljudsko biće, dok sadržaj utiče samo na pojedinačne sposobnosti. Sadržaj, koliko god uzvišeni i prostrani bio, uvek ima ograničavajući efekat na um, i samo od forme se može očekivati istinska estetska sloboda. Dakle, prava tajna majstorske umetnosti leži u činjenici da on pokorava temu kroz formu ; i što je tema sama po sebi impozantnija, preteranija i zavodljivija, to autonomnije potvrđuje svoj efekat, ili što je gledalac skloniji da se direktno angažuje sa temom, to je trijumfalnija umetnost koja potiskuje prvu i potvrđuje svoju vlast nad drugom. Um gledaoca i slušaoca mora ostati potpuno slobodan i nepovređen; mora izaći iz umetnikovog magičnog kruga čist i savršen, kao iz ruku stvaraoca. Najneozbiljnija tema mora se tretirati na takav način da ostanemo skloni da direktno pređemo sa nje na najstrožu ozbiljnost. Najozbiljnija tema mora se tretirati na takav način da zadržimo sposobnost da je odmah zamenimo za najlakšu igru. Umetnost emocija, poput tragedije, nije prigovor: jer prvo, one nisu potpuno slobodne umetnosti, budući da su podređene određenoj svrsi (patetičnoj), i drugo , nijedan pravi poznavalac umetnosti neće poreći da su dela, čak i ona ove klase, tim savršenija što više čuvaju slobodu emocija, čak i u najvišoj oluji emocija. Lepa umetnost strasti postoji; ali lepa strastvena umetnost je kontradikcija, jer je neizbežni efekat lepote sloboda od strasti. Ništa manje kontradiktoran nije ni koncept lepe poučne (didaktičke) ili unapređujuće (moralne) umetnosti, jer ništa ne protivreči konceptu lepote više nego davanje umu određene tendencije.
Međutim, sama činjenica da je delo efikasno kroz svoj sadržaj ne ukazuje uvek na nedostatak forme u samom delu; ona podjednako često može ukazivati na nedostatak forme kod kritičara. Ako je kritičar ili previše napet ili previše opušten; ako su navikli da opažaju isključivo svojim intelektom ili isključivo svojim čulima, onda će se čak i kod najsrećnije celine fokusirati samo na delove, a kod najlepše forme samo na materijal. Prijemčivi samo za sirovi element , oni prvo moraju demontirati estetsku organizaciju dela pre nego što mogu pronaći bilo kakvo uživanje u njemu i pažljivo iskopati pojedinačne elemente koje je majstor, sa beskonačnom umetnošću, utkao u harmoniju celine. Njihovo interesovanje za to je apsolutno ili moralno ili fizičko; to je upravo ono što treba da bude, a ne estetsko. Takvi čitaoci uživaju u ozbiljnoj i strastvenoj pesmi kao u propovedi, a u naivnoj ili razigranoj kao u opojnom piću. A ako su bili dovoljno neukusni da zahtevaju pouku od tragedije i epa, čak i od Mesije, neizbežno će naći uvredu u anakreontskoj ili Katulovoj pesmi.
Pismo 23
Nastavljam nit svog istraživanja, koje sam prekinuo samo da bih primenio utvrđene principe na izvođačke umetnosti i na evaluaciju njihovih dela.
Prelaz iz pasivnog stanja osećanja u aktivno stanje mišljenja i volje dešava se samo kroz međustanje estetske slobode. I iako ovo stanje samo po sebi ne odlučuje ništa o našim uvidima ili uverenjima, ostavljajući tako našu intelektualnu i moralnu vrednost potpuno neproblematičnom, ono je ipak neophodan uslov pod kojim jedino možemo doći do uvida i uverenja. Ukratko : ne postoji drugi način da se čulno ljudsko biće učini racionalnim nego da se prvo učini estetskim.
Ali, mogli biste prigovoriti, da li je ovo posredovanje apsolutno neophodno? Zar istina i dužnost ne bi trebalo da budu u stanju da se same i kroz sebe prihvate u čulnoj osobi? Na ovo moram odgovoriti: ne samo da mogu, već apsolutno moraju da duguju svoju odlučujuću moć isključivo sebi, i ništa ne bi bilo suprotnije mojim prethodnim tvrdnjama nego kada bi izgledalo da brane suprotno gledište. Izričito je dokazano da lepota ne daje nikakav rezultat ni intelektu ni volji, da se ne meša ni u jednu aktivnost ni razmišljanja ni odlučivanja, da ona samo daruje sposobnost za oboje, ali apsolutno ništa ne određuje o stvarnoj upotrebi te sposobnosti. Pritom svaka spoljašnja pomoć otpada, a čisti logički oblik, pojam, mora direktno govoriti intelektu, čisti moralni oblik, zakon, direktno volji.
Ali sama činjenica da je ovo uopšte moguće – da zaista postoji samo jedan čisti oblik za čulno ljudsko biće – to, tvrdim, prvo mora biti omogućeno estetskim raspoloženjem uma. Istina nije nešto što se može primiti spolja na isti način kao stvarnost ili čulno postojanje stvari; to je nešto što moć misli proizvodi aktivno i slobodno, i ta aktivnost, ta sloboda, je upravo ono što nam nedostaje kod čulnog ljudskog bića. Čulno ljudsko biće je već (fizički) određeno i posledično više ne poseduje nikakvu slobodnu sposobnost za određivanje: ova izgubljena sposobnost za određivanje nužno se mora povratiti pre nego što se pasivno određivanje može zameniti aktivnim. Ali može se povratiti samo ili gubitkom pasivnog određivanja koje je imalo, ili već sadržanjem aktivnog određivanja na koje treba da pređe. Ako bi izgubio samo svoje pasivno određivanje, istovremeno bi izgubio i mogućnost aktivnog, jer misao zahteva telo, a oblik se može ostvariti samo u materiji. Stoga će ovo drugo već sadržati u sebi; on će biti određen i pasivno i aktivno, to jest, moraće da postane estetski.
Kroz estetsku dispoziciju, nezavisna aktivnost razuma se tako otvara čak i u carstvu čulnosti, moć osećaja se razbija unutar sopstvenih granica, a fizičko ljudsko biće je toliko oplemenjeno da duhovno biće sada samo treba da se razvija u njemu prema zakonima slobode. Korak iz estetskog stanja u logičko i moralno stanje (od lepote do istine i dužnosti) je stoga beskonačno lakši nego što je bio korak iz fizičkog stanja u estetsko stanje (od pukog slepog života do forme). Ljudska bića mogu da ostvare taj korak kroz svoju puku slobodu, jer treba samo da uzimaju, a ne daju; treba samo da individualizuju, a ne da proširuju, svoju prirodu. Estetski usklađena osoba će suditi i delovati univerzalno čim to poželi. Priroda mora da olakša korak od sirove materije do lepote, gde će se u njima otvoriti potpuno nova aktivnost, a njihova volja ne može ništa da komanduje nad dispozicijom koja, zapravo, daje postojanje samoj volji. Da bi se estetska osoba dovela do uvida i velikih osećanja, potrebno joj je samo pružiti značajne prilike; da bi se isto dobilo od čulne osobe, prvo se mora promeniti njena priroda. Za prve, često nije potrebno ništa više od poziva uzvišene situacije (koja najdirektnije deluje na volju) da bi ih učinila herojem i mudracem; drugi prvo moraju biti premešteni u drugu sferu.
Stoga je jedan od najvažnijih zadataka kulture da ljudska bića potčini formi čak i u njihovom čisto fizičkom životu i da ih učini estetskim, koliko god se carstvo lepote može protezati, jer se moralno stanje može razviti samo iz estetskog, a ne iz fizičkog stanja. Ako ljudska bića treba da poseduju u svakom pojedinačnom slučaju sposobnost da svoj sud i svoju volju učine sudom vrste, ako treba da pronađu put iz svakog ograničenog postojanja do beskonačnog, ako treba da budu u stanju da se uzdignu iz svakog zavisnog stanja do nezavisnosti i slobode, onda se mora voditi računa da ni u jednom trenutku ne budu samo pojedinci i da služe samo zakonima prirode. Ako treba da budu sposobni i spremni da se uzdignu iz uske sfere prirodnih ciljeva do ciljeva razuma, onda moraju već da su vežbali za ove druge unutar prvih i već su sproveli svoju fizičku sudbinu sa izvesnom slobodom uma, to jest, prema zakonima lepote.
I on to može učiniti bez ikakve protivrečnosti sa svojom fizičkom svrhom. Zahtevi prirode prema njemu odnose se isključivo na ono što postiže, na sadržaj njegovih postupaka; svrhe prirode ne određuju ništa o načinu na koji deluje, o obliku tog delovanja. Zahtevi razuma, s druge strane, strogo su usmereni na oblik njegove aktivnosti. Dakle, kao što je za njegovo moralno određenje neophodno da bude čisto moralan, da pokazuje apsolutnu samoaktivnost, podjednako je irelevantno za njegovo fizičko određenje da li je čisto fizički, da li se ponaša apsolutno pasivno. Što se tiče ovog poslednjeg aspekta, stoga je potpuno od njegove volje da li želi da je sprovodi samo kao čulno biće i kao sila prirode (naime, kao sila koja deluje samo ukoliko pati) ili želi da je sprovodi istovremeno kao apsolutna sila, kao racionalno biće, i sigurno ne bi trebalo da bude pitanja šta je od toga dvoje više u skladu sa njegovim dostojanstvom. Naprotiv, koliko god ga ponižava i sramoti da čini iz čulnog impulsa ono što je trebalo da čini iz čistih motiva dužnosti, toliko ga poštuje i oplemenjuje da teži zakonitosti, harmoniji i slobodi čak i tamo gde običan čovek samo zadovoljava svoje dozvoljene želje.
Ukratko : u carstvu istine i morala, osećanja ne smeju imati reč; ali u carstvu sreće, forma je dozvoljena, a instinkt za igrom je dozvoljen da komanduje.
Dakle, ovde, već u ravnodušnom carstvu fizičkog života, čovek mora započeti svoj moralni život; čak i u svojoj patnji mora započeti svoju samoaktivnost, čak i unutar svojih čulnih ograničenja svoju slobodu razuma. Čak i svojim sklonostima mora nametnuti zakon svoje volje; mora, ako mi dozvolite izraz, voditi rat protiv materije unutar njenih sopstvenih granica, kako bi bio pošteđen borbe protiv ovog strašnog neprijatelja na svetom tlu slobode; mora naučiti da želi plemenitije , kako ne bi imao potrebu da teži uzvišenom . To se postiže kroz estetsku kulturu, koja podređuje sve nad čime ni prirodni zakoni ne vezuju ljudsku volju niti su zakoni razuma vezani za zakone lepote, i u obliku koji daje spoljašnjem životu, već otvara unutrašnji.
Коментари
Постави коментар