Ova pisma su napisana poslednjem preminulom vojvodi od Holstein-Augustenburga i prvi put su objavljena u Horenu 1795. godine.]
DEO PRVI
Pismo I.
Uz vašu dozvolu, u nizu pisama izlažem pred vas rezultate svojih istraživanja lepote i umetnosti. Jasno sam razuman za važnost, kao i za šarm i dostojanstvo ovog poduhvata. Ja ću se baviti temom koja je usko povezana s boljim delom naše sreće i koja nije daleko od moralne plemenitosti ljudske prirode. Založiću se za ovu stvar lepote pred srcem u kojem se oseća i ostvaruje cela njena moć, i koje će na sebe preuzeti najteži deo mog zadatka u istrazi u kojoj je neko primoran da se podjednako često poziva na osećaje kao i na principe.
Ono što bih vas molio kao uslugu, vi mi velikodušno namećete kao dužnost; i, kada se samo konsultujem sa svojom sklonošću, vi mi pripisujete uslugu. Sloboda delovanja koju mi propisujete je pre nužnost za mene nego ograničenje. Malo uvežban u formalnim pravilima, jedva ću rizikovati da zgrešim protiv dobrog ukusa bilo kakvom njihovom neprikladnom upotrebom; moje ideje, izvučene radije iznutra nego iz čitanja ili iz intimnog iskustva sa svetom, neće se odreći svog porekla; radije bih navukao bilo kakav prekor nego sektašku pristrasnost, i radije bih podlegao svojom urođenom slabošću nego da se izdržavam pozajmljenim autoritetom i stranom podrškom.
Iskreno, neću prečutati da tvrdnje koje slede uglavnom počivaju na kantovskim principima; ali ako bi vas u toku ovih istraživanja trebalo podsetiti na neku posebnu filozofsku školu, pripišite to mojoj nesposobnosti, a ne tim principima. No; vaša sloboda uma biće mi sveta; a činjenice na kojima se zasnivam biće opremljene vašim vlastitim osećajima; vaša sopstvena nesputana misao će diktirati zakone prema kojima moramo da nastavimo.
Što se tiče ideja koje prevladavaju u praktičnom delu Kantovog sistema, filozofi se ne slažu, dok se čovečanstvo, uveren sam u to dokazati, nikada nije složilo. Ako se liše svog tehničkog oblika, oni će se pojaviti kao presuda razuma koja je od pamtiveka izricana zajedničkim pristankom, i kao činjenice moralnog instinkta koji je priroda, u svojoj mudrosti, dala čoveku da služi kao vodič i učitelj sve dok mu njegova prosvetljena inteligencija daje zrelost. Ali upravo ovaj tehnički oblik koji istinu čini vidljivom razumu skriva je od osećaja; jer, na nesreću, razumevanje počinje uništavanjem objekta unutrašnjeg čula pre nego što ga može prisvojiti. Poput hemičara, filozof pronalazi sintezu samo analizom, ili spontano delo prirode samo kroz mučenje umetnosti. Stoga, da bi zadržao prolaznu pojavu, on je mora okovati u okove vladavine, secirati njene poštene proporcije u apstraktne pojmove i sačuvati njen živi duh u beztelesnom kosturu reči. Da li je iznenađujuće da se prirodno osećanje ne prepoznaje u takvoj kopiji, i ako se u izveštaju analitičara istina pojavljuje kao paradoks?
Ovo je sigurno: samo prevlast takvog karaktera unutar naroda može učiniti transformaciju države prema moralnim principima bezopasnom, i samo takav karakter može garantovati njenu trajnost. Prilikom uspostavljanja moralnog stanja, moralni zakon se smatra aktivnom silom, a slobodna volja se svodi na carstvo uzroka, gde je sve međusobno povezano strogom nužnošću i kontinuitetom. Međutim, znamo da odrednice ljudske volje uvek ostaju kontingentne i da se samo u slučaju apsolutnih bića fizička i moralna nužnost podudaraju. Stoga, ako se na moralno ponašanje osobe treba osloniti kao na prirodne ishode, onda to mora biti sama priroda, a pojedinac mora biti vođen sopstvenim impulsima ka takvom toku delovanja koji samo moralni karakter može sprovesti. Ljudska volja, međutim, stoji potpuno slobodna između dužnosti i sklonosti, i nikakva fizička prinuda ne može niti bi trebalo da ometa ovo urođeno pravo pojedinca. Ako želi da zadrži ovu sposobnost izbora, a ipak bude pouzdana karika u uzročnoj vezi sila, to se može postići samo ako su efekti dve pokretačke sile u carstvu fenomena savršeno jednaki i, uprkos svim razlikama u formi, materija njegove volje ostaje ista, to jest, ako su njegovi impulsi dovoljno u skladu sa njegovim razumom da bi bili pogodni za univerzalno zakonodavstvo.
Može se reći da svako ljudsko biće u sebi nosi, u skladu sa svojom prirodom i sudbinom, čisto, idealno ljudsko biće, i harmonizacija sa ovim nepromenljivim jedinstvom u svim njegovim varijacijama je veliki zadatak njegovog postojanja.
Ovde mislim na nedavno objavljeno delo: Predavanja o pozivu naučnika, autora mog prijatelja Fihtea, gde se može naći veoma poučno i nikada ranije pokušano tumačenje ove izjave.
Ovo čisto ljudsko biće, koje se otkriva, manje ili više jasno, u svakom subjektu, predstavljeno je državom, objektivnim i, takoreći, kanonskim oblikom u kome mnoštvo subjekata teži da se ujedini. Međutim, sada se mogu zamisliti dva različita načina kako ljudska bića u vremenu mogu sresti ljudska bića u ideji, i stoga onoliko načina koliko se država može potvrditi u pojedincima: ili kroz to da čisto ljudsko biće potiskuje empirijsko, kroz to da država ukida pojedince, ili kroz to da pojedinac postane država, kroz to da se ljudska bića u vremenu oplemenjuju u ljudska bića u ideji.
Istina, u jednostranom moralnom sudu ova razlika nestaje - jer je razum zadovoljen kada se njegov zakon bezuslovno primenjuje - ali u potpunom antropološkom sudu, gde su forma i sadržaj važni, a živi osećaj ima svoj glas, ona će se još više razmatrati. Razum zahteva jedinstvo, ali priroda zahteva raznolikost, i oba zakonodavstva utiču na čovečanstvo. Zakon prvog nam se utiskuje kroz nepotkupljivu svest, zakon drugog kroz neizbrisiv osećaj. Stoga će uvek biti znak još uvek nedostatnog obrazovanja ako se moralni karakter može potvrditi samo žrtvovanjem prirodnog; a ustav će i dalje biti veoma nepotpun ako može doneti jedinstvo samo ukidanjem raznolikosti. Država ne bi trebalo da poštuje samo objektivni i generički karakter, već i subjektivni i specifični karakter kod pojedinaca, i, proširujući nevidljivo carstvo morala, ne bi trebalo da isprazni carstvo pojava.
Kada mehanički umetnik položi ruku na bezobličnu masu kako bi joj dao oblik svojih namera, on nema sumnje da je nasiljem učini; Jer priroda na kojoj radi sama po sebi ne zaslužuje poštovanje, i on ne mari za celinu zbog delova, već za delove zbog celine. Kada likovni umetnik položi ruku na istu masu, on ima isto tako malo problema sa nasiljem nad njom, samo što izbegava da ga pokaže. On ne poštuje materijal na kojem radi ništa više od mehaničkog umetnika; ali će pokušati da prevari oko, koje štiti slobodu ovog materijala, prividnim popuštanjem. Situacija je sasvim drugačija sa pedagoškim i političkim umetnikom, koji čovečanstvo čini i svojim materijalom i svojim zadatkom. Ovde se svrha vraća materijalu, i samo zato što celina služi delovima, delovi mogu biti potčinjeni celini. Državni umetnik mora pristupiti svojim subjektima sa potpuno drugačijim poštovanjem od onog koje pokazuje likovni umetnik i mora štititi njihovu posebnost i ličnost ne samo subjektivno i zbog obmanjujućeg efekta na čula, već objektivno i zbog njihovog unutrašnjeg bića.
Ali upravo zato što je država zamišljena kao organizacija koja se formira kroz sebe i za sebe, ona može postati istinski stvarna samo ako su njeni delovi usklađeni sa idejom celine. Pošto država služi kao predstavnik čistog i objektivnog čovečanstva u srcima svojih građana, moraće imati isti odnos sa svojim građanima kao što oni imaju sa samima sobom i može poštovati njihovu subjektivnu čovečnost samo u meri u kojoj je ona prefinjena u objektivnu čovečnost. Ako je unutrašnji čovek u miru sa samim sobom, zadržaće svoju individualnost čak i u najvišoj univerzalizaciji svog ponašanja, a država će biti samo tumač njihovog lepog instinkta, jasnija formula njihovog unutrašnjeg zakonodavstva. Ako, s druge strane, subjektivni pojedinac u karakteru naroda suprotstavlja se objektivnom pojedincu na tako kontradiktoran način da samo suzbijanje prvog može doneti pobedu drugom, onda će i država morati da usvoji strogu ozbiljnost zakona prema svojim građanima i, da ne bi bila njegova žrtva, mora gaziti takvu neprijateljsku individualnost bez poštovanja.
Ljudska bića mogu biti suprotstavljena sebi na dva načina: ili kao divljaci, kada njihova osećanja vladaju njihovim principima; ili kao varvari, kada njihovi principi uništavaju njihova osećanja. Divljak prezire umetnost i priznaje prirodu kao svog apsolutnog gospodara; varvarin se ruga i sramoti prirodu, ali, sa većim prezirom od divljaka, dovoljno često nastavlja da bude rob svog roba. Obrazovana osoba čini prirodu svojim prijateljem i poštuje njenu slobodu samo obuzdavajući njen hir. Ako razum donosi moralno jedinstvo fizičkom društvu, on ne sme da poremeti raznolikost prirode.
Ako priroda teži da održi svoju raznolikost unutar moralne strukture društva, moralno jedinstvo ne sme biti ugroženo; pobednički oblik leži podjednako daleko od jednoobraznosti i konfuzije. Stoga, integritet karaktera mora se naći kod ljudi koji su sposobni i dostojni da zamene stanje nužnosti za stanje slobode.
Pismo 5.
Da li je ovo karakter koji nam otkriva sadašnje doba, koji nam otkrivaju aktuelni događaji? Odmah usmeravam pažnju na najistaknutiji objekat u ovoj ogromnoj slici.
Istina je, ugled javnog mnjenja je pao, proizvoljnost je razotkrivena i, iako još uvek naoružana moći, više ne probija svoj put do dostojanstva prevarom; čovek se probudio iz svoje duge lenjosti i samoobmane i, sa odlučnom većinom, zahteva vraćanje svojih neotuđivih prava. Ali on ih ne zahteva samo; ovde i sada, on ustaje da silom uzme ono što mu je, po njegovom mišljenju, nepravedno uskraćeno. Zgrada prirodnog stanja se ljulja, njeni rušeći temelji popuštaju, i čini se da postoji fizička mogućnost postavljanja zakona na presto, konačnog odavanja počasti čoveku kao cilju po sebi i pretvaranja istinske slobode u osnovu političke unije. Uzaludna nada! Moralna mogućnost nedostaje, a velikodušni trenutak pronalazi neosetljivu generaciju.
Čoveka definišu njegovi postupci, i kakva je on figura u drami našeg vremena! Ovde divljaštvo, tamo letargija: dve krajnosti ljudskog propadanja, i obe ujedinjene u jednom periodu!
U nižim i brojnijim klasama susrećemo se sa grubim, bezakonitim impulsima koji se, nakon što su okovi građanskog poretka slomljeni, oslobađaju i jure sa nekontrolisanim besom ka svom zverskom zadovoljstvu. Moguće je, dakle, da objektivno čovečanstvo ima razloga da se žali na državu; subjektivno čovečanstvo, međutim, mora poštovati njene institucije. Može li se kriviti što zanemaruje dostojanstvo ljudske prirode sve dok se njeno postojanje još uvek mora braniti? Šta žuri da podeli gravitacijom i poveže kohezijom, tamo gde oblikovna sila još nije bila zamisliva? Njegovo raspadanje sadrži njegovo opravdanje. Umesto da ubrza naviše u organski život, oslobođeno društvo pada nazad u elementarno carstvo.
S druge strane, civilizovane klase nam predstavljaju još odvratniji spektakl letargije i izopačenosti karaktera, što je još skandaloznije jer je sama kultura njen izvor. Više se ne sećam koji je drevni ili moderni filozof primetio da je plemenitije još odvratnije u svom uništenju; ali ovo zapažanje će se naći tačnim u moralu. Sin prirode, kada je razuzdano, postaje ludak; student umetnosti, bednik. Prosvetljenje intelekta, kojim se prefinjene klase ne baš bez opravdanja hvale, pokazuje u celini tako malo plemenitog uticaja na osećanja da naprotiv pojačava kvarenje kroz maksime. Poričemo prirodu u njenom legitimnom domenu da bismo iskusili njenu tiraniju u moralu, i odupirući se njenim uticajima, usvajamo svoje principe od nje. Veštačka prikladnost našeg morala joj uskraćuje oprostivi prvi glas, samo da bi joj, u našem materijalističkom moralu, dala odlučujući poslednji. U samom krilu najprefinjenije društvenosti, egoizam je uspostavio svoj sistem, i bez donošenja društvenog srca sa sobom, mi doživljavamo sve zaraze i sve bolesti društva. Podređujemo svoj slobodan sud njegovim despotskim mišljenjima, svoja osećanja njegovim bizarnim običajima, svoju volju njegovim iskušenjima; samo suprotstavljamo svoju slobodnu volju njegovim svetim pravima. Gorda samodovoljnost steže srce svetskog čoveka, koje još uvek često saosećajno kuca u sirovom, prirodnom čoveku, i kao da beži iz zapaljenog grada, svaki teži samo da spase svoje bedne posede od uništenja. Samo u potpunom odricanju od sentimentalnosti čovek veruje da može pronaći zaštitu od njenih zabluda, a podsmeh koji često spasonosno kažnjava fanatika huli najplemenitije osećanje sa isto toliko malo milosti. Daleko od toga da nas oslobodi, kultura, sa svom snagom koju u nama neguje, samo razvija novu potrebu; Okovi fizičkog sveta se sve više zastrašujuće stežu, tako da strah od gubitka guši čak i vatrenu želju za usavršavanjem, a maksima trpljenja i poslušnosti smatra se najvišom mudrošću života. Tako se vidi da duh vremena koleba između pokvarenosti i surovosti, između neprirodnosti i puke prirode, između sujeverja i moralnog neverovanja, i samo ravnoteža zla ponekad još uvek postavlja granice.
Pismo 6.
Da li sam možda previše uradio za svoje vreme sa ovom predstavom? Ne očekujem ovaj prigovor, već drugi: da sam previše dokazao. Ova slika, reći ćete mi, zaista podseća na današnje čovečanstvo, ali podseća na sve narode koji se bave civilizacijom, jer svi, bez razlike, moraju otpasti od prirode racionalizacijom pre nego što joj se mogu vratiti razumom.
Ali ako malo obratimo pažnju na karakter vremena, moramo biti zapanjeni kontrastom koji nalazimo između sadašnjeg oblika čovečanstva i onog iz prošlosti, posebno grčkog oblika. Slava obrazovanja i prefinjenosti, koju s pravom pripisujemo bilo kojoj drugoj pukoj prirodi, ne može nam dobro poslužiti protiv grčke prirode, koja se vezala za sve čari umetnosti i sve dostojanstvo mudrosti, a da, međutim, nije njena žrtva, kao što je naša. Grci nas ne samo sramote jednostavnošću stranom našem vremenu; oni su takođe naši rivali, zapravo često naši uzori u samim vrlinama kojima smo navikli da se tešimo zbog neprirodnosti naših običaja. Istovremeno puni forme i puni izobilja, istovremeno filozofski i negovajući, istovremeno nežni i energični, vidimo ih kako ujedinjuju mladost mašte sa muškošću razuma u veličanstvenom čovečanstvu.
Tada, u vreme tog slavnog buđenja uma, čula i intelekt još nisu posedovali strogo odvojen domen; jer još nijedan sukob nije doveo do toga da se antagonistički podele i definišu njihove granice. Poezija još nije osvojila duhovitost, niti je spekulacija bila osramoćena sofistikom. Oba su, u krajnjoj liniji, mogla da zamene svoje funkcije, jer je svako, na svoj način, poštovalo istinu. Koliko god visoko da se razum uzdigao, on je uvek s ljubavlju povlačio materiju iza sebe, i koliko god fino i oštro razdvajao, nikada je nije osakaćivao. On je zaista secirao ljudsku prirodu i bacio je, uvećanu, u svoj slavni panteon bogova, ali ne cepajući je na komade, već mešajući je na razne načine, jer celo čovečanstvo nije bilo odsutno ni od jednog boga. Koliko je to potpuno drugačije sa nama modernima! I u našem društvu, slika vrste je uvećana i raspršena unutar pojedinaca - ali u fragmentima, a ne u izmenjenim mešavinama, tako da se mora ispitivati od pojedinca do pojedinca da bi se sklopila totalitet vrste. U našem društvu, moglo bi se gotovo pomisliti da se emocionalne sile manifestuju u iskustvu odvojeno kao što ih psiholog deli u svojoj mašti, i vidimo ne samo pojedinačne subjekte, već čitave klase ljudi, kako razvijaju samo deo svog potencijala, dok je ostatak, poput zakržljalih biljaka, jedva naznačen slabim tragom.
Ne poričem prednosti koje sadašnja generacija, posmatrana kao jedinica i vagana na vagi razuma, može da polaže u odnosu na najbolje iz prošlosti; ali ona mora da započne borbu za vrednost u zatvorenim redovima i da meri celinu protiv celine. Koji pojedinačni inovator istupa, čovek protiv čoveka, da se takmiči sa pojedinačnim Atinjaninom za nagradu čovečanstva?
Odakle dolazi ovaj štetan odnos između pojedinaca, uprkos svim prednostima za vrstu? Zašto se pojedinačni Grk kvalifikovao kao predstavnik svog vremena, i zašto pojedinačnom modernisti nije dozvoljeno da se usudi da to učini? Zato što je prvo oblikovano sveujedinjujućom prirodom, a drugo svedočećim razumom.
Upravo je kultura nanela ovu ranu modernom čovečanstvu. Čim su, s jedne strane, prošireno iskustvo i preciznije razmišljanje zahtevali oštriju podelu nauka, a s druge strane, složeniji mehanizmi država zahtevali strožu podelu klasa i zanimanja, unutrašnja veza ljudske prirode je takođe pokidana, a destruktivni sukob je podelio njene harmonične sile. Intuitivni i spekulativni intelekti su se sada antagonistički podelili u svoje sfere, čije su granice počeli da čuvaju sa nepoverenjem i ljubomorom. I ograničavajući sopstvenu aktivnost na određenu sferu, čovek je u sebi stvorio i gospodara, onog koji često završava potiskivanjem ostalih sposobnosti. Dok ovde bujna mašta uništava mukotrpno negovanje razuma, tamo duh apstrakcije proždire vatru kojom je trebalo da zagreje srce i rasplamsa maštu.
Ovaj nered, koji su umetnost i učenje započeli u unutrašnjem čoveku, usavršio je i učinio univerzalnim novi duh vladavine. Svakako se nije moglo očekivati da će jednostavna organizacija prvih republika nadživeti jednostavnost najranijih običaja i uslova; ali umesto da se uzdigne do višeg, životinjskog života, ona je pala na uobičajeni i grubi mehanizam. Ta polipolistička priroda grčkih država, gde je svaki pojedinac uživao u nezavisnom životu i, ako je potrebno, mogao je postati deo celine, sada je ustupila mesto složenom mehanizmu sata, gde se mehanički život kao celina formira iz sklopa bezbrojnih, ali beživotnih delova. Država i crkva, zakoni i običaji, sada su bili rastrgnuti; uživanje je bilo odvojeno od rada, sredstva od ciljeva, trud od nagrade. Večno vezan za jedan, mali fragment celine, čovek se razvija samo kao fragment. Sa samo monotonim zvukom okretanja točka koji večno odjekuje u njegovim ušima, on nikada ne razvija harmoniju svog bića i umesto da oblikuje čovečanstvo u njegovoj prirodi, on postaje samo otisak svog rada, svoje nauke. Ali čak i taj oskudni, fragmentarni deo koji još uvek povezuje pojedinačne veze sa celinom ne zavisi od oblika koje oni spontano stvaraju (jer kako bi takav veštački i senoviti mehanizam sata mogao biti poveren njihovoj slobodi?), već im je propisan sa skrupuloznom strogošću formulom u koju je vezan njihov slobodan uvid. Mrtvo slovo predstavlja živi intelekt, a trenirano pamćenje vodi sigurnije od genija i osećaja.
Ako obično društvo meri funkciju kao vrednost čoveka; ako kod jednog od svojih građana poštuje samo pamćenje, kod drugog tabelarno zaključivanje, kod trećeg samo mehaničku veštinu; ako ovde, ravnodušan prema karakteru, insistira samo na znanju, dok tamo misli da je najveće pomračenje razuma pogodno za duh reda i zakonitog ponašanja; ako istovremeno zahteva da se ove individualne veštine neguju istim intenzitetom koji dozvoljava pojedincu u pogledu obima - da li bi nas onda trebalo iznenaditi što se druge sposobnosti uma zanemaruju kako bi se sva pažnja posvetila onome što donosi počast i nagrađuje? Naravno, znamo da moćan genije ne čini granice svojih odgovornosti granicama svoje aktivnosti; ali osrednji talenat troši celu oskudnu sumu svoje moći na posao koji mu je dodeljen, i nije potrebno imati prosečan um da bi se nešto zadržalo za hobije, bez obzira na profesiju. Štaviše, retko je dobra preporuka državi kada nečije sposobnosti prevazilaze zahteve posla ili kada genijeve više intelektualne potrebe stvaraju rivala za njegov položaj. Ona je toliko ljubomorna na državu ekskluzivnih poseda svojih slugu da će radije odlučiti (i ko joj može zameriti?) da deli svog čoveka sa Venerom Kiterejom nego sa Venerom Uranijom.
I tako, postepeno, individualni konkretni život se iskorenjuje tako da apstrakcija celine može postojati u svom bednom postojanju, a država ostaje večno strana svojim građanima jer osećanja nigde ne nalaze mesta. Primoran da pojednostavi raznolikost svojih građana kroz klasifikaciju i da čovečanstvo prima samo iz druge ruke kroz predstavljanje, vladajući deo na kraju potpuno gubi iz vida, mešajući je sa pukim konstruktom intelekta; a oni kojima se vlada mogu primati zakone, koji su tako malo usmereni ka njima, sa hladnom ravnodušnošću. Konačno, umorno od održavanja odnosa koji država tako malo olakšava, pozitivno društvo (što je dugo bila sudbina većine evropskih država) raspada se u moralno prirodno stanje, gde je javna vlast samo još jedna stranka, omražena i izdana od strane onih kojima je potrebna, a poštovana samo od strane onih koji mogu bez nje.
S obzirom na ovu dvostruku silu koja je pritiska iznutra i spolja, da li je čovečanstvo moglo da krene drugačijim putem od onog kojim ga je zapravo krenulo? Dok je spekulativni um težio neotuđivim posedima u carstvu ideja, bio je osuđen da postane stranac u svetu čula i da izgubi iz vida materiju u svojoj potrazi za oblikom. Poslovni duh, zatvoren u monotonom krugu predmeta i dodatno ograničen formulama, bio je osuđen da vidi slobodnu celinu izgubljenu iz svog vida i, istovremeno, da osiromaši zajedno sa svojom sferom. Kao što prvi pokušava da modelira stvarnost prema zamislivom i da uzdigne subjektivne uslove svoje mašte na konstitutivne zakone za postojanje stvari, tako je drugi zaronio u suprotnu krajnost, vrednujući sva iskustva prema određenom fragmentu iskustva i želeći da prilagodi pravila svog poslovanja svakom poslu bez razlike. Prvi je bio osuđen da postane žrtva prazne suptilnosti, drugi pedantne uskogrudosti, jer je prvo bilo previše uzvišeno za pojedinca, drugo previše nisko za celinu. Ali štetni efekti ove intelektualne orijentacije nisu bili ograničeni samo na znanje i proizvodnju; oni su se ništa manje proširili i na osećanja i postupke. Znamo da osetljivost uma zavisi, u svom stepenu, od živosti mašte, a u svom obimu, od bogatstva mašte. Ali prevlast analitičkih sposobnosti nužno lišava maštu njene moći i strasti, a ograničenija sfera predmeta umanjuje njeno bogatstvo. Apstraktni mislilac je, dakle, često hladnokrvan jer analizira utiske koji samo kao celina mogu istinski dotaći dušu; poslovni čovek je često uskogrud jer se njegova mašta, ograničena monotonom sferom njegove profesije, ne može proširiti da obuhvati druge načine predstavljanja.
Moja namera je bila da razotkrijem štetne aspekte tog doba i njihove izvore, a ne da pokažem prednosti kojima ih priroda kompenzuje. Spremno priznajem da, koliko god ova fragmentacija njihovog bića bila katastrofalna za pojedince, vrsta nije mogla napredovati ni na koji drugi način. Razvoj grčkog čovečanstva je nesumnjivo bio maksimum, faza koja nije mogla ni da ostane na ovom nivou niti da se uzdigne više – ne da ostane, jer je intelekt, rezervama koje je već posedovao, neizbežno bio primoran da se odvoji od osećaja i percepcije i da teži jasnoći razumevanja; niti da se uzdigne više, jer samo određeni stepen jasnoće može koegzistirati sa izvesnom punoćom i toplinom. Grci su dostigli ovaj nivo, i ako su želeli da napreduju na viši nivo razvoja, oni su, kao i mi, morali da se odreknu totaliteta svog bića i da slede istinu odvojenim putevima. Razvoj mnogostrukih sposobnosti unutar ljudskih bića nije zahtevao ništa više od njihovog međusobnog suprotstavljanja. Ovaj antagonizam sila je veliki instrument kulture, ali samo instrument; jer dok traje, čovek je samo na putu ka kulturi. Samo kroz izolaciju individualnih sila unutar ljudskih bića i pretpostavku isključivog zakonodavstva, one dolaze u sukob sa istinom stvari i prisiljavaju zdrav razum, koji inače počiva na inertnom zadovoljenju spoljašnjim pojavama, da prodre u dubine subjekta. Kako čisti intelekt uzurpira autoritet u svetu čula, a empirijski intelekt je zauzet podvrgavanjem istog uslovima iskustva, obe sposobnosti se razvijaju do svoje najveće moguće zrelosti i iscrpljuju ceo obim svoje sfere. Kako se mašta, sa svojom proizvoljnošću, usuđuje da proširi svetski poredak, ona prisiljava razum da se tamo uzdigne do najviših izvora znanja i da se protiv njega pozove na zakon nužnosti.
Jednostranost u vršenju naših sposobnosti neizbežno vodi pojedinca do greške, ali vodi vrstu do istine. Samo fokusiranjem sve energije našeg uma u jednu tačku i koncentrisanjem celog našeg bića u jednu silu, mi, takoreći, dajemo krila toj jednoj sili i veštački je vodimo daleko izvan granica koje joj je priroda, izgleda, nametnula. Kao što je sigurno da sve ljudske jedinke zajedno, sa oštrinom vida koju im je priroda dala, nikada ne bi mogle da izviđaju Jupiterov satelit, koji teleskop otkriva astronomu; podjednako je sigurno da ljudska misao nikada ne bi formulisala analizu beskonačnog ili kritiku čistog razuma, da se razum, u određenim temama koje su na to pozvane, nije, takoreći, izolovao, oslobodio od svake materije i naoružao svoj pogled na neuslovljeno najnapornijom apstrakcijom. Ali da li će takav um, rastvoren, takoreći, u čistom intelektu i čistoj intuiciji, biti sposoban da zameni stroge okove logike za slobodan tok pesničke moći i da shvati individualnost stvari vernim i čednim osećanjem? Ovde priroda postavlja granicu čak i za univerzalni genije, granicu koju ne može da pređe, i istina će nastaviti da traži mučenike sve dok filozofija mora da učini svojim primarnim zadatkom preduzimanje mera protiv greške.
Koliko god svet u celini dobio ovim odvojenim razvojem ljudskih moći, ne može se poreći da pogođene osobe pate pod prokletstvom ove svetske svrhe. Gimnastičke vežbe svakako razvijaju atletska tela, ali lepota proizilazi samo iz slobodnog i harmoničnog pokreta udova. Slično tome, napor pojedinačnih mentalnih moći može proizvesti izvanredna dostignuća, ali samo njihov dosledan intenzitet stvara srećne i savršene pojedince. I kakav bi bio naš odnos prema prošlim i budućim epohama da je razvoj ljudske prirode zahtevao takvu žrtvu? Bili bismo sluge čovečanstva, obavljajući ropski rad za njega nekoliko milenijuma i utiskujući sramotne tragove ovog ropstva na našu osakaćenu prirodu - kako bi kasnije generacije mogle da uživaju u blaženom besposličarenju, negujući svoje moralno zdravlje i razvijajući slobodni potencijal svoje čovečnosti!
Ali da li čovek zaista može biti osuđen da zanemaruje sebe u težnji ka bilo kojoj svrsi? Da li bi priroda, kroz svoje svrhe, trebalo da bude u stanju da nas liši savršenstva koje razum, kroz svoj sopstveni, propisuje? Stoga mora biti pogrešno da razvoj pojedinačnih sposobnosti nužno zahteva žrtvovanje njihovog integriteta; ili čak i ako bi zakon prirode težio takvom cilju, naša je odgovornost, kroz višu umetnost, da obnovimo ovaj integritet unutar naše prirode, koji je umetnost uništila.
Pismo 7.
Da li bismo možda trebali očekivati ovaj efekat od države? To je nemoguće; jer je država, onakva kakva je sada konstituisana, prouzrokovala zlo, a država, kako je razum zamišlja u svojim idejama, umesto da bude u stanju da uspostavi ovo bolje čovečanstvo, prvo bi morala da se zasniva na njemu. I tako bi me moje prethodno istraživanje vratilo na tačku sa koje me je privremeno odvratilo. Sadašnje doba, daleko od toga da nam pokazuje onaj oblik čovečanstva koji se prepoznaje kao neophodan uslov za moralno poboljšanje države, pokazuje nam, naprotiv, potpuno suprotno. Ako su, dakle, principi koje sam utvrdio tačni, a iskustvo potvrđuje moju sliku sadašnjosti, onda svaki pokušaj takve transformacije države mora biti proglašen neblagovremenim, a svaka nada zasnovana na njoj himeričnom, dok se ne prevaziđe podela unutar unutrašnjeg čoveka i dok se njihova priroda dovoljno ne razvije da sami budu umetnici i da garantuju stvarnost političkog stvaranja razuma.
Priroda, u svom fizičkom stvaranju, trasira put kojim moramo slediti u moralnoj sferi. Tek kada se borba elementarnih sila u nižim oblicima ljudskog bića smiri, ona se uzdiže do plemenitog razvoja fizičke jedinke. Slično tome, elementarni sukob unutar etičke jedinke, sukob slepih instinkta, prvo mora biti smiren, a oštro protivljenje mora prestati, pre nego što se neko usudi da podstakne raznolikost. S druge strane, nezavisnost njihovog karaktera mora biti osigurana, a potčinjavanje stranim, despotskim oblicima mora ustupiti mesto pristojnoj slobodi, pre nego što se njihova raznolikost može potčiniti jedinstvu ideala. Tamo gde prirodni čovek tako nezakonito zloupotrebljava svoju volju, njegova sloboda mu se teško može pokazati; tamo gde veštački čovek tako malo koristi svoju slobodu, njegova volja ne sme biti oduzeta. Dar liberalnih principa postaje izdaja celine kada se pridruži još uvek fermentirajućoj sili i ojača već nadmoćnu prirodu; zakon konformizma postaje tiranija protiv jedinke kada se spoji sa već preovlađujućom slabošću i fizičkim ograničenjem, gaseći tako poslednju treperavu iskru samoaktivnosti i individualnosti. Karakter doba stoga mora prvo da se uzdigne iz svoje duboke degradacije, tamo da bi pobegao od slepog nasilja prirode, a ovde da se vrati svojoj jednostavnosti, istini i punoći – zadatak koji traje već više od jednog veka. U međuvremenu, spremno priznajem, neki pojedinačni pokušaji mogu uspeti; ali celina će ostati nepromenjena, a kontradikcija ponašanja će se uvek pokazivati kao suprotna jedinstvu maksima. U drugim delovima sveta, čovečanstvo će biti poštovano kod crnaca, a u Evropi će biti klevetano kod mislilaca. Stari principi će ostati, ali će nositi odoru veka, a filozofija će pozajmiti svoje ime ugnjetavanju koje je Crkva nekada sankcionisala. Uplašeni slobodom, koja se u svojim prvim pokušajima uvek oglašava kao neprijatelj, ljudi će se tamo baciti u naručje udobnog ropstva, a ovde, dovedeni do očaja pedantnim ispitivanjem, skočiće u divlju neograničenost prirodnog stanja. Uzurpacija će se pozivati na slabost ljudske prirode, na pobunu protiv njenog dostojanstva, sve dok konačno veliki vladar svega ljudskog, slepa sila, ne interveniše i ne reši navodni sukob principa kao puku tuču.
Dozvolite mi, dakle, da žudim za vašom popustljivošću ako sledeća istraživanja uklone svoj predmet iz sfere osetila, nastojeći ga privući ka razumevanju. Ono što sam ranije rekao o moralnom iskustvu može se s većom istinitošću primeniti na manifestaciju "lepog". Tajna je ta koja očarava, a gasi se gašenjem potrebne kombinacije njenih elemenata.
Pismo 2.
Ali možda bih bolje iskoristio otvaranje koje mi nudite kada bih vas usmerio na višu temu od one umetnosti. Izgledalo bi neprikladno ići u potragu za kodom za estetski svet, kada moralni svet nudi stvari od toliko većeg interesa i kada je duh filozofskog istraživanja tako oštro izazvan okolnostima našeg vremena da se okupira sa najsavršenijim od svih umetničkih dela – uspostavljanjem i strukturom istinske političke slobode.
Nezadovoljavajuće je živeti izvan svojih godina i raditi za druga vremena. Jednako je na nama da budemo dobri članovi našeg doba kao i svoje države ili zemlje. Ako se smatra da je nepristojno, pa čak i nezakonito da se čovek odvoji od običaja i načina kruga u kojem živi, bilo bi nedosledno ne videti da je i njegova dužnost dati odgovarajući deo uticaja na glas svoje epohe, prema njenom ukusu i njenim zahtevima, u operacijama u kojima se bavi.
Ali, čini se da glas našeg doba nikako nije naklonjen umetnosti, u svakom slučaju onoj vrsti umetnosti kojoj je moj upit usmeren. Tok događaja dao je smer geniju tog vremena koji preti da ga neprestano udaljava od ideala umetnosti. Jer umetnost mora napustiti stvarnost, mora se telesno uzdići iznad nužnosti i potrebe; jer umetnost je kći slobode, i ona zahteva da njeni recepti i pravila budu opremljeni nužnošću duhova, a ne materijom. Ali u naše vreme nužnost, potreba je ono što prevladava i savija degradirano čovečanstvo pod svojim gvozdenim jarmom. Korisnost je veliki idol tog vremena, kojem sve moći odaju počast i svi podanici su potčinjeni. U ovoj velikoj ravnoteži korisnosti, duhovna služba umetnosti nema težinu, i, lišen svakog ohrabrenja, nestaje sa bučnog Vanity Fair-a našeg vremena. Sam duh filozofskog istraživanja oduzima mašti jedno obećanje za drugim, a granice umetnosti se sužavaju, srazmerno kako se granice nauke šire.
Oči filozofa kao i čoveka sveta zabrinuto su uperene u pozorište političkih zbivanja, gde se pretpostavlja da će se odigrati velika sudbina čoveka. Gotovo da bi se činilo da odaje krivu ravnodušnost prema dobrobiti društva da ne deli ovaj opšti interes. Jer ova velika trgovina društvenim i moralnim principima nužno je pitanje od najveće brige za svako ljudsko biće, kako na osnovu svog predmeta tako i na osnovu svojih rezultata. Prema tome, svakom čoveku mora biti najdublji trenutak da razmišlja svojom glavom. Čini se da sada konačno pitanje koje je ranije rešavao samo zakon jačeg treba da bude određeno smirenim rasuđivanjem razuma, a svaki čovek koji je sposoban da se postavi u središnji položaj, i uzdižući svoju individualnost u individualnost svoje vrste, može gledati na sebe kao na posedovanje ove sudske sposobnosti razuma; osim toga, kao muškarac i član ljudske porodice, strana u predmetu koji sudi i manje ili više je uključen u odluke. Čini se, dakle, da se ovaj veliki politički proces ne bavi samo njegovim pojedinačnim slučajem, već mora doneti i akte, koje je on kao racionalni duh sposoban izreći i ima pravo izreći.
Očigledno je da bi mi bilo najprivlačnije da se raspitam o predmetu kao što je ovaj, da odlučim o takvom pitanju u sprezi sa misliocem moćnog uma, čovekom liberalnih simpatija i srca prožetim plemenitim entuzijazmom za blagostanje čovečanstva. Iako je tako široko razdvojen svetskim položajem, bilo bi divno iznenađenje otkriti da vaš um bez predrasuda dolazi do istog rezultata kao i moj u polju ideja. Ipak, mislim da ne samo da mogu opravdati, već i opravdati čvrstim osnovama, svoj korak u odupiranju ovoj privlačnoj svrsi i da preferiram lepotu u odnosu na slobodu. Nadam se da ću uspeti da vas uverim da je ova umetnost manje strana potrebama nego ukusima našeg doba; da se dođe do rešenja čak i u političkom problemu, mora se ići putem estetike, jer kroz lepotu dolazimo do slobode. Ali ne mogu izvesti ovaj dokaz a da vas ne podsetim na principe kojima se razum vodi u političkom zakonodavstvu.
Pismo 3.
Priroda (čoveka) nije bolje tretirana od strane prirode u svom prvom početku nego u drugom delu; sve dok nije u stanju da deluje za sebe kao nezavisna inteligencija, ona deluje umesto njega. Ali sama činjenica koja ga čini čovekom je da on ne ostaje nepomičan, tamo gde ga je priroda postavila, da može proći svojim razumom, vraćajući se koracima koje ga je priroda naterala da predvidi, da može pretvoriti rad nužde u jedno slobodnog rešenja i uzdignuti fizičku nužnost u moralni zakon.
Kada se čovek probudi iz sna, on oseća da je čovek, proverava svoju okolinu i otkriva da je u stanju. U ovo stanje je uveden, silom prilika, pre nego što je mogao slobodno odabrati svoj položaj. Ali kao moralno biće on nikako ne može biti zadovoljan političkim uslovom koji mu je nametnut nuždom, i samo proračunato za to stanje; i bilo bi nesrećno da ga ovo zadovoljava. U mnogim slučajevima čovek se otresa ovog slepog zakona nužnosti svojim slobodnim spontanim delovanjem, za koji među mnogim drugim imamo primer, oplemenjivanjem lepotom i potiskivanjem moralnim uticajem moćnog impulsa koji mu je priroda usadila u strasti ljubavi. Tako, kada dođe u zrelost, on oporavlja svoje detinjstvo veštačkim procesom, on u svojim idejama zasniva prirodno stanje, koje mu nije dato ikakvim iskustvom, već ustanovljeno nužnim zakonima i uslovima njegovog razuma, i tom idealnom stanju pripisuje predmet, cilj, kojeg nije bio svestan u stvarnosti prirode. On sebi daje izbor za koji ranije nije bio sposoban, i kreće na posao kao da počinje iznova i menja svoje prvobitno stanje ropstva za stanje potpune nezavisnosti, čineći to s potpunim uvidom i svojom slobodnom odlukom. On ima opravdanje da ovo delo političkog ropstva smatra nepostojećim, iako je divlji i proizvoljni hir možda vrlo vešto utemeljio njegovo delo; iako može nastojati da ga održi s velikom arogancijom i obuhvati ga oreolom poštovanja. Jer rad slepih moći nema autoritet, pred kojim se sloboda treba pokloniti, i sve se mora naterati da se prilagodi najvišem cilju koji je razum postavio u njegovoj ličnosti. Na taj način je narod u stanju muškosti opravdan da zameni stanje ropstva za stanje moralne slobode.
Sada se termin prirodno stanje može primeniti na svako političko telo koje svoje osnivanje izvorno duguje silama, a ne zakonima, a takvo stanje protivreči moralnoj prirodi čoveka, jer samo zakonitost može imati vlast nad tim. Istovremeno, ovo prirodno stanje je sasvim dovoljno za fizičkog čoveka, koji samo sebi daje zakone da bi se oslobodio grube sile. Štaviše, fizički čovek je realnost, a moralni čovek je problematičan. Stoga, kada razum potiskuje prirodno stanje, kao što ona mora ako želi zameniti svoje, ona odmerava pravog fizičkog čoveka naspram problematičnog moralnog čoveka, ona vaga postojanje društva s mogućim, iako moralno potrebnim, idealom društva. Ona uzima od čoveka nešto što on zaista poseduje, i bez čega on ne poseduje ništa, i upućuje ga kao zamenu za nešto što bi trebao posedovati i što bi mogao posedovati; i da se razum oslanjao previše isključivo na njega, ona bi mu mogla, kako bi mu osigurala stanje ljudskosti u kojem on želi i može hteti bez povrede svog života, oduzeti čak i sredstva životinjskog postojanja koja je prva neophodan uslov da bude muškarac. Pre nego što je imao priliku da se svojom voljom čvrsto drži zakona, razum bi ga povukao noge as stepenica prirode, oduzeo bi mu čak i sredstva životinjskog postojanja što je prvi neophodan uslov da se bude čovek.
Stoga je velika stvar pomiriti ova dva razmatranja: sprečiti da fizičko društvo na trenutak prestane, dok se moralno društvo formira u ideji; drugim rečima, sprečiti da se njegovo postojanje dovede u opasnost, zarad moralnog dostojanstva čoveka. Kada mehaničar mora da popravi sat, on pušta točkove, ali živi državni sat treba popraviti dok radi, a točak se mora zameniti za drugi tokom njegovih obrtaja. Prema tome, moraju se tražiti rekviziti koji podržavaju društvo i održavaju ga dok je nezavisno od prirodnog stanja iz kojeg se želi osloboditi.
Ovaj oslonac se ne nalazi u prirodnom karakteru čoveka, koji, kao sebičan i nasilan, svoju energiju usmerava radije na uništenje nego na očuvanje društva. Niti se to nalazi u njegovom moralnom karakteru, koji se mora formirati, na kojem zakonodavac nikada ne može raditi niti računati, jer je slobodan i nikada se ne pojavljuje. Stoga se čini da se mora doneti još jedna mera. Čini se da se fizički karakter proizvoljnog mora odvojiti od moralne slobode; da je obaveza da se prvo uskladi sa zakonima, a drugo da zavisi od utisaka; bilo bi svrsishodno prvo udaljiti još dalje od materije, a drugo približiti joj;
Pismo 4.
Коментари
Постави коментар