Magazin
The European Conversative
Dana 25. februara 2022. godine, dan nakon ruske invazije na Ukrajinu, Ričard Mur, šef britanske Tajne obaveštajne službe (MI6), objavio je sledeći tvit:
S obzirom na tragediju i razaranje koje se tako uznemirujuće odvija u Ukrajini, trebalo bi da se setimo vrednosti i teško stečenih sloboda koje nas razlikuju od Putina, a pre svega prava LGBT+ osoba. Zato nastavimo našu seriju tvitova kako bismo obeležili Mesec istorije LGBT osoba 2022. U manje od 280 karaktera, ova kratka poruka sumira sve što nije u redu sa Zapadom. Prvo, Mur vidi rat isključivo u smislu nasilja i emocija („tragedija“, „patnja“ itd.), a ne kao geopolitički sukob ili bezbednosno pitanje (njegov je posao da se brine o tome). Drugo, on veruje da su prava „LGBT+“ najvažnija zapadna vrednost, važnija od vladavine prava ili demokratije. Treće, ono što njegov odgovor zahteva je čista gestova politika: više tvitova.
Erik Vogelin je identifikovao ove probleme 1952. godine kada je napisao knjigu „Nova nauka politike“:
Gnostička društva i njihovi vođe će prepoznati opasnosti po svoje postojanje kada se razviju, ali takve opasnosti neće biti rešene odgovarajućim akcijama u svetu stvarnosti. One će se radije rešiti magičnim operacijama u svetu snova, kao što su neodobravanje, moralna osuda, deklaracije o nameri, rezolucije, apeli na mišljenje čovečanstva, označavanje neprijatelja kao agresora, zabrana rata, propaganda za svetski mir i svetsku vladu itd.
Vogelin dalje piše o „čudnoj, sablasnoj atmosferi ludnice“ koja prožima takva gnostička društva, i to je sigurno ono što nas pogađa u Murovom tvitu.
Rat u Ukrajini nije se pojavio niotkuda. Umesto toga, prethodile su mu dve decenije rastućeg neprijateljstva prema Rusiji od strane kolektivnog Zapada, posebno na nivou Evropske unije. Neke pojedinačne zemlje imale su relativno dobre bilateralne odnose sa Moskvom (Francuska, Nemačka, Italija, Austrija), ali su odnosi sa Briselom bili užasni. To je zato što je Rusija viđena kao egzistencijalna pretnja progresivnim zapadnim vrednostima, kakve su oličavale EU i američke demokrate. U apsurdnoj manihejskoj fantaziji, ruski „uticaj“ je otkriven iza svake manifestacije „protivoteže“ na Zapadu, a najznačajniji je bio izbor Donalda Trampa koji je doveo do uzaludne dvogodišnje istrage FBI-ja o „Rusijagejtu“.
Takav nivo opsesije može se objasniti psihologijom. Rusija je potisnuta senka Evrope, u smislu da izgleda kao da otelotvoruje sve ono što Evropa pokušava da ne bude. Dok je EU postistorijska, Rusija je duboko ukorenjena u svojoj istoriji – sa svim njenim manama i nedostacima. Poslednjih godina u Moskvi su podignuti spomenici i žrtvama staljinističke represije i Svetom Vladimiru Velikom, koji je krstio Kijevsku Rusiju. Nemoguće je zamisliti da se danas u Francuskoj podiže statua Klovisa.
Dok se EU predstavlja kao zasnovana na depersonalizovanim „horizontalnim“ i navodno konsenzualnim strukturama moći (Evropska komisija i Savet, Svetski ekonomski forum itd.), Rusija deluje kao oličenje vertikalne moći gde sve odlučuje Vladimir Putin. Ovaj oblik lične vladavine duboko je odbojan EU, koja se zavarala misleći da je prešla fazu politike moći. Psihološki element je samo pogoršan seksualnom dimenzijom: Evropa promoviše ženske ili čak feminističke vrednosti (tolerancija, mir) i u ruskom predsedniku vidi samo agresivnu muževnost.
Konačno, tamo gde je Evropa studiozno posthrišćanska (deo njenog antiistoricizma), Rusija je ponovo uspostavila centralnu ulogu hrišćanstva u svom javnom životu i diskursu na način koji je nezamisliv u Evropi gde „katolička“ Irska glasa za abortus na nacionalnom referendumu, i gde je stopa nataliteta u južnoj Evropi katastrofalna već pola veka. Na smaragdnom ostrvu, koje je nekada iznedrilo ogroman broj sveštenika koji su potom otišli po celom svetu, trenutno postoji samo devet bogoslovija; u poslednjih 30 godina u Rusiji je, nasuprot tome, izgrađeno 30.000 novih crkava i formirano 800 novih monaških zajednica.
Hrišćanstvo je stoga prisutno u ruskom političkom životu na način koji je u potpunoj suprotnosti sa situacijom u Evropi. Kada je Dmitrij Medvedev bio predsednik, otvorio je ogromnu izložbu ikona u Luvru sa elokventnim naslovom „Sveta Rusija“. Štaviše, tokom posete Parizu, posetio je katedralu Notr Dam kako bi mu na posebnoj ceremoniji bila uručena Sveta kruna od trnja. Morate se vratiti mnogo vekova unazad da biste pronašli evropskog vladara koji se klanja pred ovim simbolom Hristovog carstva.
Ovo nije samo pitanje političkog poziranja, već se odnosi na značajan stepen religioznosti ruskog stanovništva. Putin je lično pobožan, ali takvi su i mnogi Rusi. Kada su mošti Svetog Nikole Barijskog donete u Rusiju kao znak pravoslavno-katoličkog prijateljstva 2017. godine, dva i po miliona Rusa došlo je da im oda počast u Moskvi i Sankt Peterburgu. Sličan broj ljudi stajao je u redu, često po kiši i susnežici, za pojas Bogorodice kada je donet sa Svete Gore 2011. godine. Zapadni mediji su dali ogroman značaj upornim demonstracijama na Bolotnom trgu nakon izbora za Dumu 2011. godine, ali nisu obraćali pažnju na ove tihe i blage manifestacije stvarnih prioriteta mnogih Rusa.
Svakako, Rusija je moderno društvo sa svim prokletstvima koje modernost donosi. Ali nije postmoderna, poput evropskih društava. Postmodernizam karakteriše odbacivanje kategorija i fiksnih normi - otuda opsesija „LGBT+ vrednostima“, samim oličenjem nefiksacije - dok modernost neguje jasne fenomene poput nacionalne države. Postmoderna Evropa, poput SAD (ili barem njenog spoljnopolitičkog establišmenta), duboko je ideološka; Rusija je realistička zemlja čiji dugogodišnji ministar spoljnih poslova nikada ne prestaje da insistira na obostranim koristima međunarodne saradnje, čak i između zemalja sa veoma različitim pogledima na svet.
Sukob između ideologije i realizma bio je jedan od razloga zašto je rat u Ukrajini izbio u februaru. Krajem 2021. godine, Rusija je zahtevala bezbednosne garancije od Vašingtona i njegovog surogata, NATO-a. Rusija je bila zabrinuta da bi članstvo Ukrajine u NATO-u značilo stacioniranje NATO oružja na maloj udaljenosti od Moskve - veoma konkretno bezbednosno razmatranje koje svako ko može da zamisli perspektivu pridruživanja Meksika kineskom vojnom savezu može da razume. Ovaj zahtev je usledio nakon tri decenije širenja NATO-a dalje na istok, a poslednje je bilo širenje u Makedoniji 2020. godine.
Odgovor NATO-a na ovaj realističan zahtev bio je ideološki. Svaka zemlja, uključujući Ukrajinu, slobodna je da bira svoje saveze, saopštio je NATO. Alijansa ne može zatvoriti vrata Ukrajini ili bilo kojoj zemlji koja želi da se pridruži jer bi to ugrozilo njenu politiku „otvorenih vrata“, prema kojoj se svaka zemlja može pridružiti. Pa ipak, ova izjavljena politika zasnovana je na laži. Države nisu slobodne da se pridruže NATO-u: NATO odlučuje da li će ih pozvati ili ne (član 10 Vašingtonskog sporazuma). Štaviše, dok Ukrajina može biti slobodna da se pridruži NATO-u, ona je po definiciji takođe slobodna da ostane neutralna ili saveznik sa Rusijom. Svi ovi slobodni izbori imaju posledice u stvarnom svetu: to su spoljnopolitički izbori. Sloboda je upravo ono što koristimo da procenimo te posledice i zasnivamo svoje odluke na okolnostima koje nismo nužno izabrali. Dakle, odgovor NATO-a o „slobodi“ je ideološki odgovor, prazna izjava koja ne daje nikakvu ideju kako da odgovori na pravu spoljnopolitičku dilemu.
Odgovor NATO-a bio je duboko simboličan za njegov opšti pristup spoljnoj politici od kraja Hladnog rata, zasnovan na ideji da NATO i Zapad otelotvoruju univerzalne vrednosti oko kojih se ceo svet neizbežno mora ujediniti – „kraj istorije“. Ono što ovde opisujem nije politika, jer prva reč podrazumeva polis, a samim tim i druge građane, u ovom slučaju druge subjekte međunarodnih odnosa (države) i svu tu delikatnu umetnost ravnoteže i kompromisa koju politika uvek zahteva. Ne; nego, ovde imamo ideologiju, i upravo je ta ideologija dovela do rata u Ukrajini.
Napavši Jugoslaviju 1999. i Libiju 2011. godine eksplicitno u ime univerzalnih vrednosti, ali ne u ime političkog realizma, a kamoli bezbednosti, NATO sebe vidi kao čuvara „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“, jednog od svojih omiljenih slogana. Pravno, naravno, ova uloga ne pripada NATO-u, već Ujedinjenim nacijama. Kao što su ruski zvaničnici više puta rekli, a kao što je Putin rekao 30. septembra, „Ko je ikada video ova pravila? Ko ih je prihvatio ili odobrio? Gledajte, ovo je samo gomila besmislica, potpuna obmana, dvostruki standardi, ili čak trostruki standardi! Moraju da misle da smo glupi.“
Razlika između NATO-a i Ujedinjenih nacija je pluralizam. Povelja UN je eksplicitno zasnovana na suverenoj jednakosti država, tj. njihovoj nezavisnosti. To je ideal, svakako, možda više poštovan u kršenju nego u poštovanju, ali ideal NATO-a je suprotan. Dok ideal pluralizma UN ima očigledne prednosti, monizam NATO-a je sam po sebi izvor napetosti, nestabilnosti, negodovanja i rata.
Rusija se protivi milenarističkoj ideologiji NATO-a iz jednog veoma dobrog razloga: i sama je živela pod takvim režimom sedamdeset godina. Aleksandar Solženjicin je identifikovao ideologiju kao ključnu činjenicu komunizma - važniju od planske ekonomije ili državnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Marks je to rekao sa svojom uobičajenom brutalnošću: „Predmet kritike (tj. intelektualne analize) je njen neprijatelj, koga ne nastoji da opovrgne već da istrebi.“ Ideologija vidi misao kao oružje, usmereno ka političkom cilju. Kao što je navedeno u Kratkom filozofskom rečniku - koji je decenijama objavljivan u SSSR-u (a ovo je izdanje iz 1955. godine):
Ideologija radničke klase je marksizam-lenjinizam, ideološko oružje Komunističke partije u revolucionarnoj socijalističkoj transformaciji društva. Nepobediva moć ove ideologije proizilazi iz činjenice da ona verno otelotvoruje... potrebe istorijskog razvoja našeg vremena. Buržoaska ideologija, nasuprot tome, je reakcionarna sila.
Ta ideologija je u srži modernosti, identifikovao je Solženjicin u svom Pismu vođama Sovjetskog Saveza 1973. godine:
Ovo univerzalno, prisilno hranjenje lažima sada je najmučniji aspekt postojanja u našoj zemlji - gore od sve naše materijalne bede, gore od bilo kakvog nedostatka građanskih sloboda. Svi ovi arsenali laži, koji su potpuno nepotrebni za našu stabilnost kao države, nameću se kao neka vrsta poreza u korist ideologije - da bi se događaji vezali za čvrstu, lukavu, ali mrtvu ideologiju: i upravo zato što naša država, čistom silom navike, tradicije i inercije, nastavlja da se pridržava ove lažne doktrine sa svim njenim mučnim aberacijama, mora da stavi neistomišljenike iza rešetaka. Jer lažna ideologija ne može da nađe drugi odgovor na argumente i proteste osim oružja i zatvorskih rešetki.
Nema sumnje da je krajem februara Putin, klimajući glavom Solženjicinu, osudio Zapad kao „carstvo laži“.
Za razliku od Zapada, gde svi veruju u liberalnu ideologiju, komunistička ideologija je u samom SSSR-u dugo vremena doživljavana kao neprijateljska. Civilno društvo je formirano u svesnom suprotstavljanju njoj - bilo u relativno bezopasnom obliku porodičnih obroka oko kuhinjskog stola, ključnog slobodnog prostora u sovjetskom životu, bilo u otvorenijem aktivizmu disidenata. Čak su i poslušni sovjetski građani smatrali komunizam neprijatnom pojavom koju je trebalo trpeti, poput hladne kiše. Ovo je radikalno drugačija situacija od Zapadne Evrope i SAD, gde su ekstremne ideologije „vokizma“ i mejnstrim ideologija liberalne demokratije prodrle u svaku sferu života, od kulturnih događaja do privatnih večera.
Unutar EU, pre jedne decenije, otvorio se jaz između Istoka i Zapada između postmodernih i antinacionalnih država poput Nemačke, pa čak i Francuske, s jedne strane, i zemalja poput Poljske, Mađarske i drugih čija su civilna društva održavala prostor za slobodu, barem u svojim domovima, tokom komunizma, i koje su stoga ostale donekle društveno konzervativne. Ove zemlje su vakcinisane protiv ideologije jer im je ona decenijama ubrizgavana i kao rezultat toga razvile su antitela.
Rusija je nastavak ove tendencije: budući da je dalje na istoku, ona je čak i manje progresivna od, recimo, Poljske. Možda je najveća tragedija rata u Ukrajini to što se sada otvorio novi i možda nepopravljiv jaz, koji deli upravo konzervativniji deo Evrope čije zemlje, barem sa ove tačke gledišta, imaju više zajedničkog nego što bi se ikada usudile da priznaju. Materijalistički Zapadna Evropa biće deindustrijalizovana, lišena jeftinog ruskog gasa, dok će konzervativniji istočni deo kontinenta biti odsečen od svake veze sa nesumnjivim duhovnim rezervama Rusije. Jedini pobednik u ovom ratu je Amerika i postmodernistička globalistička ideologija čiji je, nažalost, ona nosilac baklje.( izvor )
S obzirom na tragediju i razaranje koje se tako uznemirujuće odvija u Ukrajini, trebalo bi da se setimo vrednosti i teško stečenih sloboda koje nas razlikuju od Putina, a pre svega prava LGBT+ osoba. Zato nastavimo našu seriju tvitova kako bismo obeležili Mesec istorije LGBT osoba 2022. U manje od 280 karaktera, ova kratka poruka sumira sve što nije u redu sa Zapadom. Prvo, Mur vidi rat isključivo u smislu nasilja i emocija („tragedija“, „patnja“ itd.), a ne kao geopolitički sukob ili bezbednosno pitanje (njegov je posao da se brine o tome). Drugo, on veruje da su prava „LGBT+“ najvažnija zapadna vrednost, važnija od vladavine prava ili demokratije. Treće, ono što njegov odgovor zahteva je čista gestova politika: više tvitova.
Erik Vogelin je identifikovao ove probleme 1952. godine kada je napisao knjigu „Nova nauka politike“:
Gnostička društva i njihovi vođe će prepoznati opasnosti po svoje postojanje kada se razviju, ali takve opasnosti neće biti rešene odgovarajućim akcijama u svetu stvarnosti. One će se radije rešiti magičnim operacijama u svetu snova, kao što su neodobravanje, moralna osuda, deklaracije o nameri, rezolucije, apeli na mišljenje čovečanstva, označavanje neprijatelja kao agresora, zabrana rata, propaganda za svetski mir i svetsku vladu itd.
Vogelin dalje piše o „čudnoj, sablasnoj atmosferi ludnice“ koja prožima takva gnostička društva, i to je sigurno ono što nas pogađa u Murovom tvitu.
Rat u Ukrajini nije se pojavio niotkuda. Umesto toga, prethodile su mu dve decenije rastućeg neprijateljstva prema Rusiji od strane kolektivnog Zapada, posebno na nivou Evropske unije. Neke pojedinačne zemlje imale su relativno dobre bilateralne odnose sa Moskvom (Francuska, Nemačka, Italija, Austrija), ali su odnosi sa Briselom bili užasni. To je zato što je Rusija viđena kao egzistencijalna pretnja progresivnim zapadnim vrednostima, kakve su oličavale EU i američke demokrate. U apsurdnoj manihejskoj fantaziji, ruski „uticaj“ je otkriven iza svake manifestacije „protivoteže“ na Zapadu, a najznačajniji je bio izbor Donalda Trampa koji je doveo do uzaludne dvogodišnje istrage FBI-ja o „Rusijagejtu“.
Takav nivo opsesije može se objasniti psihologijom. Rusija je potisnuta senka Evrope, u smislu da izgleda kao da otelotvoruje sve ono što Evropa pokušava da ne bude. Dok je EU postistorijska, Rusija je duboko ukorenjena u svojoj istoriji – sa svim njenim manama i nedostacima. Poslednjih godina u Moskvi su podignuti spomenici i žrtvama staljinističke represije i Svetom Vladimiru Velikom, koji je krstio Kijevsku Rusiju. Nemoguće je zamisliti da se danas u Francuskoj podiže statua Klovisa.
Dok se EU predstavlja kao zasnovana na depersonalizovanim „horizontalnim“ i navodno konsenzualnim strukturama moći (Evropska komisija i Savet, Svetski ekonomski forum itd.), Rusija deluje kao oličenje vertikalne moći gde sve odlučuje Vladimir Putin. Ovaj oblik lične vladavine duboko je odbojan EU, koja se zavarala misleći da je prešla fazu politike moći. Psihološki element je samo pogoršan seksualnom dimenzijom: Evropa promoviše ženske ili čak feminističke vrednosti (tolerancija, mir) i u ruskom predsedniku vidi samo agresivnu muževnost.
Konačno, tamo gde je Evropa studiozno posthrišćanska (deo njenog antiistoricizma), Rusija je ponovo uspostavila centralnu ulogu hrišćanstva u svom javnom životu i diskursu na način koji je nezamisliv u Evropi gde „katolička“ Irska glasa za abortus na nacionalnom referendumu, i gde je stopa nataliteta u južnoj Evropi katastrofalna već pola veka. Na smaragdnom ostrvu, koje je nekada iznedrilo ogroman broj sveštenika koji su potom otišli po celom svetu, trenutno postoji samo devet bogoslovija; u poslednjih 30 godina u Rusiji je, nasuprot tome, izgrađeno 30.000 novih crkava i formirano 800 novih monaških zajednica.
Hrišćanstvo je stoga prisutno u ruskom političkom životu na način koji je u potpunoj suprotnosti sa situacijom u Evropi. Kada je Dmitrij Medvedev bio predsednik, otvorio je ogromnu izložbu ikona u Luvru sa elokventnim naslovom „Sveta Rusija“. Štaviše, tokom posete Parizu, posetio je katedralu Notr Dam kako bi mu na posebnoj ceremoniji bila uručena Sveta kruna od trnja. Morate se vratiti mnogo vekova unazad da biste pronašli evropskog vladara koji se klanja pred ovim simbolom Hristovog carstva.
Ovo nije samo pitanje političkog poziranja, već se odnosi na značajan stepen religioznosti ruskog stanovništva. Putin je lično pobožan, ali takvi su i mnogi Rusi. Kada su mošti Svetog Nikole Barijskog donete u Rusiju kao znak pravoslavno-katoličkog prijateljstva 2017. godine, dva i po miliona Rusa došlo je da im oda počast u Moskvi i Sankt Peterburgu. Sličan broj ljudi stajao je u redu, često po kiši i susnežici, za pojas Bogorodice kada je donet sa Svete Gore 2011. godine. Zapadni mediji su dali ogroman značaj upornim demonstracijama na Bolotnom trgu nakon izbora za Dumu 2011. godine, ali nisu obraćali pažnju na ove tihe i blage manifestacije stvarnih prioriteta mnogih Rusa.
Svakako, Rusija je moderno društvo sa svim prokletstvima koje modernost donosi. Ali nije postmoderna, poput evropskih društava. Postmodernizam karakteriše odbacivanje kategorija i fiksnih normi - otuda opsesija „LGBT+ vrednostima“, samim oličenjem nefiksacije - dok modernost neguje jasne fenomene poput nacionalne države. Postmoderna Evropa, poput SAD (ili barem njenog spoljnopolitičkog establišmenta), duboko je ideološka; Rusija je realistička zemlja čiji dugogodišnji ministar spoljnih poslova nikada ne prestaje da insistira na obostranim koristima međunarodne saradnje, čak i između zemalja sa veoma različitim pogledima na svet.
Sukob između ideologije i realizma bio je jedan od razloga zašto je rat u Ukrajini izbio u februaru. Krajem 2021. godine, Rusija je zahtevala bezbednosne garancije od Vašingtona i njegovog surogata, NATO-a. Rusija je bila zabrinuta da bi članstvo Ukrajine u NATO-u značilo stacioniranje NATO oružja na maloj udaljenosti od Moskve - veoma konkretno bezbednosno razmatranje koje svako ko može da zamisli perspektivu pridruživanja Meksika kineskom vojnom savezu može da razume. Ovaj zahtev je usledio nakon tri decenije širenja NATO-a dalje na istok, a poslednje je bilo širenje u Makedoniji 2020. godine.
Odgovor NATO-a na ovaj realističan zahtev bio je ideološki. Svaka zemlja, uključujući Ukrajinu, slobodna je da bira svoje saveze, saopštio je NATO. Alijansa ne može zatvoriti vrata Ukrajini ili bilo kojoj zemlji koja želi da se pridruži jer bi to ugrozilo njenu politiku „otvorenih vrata“, prema kojoj se svaka zemlja može pridružiti. Pa ipak, ova izjavljena politika zasnovana je na laži. Države nisu slobodne da se pridruže NATO-u: NATO odlučuje da li će ih pozvati ili ne (član 10 Vašingtonskog sporazuma). Štaviše, dok Ukrajina može biti slobodna da se pridruži NATO-u, ona je po definiciji takođe slobodna da ostane neutralna ili saveznik sa Rusijom. Svi ovi slobodni izbori imaju posledice u stvarnom svetu: to su spoljnopolitički izbori. Sloboda je upravo ono što koristimo da procenimo te posledice i zasnivamo svoje odluke na okolnostima koje nismo nužno izabrali. Dakle, odgovor NATO-a o „slobodi“ je ideološki odgovor, prazna izjava koja ne daje nikakvu ideju kako da odgovori na pravu spoljnopolitičku dilemu.
Odgovor NATO-a bio je duboko simboličan za njegov opšti pristup spoljnoj politici od kraja Hladnog rata, zasnovan na ideji da NATO i Zapad otelotvoruju univerzalne vrednosti oko kojih se ceo svet neizbežno mora ujediniti – „kraj istorije“. Ono što ovde opisujem nije politika, jer prva reč podrazumeva polis, a samim tim i druge građane, u ovom slučaju druge subjekte međunarodnih odnosa (države) i svu tu delikatnu umetnost ravnoteže i kompromisa koju politika uvek zahteva. Ne; nego, ovde imamo ideologiju, i upravo je ta ideologija dovela do rata u Ukrajini.
Napavši Jugoslaviju 1999. i Libiju 2011. godine eksplicitno u ime univerzalnih vrednosti, ali ne u ime političkog realizma, a kamoli bezbednosti, NATO sebe vidi kao čuvara „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“, jednog od svojih omiljenih slogana. Pravno, naravno, ova uloga ne pripada NATO-u, već Ujedinjenim nacijama. Kao što su ruski zvaničnici više puta rekli, a kao što je Putin rekao 30. septembra, „Ko je ikada video ova pravila? Ko ih je prihvatio ili odobrio? Gledajte, ovo je samo gomila besmislica, potpuna obmana, dvostruki standardi, ili čak trostruki standardi! Moraju da misle da smo glupi.“
Razlika između NATO-a i Ujedinjenih nacija je pluralizam. Povelja UN je eksplicitno zasnovana na suverenoj jednakosti država, tj. njihovoj nezavisnosti. To je ideal, svakako, možda više poštovan u kršenju nego u poštovanju, ali ideal NATO-a je suprotan. Dok ideal pluralizma UN ima očigledne prednosti, monizam NATO-a je sam po sebi izvor napetosti, nestabilnosti, negodovanja i rata.
Rusija se protivi milenarističkoj ideologiji NATO-a iz jednog veoma dobrog razloga: i sama je živela pod takvim režimom sedamdeset godina. Aleksandar Solženjicin je identifikovao ideologiju kao ključnu činjenicu komunizma - važniju od planske ekonomije ili državnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Marks je to rekao sa svojom uobičajenom brutalnošću: „Predmet kritike (tj. intelektualne analize) je njen neprijatelj, koga ne nastoji da opovrgne već da istrebi.“ Ideologija vidi misao kao oružje, usmereno ka političkom cilju. Kao što je navedeno u Kratkom filozofskom rečniku - koji je decenijama objavljivan u SSSR-u (a ovo je izdanje iz 1955. godine):
Ideologija radničke klase je marksizam-lenjinizam, ideološko oružje Komunističke partije u revolucionarnoj socijalističkoj transformaciji društva. Nepobediva moć ove ideologije proizilazi iz činjenice da ona verno otelotvoruje... potrebe istorijskog razvoja našeg vremena. Buržoaska ideologija, nasuprot tome, je reakcionarna sila.
Ta ideologija je u srži modernosti, identifikovao je Solženjicin u svom Pismu vođama Sovjetskog Saveza 1973. godine:
Ovo univerzalno, prisilno hranjenje lažima sada je najmučniji aspekt postojanja u našoj zemlji - gore od sve naše materijalne bede, gore od bilo kakvog nedostatka građanskih sloboda. Svi ovi arsenali laži, koji su potpuno nepotrebni za našu stabilnost kao države, nameću se kao neka vrsta poreza u korist ideologije - da bi se događaji vezali za čvrstu, lukavu, ali mrtvu ideologiju: i upravo zato što naša država, čistom silom navike, tradicije i inercije, nastavlja da se pridržava ove lažne doktrine sa svim njenim mučnim aberacijama, mora da stavi neistomišljenike iza rešetaka. Jer lažna ideologija ne može da nađe drugi odgovor na argumente i proteste osim oružja i zatvorskih rešetki.
Nema sumnje da je krajem februara Putin, klimajući glavom Solženjicinu, osudio Zapad kao „carstvo laži“.
Za razliku od Zapada, gde svi veruju u liberalnu ideologiju, komunistička ideologija je u samom SSSR-u dugo vremena doživljavana kao neprijateljska. Civilno društvo je formirano u svesnom suprotstavljanju njoj - bilo u relativno bezopasnom obliku porodičnih obroka oko kuhinjskog stola, ključnog slobodnog prostora u sovjetskom životu, bilo u otvorenijem aktivizmu disidenata. Čak su i poslušni sovjetski građani smatrali komunizam neprijatnom pojavom koju je trebalo trpeti, poput hladne kiše. Ovo je radikalno drugačija situacija od Zapadne Evrope i SAD, gde su ekstremne ideologije „vokizma“ i mejnstrim ideologija liberalne demokratije prodrle u svaku sferu života, od kulturnih događaja do privatnih večera.
Unutar EU, pre jedne decenije, otvorio se jaz između Istoka i Zapada između postmodernih i antinacionalnih država poput Nemačke, pa čak i Francuske, s jedne strane, i zemalja poput Poljske, Mađarske i drugih čija su civilna društva održavala prostor za slobodu, barem u svojim domovima, tokom komunizma, i koje su stoga ostale donekle društveno konzervativne. Ove zemlje su vakcinisane protiv ideologije jer im je ona decenijama ubrizgavana i kao rezultat toga razvile su antitela.
Rusija je nastavak ove tendencije: budući da je dalje na istoku, ona je čak i manje progresivna od, recimo, Poljske. Možda je najveća tragedija rata u Ukrajini to što se sada otvorio novi i možda nepopravljiv jaz, koji deli upravo konzervativniji deo Evrope čije zemlje, barem sa ove tačke gledišta, imaju više zajedničkog nego što bi se ikada usudile da priznaju. Materijalistički Zapadna Evropa biće deindustrijalizovana, lišena jeftinog ruskog gasa, dok će konzervativniji istočni deo kontinenta biti odsečen od svake veze sa nesumnjivim duhovnim rezervama Rusije. Jedini pobednik u ovom ratu je Amerika i postmodernistička globalistička ideologija čiji je, nažalost, ona nosilac baklje.( izvor )
Коментари
Постави коментар