INOVACIJA
Inovacija, od latinskog innovare, innovatio, trebalo bi da znači obnovu, podmlađivanje iznutra, a ne novinu, što je njeno moderno značenje i u engleskom i u francuskom jeziku. Sudeći po primerima u Oksfordskom engleskom rečniku i Littre-u, reč je ušla u široku upotrebu tek u 16. veku, i, sve do 18. veka, njene konotacije su bile gotovo jednoglasno nepovoljne.
U vulgarnim jezicima, kao i u srednjovekovnom latinskom, reč se prvenstveno koristi u teologiji i označava odstupanje od onoga što po definiciji ne bi trebalo da se menja - verske dogme. U mnogim slučajevima, inovacija je praktično sinonim za jeres.
Pravoslavlje je neprekinuti kontinuitet i, stoga, odsustvo inovacije. Ovako Bosije definiše pravoslavlje velikih vaseljenskih sabora: „On n'innovait rien à Constantinople“, piše on, „mais on n'avait pas plus innové à Nicée.“ („Ništa nije bilo inovativno u Carigradu, ali ništa nije bilo inovativno ni u Nikeji.“)
Sve upotrebe reči su teološki obrasci. Dobre stvari su po definiciji stabilne i stoga nisu okaljane inovacijama, koje se uvek predstavljaju kao opasne ili sumnjive. U politici, inovacija je gotovo jednaka pobuni i revoluciji. Kao što bismo mogli očekivati, Hobs prezire inovacije. U delu „Vlada i društvo“ (1651), on piše:
Mnogi misle da su mudriji od drugih i teže ka inovacijama, a različiti inovatori inoviraju na različite načine.
Pored teologije i politike, jezik i književnost izgleda da su ugroženi neželjenim inovacijama, posebno u „klasičnoj“ Francuskoj. Francuski gramatičari i književni teoretičari 17. veka bili su, naravno, protiv inovacija. Evo dva osrednja stiha iz „Menaža“:
N'innovez nine faites rien
U jeziku i dobro se snalazite.
Ne inovirajte i ne radite ništa
sa jezikom i dobro ćete proći.
Neprijateljstvo prema inovacijama je ono što očekujemo od konzervativnih mislilaca, ali smo iznenađeni kada ga pronađemo u perama autora koje smatramo inovatorima. Kada Kalvin osuđuje „l'appetit et convoitise de tout innover, changer et remuer“ („apetit i želja za inovacijama, promenama i uzbuđivanjem svega“), on zvuči baš kao Bosije. Tako čini i Kromvel 1658. godine, kada napada ono što naziva „Namere... usmerene ka inovacijama u građanskim pravima naroda i ka inovacijama u pitanjima religije“.
Reformatori ne vide reformaciju kao inovaciju, već kao restauraciju izvornog hrišćanstva. Oni tvrde da se vraćaju autentičnoj imitaciji Hrista, neiskvarenoj katoličkim inovacijama.
Mutatis mutandis — humanisti se osećaju baš kao i protestanti. I oni mrze inovacije. Više nego ikad, osvrću se na drevne modele koje je srednji vek poštovao. Oni optužuju svoje srednjovekovne prethodnike ne zato što su izabrali pogrešne modele, već zato što nisu pravilno imitirali prave. Humanisti se, naravno, razlikuju od protestanata po tome što su im uzori filozofi, pisci i umetnici klasične antike.
Montenj mrzi inovacije. „Rien ne presse un estat“, piše on, „que l'innovation; le changement donne seul forme à l'injustice et à la tyrannie.“ („Ništa ne opterećuje državu osim inovacija; sama promena daje oblik nepravdi i tiraniji.“) U Esejima, inovacija je sinonim za „nouvelleté“, reč koju autor takođe koristi pogrdno.
Društvena i politička komponenta je prisutna u celom ovom strahu od novog, ali iza nje leži nešto drugo, nešto religiozno što je više arhaično i pagansko nego hrišćansko. Negativni pogled na inovacije odražava ono što ja nazivam spoljašnjim posredovanjem, svetom gde se potreba za i identitet svih kulturnih modela uzima zdravo za gotovo. To je toliko tačno da je u srednjem veku koncept inovacije bio gotovo nepotreban. Njegova upotreba je obično ograničena na tehničke diskusije o jeresi na latinskom. U vulgarnim jezicima, potreba za ovom rečju pojavljuje se samo u poslednjoj fazi spoljašnjeg posredovanja, koju otprilike poistovećujem sa 16. i 17. vekom.
Ljudi se međusobno optužuju da su loši imitatori, neverni pravoj suštini uzora. Samo malo kasnije, sa velikim delom „Querelle des anciens et des modernes“, bitka se prebacuje na pitanje koji su modeli najbolji, tradicionalni ili njihovi moderni rivali? Ideja da moraju postojati uzori i dalje ostaje zajednička za oba tabora. Princip stabilne imitacije je osnova sistema i poslednji je koji se dovodi u pitanje.
Svet spoljašnjeg posredovanja zaista se plaši gubitka svojih transcendentalnih modela. Društvo se doživljava kao inherentno krhko. Bilo kakva promena načina na koji stvari stoje mogla bi da oslobodi prvobitnu rulju i dovede do povratka prvobitnom haosu. Ono čega se on plaši jeste kolaps religije i društva u celini, kroz mimetičku zarazu koja bi ljude pretvorila u rulju.
Mnogo toga se može naći u Shakespeareovom delu. U delu Henry IV, kralj govori :
Siromašni
Nezadovoljni, zjape i trljaju
laktove na vesti
o užurbanim, moćnim inovacijama
"Hurly burly“ označava „metež, zbrku, oluju, nasilni preokret“. Godine 1639, Vebster pominje „mnoštvo sa hidra glavama koje zjapi samo za inovacijama“. Na temu Engleske revolucije, Bosije govori sličnim jezikom i odražava sličan mentalitet.
Quelque chose de plus violent se remuait dans le fond des coeurs; c'était un dégoût secret de tout ce qui a de l'autorité, et une démangeaison d'innover sans fin dès qu'on en a vule premier exemple.
Nešto vrlo silovito se uzburkalo u dubini njihovih srca; to je bio tajni gađenje prema svemu što ima autoritet i poriv za neprestanim inovacijama od trenutka kada bi videli prvi primer toga.
Sklonost ka inovacijama trebalo je da označava perverzan, čak poremećen um. Nepovoljne implikacije reči bile su toliko dobro utvrđene da ih i dalje nalazimo u peru radikalnog mislioca poput Didroa: „Toute innovation est à craindre dans un gouvernement.“ („U vladi se treba plašiti svake inovacije.“) Postoji apokaliptični podton u ovoj staroj upotrebi inovacije koji je u oštroj suprotnosti sa modernim značenjem termina.
Jakobinski teror je očigledno bio dovoljan da održi ovaj strah u životu, ali samo najrečitiji tradicionalisti mogu uspešno da sviraju staru melodiju - Ksavije de Mestr i, povremeno, Edmund Berk. On naziva Francusku revoluciju „pobunom inovacija; i njome su sami elementi društva bili zbunjeni i rasejani“.
Paradoksalno, Revolucija nije pojačala drevni strah od inovacija, već je u velikoj meri doprinela njenom padu. Giljotina je, naravno, užasnula mnoge ljude, ali to je bio „politički“ teror u modernom smislu, a ne više nešto misteriozno i jezivo. Ono što je u to vreme nestalo jeste osećaj da svako namerno mešanje u društveni poredak nije samo svetogrđe već i suštinski opasno, verovatno da izazove apokaliptičnu katastrofu.
Čak i ako su se loše konotacije naše reči povremeno ponovo pojavljivale u 18. veku, priča tog vremena nije bila o ovekovečenju prošlosti, već o njenom rušenju. Nije se promenilo suštinsko značenje „inovacije“, već njena afektivna „aura“.
Razlog je, naravno, bio prelazak sa teologije, pa čak i filozofije, na nauku i tehnologiju. Reč je tumačena u novom kontekstu koji je izazivao primere briljantnih i korisnih izuma. Ovaj dobar utisak se automatski proširio na oblasti i discipline koje nisu povezane sa naukom i tehnologijom. Ovaj proces je potpuno preokrenuo raniji, kada su se loše konotacije ukorenjene u teologiji proširile na neteološke upotrebe reči.
U svojoj knjizi „Histoire philosophique“ (1770), abat Rejnal je rehabilitovao inovaciju kroz upravo definisanu kontekstualnu promenu. U tipičnom filozofskom stilu, on je brzo odbacio teološku pozadinu. Obraćajući se direktno svom čitaocu, opat piše:
Tu entendras murmurer autour de toi: cela ne se peut, et quand cela se pourrait, ce sont des innovations; des innovations! Soit, mais tant de découvertes dans les sciences et dans les arts n'en ont-elles pas éte?
Čućete mrmljanje svuda okolo, to nije moguće, a kada bi to bilo moguće, to su inovacije, inovacije! Da, ali toliko otkrića u nauci i umetnosti, zar nisu bila inovacije?
Sve što je potrebno da se inteligentne reforme uguše u korenu jeste mahanje starim strašilom, „inovacijom“. Sam zvuk reči je tradicionalno bio toliko neprijatan da nije potrebna dalja diskusija. Pošto su pronalasci u umetnosti i nauci takođe inovacije, loše konotacije su neosnovane i trebalo bi ih zameniti dobrim.
Kako je Rejnal pisao, promena koju je zagovarao se dešavala. Zagušljiv miris jeresi se konačno razišao i odmah su ga zamenili opojni isparenja naučnog i tehničkog napretka.
Od tada, u svim sferama života, potencijalni inovatori su se oslanjali na prestiž nauke kako bi promovisali svoje stavove. Ovo se posebno odnosi na političku i društvenu sferu. Društvena organizacija se sada smatrala stvaranjem pukih ljudskih bića, a druga ljudska bića su stoga imala pravo da je delimično ili čak potpuno redizajniraju.
Već početkom 19. veka, inovacija je postala bog koga i danas obožavamo. Na primer, 1817. godine Bentam je okarakterisao ideju kao „predlog tako smeo, tako inovativan...!“ (Neko je morao pomisliti da je „inovativno“ prekratko, pa je skovao dužu reč „inovativno“. Taj neko je možda bio sam Bentam. Inovacija mu je bila kao dečji slatkiš – što je veći komad, to se sporije i raskošnije topio u ustima.)
Novi kult je značio da je nova kuga pala na svet – „stagnacija“. Pre 18. veka, „stagnacija“ je bila nepoznata; odjednom je širila svoju tamu nadaleko i široko. Što su prestonice modernog duha postajale inovativnije, okolna sela su izgledala „stagnirajućija“ i „dosadnija“. U „Rabujlezi“, navodno konzervativni Balzak osuđuje zaostale načine francuskih provincija: „Hélasl Faire comme faisaient nos pères, ne rien riennover, telle est la loi du pays.“ („Avaj! Raditi stvari kao što su radili naši očevi, ne uvoditi nikakve inovacije, takav je zakon sela.“)
Za neverovatno kratko vreme, sistematski pozitivan pogled na inovacije zamenjen je sistematski negativnim. Sve se okrenulo naglavačke i čak su i najmanje inovativni ljudi počeli da slave inovacije.
INOVACIJA I IMITACIJA
Kao što sam već rekao, negativan pogled na inovacije je neodvojiv od koncepcije duhovnog i intelektualnog života kojim dominira stabilna imitacija. Pošto su izvor večne istine, večne lepote, večne dobrote, modeli nikada ne bi trebalo da se menjaju. Samo kada se ovi transcendentalni modeli sruše, inovacije mogu dobiti pozitivno značenje. Spoljašnje posredovanje ustupa mesto svetu u kojem su, barem u principu, pojedinci i zajednice slobodni da usvoje bilo koje modele koje preferiraju, ili još bolje, nikakve modele.
Čini se da je ovo samo po sebi očigledno. Naš svet je oduvek verovao da su „biti inovativan“ i „biti imitator“ dva nespojiva stava. To je već bilo tačno kada se inovacija plašila; sada kada je željena, istinitija je nego ikad.
Sledeća rečenica je dobar primer. Mišle oplakuje uticaj umerenih elemenata na Francusku revoluciju: „Ils la firent réformatrice, l'empêchèrent d'être fondatrice, d'innover et de créer.“ („Učinili su ga reformističkim, sprečili su ga da bude novi temelj, da inovira i stvara.“)
Romantični istoričar izjednačava inovaciju sa samim temeljem i stvaranjem, stvaranjem ex nihilo, bez sumnje, što je do tada bio isključivi monopol biblijskog Boga.
Tokom 19. i većeg dela 20. veka, kako se strast za inovacijama pojačavala, definicija inovacije je postajala radikalnija, manje tolerantna prema tradiciji, tj. imitaciji. Kako se širila iz slikarstva u muziku i književnost, radikalni pogled na inovacije izazivao je uzastopne preokrete koje nazivamo „modernom umetnošću“. Potpuni raskid sa prošlošću smatra se jedinim dostignućem dostojnim „stvaraoca“.
Barem u principu, ova inovativna manija utiče na sve aspekte ljudskog postojanja. Ovo se ne odnosi samo na pokrete poput nadrealizma, već i na pisce koji, na prvi pogled, nastavljaju tradicionalnije trendove.
Razmotrite, na primer, implikacije sledeće rečenice u delu „Đavo u telu“ Rejmonda Radigea: „Svi ljubavnici, čak i najosrednjiji, imaju zamišljeni osećaj da su inovativni.“ Ako romanopisac smatra da je potrebno reći da je inovacija osrednjih ljubavnika izmišljena, on takođe mora verovati da ona može biti stvarna kada dolazi od istinski talentovanih ljubavnika.
Kao što je mera talenta slikara sada njegova ili njena sposobnost za inovacije u slikarstvu, mera ljubavi zaljubljenog je njegova ili njena sposobnost za inovacije u oblasti vođenja ljubavi. Da bi se „snašao“ u Francuskoj 1920-ih, morao se biti „inovativan“ čak i u privatnosti buduara. Kakav teret na plećima svih zaljubljenih! Daleko od toga da je proterala želju za imitiranjem poznatih ljubavnika iz književnosti i istorije, prisilna inovacija može samo dodatno da je rasplamsa.
Čak je i filozofija podlegla „terorizmu“ inovacija. Kada su francuski filozofi počeli da traže polisu osiguranja od najveće moguće nepravde – lojalnosti prošlosti, ponavljanja dépassé filozofija – jedan od njihovih izuma bila je la rupture epistémologique. Ovaj čudesni koncept omogućio je komunisti Altiseru da bude, s jedne strane, staromodni aparatčik, a s druge strane, sto posto inovativan, gotovo koliko i sam Marks, budući da je Altiser bio prvi koji je u potpunosti cenio inovativni genije proroka.
Psihoanalitičar Lakan je izveo potpuno isti trik sa Frojdom. Ali vrlo brzo, jedan epistemološki prekid za sva vremena i sve ljude izgledao je beznačajno. Svaki mislilac je morao imati svoj, a onda su zaista šik mislioci imali nekoliko zaredom. Na kraju, svi su se pretvorili u kontinuirani i monstruozni prekid, ne prvenstveno sa drugima, već sa sopstvenom prošlošću.
Tako je nedoslednost postala glavna intelektualna vrlina avangarde. Ali prava zasluga za inovativnu školu tabula rasa trebalo bi da pripadne Ničeu, koji je bio umoran od ponavljanja svima ostalima da veliki mislilac ne bi trebalo da ima uzore. On je otišao korak dalje, kao i uvek, i odbio da bude uzor - obeležje genija. Ovo je osećaj koji se i danas pobožno ponavlja. Niče je naš vrhunski model odbacivanja uzora, naš poštovani guru odricanja od gurua.
Naglasak na prekidima, fragmentima i diskontinuitetima je i dalje veoma popularan na našim univerzitetima. Mišel Fuko nas je naučio da podelimo istoriju ideja na odvojene segmente bez komunikacije među njima. Čak je i istorija nauke razvila svoj pandan Fukoovoj epistemi. U delu „Struktura naučnih revolucija“, Tomas Kun nam manje-više govori da su jedini naučnici vredni svog znanja oni koji sebe čine potpuno nerazumljivim svojim kolegama izmišljajući potpuno novu paradigmu.
Ovaj ekstremni pogled na inovaciju dominira toliko dugo da ga čak i naši rečnici uzimaju zdravo za gotovo. Inovacija bi trebalo da isključi imitaciju u istoj meri u kojoj je imitacija isključuje. Primeri kako bi reč trebalo koristiti su ovog tipa: „Lakše je imitirati nego inovirati.“
Verujem da je ova koncepcija pogrešna, ali je njenu pogrešnost lakše demonstrirati u nekim oblastima nego u drugim. Najlakši primer se može videti u savremenim tržišnim ekonomijama. Ovo je svakako oblast gde se inovacija dešava u masovnim, čak i zastrašujućim razmerama, barem u takozvanim razvijenim zemljama. Nije teško videti kakva vrsta ponašanja podstiče ekonomske inovacije. U ekonomiji, inovacija ima preciznu definiciju; ponekad je to uvođenje tehničkog izuma u široku praktičnu upotrebu, ali to mogu biti i poboljšanja u tehnikama proizvodnje ili u upravljanju. Sve što još nije isprobano daje kompaniji prednost u odnosu na konkurenciju. Zato se inovacija često smatra glavnim, čak i jedinim, izvorom profita.
Poslovni ljudi mogu lirično govoriti o svojoj mističnoj veri u inovacije i hrabri novi svet koji one stvaraju, ali pokretačka snaga iza njihovih stalnih inovacija je daleko od utopijske. U jakoj ekonomiji, to je pitanje opstanka, čisto i jednostavno. Preduzeća moraju da inoviraju da bi ostala konkurentna.
Konkurencija, od dve latinske reči, cum i petere, znači tražiti zajedno. Ono što svi poslovni ljudi traže je profit; traže ga zajedno sa svojim konkurentima u paradoksalnom odnosu koji nazivamo konkurentskim.
Kada kompanija gubi novac, mora veoma brzo da inovira, a to ne može da učini bez prethodnog razmišljanja. Obično za to nema ni novca ni vremena. U ovoj teškoj situaciji, poslovni ljudi sa jakim instinktom za preživljavanje obično će rezonovati na sledeći način:
„Ako su naši konkurenti uspešniji od nas, onda moraju da rade nešto kako treba. Moramo to sami da uradimo, a jedini praktičan način da se to postigne je da ih imitiramo što je moguće preciznije.“
Većina ljudi će se složiti da imitacija ima ulogu u ekonomskom oporavku, ali samo u prvoj fazi procesa oporavka. Imitirajući svoje uspešne konkurente, ugrožena firma može da inovira u odnosu na sebe; na ovaj način će sustići svoje rivale, ali neće izmisliti ništa zaista novo.
Ovaj zdrav razum ima manje smisla nego što izgleda. Za početak, da li postoji tako nešto kao „apsolutna inovacija“? U prvoj fazi, nesumnjivo, imitacija će biti kruta i kratkovida. Imaće ritualni kvalitet spoljašnjeg posredovanja. Međutim, posle nekog vremena, element novine u praksi konkurenta će biti prevaziđen i imitacija će postati smelija. U tom trenutku, ona može - ili ne mora - generisati neko dodatno poboljšanje koje će u početku izgledati beznačajno, jer model to ne sugeriše, ali koje je zaista istinska inovacija koja će preokrenuti stvari.
Ne poričem specifičnost inovacije. Jednostavno primećujem da je, konkretno, u istinski inovativnom procesu ona često toliko kontinuirana sa imitacijom da se njeno prisustvo može otkriti tek naknadno, kroz proces apstrakcije. Ne tako davno, u Evropi su Amerikanci bili prikazivani prvenstveno kao imitatori - dobri tehničari, nesumnjivo, ali prava moć mozga bila je u Nemačkoj ili Engleskoj. Onda su, za samo nekoliko godina, Amerikanci postali veliki inovatori.
Javno mnjenje je uvek iznenađeno kada vidi kako se skromni imitatori jedne generacije pretvaraju u smele inovatore sledeće. Stalno ponavljanje ovog fenomena mora nas nečemu naučiti.
Donedavno su Japanci bili odbačeni kao puki imitatori zapadnih običaja, nesposobni za pravi pronalazak u bilo kojoj oblasti. Sada su oni pokretačka snaga inovacija u sve više tehničkih oblasti. Kada su stekli tu inovativnu iskru koja im je navodno nedostajala? Upravo u ovom trenutku, japanski imitatori - Korejci, Tajvanci - ponavljaju isti proces. I brzo se pretvaraju u inovatore. Zar se nešto slično nije već dogodilo u 19. veku, kada je Nemačka prvo parirala, a zatim i nadmašila Englesku po industrijskoj moći? Metamorfoza imitatora u inovatore se ponavlja, ali mi na nju uvek reagujemo sa čuđenjem. Možda ne želimo da znamo o ulozi imitacije u inovacijama.
„Lakše je imitirati nego inovirati.“ To nam govore rečnici, ali istina je da je jedina prečica do inovacije imitacija. Evo još jedne rečenice koja ilustruje značenje inovacije: „Mnogi ljudi imitiraju kada misle da inoviraju.“ Ovo se ne može poreći, ali treba dodati da mnogi ljudi inoviraju kada misle da imitiraju.
INOVACIJE I KONKURENCIJA
U ekonomskom životu, imitacija i inovacija nisu samo kompatibilni, već gotovo nerazdvojni. Ovaj zaključak protivreči modernoj ideologiji apsolutne inovacije. Da li to znači da ova dragocena roba dolazi u dve varijante, jednoj koja se oslanja na imitaciju i jednoj koja se ne oslanja - niži tip rezervisan za poslovanje i „viši“ tip rezervisan za „višu“ kulturu?
U to mnogi intelektualci žele da veruju. Ako bismo se složili sa njima, poništili bismo jedan veliki Marksov uvid - da isti konkurentski obrazac dominira svim aspektima moderne kulture i da je najvidljiviji u ekonomskom životu. U ovom konkretnom slučaju, Marks je naš najbolji vodič.
Radikalni pogled na inovaciju je očigledno pogrešan. Ali zašto se naša kultura tako tvrdoglavo drži toga? Zašto su moderni intelektualci i umetnici toliko neprijateljski nastrojeni prema imitaciji?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo se vratiti našem primeru mimetičke inventivnosti - poslovnoj konkurenciji. Sama činjenica da su oni koji se takmiče modeli i imitatori pokazuje dve stvari - imitacija preživljava kolaps spoljašnjeg posredovanja i dolazi do ključne promene u njenom načinu delovanja.
U „spoljašnjem posredovanju“, modeli ili imaju prednost što su odavno mrtvi ili stoje toliko iznad svojih imitatora da ne mogu postati njihovi rivali. To nije slučaj u savremenom svetu. Pošto konkurenti stoje jedni pored drugih, u istom svetu, moraju se takmičiti za stvari koje oboje žele, što rezultira recipročnom imitacijom. To je velika razlika između „spoljašnjeg“ i „unutrašnjeg“ posredovanja.
Svi imitatori biraju modele koje smatraju superiornim. U „unutrašnjem posredovanju“, modeli i imitatori su jednaki u svim aspektima osim u jednom – superiornom dostignuću jednog, koje motiviše imitaciju drugog. To, naravno, znači da su modeli bili uspešni na štetu svojih imitatora.
Poraz u bilo kojoj vrsti takmičenja je neugodan iz razloga koji prevazilaze materijalne gubitke koji se mogu pretrpeti. Kada imitiramo uspešne rivale, priznajemo ono što bismo radije porekli - njihovu superiornost. Poriv za imitacijom je jak, jer otvara mogućnosti za poboljšanje konkurencije. Ali i poriv da se ne imitira je jak. Jedino što gubitnici mogu da uskrate pobednicima jeste da poštuju njihovu imitaciju.
Za razliku od spoljašnjeg posredovanja, unutrašnja raznolikost je nevoljna mimeza koja se uglavnom ne prepoznaje jer se krije iza zbunjujuće raznolikosti maski. Mimetički poriv nikada ne može biti potpuno potisnut, ali se može pretvoriti u kontraimitaciju. Gubitnici pokušavaju da demonstriraju svoju nezavisnost sistematski prateći suprotan put od pobednika. Stoga mogu delovati na način koji je štetan za njihov sopstveni interes. Njihov ponos postaje samodestruktivan. Nije potrebno nikakvo političko ili frojdovsko „nesvesno“ da bi se ovo objasnilo.
Čak i u ekonomskom životu, gde su materijalni podsticaji za imitaciju najjači, poriv da se ne imitira može se pokazati još jačim, posebno u međunarodnoj trgovini pogođenoj pitanjima „nacionalnog ponosa“. Kada nacija ne može uspešno da se takmiči, u iskušenju je da za svoj neuspeh okrivi nelojalnu konkurenciju, čime otvara put protekcionističkim merama koje okončavaju mirnu konkurenciju.
INOVACIJA U UMETNOSTI
Nije deficit, već višak takmičarskog duha ono što sprečava produktivnu konkurenciju. Ako se ovo povremeno dešava u ekonomskom životu, gde je podsticaj za konkurenciju najveći, šta je sa suptilnijim, ali još intenzivnijim oblicima konkurencije, kao što su nauka, umetnost i filozofija, gde nedostaju univerzalno priznata sredstva evaluacije?
Po mom mišljenju, tendencija da se „inovacija“ definiše sve „radikalnijim“ i antimimetičkim terminima, i luda eskalacija koju sam ranije skicirao, odražavaju predaju moderne inteligencije ovom mimetičkom pritisku, kolektivno prihvatanje samoobmane koju sam Marks, uprkos svim svojim uvidima, divno ilustruje.
Kao i mnogi intelektualci 19. i 20. veka, Marks konkurenciju vidi kao neublaženo zlo koje treba ukinuti, zajedno sa slobodnim tržištem, jedinim ekonomskim sistemom koji usmerava takmičarski duh ka konstruktivnim naporima, umesto da ga pogoršava do tačke fizičkog nasilja ili ga potpuno obeshrabruje. Marksovo čisto istorijsko razmišljanje propušta složene antropološke posledice demokratske jednakosti koje je Tokvil posmatrao. Marks nije primetio promenu od jednog načina imitacije do drugog; nije bio u stanju da definiše mimetičko rivalstvo koje je izazvalo napuštanje transcendentalnih modela, slom hijerarhijskog mišljenja.
Uprkos mnogim slavnim izuzecima, našu skorašnju intelektualnu klimu ne određuje lucidna analiza ovih fenomena, već njihovo potiskivanje, što proizvodi ono što je Niče opisao kao resentiment. Većina intelektualaca bira put najmanjeg otpora u odnosu na unutrašnje posredovanje, a njihova opsesivna briga za sopstvene mimetičke rivale uvek je praćena žestokim poricanjem mimetičkog rivalstva i odlučnošću da se ova gnusoba uništi kroz političku i kulturnu revoluciju.
Kao rezultat toga, većina teorija modernosti u Evropi u 19. i 20. veku bili su filozofski i estetski ekvivalenti ekonomske autarkije koja je prethodila Drugom svetskom ratu, a njihove posledice nisu bile ništa manje katastrofalne. Umesto da dovede u pitanje imitaciju i otkrije njenu konfliktnu dimenziju, večna avangarda je vodila čisto defanzivni i na kraju samodestruktivni rat protiv nje.
Kada se poniznost učeništva doživljava kao ponižavajuća, prenošenje prošlosti postaje teško, čak i nemoguće. Takozvana kontrakultura šezdesetih bila je kulminacioni trenutak u ovoj čudnoj pobuni, pobuni ne samo protiv konkurentnosti modernog života u svim njegovim oblicima, već i protiv samog principa obrazovanja. Avangardna kultura je toliko iskrivila inovacije da moramo da pogledamo ekonomski život da bismo videli zašto je naš svet unutrašnjeg posredovanja tako inovativan.
Ekonomski život je primer unutrašnjeg posredovanja koje proizvodi ogromnu, čak i zastrašujuću količinu inovacija, budući da ritualizuje i institucionalizuje mimetičko rivalstvo, čija se pravila dobrovoljno poštuju. Ekonomski subjekti otvoreno imitiraju svoje uspešne rivale umesto da se pretvaraju da nije tako.
Koliko god lažne bile, teorije koje dominiraju našim kulturnim životom su „istinite“ u smislu da zaista utiču na kulturno okruženje. U umetnosti, politika spaljene zemlje iz skorije prošlosti dovela je do sveta u kome radikalne inovacije cvetaju tako slobodno da je malo razlike između toga da li su svuda ili nigde.
Blistava dostignuća moderne umetnosti i moderne književnosti kao da opovrgavaju ono što sam upravo rekao. I zaista je istina da u ovim oblastima duhovna autarkija ima plodnost koja nema paralelu u nauci, tehnologiji ili ekonomskom životu. Romantična i postromantičarska književnost neko vreme napreduje na ishrani antiheroja i na kritičkim ili naivnim prikazima individualnih reakcija na pritiske unutrašnjeg posredovanja, povlačenja moderne „svesti“ u „sebe“.
Ruso je bio prvi veliki istraživač teritorije koja je već imala veliku populaciju kada je počeo da piše. Za kratko vreme postao je izuzetno popularan i imao je bezbroj imitatora. Vladao je podzemnim carstvom čiji je najlucidniji gospodar verovatno Dostojevski. Najveće delo ruskog romanopisca je izvanredna satira samosažaljenja, luksuza koji veći deo sveta ne može sebi da priušti. Od Rusoa do Kafke i dalje, najbolje od moderne književnosti fokusiralo se na „lažnu savest“ kojoj su intelektualci skloniji od drugih zbog svoje preokupacije onim čisto individualnim zanimanjima – knjigama i umetničkim delima – koja postaju mera njihovog bića. Privatno pitanje bića deluje potpuno odvojeno od drugog i navodno manjeg pitanja – pitanja gde se ovi umetnici i mislioci nalaze jedni u odnosu na druge. Međutim, u stvarnosti, ta dva pitanja su jedno.
ZAKLJUČAK
Nakon što smo pružili mnogo istinski inovativnog materijala i odložili više od jednog veka dan obračuna sa našim solipsističkim ideologijama, bogata žila neuspele duhovne autarkije je konačno nestala, a budućnost umetnosti i književnosti je pod znakom pitanja.
Većina ljudi i dalje pokušava da ubedi sebe da će naša „umetnost i humanističke nauke“ zauvek ostati „kreativne“ i „inovativne“, vođene „individualizmom“, ali čak i najentuzijastičniji zagovornici novijih trendova počinju da se pitaju. Inovacija je i dalje tu, kažu, ali njen tempo se usporava.
Ovaj pesimizam, koji delim, je subjektivan sud - ali u takvim stvarima, može li biti još neki? Čini mi se da su istinski inovativne oblasti naše kulture i dalje one gde se inovacija priznaje na skroman i razuman način, dok one oblasti gde je „inovacija“ apsolutna i arogantna kriju svoj nered iza besmislene agitacije.
Ne kažem ovo zato što verujem u suštinsku superiornost još uvek inovativnih oblasti u našoj kulturi - nauke, tehnologije i ekonomije. Ali mislim da su naše kulturne aktivnosti ranjive u direktnoj srazmeri sa duhovnom veličinom koja bi trebalo da bude njihova. Stara sholastička izreka uvek važi: Corruptio optimi pessima - korupcija najboljih je najgora.
Pravi romantičari su verovali da ako se potpuno odreknemo imitacije, duboko u sebi, pojaviće se neiscrpan izvor „kreativnosti“ i da ćemo stvarati remek-dela bez potrebe da išta učimo.
Pogrešno shvatajući kraj transcendentalnih modela kao kraj svake imitacije, romantičari i njihovi moderni naslednici pretvorili su svoj „kreativni proces“ u pravu teologiju samog sebe, sa korenima u dalekoj prošlosti, kao što smo videli. U staro doba, inovacija je bila rezervisana za Boga i zabranjena čoveku. Kada je čovek na sebe preuzeo atribute Boga, postao je apsolutni inovator.
Latinska reč innovare podrazumeva ograničenu promenu, a ne potpunu revoluciju; kombinaciju kontinuiteta i diskontinuiteta. Videli smo da se od samog početka, na Zapadu, inovacija udaljila od svog latinskog značenja u korist „radikalnijeg“ pogleda koji je zahtevao krajnosti psovanja i laskanja, naizmenično izazvanih idejom promene.
Mimetički model inovacije primenjuje se ne samo na naš ekonomski život, već i na sve kulturne aktivnosti čiji inovativni potencijal zavisi od vrste strastvene imitacije koja proizilazi iz verskog rituala, a ipak učestvuje u njegovom duhu.
Prava promena može se ukoreniti samo kada proiziđe iz vrste koherentnosti koju pruža samo tradicija. Tradicija se može uspešno osporiti samo iznutra. Glavni preduslov za pravu inovaciju je minimalno poštovanje prošlosti i savladavanje njenih dostignuća, tj. mimezis. Očekivati da se novina očisti od imitacije znači očekivati da biljka raste sa korenom u vazduhu. Na duge staze, obaveza da se uvek bunimo može biti destruktivnija za novinu od obaveze da se nikada ne bunimo.
Ali zar nije sve ovo drevna istorija? Zar nije sama moderna teologija potpuno diskreditovana i odbačena zajedno sa ostatkom „zapadne metafizike“? Kako dekonstrukcija naše filozofske tradicije napreduje, zar nećemo konačno biti „oslobođeni“ i hoće li nova kultura automatski procvetati?
Zamagljivanje svih estetskih i intelektualnih kriterijuma procene leži u osnovi onoga što se sada naziva „postmodernom“ estetikom. Ovo zamagljivanje je paralelno sa eliminacijom istine u posthajdegerijanskoj filozofiji. Naše doba pokušava da prevaziđe modernu opsesiju „novim“ kroz orgiju ležerne imitacije, neselektivnog prisvajanja svih modela. Više ne postoji nešto poput osrednjeg ljubavnika u smislu Radigea. Pjer Mesnarova savršena kopija Don Kihota je briljantna kao i Servantesov roman. Imitacija je izgubila svoju stigmu.
Da li to znači da se konkretna inovacija vratila? Pre nego što se previše nadamo, moramo primetiti da nam se mimezis vraća na parodijski i podsmevajući način koji je daleko od strpljive, pobožne i uskogrude imitacije prošlosti. Imitacija koja je proizvela čuda inovacije još uvek je bila nejasno povezana sa mimezisom religioznog rituala.
Prava svrha postmodernističkog razmišljanja može biti da jednom za svagda ućutka pitanje koje nikada nije prestajalo da muči „stvaraoce“ u našem demokratskom svetu – pitanje „Ko je inovativan, a ko nije?“ Ako je to slučaj, postmodernizam je samo najnoviji modalitet naše romantične „lažne svesti“, još jedno uvijanje stare zmije. Biće toga još.
Inovacija, od latinskog innovare, innovatio, trebalo bi da znači obnovu, podmlađivanje iznutra, a ne novinu, što je njeno moderno značenje i u engleskom i u francuskom jeziku. Sudeći po primerima u Oksfordskom engleskom rečniku i Littre-u, reč je ušla u široku upotrebu tek u 16. veku, i, sve do 18. veka, njene konotacije su bile gotovo jednoglasno nepovoljne.
U vulgarnim jezicima, kao i u srednjovekovnom latinskom, reč se prvenstveno koristi u teologiji i označava odstupanje od onoga što po definiciji ne bi trebalo da se menja - verske dogme. U mnogim slučajevima, inovacija je praktično sinonim za jeres.
Pravoslavlje je neprekinuti kontinuitet i, stoga, odsustvo inovacije. Ovako Bosije definiše pravoslavlje velikih vaseljenskih sabora: „On n'innovait rien à Constantinople“, piše on, „mais on n'avait pas plus innové à Nicée.“ („Ništa nije bilo inovativno u Carigradu, ali ništa nije bilo inovativno ni u Nikeji.“)
Sve upotrebe reči su teološki obrasci. Dobre stvari su po definiciji stabilne i stoga nisu okaljane inovacijama, koje se uvek predstavljaju kao opasne ili sumnjive. U politici, inovacija je gotovo jednaka pobuni i revoluciji. Kao što bismo mogli očekivati, Hobs prezire inovacije. U delu „Vlada i društvo“ (1651), on piše:
Mnogi misle da su mudriji od drugih i teže ka inovacijama, a različiti inovatori inoviraju na različite načine.
Pored teologije i politike, jezik i književnost izgleda da su ugroženi neželjenim inovacijama, posebno u „klasičnoj“ Francuskoj. Francuski gramatičari i književni teoretičari 17. veka bili su, naravno, protiv inovacija. Evo dva osrednja stiha iz „Menaža“:
N'innovez nine faites rien
U jeziku i dobro se snalazite.
Ne inovirajte i ne radite ništa
sa jezikom i dobro ćete proći.
Neprijateljstvo prema inovacijama je ono što očekujemo od konzervativnih mislilaca, ali smo iznenađeni kada ga pronađemo u perama autora koje smatramo inovatorima. Kada Kalvin osuđuje „l'appetit et convoitise de tout innover, changer et remuer“ („apetit i želja za inovacijama, promenama i uzbuđivanjem svega“), on zvuči baš kao Bosije. Tako čini i Kromvel 1658. godine, kada napada ono što naziva „Namere... usmerene ka inovacijama u građanskim pravima naroda i ka inovacijama u pitanjima religije“.
Reformatori ne vide reformaciju kao inovaciju, već kao restauraciju izvornog hrišćanstva. Oni tvrde da se vraćaju autentičnoj imitaciji Hrista, neiskvarenoj katoličkim inovacijama.
Mutatis mutandis — humanisti se osećaju baš kao i protestanti. I oni mrze inovacije. Više nego ikad, osvrću se na drevne modele koje je srednji vek poštovao. Oni optužuju svoje srednjovekovne prethodnike ne zato što su izabrali pogrešne modele, već zato što nisu pravilno imitirali prave. Humanisti se, naravno, razlikuju od protestanata po tome što su im uzori filozofi, pisci i umetnici klasične antike.
Montenj mrzi inovacije. „Rien ne presse un estat“, piše on, „que l'innovation; le changement donne seul forme à l'injustice et à la tyrannie.“ („Ništa ne opterećuje državu osim inovacija; sama promena daje oblik nepravdi i tiraniji.“) U Esejima, inovacija je sinonim za „nouvelleté“, reč koju autor takođe koristi pogrdno.
Društvena i politička komponenta je prisutna u celom ovom strahu od novog, ali iza nje leži nešto drugo, nešto religiozno što je više arhaično i pagansko nego hrišćansko. Negativni pogled na inovacije odražava ono što ja nazivam spoljašnjim posredovanjem, svetom gde se potreba za i identitet svih kulturnih modela uzima zdravo za gotovo. To je toliko tačno da je u srednjem veku koncept inovacije bio gotovo nepotreban. Njegova upotreba je obično ograničena na tehničke diskusije o jeresi na latinskom. U vulgarnim jezicima, potreba za ovom rečju pojavljuje se samo u poslednjoj fazi spoljašnjeg posredovanja, koju otprilike poistovećujem sa 16. i 17. vekom.
Ljudi se međusobno optužuju da su loši imitatori, neverni pravoj suštini uzora. Samo malo kasnije, sa velikim delom „Querelle des anciens et des modernes“, bitka se prebacuje na pitanje koji su modeli najbolji, tradicionalni ili njihovi moderni rivali? Ideja da moraju postojati uzori i dalje ostaje zajednička za oba tabora. Princip stabilne imitacije je osnova sistema i poslednji je koji se dovodi u pitanje.
Svet spoljašnjeg posredovanja zaista se plaši gubitka svojih transcendentalnih modela. Društvo se doživljava kao inherentno krhko. Bilo kakva promena načina na koji stvari stoje mogla bi da oslobodi prvobitnu rulju i dovede do povratka prvobitnom haosu. Ono čega se on plaši jeste kolaps religije i društva u celini, kroz mimetičku zarazu koja bi ljude pretvorila u rulju.
Mnogo toga se može naći u Shakespeareovom delu. U delu Henry IV, kralj govori :
Siromašni
Nezadovoljni, zjape i trljaju
laktove na vesti
o užurbanim, moćnim inovacijama
"Hurly burly“ označava „metež, zbrku, oluju, nasilni preokret“. Godine 1639, Vebster pominje „mnoštvo sa hidra glavama koje zjapi samo za inovacijama“. Na temu Engleske revolucije, Bosije govori sličnim jezikom i odražava sličan mentalitet.
Quelque chose de plus violent se remuait dans le fond des coeurs; c'était un dégoût secret de tout ce qui a de l'autorité, et une démangeaison d'innover sans fin dès qu'on en a vule premier exemple.
Nešto vrlo silovito se uzburkalo u dubini njihovih srca; to je bio tajni gađenje prema svemu što ima autoritet i poriv za neprestanim inovacijama od trenutka kada bi videli prvi primer toga.
Sklonost ka inovacijama trebalo je da označava perverzan, čak poremećen um. Nepovoljne implikacije reči bile su toliko dobro utvrđene da ih i dalje nalazimo u peru radikalnog mislioca poput Didroa: „Toute innovation est à craindre dans un gouvernement.“ („U vladi se treba plašiti svake inovacije.“) Postoji apokaliptični podton u ovoj staroj upotrebi inovacije koji je u oštroj suprotnosti sa modernim značenjem termina.
Jakobinski teror je očigledno bio dovoljan da održi ovaj strah u životu, ali samo najrečitiji tradicionalisti mogu uspešno da sviraju staru melodiju - Ksavije de Mestr i, povremeno, Edmund Berk. On naziva Francusku revoluciju „pobunom inovacija; i njome su sami elementi društva bili zbunjeni i rasejani“.
Paradoksalno, Revolucija nije pojačala drevni strah od inovacija, već je u velikoj meri doprinela njenom padu. Giljotina je, naravno, užasnula mnoge ljude, ali to je bio „politički“ teror u modernom smislu, a ne više nešto misteriozno i jezivo. Ono što je u to vreme nestalo jeste osećaj da svako namerno mešanje u društveni poredak nije samo svetogrđe već i suštinski opasno, verovatno da izazove apokaliptičnu katastrofu.
Čak i ako su se loše konotacije naše reči povremeno ponovo pojavljivale u 18. veku, priča tog vremena nije bila o ovekovečenju prošlosti, već o njenom rušenju. Nije se promenilo suštinsko značenje „inovacije“, već njena afektivna „aura“.
Razlog je, naravno, bio prelazak sa teologije, pa čak i filozofije, na nauku i tehnologiju. Reč je tumačena u novom kontekstu koji je izazivao primere briljantnih i korisnih izuma. Ovaj dobar utisak se automatski proširio na oblasti i discipline koje nisu povezane sa naukom i tehnologijom. Ovaj proces je potpuno preokrenuo raniji, kada su se loše konotacije ukorenjene u teologiji proširile na neteološke upotrebe reči.
U svojoj knjizi „Histoire philosophique“ (1770), abat Rejnal je rehabilitovao inovaciju kroz upravo definisanu kontekstualnu promenu. U tipičnom filozofskom stilu, on je brzo odbacio teološku pozadinu. Obraćajući se direktno svom čitaocu, opat piše:
Tu entendras murmurer autour de toi: cela ne se peut, et quand cela se pourrait, ce sont des innovations; des innovations! Soit, mais tant de découvertes dans les sciences et dans les arts n'en ont-elles pas éte?
Čućete mrmljanje svuda okolo, to nije moguće, a kada bi to bilo moguće, to su inovacije, inovacije! Da, ali toliko otkrića u nauci i umetnosti, zar nisu bila inovacije?
Sve što je potrebno da se inteligentne reforme uguše u korenu jeste mahanje starim strašilom, „inovacijom“. Sam zvuk reči je tradicionalno bio toliko neprijatan da nije potrebna dalja diskusija. Pošto su pronalasci u umetnosti i nauci takođe inovacije, loše konotacije su neosnovane i trebalo bi ih zameniti dobrim.
Kako je Rejnal pisao, promena koju je zagovarao se dešavala. Zagušljiv miris jeresi se konačno razišao i odmah su ga zamenili opojni isparenja naučnog i tehničkog napretka.
Od tada, u svim sferama života, potencijalni inovatori su se oslanjali na prestiž nauke kako bi promovisali svoje stavove. Ovo se posebno odnosi na političku i društvenu sferu. Društvena organizacija se sada smatrala stvaranjem pukih ljudskih bića, a druga ljudska bića su stoga imala pravo da je delimično ili čak potpuno redizajniraju.
Već početkom 19. veka, inovacija je postala bog koga i danas obožavamo. Na primer, 1817. godine Bentam je okarakterisao ideju kao „predlog tako smeo, tako inovativan...!“ (Neko je morao pomisliti da je „inovativno“ prekratko, pa je skovao dužu reč „inovativno“. Taj neko je možda bio sam Bentam. Inovacija mu je bila kao dečji slatkiš – što je veći komad, to se sporije i raskošnije topio u ustima.)
Novi kult je značio da je nova kuga pala na svet – „stagnacija“. Pre 18. veka, „stagnacija“ je bila nepoznata; odjednom je širila svoju tamu nadaleko i široko. Što su prestonice modernog duha postajale inovativnije, okolna sela su izgledala „stagnirajućija“ i „dosadnija“. U „Rabujlezi“, navodno konzervativni Balzak osuđuje zaostale načine francuskih provincija: „Hélasl Faire comme faisaient nos pères, ne rien riennover, telle est la loi du pays.“ („Avaj! Raditi stvari kao što su radili naši očevi, ne uvoditi nikakve inovacije, takav je zakon sela.“)
Za neverovatno kratko vreme, sistematski pozitivan pogled na inovacije zamenjen je sistematski negativnim. Sve se okrenulo naglavačke i čak su i najmanje inovativni ljudi počeli da slave inovacije.
INOVACIJA I IMITACIJA
Kao što sam već rekao, negativan pogled na inovacije je neodvojiv od koncepcije duhovnog i intelektualnog života kojim dominira stabilna imitacija. Pošto su izvor večne istine, večne lepote, večne dobrote, modeli nikada ne bi trebalo da se menjaju. Samo kada se ovi transcendentalni modeli sruše, inovacije mogu dobiti pozitivno značenje. Spoljašnje posredovanje ustupa mesto svetu u kojem su, barem u principu, pojedinci i zajednice slobodni da usvoje bilo koje modele koje preferiraju, ili još bolje, nikakve modele.
Čini se da je ovo samo po sebi očigledno. Naš svet je oduvek verovao da su „biti inovativan“ i „biti imitator“ dva nespojiva stava. To je već bilo tačno kada se inovacija plašila; sada kada je željena, istinitija je nego ikad.
Sledeća rečenica je dobar primer. Mišle oplakuje uticaj umerenih elemenata na Francusku revoluciju: „Ils la firent réformatrice, l'empêchèrent d'être fondatrice, d'innover et de créer.“ („Učinili su ga reformističkim, sprečili su ga da bude novi temelj, da inovira i stvara.“)
Romantični istoričar izjednačava inovaciju sa samim temeljem i stvaranjem, stvaranjem ex nihilo, bez sumnje, što je do tada bio isključivi monopol biblijskog Boga.
Tokom 19. i većeg dela 20. veka, kako se strast za inovacijama pojačavala, definicija inovacije je postajala radikalnija, manje tolerantna prema tradiciji, tj. imitaciji. Kako se širila iz slikarstva u muziku i književnost, radikalni pogled na inovacije izazivao je uzastopne preokrete koje nazivamo „modernom umetnošću“. Potpuni raskid sa prošlošću smatra se jedinim dostignućem dostojnim „stvaraoca“.
Barem u principu, ova inovativna manija utiče na sve aspekte ljudskog postojanja. Ovo se ne odnosi samo na pokrete poput nadrealizma, već i na pisce koji, na prvi pogled, nastavljaju tradicionalnije trendove.
Razmotrite, na primer, implikacije sledeće rečenice u delu „Đavo u telu“ Rejmonda Radigea: „Svi ljubavnici, čak i najosrednjiji, imaju zamišljeni osećaj da su inovativni.“ Ako romanopisac smatra da je potrebno reći da je inovacija osrednjih ljubavnika izmišljena, on takođe mora verovati da ona može biti stvarna kada dolazi od istinski talentovanih ljubavnika.
Kao što je mera talenta slikara sada njegova ili njena sposobnost za inovacije u slikarstvu, mera ljubavi zaljubljenog je njegova ili njena sposobnost za inovacije u oblasti vođenja ljubavi. Da bi se „snašao“ u Francuskoj 1920-ih, morao se biti „inovativan“ čak i u privatnosti buduara. Kakav teret na plećima svih zaljubljenih! Daleko od toga da je proterala želju za imitiranjem poznatih ljubavnika iz književnosti i istorije, prisilna inovacija može samo dodatno da je rasplamsa.
Čak je i filozofija podlegla „terorizmu“ inovacija. Kada su francuski filozofi počeli da traže polisu osiguranja od najveće moguće nepravde – lojalnosti prošlosti, ponavljanja dépassé filozofija – jedan od njihovih izuma bila je la rupture epistémologique. Ovaj čudesni koncept omogućio je komunisti Altiseru da bude, s jedne strane, staromodni aparatčik, a s druge strane, sto posto inovativan, gotovo koliko i sam Marks, budući da je Altiser bio prvi koji je u potpunosti cenio inovativni genije proroka.
Psihoanalitičar Lakan je izveo potpuno isti trik sa Frojdom. Ali vrlo brzo, jedan epistemološki prekid za sva vremena i sve ljude izgledao je beznačajno. Svaki mislilac je morao imati svoj, a onda su zaista šik mislioci imali nekoliko zaredom. Na kraju, svi su se pretvorili u kontinuirani i monstruozni prekid, ne prvenstveno sa drugima, već sa sopstvenom prošlošću.
Tako je nedoslednost postala glavna intelektualna vrlina avangarde. Ali prava zasluga za inovativnu školu tabula rasa trebalo bi da pripadne Ničeu, koji je bio umoran od ponavljanja svima ostalima da veliki mislilac ne bi trebalo da ima uzore. On je otišao korak dalje, kao i uvek, i odbio da bude uzor - obeležje genija. Ovo je osećaj koji se i danas pobožno ponavlja. Niče je naš vrhunski model odbacivanja uzora, naš poštovani guru odricanja od gurua.
Naglasak na prekidima, fragmentima i diskontinuitetima je i dalje veoma popularan na našim univerzitetima. Mišel Fuko nas je naučio da podelimo istoriju ideja na odvojene segmente bez komunikacije među njima. Čak je i istorija nauke razvila svoj pandan Fukoovoj epistemi. U delu „Struktura naučnih revolucija“, Tomas Kun nam manje-više govori da su jedini naučnici vredni svog znanja oni koji sebe čine potpuno nerazumljivim svojim kolegama izmišljajući potpuno novu paradigmu.
Ovaj ekstremni pogled na inovaciju dominira toliko dugo da ga čak i naši rečnici uzimaju zdravo za gotovo. Inovacija bi trebalo da isključi imitaciju u istoj meri u kojoj je imitacija isključuje. Primeri kako bi reč trebalo koristiti su ovog tipa: „Lakše je imitirati nego inovirati.“
Verujem da je ova koncepcija pogrešna, ali je njenu pogrešnost lakše demonstrirati u nekim oblastima nego u drugim. Najlakši primer se može videti u savremenim tržišnim ekonomijama. Ovo je svakako oblast gde se inovacija dešava u masovnim, čak i zastrašujućim razmerama, barem u takozvanim razvijenim zemljama. Nije teško videti kakva vrsta ponašanja podstiče ekonomske inovacije. U ekonomiji, inovacija ima preciznu definiciju; ponekad je to uvođenje tehničkog izuma u široku praktičnu upotrebu, ali to mogu biti i poboljšanja u tehnikama proizvodnje ili u upravljanju. Sve što još nije isprobano daje kompaniji prednost u odnosu na konkurenciju. Zato se inovacija često smatra glavnim, čak i jedinim, izvorom profita.
Poslovni ljudi mogu lirično govoriti o svojoj mističnoj veri u inovacije i hrabri novi svet koji one stvaraju, ali pokretačka snaga iza njihovih stalnih inovacija je daleko od utopijske. U jakoj ekonomiji, to je pitanje opstanka, čisto i jednostavno. Preduzeća moraju da inoviraju da bi ostala konkurentna.
Konkurencija, od dve latinske reči, cum i petere, znači tražiti zajedno. Ono što svi poslovni ljudi traže je profit; traže ga zajedno sa svojim konkurentima u paradoksalnom odnosu koji nazivamo konkurentskim.
Kada kompanija gubi novac, mora veoma brzo da inovira, a to ne može da učini bez prethodnog razmišljanja. Obično za to nema ni novca ni vremena. U ovoj teškoj situaciji, poslovni ljudi sa jakim instinktom za preživljavanje obično će rezonovati na sledeći način:
„Ako su naši konkurenti uspešniji od nas, onda moraju da rade nešto kako treba. Moramo to sami da uradimo, a jedini praktičan način da se to postigne je da ih imitiramo što je moguće preciznije.“
Većina ljudi će se složiti da imitacija ima ulogu u ekonomskom oporavku, ali samo u prvoj fazi procesa oporavka. Imitirajući svoje uspešne konkurente, ugrožena firma može da inovira u odnosu na sebe; na ovaj način će sustići svoje rivale, ali neće izmisliti ništa zaista novo.
Ovaj zdrav razum ima manje smisla nego što izgleda. Za početak, da li postoji tako nešto kao „apsolutna inovacija“? U prvoj fazi, nesumnjivo, imitacija će biti kruta i kratkovida. Imaće ritualni kvalitet spoljašnjeg posredovanja. Međutim, posle nekog vremena, element novine u praksi konkurenta će biti prevaziđen i imitacija će postati smelija. U tom trenutku, ona može - ili ne mora - generisati neko dodatno poboljšanje koje će u početku izgledati beznačajno, jer model to ne sugeriše, ali koje je zaista istinska inovacija koja će preokrenuti stvari.
Ne poričem specifičnost inovacije. Jednostavno primećujem da je, konkretno, u istinski inovativnom procesu ona često toliko kontinuirana sa imitacijom da se njeno prisustvo može otkriti tek naknadno, kroz proces apstrakcije. Ne tako davno, u Evropi su Amerikanci bili prikazivani prvenstveno kao imitatori - dobri tehničari, nesumnjivo, ali prava moć mozga bila je u Nemačkoj ili Engleskoj. Onda su, za samo nekoliko godina, Amerikanci postali veliki inovatori.
Javno mnjenje je uvek iznenađeno kada vidi kako se skromni imitatori jedne generacije pretvaraju u smele inovatore sledeće. Stalno ponavljanje ovog fenomena mora nas nečemu naučiti.
Donedavno su Japanci bili odbačeni kao puki imitatori zapadnih običaja, nesposobni za pravi pronalazak u bilo kojoj oblasti. Sada su oni pokretačka snaga inovacija u sve više tehničkih oblasti. Kada su stekli tu inovativnu iskru koja im je navodno nedostajala? Upravo u ovom trenutku, japanski imitatori - Korejci, Tajvanci - ponavljaju isti proces. I brzo se pretvaraju u inovatore. Zar se nešto slično nije već dogodilo u 19. veku, kada je Nemačka prvo parirala, a zatim i nadmašila Englesku po industrijskoj moći? Metamorfoza imitatora u inovatore se ponavlja, ali mi na nju uvek reagujemo sa čuđenjem. Možda ne želimo da znamo o ulozi imitacije u inovacijama.
„Lakše je imitirati nego inovirati.“ To nam govore rečnici, ali istina je da je jedina prečica do inovacije imitacija. Evo još jedne rečenice koja ilustruje značenje inovacije: „Mnogi ljudi imitiraju kada misle da inoviraju.“ Ovo se ne može poreći, ali treba dodati da mnogi ljudi inoviraju kada misle da imitiraju.
INOVACIJE I KONKURENCIJA
U ekonomskom životu, imitacija i inovacija nisu samo kompatibilni, već gotovo nerazdvojni. Ovaj zaključak protivreči modernoj ideologiji apsolutne inovacije. Da li to znači da ova dragocena roba dolazi u dve varijante, jednoj koja se oslanja na imitaciju i jednoj koja se ne oslanja - niži tip rezervisan za poslovanje i „viši“ tip rezervisan za „višu“ kulturu?
U to mnogi intelektualci žele da veruju. Ako bismo se složili sa njima, poništili bismo jedan veliki Marksov uvid - da isti konkurentski obrazac dominira svim aspektima moderne kulture i da je najvidljiviji u ekonomskom životu. U ovom konkretnom slučaju, Marks je naš najbolji vodič.
Radikalni pogled na inovaciju je očigledno pogrešan. Ali zašto se naša kultura tako tvrdoglavo drži toga? Zašto su moderni intelektualci i umetnici toliko neprijateljski nastrojeni prema imitaciji?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo se vratiti našem primeru mimetičke inventivnosti - poslovnoj konkurenciji. Sama činjenica da su oni koji se takmiče modeli i imitatori pokazuje dve stvari - imitacija preživljava kolaps spoljašnjeg posredovanja i dolazi do ključne promene u njenom načinu delovanja.
U „spoljašnjem posredovanju“, modeli ili imaju prednost što su odavno mrtvi ili stoje toliko iznad svojih imitatora da ne mogu postati njihovi rivali. To nije slučaj u savremenom svetu. Pošto konkurenti stoje jedni pored drugih, u istom svetu, moraju se takmičiti za stvari koje oboje žele, što rezultira recipročnom imitacijom. To je velika razlika između „spoljašnjeg“ i „unutrašnjeg“ posredovanja.
Svi imitatori biraju modele koje smatraju superiornim. U „unutrašnjem posredovanju“, modeli i imitatori su jednaki u svim aspektima osim u jednom – superiornom dostignuću jednog, koje motiviše imitaciju drugog. To, naravno, znači da su modeli bili uspešni na štetu svojih imitatora.
Poraz u bilo kojoj vrsti takmičenja je neugodan iz razloga koji prevazilaze materijalne gubitke koji se mogu pretrpeti. Kada imitiramo uspešne rivale, priznajemo ono što bismo radije porekli - njihovu superiornost. Poriv za imitacijom je jak, jer otvara mogućnosti za poboljšanje konkurencije. Ali i poriv da se ne imitira je jak. Jedino što gubitnici mogu da uskrate pobednicima jeste da poštuju njihovu imitaciju.
Za razliku od spoljašnjeg posredovanja, unutrašnja raznolikost je nevoljna mimeza koja se uglavnom ne prepoznaje jer se krije iza zbunjujuće raznolikosti maski. Mimetički poriv nikada ne može biti potpuno potisnut, ali se može pretvoriti u kontraimitaciju. Gubitnici pokušavaju da demonstriraju svoju nezavisnost sistematski prateći suprotan put od pobednika. Stoga mogu delovati na način koji je štetan za njihov sopstveni interes. Njihov ponos postaje samodestruktivan. Nije potrebno nikakvo političko ili frojdovsko „nesvesno“ da bi se ovo objasnilo.
Čak i u ekonomskom životu, gde su materijalni podsticaji za imitaciju najjači, poriv da se ne imitira može se pokazati još jačim, posebno u međunarodnoj trgovini pogođenoj pitanjima „nacionalnog ponosa“. Kada nacija ne može uspešno da se takmiči, u iskušenju je da za svoj neuspeh okrivi nelojalnu konkurenciju, čime otvara put protekcionističkim merama koje okončavaju mirnu konkurenciju.
INOVACIJA U UMETNOSTI
Nije deficit, već višak takmičarskog duha ono što sprečava produktivnu konkurenciju. Ako se ovo povremeno dešava u ekonomskom životu, gde je podsticaj za konkurenciju najveći, šta je sa suptilnijim, ali još intenzivnijim oblicima konkurencije, kao što su nauka, umetnost i filozofija, gde nedostaju univerzalno priznata sredstva evaluacije?
Po mom mišljenju, tendencija da se „inovacija“ definiše sve „radikalnijim“ i antimimetičkim terminima, i luda eskalacija koju sam ranije skicirao, odražavaju predaju moderne inteligencije ovom mimetičkom pritisku, kolektivno prihvatanje samoobmane koju sam Marks, uprkos svim svojim uvidima, divno ilustruje.
Kao i mnogi intelektualci 19. i 20. veka, Marks konkurenciju vidi kao neublaženo zlo koje treba ukinuti, zajedno sa slobodnim tržištem, jedinim ekonomskim sistemom koji usmerava takmičarski duh ka konstruktivnim naporima, umesto da ga pogoršava do tačke fizičkog nasilja ili ga potpuno obeshrabruje. Marksovo čisto istorijsko razmišljanje propušta složene antropološke posledice demokratske jednakosti koje je Tokvil posmatrao. Marks nije primetio promenu od jednog načina imitacije do drugog; nije bio u stanju da definiše mimetičko rivalstvo koje je izazvalo napuštanje transcendentalnih modela, slom hijerarhijskog mišljenja.
Uprkos mnogim slavnim izuzecima, našu skorašnju intelektualnu klimu ne određuje lucidna analiza ovih fenomena, već njihovo potiskivanje, što proizvodi ono što je Niče opisao kao resentiment. Većina intelektualaca bira put najmanjeg otpora u odnosu na unutrašnje posredovanje, a njihova opsesivna briga za sopstvene mimetičke rivale uvek je praćena žestokim poricanjem mimetičkog rivalstva i odlučnošću da se ova gnusoba uništi kroz političku i kulturnu revoluciju.
Kao rezultat toga, većina teorija modernosti u Evropi u 19. i 20. veku bili su filozofski i estetski ekvivalenti ekonomske autarkije koja je prethodila Drugom svetskom ratu, a njihove posledice nisu bile ništa manje katastrofalne. Umesto da dovede u pitanje imitaciju i otkrije njenu konfliktnu dimenziju, večna avangarda je vodila čisto defanzivni i na kraju samodestruktivni rat protiv nje.
Kada se poniznost učeništva doživljava kao ponižavajuća, prenošenje prošlosti postaje teško, čak i nemoguće. Takozvana kontrakultura šezdesetih bila je kulminacioni trenutak u ovoj čudnoj pobuni, pobuni ne samo protiv konkurentnosti modernog života u svim njegovim oblicima, već i protiv samog principa obrazovanja. Avangardna kultura je toliko iskrivila inovacije da moramo da pogledamo ekonomski život da bismo videli zašto je naš svet unutrašnjeg posredovanja tako inovativan.
Ekonomski život je primer unutrašnjeg posredovanja koje proizvodi ogromnu, čak i zastrašujuću količinu inovacija, budući da ritualizuje i institucionalizuje mimetičko rivalstvo, čija se pravila dobrovoljno poštuju. Ekonomski subjekti otvoreno imitiraju svoje uspešne rivale umesto da se pretvaraju da nije tako.
Koliko god lažne bile, teorije koje dominiraju našim kulturnim životom su „istinite“ u smislu da zaista utiču na kulturno okruženje. U umetnosti, politika spaljene zemlje iz skorije prošlosti dovela je do sveta u kome radikalne inovacije cvetaju tako slobodno da je malo razlike između toga da li su svuda ili nigde.
Blistava dostignuća moderne umetnosti i moderne književnosti kao da opovrgavaju ono što sam upravo rekao. I zaista je istina da u ovim oblastima duhovna autarkija ima plodnost koja nema paralelu u nauci, tehnologiji ili ekonomskom životu. Romantična i postromantičarska književnost neko vreme napreduje na ishrani antiheroja i na kritičkim ili naivnim prikazima individualnih reakcija na pritiske unutrašnjeg posredovanja, povlačenja moderne „svesti“ u „sebe“.
Ruso je bio prvi veliki istraživač teritorije koja je već imala veliku populaciju kada je počeo da piše. Za kratko vreme postao je izuzetno popularan i imao je bezbroj imitatora. Vladao je podzemnim carstvom čiji je najlucidniji gospodar verovatno Dostojevski. Najveće delo ruskog romanopisca je izvanredna satira samosažaljenja, luksuza koji veći deo sveta ne može sebi da priušti. Od Rusoa do Kafke i dalje, najbolje od moderne književnosti fokusiralo se na „lažnu savest“ kojoj su intelektualci skloniji od drugih zbog svoje preokupacije onim čisto individualnim zanimanjima – knjigama i umetničkim delima – koja postaju mera njihovog bića. Privatno pitanje bića deluje potpuno odvojeno od drugog i navodno manjeg pitanja – pitanja gde se ovi umetnici i mislioci nalaze jedni u odnosu na druge. Međutim, u stvarnosti, ta dva pitanja su jedno.
ZAKLJUČAK
Nakon što smo pružili mnogo istinski inovativnog materijala i odložili više od jednog veka dan obračuna sa našim solipsističkim ideologijama, bogata žila neuspele duhovne autarkije je konačno nestala, a budućnost umetnosti i književnosti je pod znakom pitanja.
Većina ljudi i dalje pokušava da ubedi sebe da će naša „umetnost i humanističke nauke“ zauvek ostati „kreativne“ i „inovativne“, vođene „individualizmom“, ali čak i najentuzijastičniji zagovornici novijih trendova počinju da se pitaju. Inovacija je i dalje tu, kažu, ali njen tempo se usporava.
Ovaj pesimizam, koji delim, je subjektivan sud - ali u takvim stvarima, može li biti još neki? Čini mi se da su istinski inovativne oblasti naše kulture i dalje one gde se inovacija priznaje na skroman i razuman način, dok one oblasti gde je „inovacija“ apsolutna i arogantna kriju svoj nered iza besmislene agitacije.
Ne kažem ovo zato što verujem u suštinsku superiornost još uvek inovativnih oblasti u našoj kulturi - nauke, tehnologije i ekonomije. Ali mislim da su naše kulturne aktivnosti ranjive u direktnoj srazmeri sa duhovnom veličinom koja bi trebalo da bude njihova. Stara sholastička izreka uvek važi: Corruptio optimi pessima - korupcija najboljih je najgora.
Pravi romantičari su verovali da ako se potpuno odreknemo imitacije, duboko u sebi, pojaviće se neiscrpan izvor „kreativnosti“ i da ćemo stvarati remek-dela bez potrebe da išta učimo.
Pogrešno shvatajući kraj transcendentalnih modela kao kraj svake imitacije, romantičari i njihovi moderni naslednici pretvorili su svoj „kreativni proces“ u pravu teologiju samog sebe, sa korenima u dalekoj prošlosti, kao što smo videli. U staro doba, inovacija je bila rezervisana za Boga i zabranjena čoveku. Kada je čovek na sebe preuzeo atribute Boga, postao je apsolutni inovator.
Latinska reč innovare podrazumeva ograničenu promenu, a ne potpunu revoluciju; kombinaciju kontinuiteta i diskontinuiteta. Videli smo da se od samog početka, na Zapadu, inovacija udaljila od svog latinskog značenja u korist „radikalnijeg“ pogleda koji je zahtevao krajnosti psovanja i laskanja, naizmenično izazvanih idejom promene.
Mimetički model inovacije primenjuje se ne samo na naš ekonomski život, već i na sve kulturne aktivnosti čiji inovativni potencijal zavisi od vrste strastvene imitacije koja proizilazi iz verskog rituala, a ipak učestvuje u njegovom duhu.
Prava promena može se ukoreniti samo kada proiziđe iz vrste koherentnosti koju pruža samo tradicija. Tradicija se može uspešno osporiti samo iznutra. Glavni preduslov za pravu inovaciju je minimalno poštovanje prošlosti i savladavanje njenih dostignuća, tj. mimezis. Očekivati da se novina očisti od imitacije znači očekivati da biljka raste sa korenom u vazduhu. Na duge staze, obaveza da se uvek bunimo može biti destruktivnija za novinu od obaveze da se nikada ne bunimo.
Ali zar nije sve ovo drevna istorija? Zar nije sama moderna teologija potpuno diskreditovana i odbačena zajedno sa ostatkom „zapadne metafizike“? Kako dekonstrukcija naše filozofske tradicije napreduje, zar nećemo konačno biti „oslobođeni“ i hoće li nova kultura automatski procvetati?
Zamagljivanje svih estetskih i intelektualnih kriterijuma procene leži u osnovi onoga što se sada naziva „postmodernom“ estetikom. Ovo zamagljivanje je paralelno sa eliminacijom istine u posthajdegerijanskoj filozofiji. Naše doba pokušava da prevaziđe modernu opsesiju „novim“ kroz orgiju ležerne imitacije, neselektivnog prisvajanja svih modela. Više ne postoji nešto poput osrednjeg ljubavnika u smislu Radigea. Pjer Mesnarova savršena kopija Don Kihota je briljantna kao i Servantesov roman. Imitacija je izgubila svoju stigmu.
Da li to znači da se konkretna inovacija vratila? Pre nego što se previše nadamo, moramo primetiti da nam se mimezis vraća na parodijski i podsmevajući način koji je daleko od strpljive, pobožne i uskogrude imitacije prošlosti. Imitacija koja je proizvela čuda inovacije još uvek je bila nejasno povezana sa mimezisom religioznog rituala.
Prava svrha postmodernističkog razmišljanja može biti da jednom za svagda ućutka pitanje koje nikada nije prestajalo da muči „stvaraoce“ u našem demokratskom svetu – pitanje „Ko je inovativan, a ko nije?“ Ako je to slučaj, postmodernizam je samo najnoviji modalitet naše romantične „lažne svesti“, još jedno uvijanje stare zmije. Biće toga još.
Коментари
Постави коментар