Godine 2019, kada je DŽ. D. Vens još uvek oštro kritikovao Donalda Trampa, ne sluteći o potpredsedničkoj poziciji, napisao je lični esej o svom pogledu na svet. Taj pogled na svet je bio potpuno poljuljan razmišljanjem francuskog književnog naučnika, Renea Žirara, teorijom o rivalstvu među ljudima.
„Ovo je bila tako dobra analiza psihologije moje generacije, posebno privilegovano delo“, napisao je Vens. „Zapleteni u močvari društvenih medija, pokazali smo na žrtvenog jarca i digitalno se obrušili na njega, slepi kakvi smo bili za sopstvene probleme.“
„Ovo je bila tako dobra analiza psihologije moje generacije, posebno privilegovano delo“, napisao je Vens. „Zapleteni u močvari društvenih medija, pokazali smo na žrtvenog jarca i digitalno se obrušili na njega, slepi kakvi smo bili za sopstvene probleme.“
Śest godina kasnije, ovaj čovek sedi na tronu pored čoveka koji je demonizaciju učinio svojim zaštitnim znakom.
Rene Žirarova misao prkosi klasifikaciji. Pisao je iz perspektive širokog spektra disciplina: književne kritike, psihologije, antropologije, sociologije, istorije, biblijske hermeneutike i teologije. Iako sebe retko naziva filozofom, iz njegovog rada se mogu izvući mnoge filozofske implikacije. Žirarov rad se prvenstveno bavi filozofskom antropologijom (to jest, „Šta znači biti čovek?“) i crpi inspiraciju iz mnogih disciplinarnih perspektiva. Tokom godina razvio je mimetičku teoriju. Prema ovoj teoriji, ljudska bića imitiraju jedni druge, a to na kraju dovodi do rivalstva i nasilnih sukoba. Takvi sukobi se delimično rešavaju mehanizmom žrtvenog jarca, ali na kraju krajeva, hrišćanstvo je najbolji protivotrov nasilju.
Možda je Žirarov nedostatak specifične disciplinarne pripadnosti doveo do blagog marginalizovanja njegovog rada među savremenim filozofima. Žirar nije ravan poznatijim francuskim savremenim filozofima (na primer Derida, Fuko, Delez, Liotar), ali njegov rad postaje sve više priznat u humanističkim naukama, a posvećenost hrišćanskom misliocu mu je obezbedila istaknuto mesto među teolozima.
1. Život
Rene Žirar je rođen 25. decembra 1923. u Avinjonu, u Francuskoj. Bio je sin lokalnog arhivara i krenuo je očevim stopama. Studirao je na École Nationale des Chartes u Parizu i specijalizovao se za srednjovekovne studije. Godine 1947, Žirar je iskoristio priliku da emigrira u Ameriku i doktorirao na Univerzitetu Indijana. Njegova disertacija bila je o mišljenju Amerikanaca o Francuskoj. Iako je njegov kasniji rad imao malo veze sa njegovom doktorskom disertacijom, Žirar je zadržao živo interesovanje za francuske poslove.
Nakon što je završio doktorat, Žirar se zainteresovao za rad Žan-Pola Sartra. Iako je Žirar lično i dalje veoma zainteresovan za Sartrovu filozofiju, ona je imala mali uticaj na njegovo razmišljanje. Žirar se nastanio u Americi i predavao na raznim institucijama (Univerzitet Indijana, Državni univerzitet Njujorka u Bafalu, Djuk, Džons Hopkins, Brin Mor i Stanford) do penzionisanja 1995. godine. Umro je 2015. godine.
Na početku svoje nastavničke karijere, Žirar je bio zadužen za predavanja o evropskoj književnosti; priznaje da uopšte nije bio upoznat sa velikim delima evropskih romanopisaca. Kada je Žirar počeo da čita velike evropske romane kao pripremu za kurs, posebno se zainteresovao za dela pet romanopisaca: Servantesa, Stendala, Flobera, Dostojevskog i Prusta.
Njegova prva knjiga, „Mensonge Romantique et Vérité Romanesque“ (1961), je književni komentar dela ovih velikih romanopisaca. Do tada, Žirar je bio samoproglašeni agnostik. Dok je istraživao verska preobraćenja nekih Dostojevskih likova, osetio je da je i sam proživeo slično iskustvo i preobratio se u hrišćanstvo. Od tada, Žirar je bio posvećen i praktičan rimokatolik.
Nakon objavljivanja svoje prve knjige, Žirar je usmerio pažnju na drevne i savremene žrtvene rituale, kao i na grčke mitove i tragedije. To je dovelo do još jedne važne knjige, „Nasilje i svetost“ (1972), za koju je osvojio mnoga priznanja. Na ličnom nivou, bio je posvećen hrišćanin, ali njegovi hrišćanski stavovi nisu javno izraženi sve do objavljivanja knjige „Skriveni izbori iz Fondacije sveta“ (1978), njegovog magnum opusa i najbolje sistematizacije njegove misli. Od tada, Žirar je napisao knjige koje proširuju različite aspekte njegovog rada. Godine 2005, Žirar je izabran u Francusku akademiju, što je veoma važno priznanje među francuskim intelektualcima.
2. Mimetička želja
Žirarov osnovni koncept je „mimetička želja“. Još od Platona, istraživači ljudske prirode su isticali veliki mimetički kapacitet ljudskih bića; to jest, mi smo najimitativnija vrsta. Zaista, imitacija je osnovni mehanizam učenja (učimo u meri u kojoj imitiramo ono što naši učitelji rade), a neuronaučnici sve više izveštavaju da naša neuronska struktura veoma uspešno podstiče imitaciju (na primer, „ogledalski neuroni“).
Međutim, prema Žiraru, većina razmišljanja posvećenih imitaciji malo pažnje posvećuje činjenici da i mi imitiramo tuđe želje, i u zavisnosti od toga kako se to dešava, to može dovesti do sukoba i rivalstva. Ako ljudi imitiraju jedni drugima želje, mogu na kraju želeti iste stvari; a ako žele iste stvari, lako mogu postati rivali, jer posežu za istim predmetima. Žirar obično razlikuje „imitaciju“ od „mimezisa“. Prvo se obično shvata kao pozitivan aspekt reprodukcije ponašanja drugih, dok drugo obično podrazumeva negativan aspekt rivalstva. Takođe treba napomenuti da, pošto se prvo obično shvata kao mimikrija, Žirar sugeriše da se drugi termin odnosi na dublji, instinktivni odgovor koji ljudi imaju jedni na druge.
A. Spoljašnje posredovanje
Žirar naziva „posredovanjem“ proces u kojem osoba utiče na želje i preferencije druge osobe. Dakle, kad god neko drugi imitira nečiju želju, postaje „posrednik“ ili „model“. Žirar ističe da je to veoma očigledno u tehnikama oglašavanja i marketinga: kad god se proizvod promoviše, poznata ličnost se koristi za „posredovanje“ u željama potrošača: u izvesnom smislu, poznata ličnost poziva ljude da je imitiraju u njenoj želji za proizvodom. Proizvod se ne promoviše na osnovu svojih inherentnih kvaliteta, već jednostavno zato što ga poznata ličnost želi.
U svojim studijama književnosti, Žirar ističe ovu vrstu odnosa u svojim književnim studijama, kao što je u svojoj studiji o Don Kihotu. Don Kihot je posredovan Amadisom de Gaulom. Don Kihot postaje vitez-lutalica, ne zato što to autonomno želi, već da bi imitirao Amadisa. Pa ipak, Amadis i Don Kihot su likovi na različitim nivoima. Nikada se neće sresti i stoga nikada neće postati rivali.
Isto se može reći i za odnos između Sanča i Don Kihota. Sančo želi da bude guverner ostrva, uglavnom zato što je Don Kihot sugerisao Sanču da je to ono što bi trebalo da želi. Ponovo, iako stalno interaguju, Sančo i Don Kihot pripadaju dva različita sveta: Don Kihot je veoma složen čovek, Sančo je u krajnjoj liniji jednostavan. Žirar naziva „spoljašnjim posredovanjem“ situaciju kada su posrednik i osoba kojoj se posreduje na različitim nivoima. Don Kihot je „spoljašnji posrednik“ za Sanča utoliko što posreduje u svojim željama „spolja“; to jest, Don Kihot nikada ne postaje prepreka Sančovim pokušajima da zadovolji svoje želje.
Spoljašnje posredovanje ne nosi rizik rivalstva između subjekata, jer pripadaju različitim svetovima. Iako je izvor Sančove želje da bude guverner ostrva zapravo Don Kihot, oni nikada ne žele isti objekat. Don Kihot želi stvari koje Sančo ne želi i obrnuto. Stoga, oni nikada ne postaju rivali. Žirar veruje da je „spoljašnje posredovanje“ uobičajena karakteristika psihologije želje: od naših najranijih faza kao beba, ugledamo se na starije i, na kraju krajeva, većinu onoga što želimo posreduju oni.
B.Unutrašnje posredovanje
U „unutrašnjem posredovanju“, „posrednik“ i osoba koja je posredovana više nisu značajno razdvojeni i stoga ne pripadaju različitim svetovima. U stvari, oni postaju toliko slični jedno drugom da na kraju žele iste stvari. Ali upravo zato što više nisu u različitim svetovima i sada teže istim objektima želje, oni postaju rivali. Potpuno smo svesni da je konkurencija žešća kada konkurenti izgledaju slično.
Dakle, u unutrašnjem posredovanju subjekt imitira želje modela, ali na kraju, za razliku od spoljašnjeg posredovanja, subjekt ulazi u rivalstvo sa modelom/posrednikom. Razmotrimo ovaj primer: dete koje je malo dete imitira svog oca u njegovim zanimanjima i želi da nastavi očevu karijeru kada odraste. Malo je verovatno da će ovo izazvati bilo kakvo rivalstvo (iako bi moglo da objasni Frojdov Edipov kompleks; videti odeljak 2.d). Ovo je, kao što smo videli, slučaj spoljašnjeg posredovanja. Ali sada razmotrimo doktoranta koji mnogo uči od svog mentora i pokušava da imitira svaki aspekt njegovog rada, pa čak i svog života. Na kraju, mogu postati rivali, posebno ako oboje teže naučnom priznanju. Ili, razmotrite dalje slučaj deteta koje se igra igračkom i drugog deteta koje, iz imitacije, želi istu igračku: oni će na kraju postati rivali za kontrolu nad igračkom. Ovo je „unutrašnje posredovanje“; to jest, osoba je posredovana „iznutra“ svog sveta i stoga može lako postati rival svom posredniku. Ovo rivalstvo često ima tragične posledice, a Žirar ga vidi kao glavnu temu u modernim romanima. Po Žirarovom mišljenju, ova književna tema je zapravo portret ljudske prirode: ljudi će vrlo često želeti nešto kao rezultat imitiranja drugih ljudi, ali na kraju će ova imitacija dovesti do rivalstva sa samom osobom koja se imitira.
C. Metafizička želja
Po Žirarovom mišljenju, mimetička želja može narasti do tačke da osoba na kraju želi da bude njen posrednik. Ponovo, publicitet je ilustrativan: ponekad potrošači ne žele proizvod samo zbog njegovih inherentnih kvaliteta, već žele da budu poznata ličnost koja promoviše takav proizvod. Žirar veruje da osoba može želeti objekat samo kao deo veće želje; to jest, da bude njen posrednik. Žirar naziva želju da se bude drugi čovek „metafizičkom željom“. Štaviše, želja za sticanjem interesa vodi do metafizičke želje, a originalni objekat želje postaje znak koji predstavlja „veću“ želju za posedovanjem modela/rivalskog bića.
Dok spoljašnje posredovanje ne vodi do rivalstva, unutrašnje posredovanje vodi. Ali metafizička želja vodi osobu ne samo do rivalstva sa svojim posrednikom; u stvari, vodi do potpune opsesije i ogorčenosti prema posredniku. Jer posrednik postaje glavna prepreka zadovoljenju metafizičke želje osobe. Ako osoba želi da bude svoj vlastiti posrednik, takva želja nikada neće biti zadovoljena. Jer niko ne može biti bilo ko drugi. Na kraju, osoba koja razvija metafizičku želju počinje da shvata da je glavna prepreka da bude posrednik sam posrednik.
Prema Žiraru, metafizička želja može biti veoma destruktivna sila, jer podstiče ogorčenost prema drugima. Žirar veruje da je antijunak Dostojevskog „Beleške iz podzemlja“ suštinska žrtva metafizičke želje: neimenovani lik na kraju kreće u krstaški rat protiv sveta, jer je razočaran svime oko sebe. Žirar veruje da je izvor njegovog otuđenja njegovo nezadovoljstvo sobom i opsesija time da bude neko drugi; to jest, nemoguć zadatak.
D. Edipov kompleks
Žirarova karijera je uglavnom bila posvećena književnoj kritici i analizi fiktivnih likova. Žirar je verovao da veliki moderni romanopisci (kao što su Stendal, Flober, Prust i Dostojevski) bolje razumeju ljudsku psihologiju nego moderna oblast psihologije. I, kao dopuna svojoj književnoj kritici, razvio je psihologiju u kojoj je koncept „mimetičke želje“ centralan. Pošto ljudska bića stalno teže da imitiraju druge, a većina želja je zapravo pozajmljena od drugih ljudi, Žirar je verovao da je ključno proučavati kako se pojedinac odnosi prema drugima.
Polazeći od centralne premise mimetičke želje, Žirar je nastojao da preformuliše neke od dugogodišnjih pretpostavki psihologije. Posebno je Žirar nastojao da preispita neke od Frojdovih koncepata. Iako je Žirar pažljivo upozoravao da Frojdova misao može biti veoma obmanjujuća na mnogo načina, on se bavio Frojdovim radom na više načina. Žirar priznaje da su Frojd i njegovi sledbenici imali dobre početne intuicije, ali kritikuje Frojdovu psihoanalitičku teoriju na osnovu toga što ona teži da minimizira ulogu koju druge osobe igraju u razvoju ličnosti. Drugim rečima, psihoanaliza teži da pretpostavi da su ljudska bića u velikoj meri autonomna i stoga nevoljna da imitiraju druge.
Žirar priznaje da je Frojd bio odličan posmatrač, ali ne i dobar tumač. I, u izvesnom smislu, Žirar prihvata da postoji nešto poput Edipovog kompleksa: dete će na kraju nesvesno imati seksualnu želju za majkom i želju da ubije oca; i zaista, možda će ovaj kompleks trajati tokom celog odraslog doba. Ali Žirar veruje da je Edipov kompleks rezultat mehanizma veoma različitog od onog koji je opisao Frojd.
Prema Frojdu, dete ima urođenu seksualnu želju za majkom i na kraju otkriva da je otac prepreka zadovoljenju ove želje. Žirar, s druge strane, reinterpretira Edipov kompleks u smislu mimetičke želje: dete se identifikuje sa svojim ocem i imitira ga. Ali, imitirajući oca, dete imitira seksualnu želju za majkom. Otac tada postaje njegov uzor i rival, što objašnjava ambivalentna osećanja toliko karakteristična za Edipov kompleks.
3. Mehanizam žrtvenog jarca
Možda je Žirarov nedostatak specifične disciplinarne pripadnosti doveo do blagog marginalizovanja njegovog rada među savremenim filozofima. Žirar nije ravan poznatijim francuskim savremenim filozofima (na primer Derida, Fuko, Delez, Liotar), ali njegov rad postaje sve više priznat u humanističkim naukama, a posvećenost hrišćanskom misliocu mu je obezbedila istaknuto mesto među teolozima.
1. Život
Rene Žirar je rođen 25. decembra 1923. u Avinjonu, u Francuskoj. Bio je sin lokalnog arhivara i krenuo je očevim stopama. Studirao je na École Nationale des Chartes u Parizu i specijalizovao se za srednjovekovne studije. Godine 1947, Žirar je iskoristio priliku da emigrira u Ameriku i doktorirao na Univerzitetu Indijana. Njegova disertacija bila je o mišljenju Amerikanaca o Francuskoj. Iako je njegov kasniji rad imao malo veze sa njegovom doktorskom disertacijom, Žirar je zadržao živo interesovanje za francuske poslove.
Nakon što je završio doktorat, Žirar se zainteresovao za rad Žan-Pola Sartra. Iako je Žirar lično i dalje veoma zainteresovan za Sartrovu filozofiju, ona je imala mali uticaj na njegovo razmišljanje. Žirar se nastanio u Americi i predavao na raznim institucijama (Univerzitet Indijana, Državni univerzitet Njujorka u Bafalu, Djuk, Džons Hopkins, Brin Mor i Stanford) do penzionisanja 1995. godine. Umro je 2015. godine.
Na početku svoje nastavničke karijere, Žirar je bio zadužen za predavanja o evropskoj književnosti; priznaje da uopšte nije bio upoznat sa velikim delima evropskih romanopisaca. Kada je Žirar počeo da čita velike evropske romane kao pripremu za kurs, posebno se zainteresovao za dela pet romanopisaca: Servantesa, Stendala, Flobera, Dostojevskog i Prusta.
Njegova prva knjiga, „Mensonge Romantique et Vérité Romanesque“ (1961), je književni komentar dela ovih velikih romanopisaca. Do tada, Žirar je bio samoproglašeni agnostik. Dok je istraživao verska preobraćenja nekih Dostojevskih likova, osetio je da je i sam proživeo slično iskustvo i preobratio se u hrišćanstvo. Od tada, Žirar je bio posvećen i praktičan rimokatolik.
Nakon objavljivanja svoje prve knjige, Žirar je usmerio pažnju na drevne i savremene žrtvene rituale, kao i na grčke mitove i tragedije. To je dovelo do još jedne važne knjige, „Nasilje i svetost“ (1972), za koju je osvojio mnoga priznanja. Na ličnom nivou, bio je posvećen hrišćanin, ali njegovi hrišćanski stavovi nisu javno izraženi sve do objavljivanja knjige „Skriveni izbori iz Fondacije sveta“ (1978), njegovog magnum opusa i najbolje sistematizacije njegove misli. Od tada, Žirar je napisao knjige koje proširuju različite aspekte njegovog rada. Godine 2005, Žirar je izabran u Francusku akademiju, što je veoma važno priznanje među francuskim intelektualcima.
2. Mimetička želja
Žirarov osnovni koncept je „mimetička želja“. Još od Platona, istraživači ljudske prirode su isticali veliki mimetički kapacitet ljudskih bića; to jest, mi smo najimitativnija vrsta. Zaista, imitacija je osnovni mehanizam učenja (učimo u meri u kojoj imitiramo ono što naši učitelji rade), a neuronaučnici sve više izveštavaju da naša neuronska struktura veoma uspešno podstiče imitaciju (na primer, „ogledalski neuroni“).
Međutim, prema Žiraru, većina razmišljanja posvećenih imitaciji malo pažnje posvećuje činjenici da i mi imitiramo tuđe želje, i u zavisnosti od toga kako se to dešava, to može dovesti do sukoba i rivalstva. Ako ljudi imitiraju jedni drugima želje, mogu na kraju želeti iste stvari; a ako žele iste stvari, lako mogu postati rivali, jer posežu za istim predmetima. Žirar obično razlikuje „imitaciju“ od „mimezisa“. Prvo se obično shvata kao pozitivan aspekt reprodukcije ponašanja drugih, dok drugo obično podrazumeva negativan aspekt rivalstva. Takođe treba napomenuti da, pošto se prvo obično shvata kao mimikrija, Žirar sugeriše da se drugi termin odnosi na dublji, instinktivni odgovor koji ljudi imaju jedni na druge.
A. Spoljašnje posredovanje
Žirar naziva „posredovanjem“ proces u kojem osoba utiče na želje i preferencije druge osobe. Dakle, kad god neko drugi imitira nečiju želju, postaje „posrednik“ ili „model“. Žirar ističe da je to veoma očigledno u tehnikama oglašavanja i marketinga: kad god se proizvod promoviše, poznata ličnost se koristi za „posredovanje“ u željama potrošača: u izvesnom smislu, poznata ličnost poziva ljude da je imitiraju u njenoj želji za proizvodom. Proizvod se ne promoviše na osnovu svojih inherentnih kvaliteta, već jednostavno zato što ga poznata ličnost želi.
U svojim studijama književnosti, Žirar ističe ovu vrstu odnosa u svojim književnim studijama, kao što je u svojoj studiji o Don Kihotu. Don Kihot je posredovan Amadisom de Gaulom. Don Kihot postaje vitez-lutalica, ne zato što to autonomno želi, već da bi imitirao Amadisa. Pa ipak, Amadis i Don Kihot su likovi na različitim nivoima. Nikada se neće sresti i stoga nikada neće postati rivali.
Isto se može reći i za odnos između Sanča i Don Kihota. Sančo želi da bude guverner ostrva, uglavnom zato što je Don Kihot sugerisao Sanču da je to ono što bi trebalo da želi. Ponovo, iako stalno interaguju, Sančo i Don Kihot pripadaju dva različita sveta: Don Kihot je veoma složen čovek, Sančo je u krajnjoj liniji jednostavan. Žirar naziva „spoljašnjim posredovanjem“ situaciju kada su posrednik i osoba kojoj se posreduje na različitim nivoima. Don Kihot je „spoljašnji posrednik“ za Sanča utoliko što posreduje u svojim željama „spolja“; to jest, Don Kihot nikada ne postaje prepreka Sančovim pokušajima da zadovolji svoje želje.
Spoljašnje posredovanje ne nosi rizik rivalstva između subjekata, jer pripadaju različitim svetovima. Iako je izvor Sančove želje da bude guverner ostrva zapravo Don Kihot, oni nikada ne žele isti objekat. Don Kihot želi stvari koje Sančo ne želi i obrnuto. Stoga, oni nikada ne postaju rivali. Žirar veruje da je „spoljašnje posredovanje“ uobičajena karakteristika psihologije želje: od naših najranijih faza kao beba, ugledamo se na starije i, na kraju krajeva, većinu onoga što želimo posreduju oni.
B.Unutrašnje posredovanje
U „unutrašnjem posredovanju“, „posrednik“ i osoba koja je posredovana više nisu značajno razdvojeni i stoga ne pripadaju različitim svetovima. U stvari, oni postaju toliko slični jedno drugom da na kraju žele iste stvari. Ali upravo zato što više nisu u različitim svetovima i sada teže istim objektima želje, oni postaju rivali. Potpuno smo svesni da je konkurencija žešća kada konkurenti izgledaju slično.
Dakle, u unutrašnjem posredovanju subjekt imitira želje modela, ali na kraju, za razliku od spoljašnjeg posredovanja, subjekt ulazi u rivalstvo sa modelom/posrednikom. Razmotrimo ovaj primer: dete koje je malo dete imitira svog oca u njegovim zanimanjima i želi da nastavi očevu karijeru kada odraste. Malo je verovatno da će ovo izazvati bilo kakvo rivalstvo (iako bi moglo da objasni Frojdov Edipov kompleks; videti odeljak 2.d). Ovo je, kao što smo videli, slučaj spoljašnjeg posredovanja. Ali sada razmotrimo doktoranta koji mnogo uči od svog mentora i pokušava da imitira svaki aspekt njegovog rada, pa čak i svog života. Na kraju, mogu postati rivali, posebno ako oboje teže naučnom priznanju. Ili, razmotrite dalje slučaj deteta koje se igra igračkom i drugog deteta koje, iz imitacije, želi istu igračku: oni će na kraju postati rivali za kontrolu nad igračkom. Ovo je „unutrašnje posredovanje“; to jest, osoba je posredovana „iznutra“ svog sveta i stoga može lako postati rival svom posredniku. Ovo rivalstvo često ima tragične posledice, a Žirar ga vidi kao glavnu temu u modernim romanima. Po Žirarovom mišljenju, ova književna tema je zapravo portret ljudske prirode: ljudi će vrlo često želeti nešto kao rezultat imitiranja drugih ljudi, ali na kraju će ova imitacija dovesti do rivalstva sa samom osobom koja se imitira.
C. Metafizička želja
Po Žirarovom mišljenju, mimetička želja može narasti do tačke da osoba na kraju želi da bude njen posrednik. Ponovo, publicitet je ilustrativan: ponekad potrošači ne žele proizvod samo zbog njegovih inherentnih kvaliteta, već žele da budu poznata ličnost koja promoviše takav proizvod. Žirar veruje da osoba može želeti objekat samo kao deo veće želje; to jest, da bude njen posrednik. Žirar naziva želju da se bude drugi čovek „metafizičkom željom“. Štaviše, želja za sticanjem interesa vodi do metafizičke želje, a originalni objekat želje postaje znak koji predstavlja „veću“ želju za posedovanjem modela/rivalskog bića.
Dok spoljašnje posredovanje ne vodi do rivalstva, unutrašnje posredovanje vodi. Ali metafizička želja vodi osobu ne samo do rivalstva sa svojim posrednikom; u stvari, vodi do potpune opsesije i ogorčenosti prema posredniku. Jer posrednik postaje glavna prepreka zadovoljenju metafizičke želje osobe. Ako osoba želi da bude svoj vlastiti posrednik, takva želja nikada neće biti zadovoljena. Jer niko ne može biti bilo ko drugi. Na kraju, osoba koja razvija metafizičku želju počinje da shvata da je glavna prepreka da bude posrednik sam posrednik.
Prema Žiraru, metafizička želja može biti veoma destruktivna sila, jer podstiče ogorčenost prema drugima. Žirar veruje da je antijunak Dostojevskog „Beleške iz podzemlja“ suštinska žrtva metafizičke želje: neimenovani lik na kraju kreće u krstaški rat protiv sveta, jer je razočaran svime oko sebe. Žirar veruje da je izvor njegovog otuđenja njegovo nezadovoljstvo sobom i opsesija time da bude neko drugi; to jest, nemoguć zadatak.
D. Edipov kompleks
Žirarova karijera je uglavnom bila posvećena književnoj kritici i analizi fiktivnih likova. Žirar je verovao da veliki moderni romanopisci (kao što su Stendal, Flober, Prust i Dostojevski) bolje razumeju ljudsku psihologiju nego moderna oblast psihologije. I, kao dopuna svojoj književnoj kritici, razvio je psihologiju u kojoj je koncept „mimetičke želje“ centralan. Pošto ljudska bića stalno teže da imitiraju druge, a većina želja je zapravo pozajmljena od drugih ljudi, Žirar je verovao da je ključno proučavati kako se pojedinac odnosi prema drugima.
Polazeći od centralne premise mimetičke želje, Žirar je nastojao da preformuliše neke od dugogodišnjih pretpostavki psihologije. Posebno je Žirar nastojao da preispita neke od Frojdovih koncepata. Iako je Žirar pažljivo upozoravao da Frojdova misao može biti veoma obmanjujuća na mnogo načina, on se bavio Frojdovim radom na više načina. Žirar priznaje da su Frojd i njegovi sledbenici imali dobre početne intuicije, ali kritikuje Frojdovu psihoanalitičku teoriju na osnovu toga što ona teži da minimizira ulogu koju druge osobe igraju u razvoju ličnosti. Drugim rečima, psihoanaliza teži da pretpostavi da su ljudska bića u velikoj meri autonomna i stoga nevoljna da imitiraju druge.
Žirar priznaje da je Frojd bio odličan posmatrač, ali ne i dobar tumač. I, u izvesnom smislu, Žirar prihvata da postoji nešto poput Edipovog kompleksa: dete će na kraju nesvesno imati seksualnu želju za majkom i želju da ubije oca; i zaista, možda će ovaj kompleks trajati tokom celog odraslog doba. Ali Žirar veruje da je Edipov kompleks rezultat mehanizma veoma različitog od onog koji je opisao Frojd.
Prema Frojdu, dete ima urođenu seksualnu želju za majkom i na kraju otkriva da je otac prepreka zadovoljenju ove želje. Žirar, s druge strane, reinterpretira Edipov kompleks u smislu mimetičke želje: dete se identifikuje sa svojim ocem i imitira ga. Ali, imitirajući oca, dete imitira seksualnu želju za majkom. Otac tada postaje njegov uzor i rival, što objašnjava ambivalentna osećanja toliko karakteristična za Edipov kompleks.
3. Mehanizam žrtvenog jarca
U Žirarovoj psihologiji, unutrašnje posredovanje i metafizička želja na kraju dovode do rivalstva i nasilja. Imitacija na kraju briše razlike između ljudskih bića, i kako ljudi postaju slični jedni drugima, žele iste stvari, što dovodi do rivalstva i Hobsovog rata svih protiv svih. Ova rivalstva uskoro nose potencijal da ugroze sam opstanak zajednica. Stoga, Žirar pita: kako je moguće da zajednice prevaziđu svoje unutrašnje sukobe?
Dok bi se filozofi 18. veka složili da se komunalno nasilje završava društvenim ugovorom, Žirar veruje da se, paradoksalno, problem nasilja često rešava sa manje nasilja. Kada se mimetička rivalstva akumuliraju, tenzije rastu. Ali ova tenzija na kraju dostiže paroksizam. Kada nasilje dostigne tačku ugrožavanja postojanja zajednice, veoma često se javlja bizaran psihosocijalni mehanizam: komunalno nasilje se iznenada projektuje na jednu osobu. Tako ljudi koji su se ranije borili sada udružuju snage protiv nekoga ko je izabran za žrtvenog jarca. Bivši neprijatelji sada postaju prijatelji, jer zajednički učestvuju u izvršenju nasilja protiv određenog neprijatelja.
Žirar naziva ovaj proces „žrtvenim jarcem“, aluzijom na drevni verski ritual u kojem su kolektivni gresi metaforički nametani jarcu, a zver je na kraju napuštana u pustinji ili žrtvovana bogovima (u hebrejskoj Bibliji, ovo je posebno propisano u Levitskoj 16). Osoba koja je žrtva kolektivnog nasilja je „žrtveni jarac“ u ovom smislu: njena smrt ili proterivanje je korisno za obnavljanje kolektivnog mira i obnavljanje odnosa.
Žirar, međutim, smatra da je neophodno da ovaj proces bude nesvestan da bi funkcionisao. Žrtva nikada ne sme biti prepoznata kao nevini žrtveni jarac (zaista, Žirar veruje da je, pre pojave hrišćanstva, „nevini žrtveni jarac“ praktično bio oksimoron; videti odeljak 4.b ispod); nego, žrtva mora biti viđena kao monstruozno stvorenje koje je prekršilo neku zabranu i zaslužuje da bude kažnjeno. Na takav način, zajednica je prevarena da veruje da je žrtva kriva za komunalnu krizu i da će eliminacija žrtve na kraju vratiti mir.
A.Poreklo kulture
Žirar veruje da je mehanizam žrtvenog jarca sam temelj kulturnog života. Prirodni čovek je postao civilizovan ne kroz neku vrstu racionalnog promišljanja otelotvorenog u društvenom ugovoru (kako je bilo moderno misliti među filozofima 18. veka), već kroz ponavljanje mehanizma žrtvenog jarca. I, koliko god mnogi filozofi 18. veka verovali da su njihovi opisi stanja prirode zapravo istorijski, Žirar veruje da su paleolitski ljudi zaista kontinuirano koristili mehanizam žrtvenog jarca i da im je upravo ta karakteristika omogućila da postave temelje kulture i civilizacije.
U stvari, Žirar veruje da ovaj proces seže dalje u evoluciju Homo sapiensa: hominidi su verovatno bili uključeni u potragu za žrtvenim jarcem. Ali upravo je potraga za žrtvenim jarcem omogućila minimum zajedničkog mira među ranim hominidnim grupama. Hominidi su na kraju bili u stanju da razviju svoje glavne kulturne osobine zahvaljujući efikasnosti mehanizma žrtvenog jarca. Ubistvo žrtve donelo je zajednički mir, a taj mir je doprineo procvatu najosnovnijih kulturnih institucija.
Žirar je ponovo duboko inspirisan Frojdom, ali reinterpretira njegova zapažanja. Frojdov „Totem i tabu“ predstavlja tezu da je poreklo kulture zasnovano na prvobitnom ubistvu očeve figure od strane njegovih sinova. Žirar smatra da su Frojdova zapažanja bila samo delimično tačna. Frojd je u pravu kada ističe da je kultura zapravo zasnovana na ubistvu. Ali ovo ubistvo nije posledica Edipovih tema koje je Frojd toliko voleo. Umesto toga, ubijanje koje je dovelo do njega bilo je rezultat mehanizma traženja žrtvenog jarca. Horda je ubila žrtvu (ne nužno očevu figuru) kako bi na nju projektovala svo nasilje koje je pretilo samom postojanju zajednice.
Međutim, pošto je mimetička želja stalna među ljudskim bićima, potraga za žrtvenim jarcem nikada nije bila u potpunosti efikasna. Ipak, ljudske zajednice moraju periodično da pribegavaju mehanizmu traženja žrtvenog jarca kako bi održale društveni mir.
B.Religija
Prema Žiraru, mehanizam žrtvenog jarca donosi neočekivani mir. Ali ovaj trenutak je toliko čudesan da uskoro poprima religiozni prizvuk. Tako se žrtva odmah osvećuje. Žirar se drži francuske sociološke tradicije Dirkema, koji je verovao da religija u suštini ispunjava funkciju društvene integracije. Po Žirarovom mišljenju, ako preminula žrtva donese zajednički mir i obnovi društveni red i integraciju, ona postaje sveta.
U početku, dok su žive, žrtve se smatraju monstruoznim prestupnicima koji zaslužuju kaznu. Ali kada umru, donose mir zajednici. Tada više nisu čudovišta, već bogovi. Žirar ističe da u većini primitivnih društava postoji duboka ambivalentnost prema božanstvima: ona poseduju visoke vrline, ali su takođe sposobna za neka veoma monstruozna dela. Dakle, prema Žiraru, primitivni bogovi su osvećene žrtve.
Na ovaj način, sve kulture se zasnivaju na religioznoj osnovi. Funkcija svetog je da pruži zaštitu za stabilnost zajedničkog mira. I, da bi se to postiglo, osigurava se da mehanizam traženja žrtvenog jarca vrši svoje efekte kroz glavne verske institucije.
C. Ritual
Žirar smatra rituale najranijom kulturnom i verskom institucijom. Prema Žiraru, ritual je rekonstrukcija prvobitnog ubistva žrtvenog jarca. Iako, kako antropolozi brzo ističu, rituali su veoma raznovrsni, Žirar veruje da je najpopularniji oblik rituala žrtvovanje. Kada se žrtva ritualno ubije, smatra Žirar, zajednica obeležava prvobitni događaj koji je promovisao mir.
Prvobitna žrtva je najverovatnije bila član zajednice. Žirar veruje da su verovatno najraniji žrtveni rituali uključivali ljudske žrtve. Dakle, astečko ljudsko žrtvovanje je možda uticalo na zapadne konkvistadore i misionare nakon njegovog otkrića, ali ovo je bio kulturni ostatak popularne drevne prakse. Na kraju su rituali promovisali zamenu žrtvovanja i korišćene su životinje. U stvari, Žirar veruje da su lov i pripitomljavanje životinja nastali iz potrebe da se kontinuirano ponavlja prvobitno ubijanje zamenskim životinjskim žrtvama.
D.Mit
Sledeći staru školu evropskih antropologa, Žirar veruje da su mitovi narativne posledice rituala. I, pošto su rituali uglavnom rekonstrukcije prvobitnog ubistva, mitovi takođe ponavljaju temu traženja žrtvenog jarca.
Sada, Žirarova ključna poenta o neophodnoj nesvesti traženja žrtvenog jarca: mora se zapamtiti da, da bi ovaj mehanizam funkcionisao, njegovi učesnici ne smeju da ga prepoznaju kao takvog. To jest, žrtva nikada ne sme da se pojavi onakva kakva zaista jeste: žrtveni jarac koji nije ništa kriviji za poremećaj od ostalih članova zajednice.
Način da se osigura da žrtveni jarci ne budu prepoznati onakvi kakvi zaista jesu jeste da se iskrivi priča o događajima koji su doveli do njihove smrti. To se postiže pričanjem priče iz perspektive žrtvenih jarca. Mitovi obično govore priču o nekome ko je učinio strašnu stvar i stoga zaslužuje da bude kažnjen. Perspektiva žrtve nikada neće biti uključena u mit, upravo zato što bi to pokvarilo psihološki efekat mehanizma traženja žrtvenog jarca. Žrtva će uvek biti predstavljena kao krivac čiji su postupci doveli do društvenog haosa, ali čija je smrt ili izgnanstvo donelo društveni mir.
Žirarov najčešći primer mita je onaj o Edipu. Prema mitu, Edip je proteran iz Tebe zbog ubistva oca i ženidbe sa njegovom majkom. Ali, prema Žiraru, mit treba čitati kao hroniku koju je napisala zajednica koja je izabrala žrtvenog jarca, optužila ga za neki zločin, kaznila ga, i nakon progonstva, mir se vratio. Prema Žirarovom tumačenju, činjenica da je u Tebi bila kuga ukazuje na društvenu krizu. Da bi se kriza rešila, Edip je izabran za žrtvenog jarca. Ali on nikada nije predstavljen kao takav: naprotiv, optužen je za oceubistvo i incest, i to opravdava njegovo izgnanstvo. Dakle, Edipova perspektiva kao žrtve je potisnuta iz mita.
Štaviše, Žirar smatra da će, kako se mitovi razvijaju, kasnije verzije težiti da prikriju nasilje žrtvenog jarca (na primer, umesto da predstavi žrtvu koja umire od davljenja, mit će jednostavno tvrditi da je žrtva otišla da živi na dno mora), kako bi se izbeglo osećanje saosećanja prema žrtvi. Zaista, Žirar veruje da evolucija mitova može čak dostići tačku u kojoj nasilje više nije prisutno. Ali, Žirar insistira, svi mitovi se zasnivaju na nasilju, i ako u mitu nema nasilja, to mora biti zato što ga je zajednica uklonila.
Mitovi su tipični za arhaična društva, ali Žirar veruje da moderna društva imaju ekvivalent mitova: tekstove o progonu. Posebno tokom lova na veštice i progona Jevreja u srednjem veku, postojale su mnoge hronike napisane iz perspektive rulje i lovaca na veštice. Ovi tekstovi su pričali priču o krizi koja je nastala kao rezultat nekog zločina koji je počinila osoba ili manjina. Hroničar je deo progoniteljske rulje, jer projektuje sve tipične optužbe na žrtvu i opravdava postupke rulje. Savremeni izveštaji o linču su još jedan istaknuti primer takve dinamike progona.
E.Zabrane
Pošto, prema gledištu žrtvenih jaraca, nema nevinih žrtvenih jaraca, optužba mora biti podignuta. U slučaju Edipa, on je optužen za oceubistvo i incest, što su ponavljajuće optužbe koje opravdavaju progon (na primer, Marija Antoaneta), ali postoje mnoge druge optužbe (na primer, krvna kleveta, vračanje i tako dalje). Nakon što je žrtva pogubljena, tvrdi Žirar, zabrana pada na delo koje je navodno počinio žrtveni jarac. Time žrtveni jarci veruju da uspostavljaju društveni poredak. Dakle, zajedno sa ritualima i mitovima, zabrane proizilaze iz mehanizma žrtvenog jarca.
Žirar takođe veruje da pre mehanizma žrtvenog jarca, zajednice prolaze kroz proces koji on naziva „kriza razlike“. Mimetička želja na kraju čini da svi članovi liče jedni na druge, a ovaj nedostatak diferencijacije generiše haos. Tradicionalno, ova ravnodušnost je predstavljena kroz različite simbole koji se obično povezuju sa haosom i neredom (kuge, monstruozne životinje i tako dalje). Smrt mehanizma žrtvenog jarca obnavlja red i, posledično, diferencijaciju. Dakle, sve se vraća na svoje mesto. Na taj način, društvena diferencijacija i red uopšte takođe proizilaze iz mehanizma žrtvenog jarca.
4. Jedinstvenost Biblije i hrišćanstva
Žirarova hrišćanska apologetika počinje poređenjem mitova i Biblije. Prema Žiraru, dok su mitovi zarobljeni u dinamici mehanizma žrtvenog jarca, pričajući osnovne priče iz perspektive žrtvenih jarca, Biblija sadrži mnoštvo priča koje pričaju priču iz perspektive žrtava.
U mitovima, oni koji su kolektivno pogubljeni predstavljeni su kao monstruozni krivci koji zaslužuju da budu kažnjeni. U Bibliji, oni koji su kolektivno pogubljeni predstavljeni su kao nevine žrtve koje su nepravedno optužene i progonjene. Dakle, Žirar ponavlja staru hrišćansku apologetičku tradiciju insistiranja na jedinstvenosti Biblije. Ali umesto da naglašava popularnost Biblije, ispunjenje proročanstva ili doslednost, Žirar tvrdi da je Biblija jedinstvena u svojoj odbrani žrtava.
Međutim, prema Žiraru, ovo nije samo promena narativne perspektive. To je zapravo nešto mnogo dublje. Pošto Biblija predstavlja priče iz perspektive žrtava, biblijski autori otkrivaju nešto što prethodne mitološke tradicije nisu razumele. I time onemogućavaju potragu za žrtvenim jarcem. Kada se žrtveni jarci prepoznaju kakvi zaista jesu, mehanizam traženja žrtvenog jarca više ne funkcioniše. Biblija je stoga veoma subverzivan tekst, jer razbija temelje kulture žrtvenih jaraca.
A. Hebrejska Biblija
Žirar vidi hebrejsku Bibliju kao tekst u trudu. Postoji mnogo priča koje se i dalje pripovedaju iz perspektive žrtvenih jaraca. I, što je još važnije, ona dosledno predstavlja ljutitog Boga koji sankcioniše nasilje. Međutim, Žirar ceni neke važne promene u nekim narativima u Bibliji, posebno kada se uporede sa mitovima koji predstavljaju slične strukture.
Na primer, Žirar suprotstavlja priču o Kainu i Avelju mitu o Remu i Romulu. U obe priče postoji rivalstvo između braće. U obe priče postoji ubistvo. Ali, u rimskom mitu, Romul je opravdan u ubistvu Rema jer je ovaj drugi prekoračio teritorijalne granice o kojima su se prethodno dogovorili. U biblijskoj priči, Kain nikada nije opravdan u ubistvu Avelja. I, zaista, Aveljeva krv se priziva kao krv nevinih žrtava koje su ubijane kroz istoriju, a koje će Bog opravdati.
Žirar takođe voli da upoređuje priču o Edipu sa pričom o Josifu. Edip je optužen za incest, a mit prihvata ovu optužbu, čime opravdava njegovo proterivanje iz Tebe. Josif je takođe optužen za incest (navodno je pokušao da siluje Potifarovu ženu, svoju de fakto maćehu). Ali Biblija nikada ne prihvata takvu optužbu.
Po Žirarovom mišljenju, hebrejska Biblija je takođe ključna u svom odbacivanju ritualnog žrtvovanja. Neki proroci su snažno osudili groteskno ritualno ubijanje žrtvovanih žrtava, iako, naravno, ritualni zahtev za žrtvenim ritualima prožima veliki deo Starog zaveta. Žirar ovo vidi kao komplementarni pristup odbrani žrtava. Proroci promovišu novi koncept božanstva: Bog više nije zadovoljan ritualnim nasiljem. Ovo podseća na Osijinu molbu Bogu: „Želim milost, a ne žrtvu.“ Dakle, hebrejska Biblija ima dvostruki preokret nasilnog temelja kulture: s jedne strane, počinje da predstavlja osnovne priče iz perspektive žrtava; s druge strane, počinje da predstavlja Boga koji nije zadovoljan nasiljem i stoga počinje da odvaja sveto od nasilnog.
B. Novi zavet
Prema Žirarovom tumačenju, Novi zavet predstavlja završetak procesa koji je započela hebrejska Biblija. Novi zavet u potpunosti podržava perspektivu žrtava i zadovoljavajuće odvaja sveto od nasilnog.
Priča o Stradanjima je centralna za Novi zavet i predstavlja potpuni preokret strukture tradicionalnog mita. Usred ogromne društvene krize, žrtva (Isus) je progonjena, okrivljena za neka nedela i pogubljena. Čak i apostoli podležu kolektivnom pritisku i napuštaju Isusa, prećutno postajući deo žrtvene gomile. Ovo je simbolizovano u priči o Petrovom odricanju Isusa.
Međutim, jevanđelisti nikada ne podležu kolektivnom pritisku gomile koja traži žrtvene jarce. Jevanđelisti se drže Isusove nevinosti tokom cele priče. Nažalost, Isus je konačno prepoznat kao ono što zaista jeste: nevini žrtveni jarac, Jagnje Božje koje je odvedeno na klanje, iako u njemu nije bilo krivice. Prema Žiraru, ovo je završetak sporog procesa započetog u hebrejskoj Bibliji. Jednom za svagda, Novi zavet preokreće nasilni psihosocijalni mehanizam na kojem se zasniva ljudska kultura.
Štaviše, Isusova etička poruka je komplementarna. Prema Žirarovom tumačenju, čovečanstvo je postiglo društveni mir vršeći nasilna dela traženja žrtvenog jarca. Isusovo rešenje je mnogo radikalnije i efikasnije: okrenuti drugi obraz, uzdržati se od nasilne odmazde. Traženje žrtvenog jarca nije efikasno sredstvo za postizanje mira, jer uvek zavisi od periodičnog ponavljanja mehanizma. Pravo rešenje leži u potpunom povlačenju od nasilja, i to je glavna poenta Isusove poruke.
C. Ničeova kritika hrišćanstva
Žirara uznemirava mogućnost da njegovi čitaoci možda ne uspevaju da cene jedinstvenost Biblije i hrišćanstva. U tom smislu, Žirar je veoma kritičan prema klasičnim antropologima poput Ser Džejmsa Frejzera, koji je video relevantnost traženja žrtvenog jarca u primitivnim ritualima i mitovima, ali, prema Žiraru, nije uspeo da vidi da se hrišćanska priča fundamentalno razlikuje od drugih mitova o traženju žrtvenog jarca.
Zaista, Žirar negoduje zbog činjenice da se hrišćanstvo obično smatra samo jednom od mnogih drugih religija. Ironično, međutim, Žirar traži pomoć od moćnog protivnika hrišćanstva: Fridriha Ničea. Niče je kritikovao hrišćanstvo zbog njegovog „ropskog morala“, odnosno njegove sklonosti da stane na stranu slabih. Niče je prepoznao da je, iznad drugih religija, hrišćanstvo promovisalo milosrđe kao vrlinu. Niče je to protumačio kao kvarenje ljudskog vitalnog duha i zalagao se za povratak prehrišćanskim vrednostima moći i snage.
Žirar, naravno, prigovara Ničeovom preziru prema milosrđu i antipatiji prema slabima i žrtvama. Ali Žirar smatra Ničea genijem, jer je nemački filozof video ono što, prema Žiraru, većina ljudi (uključujući većinu hrišćana) ne vidi: hrišćanstvo je jedinstveno u svojoj odbrani žrtava. Dakle, u izvesnom smislu, Žirar tvrdi da je njegova hrišćanska apologetika u velikoj meri suprotna Ničeovoj: oboje se slažu da je hrišćanstvo singularno, ali dok je Niče verovao da ta singularnost kvari čovečanstvo, Žirar veruje da je ta singularnost manifestacija moći koja prevrće nasilne temelje kulture.
D. Apokalipsa i savremena kultura
Žirar priznaje da, na površini, nije sve u Novom zavetu o miru i ljubavi. Zaista, postoje neki zastrašujući odlomci u Isusovom propovedanju, od kojih je možda najznačajniji „Nisam došao da donesem mir, nego mač“. Ovo je deo apokaliptičnog pogleda na svet koji je bio preovlađujući u Isusovo vreme. Ali, više od toga, Žirar veruje da su apokaliptična učenja koja se nalaze u Novom zavetu upozorenja na buduće ljudsko nasilje.
Žirar tvrdi da, pošto Novi zavet preokreće stare prakse traženja žrtvenog jarca, čovečanstvo više nema mogućnost da se osloni na mehanizam traženja žrtvenog jarca kako bi obnovilo mir. Kada se utvrdi da su žrtve nevine, više se ne može oslanjati na traženje žrtvenog jarca da bi se obnovio mir. I, u tom smislu, sada postoji još veća pretnja nasiljem. Prema Žiraru, Isus donosi mač, ne u smislu da će on sam počiniti nasilje, već u smislu da, kroz njegovo delo i uticaj Biblije, čovečanstvo više neće imati tradicionalna nasilna sredstva za okončanje nasilja. Neefikasnost mehanizma traženja žrtvenog jarca doneće još više nasilja. Način za obnavljanje mira nije kroz mehanizam traženja žrtvenog jarca, već kroz potpuno povlačenje nasilja.
Stoga, Žirar smatra da je, ironično, hrišćanstvo dovelo do još većeg nasilja. Ali, još jednom, ovo nasilje se ne može pripisati samom hrišćanstvu, već tvrdoglavosti ljudskih bića koja ne žele da slede hrišćanske opomene i insistiraju na okončanju nasilja kroz tradicionalno traženje žrtvenog jarca.
Žirar smatra da su 20. i 21. vek više nego ikad apokaliptično doba. I, još jednom, on prepoznaje nemačku ličnost iz 19. veka kao preteču ovih stavova: Karla fon Klauzevica. Prema Žiraru, veliki pruski ratni strateg shvatio je da moderni rat više neće biti častan poduhvat, već brutalna aktivnost koja ima potencijal da uništi celo čovečanstvo. Zaista, Žirar veruje da su 20. i 21. vek apokaliptični, ali ne u fundamentalističkom smislu. „Znaci“ apokalipse nisu numerički tragovi poput 666, već znaci da čovečanstvo nije pronašlo efikasan način da okonča nasilje, i ukoliko se ne pretpostavi hrišćanska poruka pokajanja i odricanja od nasilja, idemo ka sudnjem danu; ne konačnom sudu koji donosi kažnjavajući Bog, već sudnjem danu koji donosi naše sopstveno ljudsko nasilje.
5. Teološke implikacije
Žirar tvrdi da nije teolog, već filozofski antropolog. Ali, ponavljajući Simon Vejl, on veruje da jevanđelja, ukoliko otkrivaju prirodu ljudskih bića, indirektno otkrivaju i prirodu Boga. Stoga, Žirarov rad ima velike implikacije za teologe, a njegov rad je stvorio nove načine tumačenja tradicionalnih hrišćanskih doktrina.
A. Bog
Žirar se malo bavi klasičnim teističkim pokušajima da dokaže postojanje Boga (na primer, Toma Akvinski, Plantinga, Krejg i Svinbern). Ali čini se da pretpostavlja da je jedini način da se objasni jedinstvenost Biblije u njenom odbacivanju izobličenja kao žrtvenog jarca i njenom odbijanju da podlegne masovnom uticaju sugerisanje intervencije više nebeske sile. Dakle, u slabom smislu, Žirarova apologetska dela pokušavaju da dokažu da je Biblija božanski inspirisana i da stoga Bog postoji.
Još važnije, Žirar veruje da Biblija otkriva da je pravi Bog daleko od nasilja, dok su bogovi koji tolerišu nasilje lažni bogovi ili idoli. Otkrivajući kako ljudsko nasilje funkcioniše, tvrdi Žirar, Biblija otkriva da ovo nasilje ne dolazi od Boga; naprotiv, Bog saoseća sa žrtvama i ne želi da ima nikakve veze sa počiniocima.
B. Ovaploćenje
Štaviše, doktrina o inkarnaciji postaje posebno važna prema Žirarovom tumačenju. Jer se sam Bog ovaploćuje u ličnosti Isusa, kako bi i sam postao žrtva. Dakle, Bog je toliko udaljen od agresora i žrtvenih jaraca da i sam postaje žrtva kako bi pokazao čovečanstvu da je na strani nevinih žrtava. Dakle, način da se preokrene mehanizam žrtvenog jarca nije samo pričanje priča iz perspektive žrtve, već i pričanje priče da je sama žrtva otelotvoreni Bog.
C. Satana
Većina liberalnih savremenih hrišćana obraća malo pažnje na Satanu, ali Žirar želi da ga održi relevantnim. Žirar nema mnogo strpljenja za doslovno mitološko tumačenje Satane kao crvenog, rogatog stvorenja. Prema Žiraru, koncept Satane i đavola koji se najčešće pominje u Jevanđeljima je ono što etimološki izražava: protivnik, tužilac. I, u tom smislu, Satana je sam mehanizam traženja žrtvenog jarca (ili, možda preciznije, proces optuživanja); to jest, psihološki procesi kojima ljudska bića bivaju uhvaćena u linčujuću rulju i na kraju podležu njenom uticaju i učestvuju u kolektivnom nasilju protiv žrtvenog jarca.
Slično tome, Sveti Duh u Žirarovom tumačenju je suprotnost Satani. Žirar se ponovo vraća etimologiji: Paraklet etimološki se odnosi na duh odbrane. Dakle, Satana optužuje žrtve, a Paraklet milosrdno brani žrtve. Dakle, Žirar shvata Svetog Duha kao preokret starih praksi traženja žrtvenog jarca.
D. Prvobitni greh
U staroj pelagijansko -avgustinskoj debati o prvobitnom grehu, Žirarov rad jasno stoji na strani Avgustina. Prema Žirarovom tumačenju, postoji dvostruko značenje prvobitnog greha: 1) ljudska bića se rađaju sa sklonošću da imitiraju jedni druge i, na kraju, budu dovedena do nasilja; 2) ljudska kultura je zasnovana na temelju nasilja. Dakle, ljudska priroda je oskvrnjena prvobitnim grehom, ali se može spasiti kroz pokajanje materijalizovano u odricanju od nasilja.
Žirar se nije bavio komplementarnim aspektom debate o prvobitnom grehu, naime slobodnom voljom. Ali, budući da je rimokatolik, zamislivo je da Žirar ne bi prihvatio kalvinističke koncepte potpune izopačenosti, neodoljive blagodati i predodređenja. Čini se da veruje da se ljudska bića rađaju sa grehom, ali imaju sposobnost da nešto urade povodom toga kroz pokajanje.
E. Pomirenje
Žirarova vizija hrišćanstva takođe donosi novo tumačenje doktrine pomirenja, naime da je Hristos umro za naše grehe. Anselmovo tradicionalno objašnjenje (Božja čast je uvređena gresima čovečanstva, Njegova čast je vraćena smrću Njegovog sopstvenog Sina), ili druga tradicionalna tumačenja (čovečanstvo je kidnapovao đavo, Bog je ponudio Hrista kao otkupninu; Isus je umro da bi Bog mogao da pokaže čovečanstvu šta je sposoban da učini ako se ne pokajemo, i tako dalje) Žirar smatra neadekvatnim. Prema Žirarovom tumačenju, Isus nas je spasao tako što je postao žrtva i jednom za svagda preokrenuo mehanizam žrtvenog jarca. Zahvaljujući Isusovoj iskupiteljskoj misiji, ljudska bića sada imaju sposobnost da razumeju šta su zapravo žrtveni jarci i imaju zlatnu priliku da postignu trajni društveni mir.
6. Kritika
Glavni izvor kritika Žirara je njegova apologetska posvećenost hrišćanstvu. Većina kritičara tvrdi da on teži da iskrivljuje tumačenja klasičnih tekstova i mitova kako bi favorizovao hrišćansku doktrinu. Žirar je često tvrdio da nije bio hrišćanin u ranom životu, ali da ga je njegov humanistički rad na kraju doveo do hrišćanstva. Žirara takođe sa prezirom gledaju postmoderni kritičari koji su generalno sumnjičavi prema objektivnoj istini.
A. Mimetička teorija tvrdi previše
Prva kritika upućena Žiraru je da je previše ambiciozan. Njegova početno verovatna tumačenja mimetičke psihologije i antropologije na kraju se transformišu u grandiozan teorijski sistem koji pokušava da objasni svaki aspekt ljudske prirode.
Shodno tome, njegove metode se dovode u pitanje. Njegove teorije mimetičke želje nisu izvedene iz pažljivog proučavanja subjekata i sprovođenja testova, već iz čitanja dela fikcije. Činjenica da se njegova teorija poklapa sa onim što nam mnogi neuronaučnici govore o ogledalnim neuronima je nebitna: on je bio samo srećan pogodak.
Ista kritika može se proširiti i na njegov rad o poreklu kulture. Njegova teza o traženju žrtvenog jarca može biti verovatna, ukoliko je lako pronaći mnoge primere procesa traženja žrtvenog jarca u ljudskoj kulturi. Ali tvrditi da se sva ljudska kultura u krajnjoj liniji oslanja na traženje žrtvenog jarca i da su fundamentalne kulturne institucije (mitovi, rituali, lov, pripitomljavanje životinja itd.) u krajnjoj liniji izvedene iz prvobitnog ubistva može biti previše.
Dakle, u izvesnom smislu, Žirarov rad je podložan istoj kritici mnogih velikih teorijskih sistema humanističkih nauka u 19. veku (Hegel, Frojd, Marks itd.): njegova isključiva koncentracija na njegove omiljene teme dovodi ga do toga da previdi podjednako verovatna alternativna objašnjenja za fenomene koje ističe.
B. Poreklo kulture nije proverljivo
Kao posledica prethodnog prigovora, empirijski orijentisani filozofi bi prigovorili da Žirarove teze nisu proverljive na smislen način. Malo je mogućnosti da se sazna šta se moglo dogoditi tokom paleolitskog doba, osim onoga što nam paleontologija i arheologija mogu reći.
U nekim slučajevima, Žirar tvrdi da su njegove teze zaista potvrđene. Postoje mnogi arheološki ostaci koji ukazuju na ritualno žrtvovanje ljudi, i mnogi savremeni rituali i mitovi koji ukazuju na nasilje u potrazi za žrtvenim jarcima. Ali, opet, broj rituala i mitova koji ne prikazuju nasilje je još veći. Žirar ovo ne vidi kao veliku prepreku svojim tezama, jer, prema njemu, kulture teže da izbrišu tragove prvobitnog nasilja.
Ali, u takvom slučaju, empirijski orijentisan filozof može tvrditi da Žirarov rad nije opovrgljiv u Poperovom smislu. Čini se da ne postoji mogućnost kontraprimera koji bi opovrgao Žirarovu tezu. Ako se uzme u obzir nasilni mit ili ritual, Žirar će tvrditi da ovi dokazi potvrđuju njegove hipoteze. S druge strane, ako se uzme u obzir nenasilni mit ili ritual, Žirar će još jednom tvrditi da ovi dokazi potvrđuju njegove dokaze, kao što dokazuju da kulture brišu tragove nasilja u mitu i ritualu. Dakle, Žirar je otvoren za isti Poperov prigovor koji je iznet protiv Frojda: i seksualni i neseksualni snovi potvrđuju psihoanalitičku teoriju; stoga, ne postoji način da se ona opovrgne, i stoga postaje besmislena teorija.
C. Žirar preuveličava kontrast između mitova i Biblije
Žirar je takođe otvoren za kritike utoliko što se njegova hrišćanska apologetika čini da se oslanja na već pristrasno poređenje mita i Biblije. Prigovoreno je da nije sasvim fer u primeni standarda kada suprotstavlja Bibliju mitovima. Žirarova hermeneutika ide u velike dužine da istakne nasilje u ritualima kada, u stvari, to nije sasvim očigledno. Može se optužiti da je predisponiran da pronađe sankcionisano nasilje u mitovima i, na osnovu te predispozicije, tumači kao sankcionisano nasilje mitske elemente koji, pod drugom interpretativnom prizmom, uopšte ne bi bili nasilni. Metaforički govoreći, kada proučava mnoge mitove, Žirar vidi samo lica u oblacima i projektuje na mitove neke elemente koji su daleko od jasnih.
Na isti način, moglo bi se prigovoriti da je Žirarov tretman Biblije, a posebno Novog zaveta, previše povoljan. Većina sekularnih istoričara složila bi se da postoje neki nagoveštaji jevrejskog progona u Jevanđeljima (na primer, preuveličavanje jevrejske krivice za hapšenje i pogubljenje Isusa) i da istorijsko Isusovo apokaliptično propovedanje nije samo upozorenje na buduće ljudsko nasilje, već nagoveštaj neposrednog božanskog gneva.
D. Hrišćanska jedinstvenost ne podrazumeva božansko poreklo
Čak i ako bi se Žirarova teza o jedinstvenosti hrišćanstva prihvatila, ona ne mora nužno da dokazuje božansko poreklo. Možda je hrišćanstvo jedinstveno zbog skupa istorijskih i socioloških okolnosti koje su navele biblijske autore da saosećaju sa žrtvama (zaista, Maks Veberovo objašnjenje je sledeće: biblijski autori saosećaju sa žrtvama jer su i sami bili žrtve kao podanici velikih carstava Bliskog istoka). Na takav način, Žirar može biti optužen da je počinio grešku ad ignorantiam. Činjenica da trenutno ne možemo da objasnimo dati fenomen ne podrazumeva da je poreklo tog fenomena natprirodno.
E. Nedostatak preciznog naučnog jezika
Čak i kada bi se prihvatilo da Biblija otkriva duboku prirodu ljudskih bića, naučno orijentisani filozofi bi prigovorili da je Žirarov jezik previše nejasan i previše religiozno zasnovan za naučne svrhe. Možda Biblija otkriva neke zanimljive uvide u prirodu traženja žrtvenog jarca. Ali nazvati takav proces „Satanom“ ili nazvati ljudsku sklonost ka prepuštanju rivalstvu „grehom“, nosi veliki potencijal za zabunu. Kad god većina čitalaca naiđe na reč „Satana“, oni imaju tendenciju da pomisle na to gadno rogato i repato stvorenje, a ne na neku vrstu apstraktnog psihološkog mehanizma koji dovodi do nasilja traženja žrtvenog jarca. Dakle, čak i ako je Žirarova upotreba ovih termina metaforična, oni su lako obmanjujući i možda bi trebalo da budu napušteni.
Dok bi se filozofi 18. veka složili da se komunalno nasilje završava društvenim ugovorom, Žirar veruje da se, paradoksalno, problem nasilja često rešava sa manje nasilja. Kada se mimetička rivalstva akumuliraju, tenzije rastu. Ali ova tenzija na kraju dostiže paroksizam. Kada nasilje dostigne tačku ugrožavanja postojanja zajednice, veoma često se javlja bizaran psihosocijalni mehanizam: komunalno nasilje se iznenada projektuje na jednu osobu. Tako ljudi koji su se ranije borili sada udružuju snage protiv nekoga ko je izabran za žrtvenog jarca. Bivši neprijatelji sada postaju prijatelji, jer zajednički učestvuju u izvršenju nasilja protiv određenog neprijatelja.
Žirar naziva ovaj proces „žrtvenim jarcem“, aluzijom na drevni verski ritual u kojem su kolektivni gresi metaforički nametani jarcu, a zver je na kraju napuštana u pustinji ili žrtvovana bogovima (u hebrejskoj Bibliji, ovo je posebno propisano u Levitskoj 16). Osoba koja je žrtva kolektivnog nasilja je „žrtveni jarac“ u ovom smislu: njena smrt ili proterivanje je korisno za obnavljanje kolektivnog mira i obnavljanje odnosa.
Žirar, međutim, smatra da je neophodno da ovaj proces bude nesvestan da bi funkcionisao. Žrtva nikada ne sme biti prepoznata kao nevini žrtveni jarac (zaista, Žirar veruje da je, pre pojave hrišćanstva, „nevini žrtveni jarac“ praktično bio oksimoron; videti odeljak 4.b ispod); nego, žrtva mora biti viđena kao monstruozno stvorenje koje je prekršilo neku zabranu i zaslužuje da bude kažnjeno. Na takav način, zajednica je prevarena da veruje da je žrtva kriva za komunalnu krizu i da će eliminacija žrtve na kraju vratiti mir.
A.Poreklo kulture
Žirar veruje da je mehanizam žrtvenog jarca sam temelj kulturnog života. Prirodni čovek je postao civilizovan ne kroz neku vrstu racionalnog promišljanja otelotvorenog u društvenom ugovoru (kako je bilo moderno misliti među filozofima 18. veka), već kroz ponavljanje mehanizma žrtvenog jarca. I, koliko god mnogi filozofi 18. veka verovali da su njihovi opisi stanja prirode zapravo istorijski, Žirar veruje da su paleolitski ljudi zaista kontinuirano koristili mehanizam žrtvenog jarca i da im je upravo ta karakteristika omogućila da postave temelje kulture i civilizacije.
U stvari, Žirar veruje da ovaj proces seže dalje u evoluciju Homo sapiensa: hominidi su verovatno bili uključeni u potragu za žrtvenim jarcem. Ali upravo je potraga za žrtvenim jarcem omogućila minimum zajedničkog mira među ranim hominidnim grupama. Hominidi su na kraju bili u stanju da razviju svoje glavne kulturne osobine zahvaljujući efikasnosti mehanizma žrtvenog jarca. Ubistvo žrtve donelo je zajednički mir, a taj mir je doprineo procvatu najosnovnijih kulturnih institucija.
Žirar je ponovo duboko inspirisan Frojdom, ali reinterpretira njegova zapažanja. Frojdov „Totem i tabu“ predstavlja tezu da je poreklo kulture zasnovano na prvobitnom ubistvu očeve figure od strane njegovih sinova. Žirar smatra da su Frojdova zapažanja bila samo delimično tačna. Frojd je u pravu kada ističe da je kultura zapravo zasnovana na ubistvu. Ali ovo ubistvo nije posledica Edipovih tema koje je Frojd toliko voleo. Umesto toga, ubijanje koje je dovelo do njega bilo je rezultat mehanizma traženja žrtvenog jarca. Horda je ubila žrtvu (ne nužno očevu figuru) kako bi na nju projektovala svo nasilje koje je pretilo samom postojanju zajednice.
Međutim, pošto je mimetička želja stalna među ljudskim bićima, potraga za žrtvenim jarcem nikada nije bila u potpunosti efikasna. Ipak, ljudske zajednice moraju periodično da pribegavaju mehanizmu traženja žrtvenog jarca kako bi održale društveni mir.
B.Religija
Prema Žiraru, mehanizam žrtvenog jarca donosi neočekivani mir. Ali ovaj trenutak je toliko čudesan da uskoro poprima religiozni prizvuk. Tako se žrtva odmah osvećuje. Žirar se drži francuske sociološke tradicije Dirkema, koji je verovao da religija u suštini ispunjava funkciju društvene integracije. Po Žirarovom mišljenju, ako preminula žrtva donese zajednički mir i obnovi društveni red i integraciju, ona postaje sveta.
U početku, dok su žive, žrtve se smatraju monstruoznim prestupnicima koji zaslužuju kaznu. Ali kada umru, donose mir zajednici. Tada više nisu čudovišta, već bogovi. Žirar ističe da u većini primitivnih društava postoji duboka ambivalentnost prema božanstvima: ona poseduju visoke vrline, ali su takođe sposobna za neka veoma monstruozna dela. Dakle, prema Žiraru, primitivni bogovi su osvećene žrtve.
Na ovaj način, sve kulture se zasnivaju na religioznoj osnovi. Funkcija svetog je da pruži zaštitu za stabilnost zajedničkog mira. I, da bi se to postiglo, osigurava se da mehanizam traženja žrtvenog jarca vrši svoje efekte kroz glavne verske institucije.
C. Ritual
Žirar smatra rituale najranijom kulturnom i verskom institucijom. Prema Žiraru, ritual je rekonstrukcija prvobitnog ubistva žrtvenog jarca. Iako, kako antropolozi brzo ističu, rituali su veoma raznovrsni, Žirar veruje da je najpopularniji oblik rituala žrtvovanje. Kada se žrtva ritualno ubije, smatra Žirar, zajednica obeležava prvobitni događaj koji je promovisao mir.
Prvobitna žrtva je najverovatnije bila član zajednice. Žirar veruje da su verovatno najraniji žrtveni rituali uključivali ljudske žrtve. Dakle, astečko ljudsko žrtvovanje je možda uticalo na zapadne konkvistadore i misionare nakon njegovog otkrića, ali ovo je bio kulturni ostatak popularne drevne prakse. Na kraju su rituali promovisali zamenu žrtvovanja i korišćene su životinje. U stvari, Žirar veruje da su lov i pripitomljavanje životinja nastali iz potrebe da se kontinuirano ponavlja prvobitno ubijanje zamenskim životinjskim žrtvama.
D.Mit
Sledeći staru školu evropskih antropologa, Žirar veruje da su mitovi narativne posledice rituala. I, pošto su rituali uglavnom rekonstrukcije prvobitnog ubistva, mitovi takođe ponavljaju temu traženja žrtvenog jarca.
Sada, Žirarova ključna poenta o neophodnoj nesvesti traženja žrtvenog jarca: mora se zapamtiti da, da bi ovaj mehanizam funkcionisao, njegovi učesnici ne smeju da ga prepoznaju kao takvog. To jest, žrtva nikada ne sme da se pojavi onakva kakva zaista jeste: žrtveni jarac koji nije ništa kriviji za poremećaj od ostalih članova zajednice.
Način da se osigura da žrtveni jarci ne budu prepoznati onakvi kakvi zaista jesu jeste da se iskrivi priča o događajima koji su doveli do njihove smrti. To se postiže pričanjem priče iz perspektive žrtvenih jarca. Mitovi obično govore priču o nekome ko je učinio strašnu stvar i stoga zaslužuje da bude kažnjen. Perspektiva žrtve nikada neće biti uključena u mit, upravo zato što bi to pokvarilo psihološki efekat mehanizma traženja žrtvenog jarca. Žrtva će uvek biti predstavljena kao krivac čiji su postupci doveli do društvenog haosa, ali čija je smrt ili izgnanstvo donelo društveni mir.
Žirarov najčešći primer mita je onaj o Edipu. Prema mitu, Edip je proteran iz Tebe zbog ubistva oca i ženidbe sa njegovom majkom. Ali, prema Žiraru, mit treba čitati kao hroniku koju je napisala zajednica koja je izabrala žrtvenog jarca, optužila ga za neki zločin, kaznila ga, i nakon progonstva, mir se vratio. Prema Žirarovom tumačenju, činjenica da je u Tebi bila kuga ukazuje na društvenu krizu. Da bi se kriza rešila, Edip je izabran za žrtvenog jarca. Ali on nikada nije predstavljen kao takav: naprotiv, optužen je za oceubistvo i incest, i to opravdava njegovo izgnanstvo. Dakle, Edipova perspektiva kao žrtve je potisnuta iz mita.
Štaviše, Žirar smatra da će, kako se mitovi razvijaju, kasnije verzije težiti da prikriju nasilje žrtvenog jarca (na primer, umesto da predstavi žrtvu koja umire od davljenja, mit će jednostavno tvrditi da je žrtva otišla da živi na dno mora), kako bi se izbeglo osećanje saosećanja prema žrtvi. Zaista, Žirar veruje da evolucija mitova može čak dostići tačku u kojoj nasilje više nije prisutno. Ali, Žirar insistira, svi mitovi se zasnivaju na nasilju, i ako u mitu nema nasilja, to mora biti zato što ga je zajednica uklonila.
Mitovi su tipični za arhaična društva, ali Žirar veruje da moderna društva imaju ekvivalent mitova: tekstove o progonu. Posebno tokom lova na veštice i progona Jevreja u srednjem veku, postojale su mnoge hronike napisane iz perspektive rulje i lovaca na veštice. Ovi tekstovi su pričali priču o krizi koja je nastala kao rezultat nekog zločina koji je počinila osoba ili manjina. Hroničar je deo progoniteljske rulje, jer projektuje sve tipične optužbe na žrtvu i opravdava postupke rulje. Savremeni izveštaji o linču su još jedan istaknuti primer takve dinamike progona.
E.Zabrane
Pošto, prema gledištu žrtvenih jaraca, nema nevinih žrtvenih jaraca, optužba mora biti podignuta. U slučaju Edipa, on je optužen za oceubistvo i incest, što su ponavljajuće optužbe koje opravdavaju progon (na primer, Marija Antoaneta), ali postoje mnoge druge optužbe (na primer, krvna kleveta, vračanje i tako dalje). Nakon što je žrtva pogubljena, tvrdi Žirar, zabrana pada na delo koje je navodno počinio žrtveni jarac. Time žrtveni jarci veruju da uspostavljaju društveni poredak. Dakle, zajedno sa ritualima i mitovima, zabrane proizilaze iz mehanizma žrtvenog jarca.
Žirar takođe veruje da pre mehanizma žrtvenog jarca, zajednice prolaze kroz proces koji on naziva „kriza razlike“. Mimetička želja na kraju čini da svi članovi liče jedni na druge, a ovaj nedostatak diferencijacije generiše haos. Tradicionalno, ova ravnodušnost je predstavljena kroz različite simbole koji se obično povezuju sa haosom i neredom (kuge, monstruozne životinje i tako dalje). Smrt mehanizma žrtvenog jarca obnavlja red i, posledično, diferencijaciju. Dakle, sve se vraća na svoje mesto. Na taj način, društvena diferencijacija i red uopšte takođe proizilaze iz mehanizma žrtvenog jarca.
4. Jedinstvenost Biblije i hrišćanstva
Žirarova hrišćanska apologetika počinje poređenjem mitova i Biblije. Prema Žiraru, dok su mitovi zarobljeni u dinamici mehanizma žrtvenog jarca, pričajući osnovne priče iz perspektive žrtvenih jarca, Biblija sadrži mnoštvo priča koje pričaju priču iz perspektive žrtava.
U mitovima, oni koji su kolektivno pogubljeni predstavljeni su kao monstruozni krivci koji zaslužuju da budu kažnjeni. U Bibliji, oni koji su kolektivno pogubljeni predstavljeni su kao nevine žrtve koje su nepravedno optužene i progonjene. Dakle, Žirar ponavlja staru hrišćansku apologetičku tradiciju insistiranja na jedinstvenosti Biblije. Ali umesto da naglašava popularnost Biblije, ispunjenje proročanstva ili doslednost, Žirar tvrdi da je Biblija jedinstvena u svojoj odbrani žrtava.
Međutim, prema Žiraru, ovo nije samo promena narativne perspektive. To je zapravo nešto mnogo dublje. Pošto Biblija predstavlja priče iz perspektive žrtava, biblijski autori otkrivaju nešto što prethodne mitološke tradicije nisu razumele. I time onemogućavaju potragu za žrtvenim jarcem. Kada se žrtveni jarci prepoznaju kakvi zaista jesu, mehanizam traženja žrtvenog jarca više ne funkcioniše. Biblija je stoga veoma subverzivan tekst, jer razbija temelje kulture žrtvenih jaraca.
A. Hebrejska Biblija
Žirar vidi hebrejsku Bibliju kao tekst u trudu. Postoji mnogo priča koje se i dalje pripovedaju iz perspektive žrtvenih jaraca. I, što je još važnije, ona dosledno predstavlja ljutitog Boga koji sankcioniše nasilje. Međutim, Žirar ceni neke važne promene u nekim narativima u Bibliji, posebno kada se uporede sa mitovima koji predstavljaju slične strukture.
Na primer, Žirar suprotstavlja priču o Kainu i Avelju mitu o Remu i Romulu. U obe priče postoji rivalstvo između braće. U obe priče postoji ubistvo. Ali, u rimskom mitu, Romul je opravdan u ubistvu Rema jer je ovaj drugi prekoračio teritorijalne granice o kojima su se prethodno dogovorili. U biblijskoj priči, Kain nikada nije opravdan u ubistvu Avelja. I, zaista, Aveljeva krv se priziva kao krv nevinih žrtava koje su ubijane kroz istoriju, a koje će Bog opravdati.
Žirar takođe voli da upoređuje priču o Edipu sa pričom o Josifu. Edip je optužen za incest, a mit prihvata ovu optužbu, čime opravdava njegovo proterivanje iz Tebe. Josif je takođe optužen za incest (navodno je pokušao da siluje Potifarovu ženu, svoju de fakto maćehu). Ali Biblija nikada ne prihvata takvu optužbu.
Po Žirarovom mišljenju, hebrejska Biblija je takođe ključna u svom odbacivanju ritualnog žrtvovanja. Neki proroci su snažno osudili groteskno ritualno ubijanje žrtvovanih žrtava, iako, naravno, ritualni zahtev za žrtvenim ritualima prožima veliki deo Starog zaveta. Žirar ovo vidi kao komplementarni pristup odbrani žrtava. Proroci promovišu novi koncept božanstva: Bog više nije zadovoljan ritualnim nasiljem. Ovo podseća na Osijinu molbu Bogu: „Želim milost, a ne žrtvu.“ Dakle, hebrejska Biblija ima dvostruki preokret nasilnog temelja kulture: s jedne strane, počinje da predstavlja osnovne priče iz perspektive žrtava; s druge strane, počinje da predstavlja Boga koji nije zadovoljan nasiljem i stoga počinje da odvaja sveto od nasilnog.
B. Novi zavet
Prema Žirarovom tumačenju, Novi zavet predstavlja završetak procesa koji je započela hebrejska Biblija. Novi zavet u potpunosti podržava perspektivu žrtava i zadovoljavajuće odvaja sveto od nasilnog.
Priča o Stradanjima je centralna za Novi zavet i predstavlja potpuni preokret strukture tradicionalnog mita. Usred ogromne društvene krize, žrtva (Isus) je progonjena, okrivljena za neka nedela i pogubljena. Čak i apostoli podležu kolektivnom pritisku i napuštaju Isusa, prećutno postajući deo žrtvene gomile. Ovo je simbolizovano u priči o Petrovom odricanju Isusa.
Međutim, jevanđelisti nikada ne podležu kolektivnom pritisku gomile koja traži žrtvene jarce. Jevanđelisti se drže Isusove nevinosti tokom cele priče. Nažalost, Isus je konačno prepoznat kao ono što zaista jeste: nevini žrtveni jarac, Jagnje Božje koje je odvedeno na klanje, iako u njemu nije bilo krivice. Prema Žiraru, ovo je završetak sporog procesa započetog u hebrejskoj Bibliji. Jednom za svagda, Novi zavet preokreće nasilni psihosocijalni mehanizam na kojem se zasniva ljudska kultura.
Štaviše, Isusova etička poruka je komplementarna. Prema Žirarovom tumačenju, čovečanstvo je postiglo društveni mir vršeći nasilna dela traženja žrtvenog jarca. Isusovo rešenje je mnogo radikalnije i efikasnije: okrenuti drugi obraz, uzdržati se od nasilne odmazde. Traženje žrtvenog jarca nije efikasno sredstvo za postizanje mira, jer uvek zavisi od periodičnog ponavljanja mehanizma. Pravo rešenje leži u potpunom povlačenju od nasilja, i to je glavna poenta Isusove poruke.
C. Ničeova kritika hrišćanstva
Žirara uznemirava mogućnost da njegovi čitaoci možda ne uspevaju da cene jedinstvenost Biblije i hrišćanstva. U tom smislu, Žirar je veoma kritičan prema klasičnim antropologima poput Ser Džejmsa Frejzera, koji je video relevantnost traženja žrtvenog jarca u primitivnim ritualima i mitovima, ali, prema Žiraru, nije uspeo da vidi da se hrišćanska priča fundamentalno razlikuje od drugih mitova o traženju žrtvenog jarca.
Zaista, Žirar negoduje zbog činjenice da se hrišćanstvo obično smatra samo jednom od mnogih drugih religija. Ironično, međutim, Žirar traži pomoć od moćnog protivnika hrišćanstva: Fridriha Ničea. Niče je kritikovao hrišćanstvo zbog njegovog „ropskog morala“, odnosno njegove sklonosti da stane na stranu slabih. Niče je prepoznao da je, iznad drugih religija, hrišćanstvo promovisalo milosrđe kao vrlinu. Niče je to protumačio kao kvarenje ljudskog vitalnog duha i zalagao se za povratak prehrišćanskim vrednostima moći i snage.
Žirar, naravno, prigovara Ničeovom preziru prema milosrđu i antipatiji prema slabima i žrtvama. Ali Žirar smatra Ničea genijem, jer je nemački filozof video ono što, prema Žiraru, većina ljudi (uključujući većinu hrišćana) ne vidi: hrišćanstvo je jedinstveno u svojoj odbrani žrtava. Dakle, u izvesnom smislu, Žirar tvrdi da je njegova hrišćanska apologetika u velikoj meri suprotna Ničeovoj: oboje se slažu da je hrišćanstvo singularno, ali dok je Niče verovao da ta singularnost kvari čovečanstvo, Žirar veruje da je ta singularnost manifestacija moći koja prevrće nasilne temelje kulture.
D. Apokalipsa i savremena kultura
Žirar priznaje da, na površini, nije sve u Novom zavetu o miru i ljubavi. Zaista, postoje neki zastrašujući odlomci u Isusovom propovedanju, od kojih je možda najznačajniji „Nisam došao da donesem mir, nego mač“. Ovo je deo apokaliptičnog pogleda na svet koji je bio preovlađujući u Isusovo vreme. Ali, više od toga, Žirar veruje da su apokaliptična učenja koja se nalaze u Novom zavetu upozorenja na buduće ljudsko nasilje.
Žirar tvrdi da, pošto Novi zavet preokreće stare prakse traženja žrtvenog jarca, čovečanstvo više nema mogućnost da se osloni na mehanizam traženja žrtvenog jarca kako bi obnovilo mir. Kada se utvrdi da su žrtve nevine, više se ne može oslanjati na traženje žrtvenog jarca da bi se obnovio mir. I, u tom smislu, sada postoji još veća pretnja nasiljem. Prema Žiraru, Isus donosi mač, ne u smislu da će on sam počiniti nasilje, već u smislu da, kroz njegovo delo i uticaj Biblije, čovečanstvo više neće imati tradicionalna nasilna sredstva za okončanje nasilja. Neefikasnost mehanizma traženja žrtvenog jarca doneće još više nasilja. Način za obnavljanje mira nije kroz mehanizam traženja žrtvenog jarca, već kroz potpuno povlačenje nasilja.
Stoga, Žirar smatra da je, ironično, hrišćanstvo dovelo do još većeg nasilja. Ali, još jednom, ovo nasilje se ne može pripisati samom hrišćanstvu, već tvrdoglavosti ljudskih bića koja ne žele da slede hrišćanske opomene i insistiraju na okončanju nasilja kroz tradicionalno traženje žrtvenog jarca.
Žirar smatra da su 20. i 21. vek više nego ikad apokaliptično doba. I, još jednom, on prepoznaje nemačku ličnost iz 19. veka kao preteču ovih stavova: Karla fon Klauzevica. Prema Žiraru, veliki pruski ratni strateg shvatio je da moderni rat više neće biti častan poduhvat, već brutalna aktivnost koja ima potencijal da uništi celo čovečanstvo. Zaista, Žirar veruje da su 20. i 21. vek apokaliptični, ali ne u fundamentalističkom smislu. „Znaci“ apokalipse nisu numerički tragovi poput 666, već znaci da čovečanstvo nije pronašlo efikasan način da okonča nasilje, i ukoliko se ne pretpostavi hrišćanska poruka pokajanja i odricanja od nasilja, idemo ka sudnjem danu; ne konačnom sudu koji donosi kažnjavajući Bog, već sudnjem danu koji donosi naše sopstveno ljudsko nasilje.
5. Teološke implikacije
Žirar tvrdi da nije teolog, već filozofski antropolog. Ali, ponavljajući Simon Vejl, on veruje da jevanđelja, ukoliko otkrivaju prirodu ljudskih bića, indirektno otkrivaju i prirodu Boga. Stoga, Žirarov rad ima velike implikacije za teologe, a njegov rad je stvorio nove načine tumačenja tradicionalnih hrišćanskih doktrina.
A. Bog
Žirar se malo bavi klasičnim teističkim pokušajima da dokaže postojanje Boga (na primer, Toma Akvinski, Plantinga, Krejg i Svinbern). Ali čini se da pretpostavlja da je jedini način da se objasni jedinstvenost Biblije u njenom odbacivanju izobličenja kao žrtvenog jarca i njenom odbijanju da podlegne masovnom uticaju sugerisanje intervencije više nebeske sile. Dakle, u slabom smislu, Žirarova apologetska dela pokušavaju da dokažu da je Biblija božanski inspirisana i da stoga Bog postoji.
Još važnije, Žirar veruje da Biblija otkriva da je pravi Bog daleko od nasilja, dok su bogovi koji tolerišu nasilje lažni bogovi ili idoli. Otkrivajući kako ljudsko nasilje funkcioniše, tvrdi Žirar, Biblija otkriva da ovo nasilje ne dolazi od Boga; naprotiv, Bog saoseća sa žrtvama i ne želi da ima nikakve veze sa počiniocima.
B. Ovaploćenje
Štaviše, doktrina o inkarnaciji postaje posebno važna prema Žirarovom tumačenju. Jer se sam Bog ovaploćuje u ličnosti Isusa, kako bi i sam postao žrtva. Dakle, Bog je toliko udaljen od agresora i žrtvenih jaraca da i sam postaje žrtva kako bi pokazao čovečanstvu da je na strani nevinih žrtava. Dakle, način da se preokrene mehanizam žrtvenog jarca nije samo pričanje priča iz perspektive žrtve, već i pričanje priče da je sama žrtva otelotvoreni Bog.
C. Satana
Većina liberalnih savremenih hrišćana obraća malo pažnje na Satanu, ali Žirar želi da ga održi relevantnim. Žirar nema mnogo strpljenja za doslovno mitološko tumačenje Satane kao crvenog, rogatog stvorenja. Prema Žiraru, koncept Satane i đavola koji se najčešće pominje u Jevanđeljima je ono što etimološki izražava: protivnik, tužilac. I, u tom smislu, Satana je sam mehanizam traženja žrtvenog jarca (ili, možda preciznije, proces optuživanja); to jest, psihološki procesi kojima ljudska bića bivaju uhvaćena u linčujuću rulju i na kraju podležu njenom uticaju i učestvuju u kolektivnom nasilju protiv žrtvenog jarca.
Slično tome, Sveti Duh u Žirarovom tumačenju je suprotnost Satani. Žirar se ponovo vraća etimologiji: Paraklet etimološki se odnosi na duh odbrane. Dakle, Satana optužuje žrtve, a Paraklet milosrdno brani žrtve. Dakle, Žirar shvata Svetog Duha kao preokret starih praksi traženja žrtvenog jarca.
D. Prvobitni greh
U staroj pelagijansko -avgustinskoj debati o prvobitnom grehu, Žirarov rad jasno stoji na strani Avgustina. Prema Žirarovom tumačenju, postoji dvostruko značenje prvobitnog greha: 1) ljudska bića se rađaju sa sklonošću da imitiraju jedni druge i, na kraju, budu dovedena do nasilja; 2) ljudska kultura je zasnovana na temelju nasilja. Dakle, ljudska priroda je oskvrnjena prvobitnim grehom, ali se može spasiti kroz pokajanje materijalizovano u odricanju od nasilja.
Žirar se nije bavio komplementarnim aspektom debate o prvobitnom grehu, naime slobodnom voljom. Ali, budući da je rimokatolik, zamislivo je da Žirar ne bi prihvatio kalvinističke koncepte potpune izopačenosti, neodoljive blagodati i predodređenja. Čini se da veruje da se ljudska bića rađaju sa grehom, ali imaju sposobnost da nešto urade povodom toga kroz pokajanje.
E. Pomirenje
Žirarova vizija hrišćanstva takođe donosi novo tumačenje doktrine pomirenja, naime da je Hristos umro za naše grehe. Anselmovo tradicionalno objašnjenje (Božja čast je uvređena gresima čovečanstva, Njegova čast je vraćena smrću Njegovog sopstvenog Sina), ili druga tradicionalna tumačenja (čovečanstvo je kidnapovao đavo, Bog je ponudio Hrista kao otkupninu; Isus je umro da bi Bog mogao da pokaže čovečanstvu šta je sposoban da učini ako se ne pokajemo, i tako dalje) Žirar smatra neadekvatnim. Prema Žirarovom tumačenju, Isus nas je spasao tako što je postao žrtva i jednom za svagda preokrenuo mehanizam žrtvenog jarca. Zahvaljujući Isusovoj iskupiteljskoj misiji, ljudska bića sada imaju sposobnost da razumeju šta su zapravo žrtveni jarci i imaju zlatnu priliku da postignu trajni društveni mir.
6. Kritika
Glavni izvor kritika Žirara je njegova apologetska posvećenost hrišćanstvu. Većina kritičara tvrdi da on teži da iskrivljuje tumačenja klasičnih tekstova i mitova kako bi favorizovao hrišćansku doktrinu. Žirar je često tvrdio da nije bio hrišćanin u ranom životu, ali da ga je njegov humanistički rad na kraju doveo do hrišćanstva. Žirara takođe sa prezirom gledaju postmoderni kritičari koji su generalno sumnjičavi prema objektivnoj istini.
A. Mimetička teorija tvrdi previše
Prva kritika upućena Žiraru je da je previše ambiciozan. Njegova početno verovatna tumačenja mimetičke psihologije i antropologije na kraju se transformišu u grandiozan teorijski sistem koji pokušava da objasni svaki aspekt ljudske prirode.
Shodno tome, njegove metode se dovode u pitanje. Njegove teorije mimetičke želje nisu izvedene iz pažljivog proučavanja subjekata i sprovođenja testova, već iz čitanja dela fikcije. Činjenica da se njegova teorija poklapa sa onim što nam mnogi neuronaučnici govore o ogledalnim neuronima je nebitna: on je bio samo srećan pogodak.
Ista kritika može se proširiti i na njegov rad o poreklu kulture. Njegova teza o traženju žrtvenog jarca može biti verovatna, ukoliko je lako pronaći mnoge primere procesa traženja žrtvenog jarca u ljudskoj kulturi. Ali tvrditi da se sva ljudska kultura u krajnjoj liniji oslanja na traženje žrtvenog jarca i da su fundamentalne kulturne institucije (mitovi, rituali, lov, pripitomljavanje životinja itd.) u krajnjoj liniji izvedene iz prvobitnog ubistva može biti previše.
Dakle, u izvesnom smislu, Žirarov rad je podložan istoj kritici mnogih velikih teorijskih sistema humanističkih nauka u 19. veku (Hegel, Frojd, Marks itd.): njegova isključiva koncentracija na njegove omiljene teme dovodi ga do toga da previdi podjednako verovatna alternativna objašnjenja za fenomene koje ističe.
B. Poreklo kulture nije proverljivo
Kao posledica prethodnog prigovora, empirijski orijentisani filozofi bi prigovorili da Žirarove teze nisu proverljive na smislen način. Malo je mogućnosti da se sazna šta se moglo dogoditi tokom paleolitskog doba, osim onoga što nam paleontologija i arheologija mogu reći.
U nekim slučajevima, Žirar tvrdi da su njegove teze zaista potvrđene. Postoje mnogi arheološki ostaci koji ukazuju na ritualno žrtvovanje ljudi, i mnogi savremeni rituali i mitovi koji ukazuju na nasilje u potrazi za žrtvenim jarcima. Ali, opet, broj rituala i mitova koji ne prikazuju nasilje je još veći. Žirar ovo ne vidi kao veliku prepreku svojim tezama, jer, prema njemu, kulture teže da izbrišu tragove prvobitnog nasilja.
Ali, u takvom slučaju, empirijski orijentisan filozof može tvrditi da Žirarov rad nije opovrgljiv u Poperovom smislu. Čini se da ne postoji mogućnost kontraprimera koji bi opovrgao Žirarovu tezu. Ako se uzme u obzir nasilni mit ili ritual, Žirar će tvrditi da ovi dokazi potvrđuju njegove hipoteze. S druge strane, ako se uzme u obzir nenasilni mit ili ritual, Žirar će još jednom tvrditi da ovi dokazi potvrđuju njegove dokaze, kao što dokazuju da kulture brišu tragove nasilja u mitu i ritualu. Dakle, Žirar je otvoren za isti Poperov prigovor koji je iznet protiv Frojda: i seksualni i neseksualni snovi potvrđuju psihoanalitičku teoriju; stoga, ne postoji način da se ona opovrgne, i stoga postaje besmislena teorija.
C. Žirar preuveličava kontrast između mitova i Biblije
Žirar je takođe otvoren za kritike utoliko što se njegova hrišćanska apologetika čini da se oslanja na već pristrasno poređenje mita i Biblije. Prigovoreno je da nije sasvim fer u primeni standarda kada suprotstavlja Bibliju mitovima. Žirarova hermeneutika ide u velike dužine da istakne nasilje u ritualima kada, u stvari, to nije sasvim očigledno. Može se optužiti da je predisponiran da pronađe sankcionisano nasilje u mitovima i, na osnovu te predispozicije, tumači kao sankcionisano nasilje mitske elemente koji, pod drugom interpretativnom prizmom, uopšte ne bi bili nasilni. Metaforički govoreći, kada proučava mnoge mitove, Žirar vidi samo lica u oblacima i projektuje na mitove neke elemente koji su daleko od jasnih.
Na isti način, moglo bi se prigovoriti da je Žirarov tretman Biblije, a posebno Novog zaveta, previše povoljan. Većina sekularnih istoričara složila bi se da postoje neki nagoveštaji jevrejskog progona u Jevanđeljima (na primer, preuveličavanje jevrejske krivice za hapšenje i pogubljenje Isusa) i da istorijsko Isusovo apokaliptično propovedanje nije samo upozorenje na buduće ljudsko nasilje, već nagoveštaj neposrednog božanskog gneva.
D. Hrišćanska jedinstvenost ne podrazumeva božansko poreklo
Čak i ako bi se Žirarova teza o jedinstvenosti hrišćanstva prihvatila, ona ne mora nužno da dokazuje božansko poreklo. Možda je hrišćanstvo jedinstveno zbog skupa istorijskih i socioloških okolnosti koje su navele biblijske autore da saosećaju sa žrtvama (zaista, Maks Veberovo objašnjenje je sledeće: biblijski autori saosećaju sa žrtvama jer su i sami bili žrtve kao podanici velikih carstava Bliskog istoka). Na takav način, Žirar može biti optužen da je počinio grešku ad ignorantiam. Činjenica da trenutno ne možemo da objasnimo dati fenomen ne podrazumeva da je poreklo tog fenomena natprirodno.
E. Nedostatak preciznog naučnog jezika
Čak i kada bi se prihvatilo da Biblija otkriva duboku prirodu ljudskih bića, naučno orijentisani filozofi bi prigovorili da je Žirarov jezik previše nejasan i previše religiozno zasnovan za naučne svrhe. Možda Biblija otkriva neke zanimljive uvide u prirodu traženja žrtvenog jarca. Ali nazvati takav proces „Satanom“ ili nazvati ljudsku sklonost ka prepuštanju rivalstvu „grehom“, nosi veliki potencijal za zabunu. Kad god većina čitalaca naiđe na reč „Satana“, oni imaju tendenciju da pomisle na to gadno rogato i repato stvorenje, a ne na neku vrstu apstraktnog psihološkog mehanizma koji dovodi do nasilja traženja žrtvenog jarca. Dakle, čak i ako je Žirarova upotreba ovih termina metaforična, oni su lako obmanjujući i možda bi trebalo da budu napušteni.
Коментари
Постави коментар