Lucien Febvre, Problème de l'incroyance au 16e siècle"
(o francuskom ateizmu 16. veka Klasična kulturna ...
Sa TED-a ( youtube- snimak)
Alain de Botton
Ja smatram da je to prejednostavno. Smatram kako je prejednostavo odbaciti celu religiju na taj način. I to je jednako jednostavno kao pucanje u ribu koja se nalazi u bačvi. Ono što bih danas želeo započeti je nov način kako biti ateist -- ako vam se sviđa, novu verziju ateizma bismo mogli nazvati Ateizam 2.0. Dakle, šta je Ateizam 2.0? Počinje s veoma osnovnom pretpostavkom: naravno, nema Boga. Naravno, nema božanstava ni nadnaravnih duhova ili anđela itd. A sada nastavimo dalje; to nije kraj priče, to je sami početak.
Zainteresovan sam za vrstu birača koji misle nešto poput ovih rečenica: koji misle, „Ne mogu verovati ni u šta od tih stvari. Ne mogu verovati u nauku. Mislim da nauke nisu tačne. Ali,“ jedno veoma važno ali, „volim božićne pesme. Stvarno mi se sviđa Mantegnina umetnost. Stvarno volim gledati stare crkve. Volim listati Stari Zavet.“ Šta god da to je, znate o čemu pričam -- ljudi koji su privučeni ritualnom stranom, moralnom, javnom stranom religije, ali ne mogu podneti dogmu. Do sada, ti ljudi su se susretali s relativno neugodnim izborom. Gotovo je jednako teško prihvatite li vi dogmu i onda možete imati sve lepe stvari ili odbijete dogmu i živite u nekoj vrsti duhovne pustinje pod vodstvom CNN-a i Walmarta.
To je na neki način težak izbor. Mislim da ne moramo odlučiti. Mislim da postoji alternativa. Mislim da postoje načini -- i veoma ih i poštujem i potpuno sam nepobožan -- prema krađi iz religija. Ako ne verujete u religiju onda nema ništa loše u prebiranju i mešanju uzimajući najbolje strane religije. A za mene, ateizam 2.0 upravo ima oboje, kao što kažem poštovanje i nepobožan način kretanja kroz religiju uz reči, „Šta bismo ovde mogli upotrebiti?“ Sekularni je svet pun rupa. Raspravio bih o tome kako smo opako zastranili u svetovno. I temeljita studija religije bi nam mogla dati razne vrste uvida u područja života koji ne idu baš dobro. Danas bih želeo proći nekoliko njih.
Počeo bih sa razmatranjem obrazovanja. Obrazovanje je oblast u koju sekularni svet duboko veruje. Kada razmišljamo o tome kako da svet učinimo boljim mestom, razmišljamo o obrazovanju; ulažemo mnogo novca u njega. Obrazovanje nam neće dati samo komercijalne i proizvodne veštine, već će nas učiniti boljim ljudima. Znate kako kažu na maturskim ceremonijama i poetično pevaju da će nas proces obrazovanja, posebno visokog obrazovanja, učiniti plemenitijim i boljim ljudskim bićima. To je divna ideja. Zanimljivo je odakle dolazi.
Početkom devetnaestog veka, posećenost crkve u Zapadnoj Evropi je naglo opala i ljudi su se uspaničili. Pitali su se: Gde će ljudi pronaći moral, gde će pronaći smernice i izvore utehe? Uticajni glasovi dali su jednoglasan odgovor. Rekli su: u kulturi. Trebalo bi da tražimo pravac, utehu, moral u kulturi. Pogledajmo Šekspirove drame, Platonove dijaloge, romane Džejn Ostin. U njima ćemo pronaći mnoge istine koje smo možda ranije pronašli u Otkrivenju po Jovanu. Mislim da je to veoma lepa i ispravna ideja. Želeli su da zamene Sveto pismo kulturom. To je sasvim prihvatljiva ideja. To je takođe ideja koju smo zaboravili.
Ako biste otišli na vrhunski koledž - recimo, Harvard, Oksford ili Kembridž - i rekli: „Došao sam ovde jer tražim moral, pravac, utehu; želim da naučim kako da živim“, pokazali bi vam put do mentalne bolnice. To jednostavno nije ono što rade naše najbolje i najveće institucije visokog obrazovanja. Zašto? Misle da nam to nije potrebno. Ne misle da nam je hitno potrebna pomoć. Vide nas kao racionalne odrasle osobe. Potrebne su nam informacije. Potrebni su nam podaci, a ne pomoć.
Religije počinju sa drugog mesta. Sve velike religije nas često nazivaju decom. I misle da nam, kao deci, zaista treba pomoć. Jedva se snalazimo. Možda samo ja, možda i vi. U osnovi, jedva se snalazimo. I potrebna nam je pomoć. Naravno. Potrebno nam je vođstvo i instrukcije.
Znate, u 18. veku u Britaniji najveći verski propovednik bio je Džon Vesli koji je putovao po zemlji držeći propovedi, savetujući ljude kako da žive. Propovedao je o dužnostima roditelja prema deci, i dece prema roditeljima, i bogatih prema siromašnima, i obrnuto. Kroz propovedi je pokušavao da ljudima kaže kako da žive, a propoved je klasični medijum religije.
Odustali smo od ideje propovedi. Ako biste rekli modernoj, liberalnoj osobi: „Hej, da li želite propoved?“, rekli bi: „Ne, ne. Ne treba mi to. Ja sam nezavisna osoba.“ Koja je razlika između propovedi i našeg modernog, sekularnog medijuma predavanja? Pa, propoved želi da vam promeni život, a predavanje želi da vam pruži informacije. Mislim da bi trebalo da se vratimo tradiciji propovedi. Tradicija propovedanja je veoma vredna, jer nam je potrebno vođstvo, moral i uteha – i religije to znaju.
Još jedna stvar u vezi sa obrazovanjem: u modernom, sekularnom svetu, verujemo da ako nekome nešto kažete jednom, on će to zapamtiti. Stavite ih u učionicu sa 20 godina, pričate im o Platonu, pošaljete ih da rade kao konsultanti za menadžment 40 godina i očekujete da će zapamtiti tu lekciju. Religije kažu: „Gluposti. Morate ponavljati lekciju 10 puta dnevno. Kleknite i ponavljajte.“ To nam sve religije govore: „Kleknite i ponavljajte 10, 20 ili 15 puta dnevno.“ U suprotnom, naši umovi su kao sito.
Dakle, religije su kulture ponavljanja. One iznova i iznova podvlače velike istine. A mi povezujemo ponavljanje sa dosadom. Uvek kažemo: „Dajte nam nešto novo. Novo je bolje od starog.“ Ako bih vam rekao: „Nećemo držati novi TED govor. Gledaćemo stare pet puta jer su zaista istinite. Gledaćemo Elizabet Gilbert pet puta jer govori pametne stvari“, osećali biste se prevarenim. Ali ne ako usvojite religiozni način razmišljanja.
Još jedna stvar koju religije rade jeste planiranje vremena. Sve glavne religije imaju kalendare. Šta je kalendar? Način da se osigurate da tokom godine naiđete na neke veoma važne ideje. U katoličkoj hronologiji i kalendaru, krajem marta ćete pomisliti na Svetog Jeronima i njegovu ljubaznost, poniznost i velikodušnost prema siromašnima. I ne slučajno; setićete se jer vam je naloženo da se sećate. Mi ne razmišljamo tako. U sekularnom svetu mislimo da ćemo naići na važnu ideju, samo ćemo naići na nju. Gluposti, kaže verski pogled na svet. Kaže da su nam potrebni kalendari i planiranje vremena, da treba da sinhronizujemo susrete. To se vidi i u načinu na koji religije prave rituale vezane za važna osećanja.
Na primer, Mesec. Veoma je važno gledati u Mesec. Kada pogledate u Mesec, pomislite: „Ja sam zaista mali. Koji su moji problemi?“ On stavlja stvari na pravo mesto itd. Trebalo bi da češće gledamo u Mesec, ali ne gledamo. Zašto? Pa, ništa nam ne govori: „Pogledajte u Mesec.“ Ali ako ste zen budista, sredinom septembra, moraćete da izađete napolje, stanete na platformu i proslavite festival Cukimi, gde ćete čitati pesme u čast meseca i protoka vremena i krhkosti života na koju nas on podseća. Dobićete pirinčani kolač. I Mesec i slika Meseca imaće sigurno mesto u vašem srcu. To je veoma dobro.
Još jedna stvar koje su religije veoma svesne jeste: govorite ubedljivo - ja to zaista ne radim - ali retorika je ključna za religije. U sekularnom svetu, možete završiti fakultet kao loš govornik i imati sjajnu karijeru. Ali verski svet tako ne misli. Morate reći ono što govorite na veoma ubedljiv način.
Ako odete u afroameričku pentekostalnu crkvu na američkom jugu i slušate ih kako govore, čućete da su odlični govornici. Posle svake ubedljive rečenice kažu: „Amin, amin, amin“. Na kraju svakog prosvetljujućeg odlomka, ustaju i kažu: „Hvala Isuse, hvala Gospode, hvala Spasitelju.“ Kada bismo to uradili – ne radimo to, ali kada bismo to uradili – rekao bih vam: „Kultura treba da zameni sveto pismo“. Vi biste rekli: „Amin, amin, amin“. Na kraju mog govora, svi biste ustali i rekli: „Hvala Platone, Šekspire i Džejn Ostin.“ I znali bismo da smo postigli ritam. U redu, u redu, na pravom smo putu.
Religije takođe znaju da nemamo samo mozak, već i tela. Kada nas nečemu uče, to rade kroz telo. Na primer, uzmite jevrejsku ideju o oproštaju. Oni veoma cene oproštaj i novi, svež početak. Nemaju samo propovedi o tome. Ne daju nam samo knjige ili reči. Govore nam da se okupamo. U tradicionalnim jevrejskim zajednicama, svakog petka se ide u mikvu. Zaronite u vodu i fizički čin prikazuje filozofsku ideju. Mi to ne radimo. Naše ideje su u jednoj sferi, a ponašanje i telo u drugoj. Religije kombinuju to dvoje na fantastičan način.
Sada pogledajmo umetnost. U sekularnom svetu imamo visoko mišljenje o umetnosti. Mislimo da je veoma važna. Veliki deo našeg viška novca ide u muzeje i slično. Ponekad čujemo izjave da su muzeji naše nove katedrale i crkve. Čuli ste te izreke. Mislim da postoji potencijal, ali da smo potpuno izneverili sebe. A razlog za to je što ne proučavamo na pravi način kako se religije odnose prema umetnosti.
U svetu kruže dve zaista loše ideje koje nas sprečavaju da crpimo snagu iz umetnosti: prva je da umetnost postoji zbog same umetnosti - besmislena ideja - veruje se da umetnost treba da živi u hermetičkom balonu i da ne čini ništa da pomogne svetu koji je pun problema. Ne slažem se sa ovim. Drugo, verujemo da umetnost ne treba tumačiti, da umetnici ne treba da objašnjavaju svoj rad, jer ako to učine, magija će nestati i biće nam previše jednostavno. Zato je veoma čest osećaj u muzeju savremene umetnosti - budimo realni - „Ne razumem šta se ovde dešava“. Ali mi to ne priznajemo. Ovaj osećaj konfuzije je u srži moderne umetnosti.
Religije imaju mnogo razumniji stav prema umetnosti. Nemaju problem da nam kažu o čemu se radi. U svim velikim verama, umetnost ima dvostruku funkciju. Prvo, da vas podseti šta da volite. I drugo, da vas podseti čega da se plašite i šta da mrzite. To je umetnost. Umetnost je intuitivni susret sa idejama vaše vere. Dakle, dok šetate kroz crkvu ili džamiju ili katedralu, ono što pokušavate da apsorbujete očima i čulima su istine koje obično učite svojim umom.
To je u osnovi propaganda. Rembrant je propagandator hrišćanskog pogleda na svet. Reč „propaganda“ pali alarme. Pomislimo na Hitlera, Staljina. Ali ne uvek. Propaganda je način da se nauči nešto u šta verujemo. Ako je to nešto dobro, onda nema problema.
Mislim da bi muzeji umetnosti mogli mnogo da nauče od religija. Trebalo bi da se pobrinu da kada uđete... da sam kustos, napravio bih prostoriju za ljubav, za velikodušnost. Sva umetnička dela nam nešto govore. Kada bismo mogli da preuredimo prostore tako da naiđemo na dela koja bi nam nešto rekla, kada bismo koristili umetnost da učvrstimo te ideje u nama, dobili bismo mnogo više od umetnosti. Umetnost bi preuzela dužnost koju je imala, a koju smo zanemarili zbog nekih pogrešnih ideja. Umetnost bi trebalo da bude jedan od alata za poboljšanje društva. Umetnost bi trebalo da uči.
Hajde da razmislimo o nečem drugom. Ljudi u modernom, sekularnom svetu, koji su zainteresovani za duhovnost, za stvari uma, za više stvari duše, obično su izolovane osobe. To su pesnici, filozofi, fotografi, filmski stvaraoci. Uglavnom su pojedinci. To su nezavisni preduzetnici. Ranjivi, usamljeni ljudi. Tuguju sami i padaju u depresiju. I ne menjaju mnogo.
Sada razmislite o organizovanim religijama. Šta rade? Grupišu se, formiraju institucije. To ima mnogo prednosti. Prvo, veličinu, snagu. „Volstrit žurnal“ navodi da je Katolička crkva prošle godine zaradila 97 miliona dolara. To su ogromne mašine. Sarađuju, brendirane su, multinacionalne i izuzetno disciplinovane.
Sve su to veoma dobre osobine. Prepoznajemo ih u korporacijama. Korporacije su u mnogo čemu slične religijama, osim što su na samom dnu piramide potreba. Prodaju nam cipele i automobile. Dok su ljudi koji nam prodaju više stvari – terapeuti, pesnici – sami i nemaju moć, nemaju snagu. Religije su, dakle, prvenstveno primer institucija koje se bore za stvari uma. Možda se ne slažemo sa onim što nas uče, ali možemo se diviti institucionalnom načinu na koji to rade.
Samo knjige koje su napisali usamljeni ljudi neće ništa promeniti. Moramo se grupisati. Ako želite da promenite svet, morate se grupisati i sarađivati. To je ono što religije rade. Kao što sam rekao, one su multinacionalne, brendirane, imaju jasan identitet, tako da se ne izgube u užurbanom svetu. Iz toga možemo nešto naučiti.
Želim da završim. Želim da kažem svima vama, koji radite u različitim oblastima, da postoji nešto što se može naučiti iz primera religije - čak i ako ne verujete u nju. Ako ste uključeni u zajednicu, nešto što okuplja ljude, onda možete pronaći nešto za sebe u religiji. Na primer, ako ste na bilo koji način uključeni u turizam, pogledajte hodočašća. Pažljivo pogledajte hodočašća. Mi čak nismo ni principi mogućnosti putovanja jer nismo videli kako religije to rade. Ako se bavite umetnošću, pogledajte šta religije rade sa umetnošću. A ako ste edukator na bilo koji način, opet, pogledajte kako religije šire ideje. Možda se ne slažete sa idejama, ali, bogami, to su izuzetno efikasni mehanizmi.
Moj zaključak je da se možda ne slažete sa religijom, ali na kraju krajeva, religije su toliko suptilne i složene i u mnogim pogledima inteligentne, da ih ne treba prepustiti samo vernicima; one su za sve nas.
Hvala vam puno.
******
Kris Anderson: Ovo je zaista hrabar govor, jer na neki način dozvoljavate da vas određeni ljudi ismevaju.
AB: Možete biti ubijeni sa obe strane. I od tvrdokornih ateista i od pravih vernika.
KA: Rakete dolaze iz Severnog Oksforda svakog trenutka.
AB: Tako je.
KA: Ali ste izostavili jedan aspekt religije za koji bi mnogi rekli da vam je potreban, a to je taj osećaj - to je verovatno najvažnija stvar za svakoga ko je religiozan - osećaj duhovnog iskustva, neke veze sa nečim većim od nas samih. Da li postoji mesto za to iskustvo u Ateizmu 2.0?
AB: Apsolutno. Takođe srećem ljude koji kažu: „Zar ne postoji nešto drugo, veće od nas?“ Ja kažem: „Naravno“, a oni pitaju: „Zar niste pomalo religiozni?“ Ja kažem: „Ne.“ Zašto ovaj osećaj misterije, ovaj osećaj zbunjujućeg prostranstva univerzuma, mora biti praćen mističnim osećajem? Nauka i posmatranje nam svakako daju taj osećaj, tako da mi to nije potrebno. Univerzum je veliki, mi smo mali, bez potrebe za daljom religioznom nadgradnjom. Čovek može imati takozvane duhovne trenutke bez verovanja u duha.
KA: Dozvolite mi da vam postavim pitanje. Koliko ljudi ovde bi reklo da im je religija važna? Da li postoji sličan proces koji bi bio neka vrsta mosta između onoga što govorite i onoga što biste im rekli?
AB: Rekao bih da u sekularnom svetu postoji mnogo praznina, ali se one mogu popuniti. Rekao bih da nije istina da ili imate religiju i morate da prihvatite sve vrste stvari ili je nemate i da ste lišeni ovih dobrih stvari. Tužno je što stalno govorimo: „Nisam vernik i ne mogu da imam zajednicu i odsečen sam od morala i ne mogu da idem na hodočašće.“ Želimo da kažemo: „Gluposti. Zašto da ne?“ To je suština mog govora. Toliko toga možemo da prihvatimo. Ateizam ne mora sebi da uskrati bogate resurse religije.
KA: Čini mi se da u TED zajednici ima mnogo ateista. Ali verovatno većina njih ne misli da će religija uskoro nestati i žele da pronađu jezik za konstruktivan dijalog i da osete da možemo da razgovaramo i barem delimo zajedničke stvari. Da li smo glupi ako verujemo u mogućnost da u svetu, umesto da religija bude uzrok razdora i rata, ona postane most?
AB: Ne, moramo biti ljubazni prema razlikama. Ljubaznost je zanemarena osobina. Smatra se dvoličnom. Ali moramo doći do tačke gde ako ste ateista i neko kaže: „Znate, molio sam se pre neki dan“, vi to ljubazno ignorišete. Nastavite. Jer se slažete oko 90% stvari, delite isto mišljenje o mnogim stvarima i ljubazno se ne slažete. Mislim da su verski ratovi u prošlosti to ignorisali. Dozvolite ljubazno neslaganje.
KA: Konačno, da li novine koje predlažete, a koje nisu religija već nešto drugo, zahtevaju vođu i da li se kandidujete za papu?
AB: Pa, svi smo sumnjičavi prema pojedinačnim vođama. Nema potrebe za vođom. Pokušao sam da postavim okvir i nadam se da će ga ljudi ispuniti. Skicirao sam neku vrstu širokog okvira. Ali kažem, ako ste u turizmu, doprinesite na taj način. Ako ste u zajednici, pogledajte religiju i doprinesite. Dakle, to je viki projekat.
KA: Alane, hvala na inspiraciji za dalje diskusije.
Коментари
Постави коментар