Iako je Habermansovo delo o javnoj sferi, "Strukturne transformacije javne sfere", njegovo najpoznatije delo, upravo su njegovi spisi o komunikacijskim radnjama i dalje najuticajniji, posebno Teorija komunikacijskog delovanja, dvotomna knjiga iz 1981. godine, u kojoj autor nastavlja svoj projekt pronalaska načina za utemeljivanje "društvenih nauka u teoriji jezika", koji je bio izložen u delu O logici društvenih znanosti.
Habermas veruje da su kompetentne komunikacijske radnje ključ za konstruisanje onoga što je racionalno i stvaranje participativne demokratije koja može suprotstaviti administrativnoj i prisilnoj prirodi formalnih sistema, kao što su korporacije i država blagostanja.
Osnovna premisa u svim njegovim delima u kojima se raspravlja o komunikaciji je da je jezik, a posebno komunikacija između kompetentnih govornika, mehanizam koji ljudi koriste da razumeju svet, ljude oko sebe i vlastite namere, osećaje i želje. Habermas veruje da kroz razgovore pojedinci učestvuju u procesu koji konstruiše racionalnost, potvrđuje istinu i kritikuje formalne strukture ili institucije moći u društvu. U principu komunikacije jačaju demokratski proces i racionalno naučno razumevanje sveta koje on naziva "projektom modernosti".
RACIONALNOST
Prvu knjigu o komunikacijskim radnjama Habermans započinje tvrdnjom da je filozofija od svog nastanka pokušavala opisati svet kao celinu, uprkos njegovim bezbrojnim fragmentiranim pojavama, i otkriti je putem razuma. Ovo totaliziranje znanja (znanja o prirodi, istoriji ili društvu) više nije izvodljivo. Napredak u nauci i "refleksivna svest" koja prati nauku obezvredili su pristup filozofiji koji konstruiše velike teorije o svetu i istoriji, a zatim pokušava sve uklopiti u teoriju. Svi napori da se uspostavi prva filozofija, koja tvrdi da objašnjava prve uzroke temeljnih istina, su propali.
Dodatni problem koji Habermas identifikuje je podređivanje racionalnog formalnim sistemima ili onome što bi Weber mogao nazvati birokratijom. Racionalnost je instrumentalizovana; razum služi kao alat formalnog sistema i njegovog cilja i to je promenilo racionalizam i njegov pristup prirodi i pojedincima.
Habermas napada racionalnost na dva fronta.
Prvi je napad na filozofski establišment. Filozofija se više ne može smatrati autonomnom disciplinom. Osim toga, ne može polagati pravo na univerzalne istine ili "Prvu filozofiju". Kritika "Prve filozofije" dovodi u pitanje gotovo svaki filozofski konstrukt. Filozofija ne može da se izdvoji iz sveta i nauke. Umesto toga, filozofija bi trebala da pruži nauci temelje i logiku, kao i da integriše nauku nazad u svet morala, politike i umetnosti. Kao takva ona postaje integrativna sila. Kada se sruše zidovi filozofije, filozofija se integriše u nauku, pružajući joj ideje za svoje hipoteze. Habermas je to nazvao "filozofizacijom" nauke. Također je predlagao obrnuti smer, onaj koji bi integrisao nauku u svakodnevni svet. Ovo je bilo važno pitanje za Habermasa.
Drugi front koji Habermas napada je zapravo moderni tip racionalnosti. On smatra da je moderna racionalnost dvosmislena, iskrivljavajuća te da zbog toga, na kraju, postaje podložna formalnim sistemima koji svode racionalnost na sredstvo za postizanje cilja. Habermas se zapravo boji da naučni, ekonomski i vladini formalni sistemi praktikuju oblik instrumentalne racionalnosti, ili ciljno orijentisanog i vrednosno oslobođenog zaključivanja, koje postiže cilj, ali ne uzima u obzir ispravnost takvih dela ili njihove efekte na pojedince. Ovo je samo jedan od negativnih rezultata koji su proizašli iz prosvetiteljskog razmišljanja. Međutim, za razliku od nekih kritičkih teoretičara, Habermas veruje da je bilo mnogo dobrih rezultata modernizacije i nekoliko vrednih ideja koje se mogu povratiti iz prosvetiteljstva.
Ono što racionalnost u komunikaciji čini tako vrednim jeste to što gotovo svi mogu pristupiti razgovoru. Demokracija je moćna. Ona pruža kompetentnim govornicima sposobnost da potvrde tvrdnje o istinitosti koje se tiču ispravnosti, prikladnosti i legitimnosti u odnosu na naše zajedničke vrednosti i norme. U javnoj sferi, komunikativna racionalnost je temelj demokratije.
IDEALNA GOVORNA SITUACIJA
Kako Habermans vidi idealnu govornu situaciju? To je javno okruženje oslobođeno bilo kakve prisilne moći ili sile. Drugim rečima, učesnici u razgovoru se otvoreno sastaju i slobodno raspravljaju. Svaki govornik mora biti kompetentan o temio kojoj se raspravlja i biti spreman prihvatiti validnost jačeg argumenta. Svaki argument bi trebao da služi za podizanje vrednosti svakog učesnika u razgovoru i omogući svakom da prepozna vrednost tuđeg argumenta. Stoga svaki razgovor bi morao da započne sa pretpostavkom da su uslovi za idealnu govornu situaciju dovoljni i završi se kada se jači argument potvrdi ovim interaktivnim procesom rasuđivanja (Habermas, 1981).
Da li Habermasova idealna govorna situacija pretpostavlja postojanje javne sfere koja je zatvorena za nekompetentne govornike? Ne, to ne znači da većina govornika nije kompetentna za govor. Habermas veruje da mnogi govore kompetentno unutar svojih sfera. Dakle, roditelj koji nije u stanju kompetentno argumentovati za strukturne reforme u lokalnom školskom sistemu može kompetentno govoriti o vrsti obrazovanja koju smatra da njegovo dete prima u okviru trenutnog sistema. Ovi kompetentni govornici vode lokalne razgovore među ljudima koji su stekli intuitivno znanje o određenoj zajednici i njenim pretpostavkama. Habermas je prepoznao da određeni govornik sa iskustvom i iskustvom unutar zajednice može biti kompetentan govornik (Habermas, 1987).
Dakle neki razgovori se čine manje idealnim. U razgovorima bogatim sukobima ili strateškim akcijama, ipak ostaje nešto univerzalno; napor da se postigne razumevanje (Habermas, 1979). Čak i namerno obmanjujući govor, bez obzira koliko iskrivljena postane interaktivnost međusobnog razumevanja, nužno podrazumeva idealnu govornu situaciju (Habermas, 1970b).Hanermans tu vrstu razgovora naziva univerzalna pragmatika
Habermas nije bez kritičara. Od samog početka njegov rad je kritikovan zbog ignorisanja raznih postmodernističkih kritika i zbog toga što je konstruisan unutar hijerarhije zapadne kulture i filozofije, praktično ignorišući druge narative. Ipak, postmodernistički teoretičari, multikulturalni teoretičari, feministički teoretičari koji se bore protiv ostataka zapadne kulture i teoretičari širom sveta nastavljaju da integrišu komunikacijske radnje u svoj rad, spise i teorije. To pokazuje da u mnogim slučajevima čak i njegovi kritičari pronalaze trajnu vrednost u ovoj Habermasovoj najtrajnijoj i najuticajnijoj teoriji.
TERMINI I KONCEPTI
Komunikativne akcije: Jurgen Habermasova teorija komunikacijske interakcije koja ocrtava proces deljenja tvrdnji o validnosti, razumevanja i kritike. Habermas veruje da su komunikacijske akcije fundamentalni element za stvaranje žive participativne demokratije.
Kompetentan govornik: Osoba koja ulazi u razgovor sa stavom da se razume bez upotrebe sile, sa dovoljnim znanjem teme, poznavanjem lokalnih pretpostavki i pravila, te sposobnom da efikasno komunicira na određenom jeziku ili dijalektu koji koristi.
Deliberativna teorija demokratije: Oblik demokratije zasnovan na javnim konsultacijama, debati, razmatranju i glasanju. Legitimnost proizlazi iz učešća javnosti u procesu odlučivanja i upravljanja.
Prva filozofija: Termin koji je koristio Aristotel, a koji se bavio prvim uzrocima i principima. Termin je postao sinonim za metafiziku.
Idealna govorna situacija: Habermasov koncept idealne situacije u kojoj kompetentni govornici mogu postići razumevanje. Idealna govorna situacija zahteva kompetentne govornike, otvorenost koja omogućava svim govornicima da dovode u pitanje tvrdnje o validnosti i uvode nove tvrdnje u diskurs, odsustvo sile ili prinude i saglasnost da se svaka tvrdnja potvrđuje na osnovu najjačeg argumenta.
Instrumentalna racionalnost: Racionalnost koja se zasniva na organizacijskim ciljevima i često je određena onim što je najefikasnije ili najisplativije. Ova racionalnost se fokusira na aspekt "kako" rešiti probleme, a ne na to da li je neka akcija ispravna ili pravedna.
Projekt modernosti: Vizija onoga što čovečanstvo može postići, a poreklom je iz doba prosvetiteljstva. Projekt modernosti je vizija egalitarnijeg i pravednijeg društva izgrađenog na kontinuiranom napretku razuma i nauke.
Javna sfera: Mesto gde se ljudi mogu slobodno okupljati. Za Habermasa, javna sfera je mesto gde se ljudi sastaju i raspravljaju o važnim pitanjima dana i potvrđuju ili odbacuju tuđe tvrdnje o valjanosti.
Najjači argument: Prema Habermasu, najjači argument treba da reši sve argumente. Najjači argument je najrazumniji i najpragmatičniji, zasnovan na poznavanju teme i lokalnih pretpostavki i pravila.
Univerzalna pragmatika: Mehanika u jeziku koja nužno pruža uslove za validaciju tvrdnji o istinitosti, kritiku formalnih sistema i postizanje razumevanja.Izvor
Drugi front koji Habermas napada je zapravo moderni tip racionalnosti. On smatra da je moderna racionalnost dvosmislena, iskrivljavajuća te da zbog toga, na kraju, postaje podložna formalnim sistemima koji svode racionalnost na sredstvo za postizanje cilja. Habermas se zapravo boji da naučni, ekonomski i vladini formalni sistemi praktikuju oblik instrumentalne racionalnosti, ili ciljno orijentisanog i vrednosno oslobođenog zaključivanja, koje postiže cilj, ali ne uzima u obzir ispravnost takvih dela ili njihove efekte na pojedince. Ovo je samo jedan od negativnih rezultata koji su proizašli iz prosvetiteljskog razmišljanja. Međutim, za razliku od nekih kritičkih teoretičara, Habermas veruje da je bilo mnogo dobrih rezultata modernizacije i nekoliko vrednih ideja koje se mogu povratiti iz prosvetiteljstva.
Ono što racionalnost u komunikaciji čini tako vrednim jeste to što gotovo svi mogu pristupiti razgovoru. Demokracija je moćna. Ona pruža kompetentnim govornicima sposobnost da potvrde tvrdnje o istinitosti koje se tiču ispravnosti, prikladnosti i legitimnosti u odnosu na naše zajedničke vrednosti i norme. U javnoj sferi, komunikativna racionalnost je temelj demokratije.
IDEALNA GOVORNA SITUACIJA
Kako Habermans vidi idealnu govornu situaciju? To je javno okruženje oslobođeno bilo kakve prisilne moći ili sile. Drugim rečima, učesnici u razgovoru se otvoreno sastaju i slobodno raspravljaju. Svaki govornik mora biti kompetentan o temio kojoj se raspravlja i biti spreman prihvatiti validnost jačeg argumenta. Svaki argument bi trebao da služi za podizanje vrednosti svakog učesnika u razgovoru i omogući svakom da prepozna vrednost tuđeg argumenta. Stoga svaki razgovor bi morao da započne sa pretpostavkom da su uslovi za idealnu govornu situaciju dovoljni i završi se kada se jači argument potvrdi ovim interaktivnim procesom rasuđivanja (Habermas, 1981).
Da li Habermasova idealna govorna situacija pretpostavlja postojanje javne sfere koja je zatvorena za nekompetentne govornike? Ne, to ne znači da većina govornika nije kompetentna za govor. Habermas veruje da mnogi govore kompetentno unutar svojih sfera. Dakle, roditelj koji nije u stanju kompetentno argumentovati za strukturne reforme u lokalnom školskom sistemu može kompetentno govoriti o vrsti obrazovanja koju smatra da njegovo dete prima u okviru trenutnog sistema. Ovi kompetentni govornici vode lokalne razgovore među ljudima koji su stekli intuitivno znanje o određenoj zajednici i njenim pretpostavkama. Habermas je prepoznao da određeni govornik sa iskustvom i iskustvom unutar zajednice može biti kompetentan govornik (Habermas, 1987).
Dakle neki razgovori se čine manje idealnim. U razgovorima bogatim sukobima ili strateškim akcijama, ipak ostaje nešto univerzalno; napor da se postigne razumevanje (Habermas, 1979). Čak i namerno obmanjujući govor, bez obzira koliko iskrivljena postane interaktivnost međusobnog razumevanja, nužno podrazumeva idealnu govornu situaciju (Habermas, 1970b).Hanermans tu vrstu razgovora naziva univerzalna pragmatika
Habermas nije bez kritičara. Od samog početka njegov rad je kritikovan zbog ignorisanja raznih postmodernističkih kritika i zbog toga što je konstruisan unutar hijerarhije zapadne kulture i filozofije, praktično ignorišući druge narative. Ipak, postmodernistički teoretičari, multikulturalni teoretičari, feministički teoretičari koji se bore protiv ostataka zapadne kulture i teoretičari širom sveta nastavljaju da integrišu komunikacijske radnje u svoj rad, spise i teorije. To pokazuje da u mnogim slučajevima čak i njegovi kritičari pronalaze trajnu vrednost u ovoj Habermasovoj najtrajnijoj i najuticajnijoj teoriji.
TERMINI I KONCEPTI
Komunikativne akcije: Jurgen Habermasova teorija komunikacijske interakcije koja ocrtava proces deljenja tvrdnji o validnosti, razumevanja i kritike. Habermas veruje da su komunikacijske akcije fundamentalni element za stvaranje žive participativne demokratije.
Kompetentan govornik: Osoba koja ulazi u razgovor sa stavom da se razume bez upotrebe sile, sa dovoljnim znanjem teme, poznavanjem lokalnih pretpostavki i pravila, te sposobnom da efikasno komunicira na određenom jeziku ili dijalektu koji koristi.
Deliberativna teorija demokratije: Oblik demokratije zasnovan na javnim konsultacijama, debati, razmatranju i glasanju. Legitimnost proizlazi iz učešća javnosti u procesu odlučivanja i upravljanja.
Prva filozofija: Termin koji je koristio Aristotel, a koji se bavio prvim uzrocima i principima. Termin je postao sinonim za metafiziku.
Idealna govorna situacija: Habermasov koncept idealne situacije u kojoj kompetentni govornici mogu postići razumevanje. Idealna govorna situacija zahteva kompetentne govornike, otvorenost koja omogućava svim govornicima da dovode u pitanje tvrdnje o validnosti i uvode nove tvrdnje u diskurs, odsustvo sile ili prinude i saglasnost da se svaka tvrdnja potvrđuje na osnovu najjačeg argumenta.
Instrumentalna racionalnost: Racionalnost koja se zasniva na organizacijskim ciljevima i često je određena onim što je najefikasnije ili najisplativije. Ova racionalnost se fokusira na aspekt "kako" rešiti probleme, a ne na to da li je neka akcija ispravna ili pravedna.
Projekt modernosti: Vizija onoga što čovečanstvo može postići, a poreklom je iz doba prosvetiteljstva. Projekt modernosti je vizija egalitarnijeg i pravednijeg društva izgrađenog na kontinuiranom napretku razuma i nauke.
Javna sfera: Mesto gde se ljudi mogu slobodno okupljati. Za Habermasa, javna sfera je mesto gde se ljudi sastaju i raspravljaju o važnim pitanjima dana i potvrđuju ili odbacuju tuđe tvrdnje o valjanosti.
Najjači argument: Prema Habermasu, najjači argument treba da reši sve argumente. Najjači argument je najrazumniji i najpragmatičniji, zasnovan na poznavanju teme i lokalnih pretpostavki i pravila.
Univerzalna pragmatika: Mehanika u jeziku koja nužno pruža uslove za validaciju tvrdnji o istinitosti, kritiku formalnih sistema i postizanje razumevanja.Izvor
Коментари
Постави коментар