Byung-Chul Han (*1959.), je filozof sa dosta sledbenika, njegovi spisi, izvorno na nemačkom jeziku, su o modernim stanjima poput otuđenja, usamljenosti, fragmentacije i raspada stvarnosti, te uloge tehnologije u podsticanju mnogih zala, naišli na popularnost, ponegde i na skepticizam. Najnovija knjiga ovog južnokorejskog mislioca , Undinge (Neobjekti) , objavljena je ranije ove godine.
Za početak prenosim nasumično odabran tekst o njemu,priznajem da sam tek sada ćula za ovog već proslavljenog filozofa. ArtReview
Filozof Byung-Chul Han, poreklom iz Južne Koreje koji već više decenija stvara u Nemačkoj, jedan je od onih savremenih autora koji su doživeli nešto veći stepen javne recepcije i popularnosti, što je u određenoj meri raritet, makar kada su filozofska istraživanja u pitanju. Klasičnog filozofskog obrazovanja, Han doživljava javnu afirmaciju nakon izlaska njegovog dela Društvo umora (nem. Die Müdigkeitsgesellschaft) koje je izazvalo veći interes i pažnju svetske javnosti. Radi se o vrlo produktivnom autoru čiji opus broji više desetaka knjiga koje karakteriše jezgrovit stil i refleksija o savremenim fenomenima, društvenog i individualnog tipa. Iako su njegova dela prevedena na najpoznatije svetske jezike, njegov lik i delo je čak i ekranizovano kroz produkciju dokumentarnog filma, u filozofskoj literaturi još ne postoji adekvatan broj tekstova koji za cilj imaju analizu Hanovih osnovnih filozofskih postavki, recepcije njegove misli te osnovni ideja. Iako planetarne popularnosti, Han ostaje relativno nepoznat čak i užoj filozofskoj javnosti. Česta je to sudbina suvremenih autora, te nam se stoga potreba za sagledavanjem njegovih biografskih i bibliografskih elemenata, nametnula gotovo kao nužnost, metodološka i sadržajna.
Ovaj doprinos ima stoga za cilj predstaviti Hanov filozofski profil, ponuditi misaoni i društveni kontekst koji je uticao na formiranje njegove misli, te, u drugom delu radu, posvetiti posebnu pažnju njegovoj ideji psihopolitike, kroz koju je moguće dobiti bolje uvide, kako u njegov vlastiti opus, a tako i u društvene dinamike koje interpretira. Upravo je refleksija o fenomenologiji moći svojevrsna crvena nit koja se proteže kroz čitav njegov akademski opus. Njegovo revidiranje određenih aspekata biopolitike – discipline koja kao posebni predmet istraživanja ima upravo moć – pokazuje njegovu specifičnost kao filozofa. Istovremeno, on filozofiju pokazuje ne samo kao akademsku, već kao mudrosno-duhovnu disciplinu koja aktivno utiče i na svakodnevni život.
I.Filozofski profil Byung-Chul Hana
Byung-Chul Han (Seul, 1959), filozof je koji od osamdesetih godina živi i stvara u Nemačkoj. Kuriozitetan je podatak da je studirao metalurgiju u Južnoj Koreji, a kada se sa dvadeset i dve godine odlučio preseliti u Nemačku, rekao je roditeljima da samo planira nastaviti prethodni studij, ali se prebacio na polje filozofije. Han je menjao kako nemačke gradove a tako i discipline: započeo je studij u Freiburgu im Breisgau i Münchenu, a studirao je filozofiju, nemačku literaturu i katoličku teologiju. Iako nema javno dostupnih podataka o njegovom čitavom akademskom putu, poznato je kako je 1994. doktorirao na temu Heideggerovo srce. O pojmu raspoloženja kod Martina Heideggera (nem. Heideggers Herz. Zum Begriff der Stimmung bei Martin Heidegger). Sama disertacija će biti objavljena 1996. u izdanju poznate izdavačke kuće Brill. Habilitacijsku radnju brani s početkom novog milenija, 2000. godine, na Univerzitetu u Baselu, naslova Smrt i alteritet (nem. Tod und Alterität). Time je njegov ustaljeni akademski put, karakterističan za germansko govorno područje, koji se nakon postizanja doktorata potvrđuje habilitacijskom radnjom, uspešno završen.
No, ako je to bio vrhunac njegovog studija, ipak je njegov interes za filozofiju započeo mnogo ranije i na poprilično nekonvencionalan način: u retkom intervjuu za španski nedeljnik El Pais s novinarom Josebo Evolom, Han je priznao da je Nemačku osetio kao svoju duhovnu domovinu već kao šesnaestogodišnjak kada mu je majka donela Bachovu gramofonsku ploču koja ga je, čini se, duboko odredila. Sam Han, u pomalo autobiografskoj maniri, ističe kako se unutar vlastite porodice osećao kao mutacija, misleći na vlastiti karijerni izbor. Naime, pojasniće, roditelje nikada nije video kako čitaju knjigu – otac mu je inženjer – ali on je izabrao, kako smo već istakli, nakon početnog studija metalurgije, ne tehničku već humanističku nauku, koja neguje poseban senzibilitet prema pisanoj reči.
Radna karijera – ako je to uopšte prikladan naziv kada je u pitanju filozofija – sledila je nekadašnje ustaljene filozofske obrasce: započeo je kao Privatdozent, zatim je radio kao predavač u gimnaziji, a zatim je usledila univerzitetska karijera Berlinskom univerzitetu umetnosti (Universität der Künste Berlin). Iz njegovih biografskih podataka postaje jasno kako postoji element gradualnosti u Hanovoj akademskoj karijeri koja se postepeno razvijala, u sličnoj maniri velikih nemačkih filozofa (Kant, Hegel i dr.). Han je prošao akademski put od doktorata, zatim habilitacije, te put od privatnog docenta do univerzitetskog profesora, sledeći ustaljene etape razvoja kod filozofa germanske provenijencije.
Filozofski uticaj
Hanov filozofski profil sastavljen je od više filozofskih pravaca i ideja a Martin Heidegger zasigurno je jedan od autora koji je u nešto većoj meri uticao na njegovu misao. Još od svoje doktorske disertacije koja je tematizirala određeni aspekt Heideggerove misli, kako prethodno i navedeno, Han u svoja dela inkorporira mnoge ideje tog poznatog nemačkog filozofa. Radi se o tipičnom Heideggerovom mozaiku koji je vezan za fundamentalnu ontologiju, kritiku tehnike, komunikacije te potreba za kontemplacijom. Iako se vidi da su Heideggerove koncepcija uticale na Hana, ipak ih nemačko-južnokorejski filozof u velikoj meri i revidira, što postaje jasno uvidom u same Hanove tekstove.
Kada je Han objavio delo Sprechen über Gott Ein Dialog mit Simone Weil pokazao je veliki misaoni afinitet s poznatom autoricom Simone Weil. Njezine ideje o transcendenciji, Han preuzima te ih smatra nužnima u našem savremenom svetu, određenom konzumerizmom i masovnom produkcijom. Bljesak transcendencije, koji Han spominje na tragu Weil, pokazuje kako on filozofiju ne razumeva ne samo kao akademsku, već kao mudrosno-duhvnu disciplinu koja aktivno utiče i na svakodnevni život. U već spomenutom intervju za španski El Pais, Han će istaknuti da se oseća kao reinkarnacija Simone Weil. Na drugim mestima spomenuće uticaj drugih filozofa na njegov razvoj, referirajući se na Jacques Derridu, Waltera Benjamina i Emanuela Levinasa.
Kontekstualne determinante
Han u svojim radovima odgovara na razne društvene izazove. Na primer, ekonomski napredak koji je Južnu Koreju uzdigao iz nerazvijenosti pedesetih godina ta je zemlja bila meu najsiromašnijim na svetu, a već početkom devedesetih ekonomski gigant – umorio je i iscrpio generacije Korejaca. Hanova filozofija zasićena je konkretnim individualnim i društvenim iskustvima: on naprosto promatra svet koji ga je odredio, bilo onaj seulski bilo berlinski, i analizira fenomenologiju savremenog života. Promatrajući nagli ekonomski razvoj u Južnoj Koreji, lagano može konstatovati kako je ekonomski skok generisao mnoge individualne izazove unutar životnog sveta samih ljudi: ekonomski napredak i frenetičnost savremenog trenutka ljude je učinio umornima, iscrpljenima, pregorenima (eng. Burn-out) sindrom. Neoliberalna doktrina, koja je zajednički nazivnih za razne društvene fenomene, omogućila je istovremeno i civilizacijski i ekonomski skok ali je generisala splet raznih izazovepa, od kojih mnogi ateriraju i utiču na razne sfere životnog sveta. Osećaji samoće i otuđenja, imperativa produktivnosti, reflektuju se na razne segmente ljudske osobe, kojima Han, u svojim delima, posvećuje posebnu pažnju.
Duhovna komponenta
Mnoge Hanove ideje sadrže u sebi određenu duhovnu komponentu: često su vezane za nutarnju dimenziju čoveka, ponekad vezane za smrt, a često karakterišu odnos prema stvarnosti. Han je katolik i smatra se duhovnom osobom, voli učestvobati na misama kada su crkve prazne. Njegovo posećivanje deo su dnevnog rituala koji se sastoji i u posećivanju crkvi, groblju– otkriva često kako je odnos prema smrti jedna od boljki savremenog života – i da mu on ispunjava život. Ovaj prikaz Hanovog individualnog i profesionalnog razvoja imao je propedeutsku funkciju na temelju kojega je lakše razumeti i njegov, poprilično ekstenzivan, bibliografski opus.
Ideja psihopolitike u Hanovoj misli
2.1 Rekonceptualizacija moći kod Hana Uz razne teme koje sam Han obrađuje, temi moći pripada poseban položaj. Godine 2005. Han objavljuje knjigu Was ist Macht? (Reclam, Ditzingen 2005.) u kojoj započinje svoje filozofsko istraživanje posvećeno moći. Analizirajući logiku, semantiku, metafiziku, politiku i etiku moći, Han pokušava odrediti koncept i fenomen moći – “fleksibilan koncept moći koji je u stanju ujediniti različite koncepcije o moći” (Han, 2005, 7). Sama podela knjige u službi je definisanje višeznačnog pojma moći te Han, vrlo vešto, kombinuje sociološke, pravne, filozofske i druge refleksije o moći.
Njegov stil je vrlo zanimljiv – plastičan i kriptičan istovremeno – većinom preferira kraće rečenice i jasne sintagme s ciljem boljeg razumevanja. Tema moći je u filozofski diskurs ponajviše ušla zahvaljujući brojnim analizama Michela Foucaultakoji moć sagledava iz različitih perspektiva. Biopolitika, kojoj će Focault posvetiti ponajveći deo svog istraživanja, implicira povezanost političke dimenzije s onom života. Kao filozofska struja, biopolitika se profilirala gradualno, počevši od dela Hannah Arendt, zatim sa samim Foucaultom, zahvaljujući kojemu je termin i ušao u širu filozofsku uporabu. Revival navedenog termina dogodio se u devedesetim godinama 20. stoleća, usled kontekstualnih okolnosti (sukobi, glad, ratovi, genocidi, integracije, dezintegracije itd.), ambijentalnih okolnosti (ekologija, industrija), razvoja tehnologije i ostalih sličnih fenomena.
Francuski filozof Foucault smatrao je kako se razumevanje moći može postići jedino kroz širu analizu – pre Foucaulta politička filozofije imala je nešto uži rakurs te se većinom fokusirala na su-odnos države i moći – koja dovodi do boljeg razumevanja same strukture moći. Foucault na primer , suverenitet države, pravni poredak i efektivnu kontrolu razumeva samo kao oblike moći, svojevrsnu manifestaciju dubljih odnosa moći koji su već prisutni u društvu. (Foucault, 1978, 92). Francuski filozof ekspliciraće navedeno rečima kako “moć nije institucija niti struktura; niti je to određena snaga kojom smo obdareni; to je naziv koji se pripisuje složenoj strateškoj situaciji u određenom društvu“ (Foucault, 1978, 93). Moć, prema Foucaultovoj temeljnom razumevanju, reflektuje društvene dinamike te se radi o kompleksnom strateškom stanju u određenom društvu (Foucault, 1982, 794). Smatrajući moć omniprezentnim strateškim fenomenom – “moć je sve [...] budući da dolazi od svagde (Foucault, 1978, 93)”, francuski filozof se posvetio analizi tehnici “kontinuiranih podjarmljivanja” koji subjektiviziraju naše radnje, geste i ponašanje, ponekad u sirovim oblicima a ponekad u onim suptilnijeg tipa.
Foucault je smatrao kako je ključno pitanje, vezano za dinamike moći, otkrivanje metoda pomoću kojih su sami subjekti konstituisani (Foucault, 1980, 97). I njegov termin guvernmentalnosti (franc. Gouvernementalité; engl. Governmentality) koji uvodi u filozofski diskurs predstavlja skup organizovanih praksi pomoću kojih se upravlja ljudima i populacijama, a sve s ciljem kako bi građani prvo interiorizovali a kasnije provodili ono što se kolokvijalno naziva državne politike, koje su temeljene, prema Foucaultu, na su-odnosu znanja i moći .
Hanove analize moći su inspirisane Foucaultom no istovremeno su sačinjene i od disruptivnog elementa. Iako Byung-Chul Han svoje delo Psihopolitika postavlja na temeljima biopolitike i biotehnologije, istovremeno pokazuje svojevrsni otklon od biopolitičke paradigme. Naime, Han, referišući se na Foucaulta, smatra kako je rana smrt francuskog filozofa ostavila njegova biopolitička shvatanje nedovršenima. Han će to reći u nešto koncilijantnijim terminima: smrt ga je, napisaće “lišila mogućnosti da reevaluira ideju politike”, te “da je napusti kako bi istraživao neoliberalnu psihopolitiku”. (Han, 2017a, 24). Foucault umire 1984., u pedesetsedmoj godini, usled raznih komplikacija izazvanih AIDS-om, ostavivši svoj opus misaoni opus u određenoj meri nedovršenim. No, iako je moguće konstatovati kako je Foucaultov koncept biopolitike ostao delom nedovršen, previše je to simplifikovano shvatanje: naime, bez namere da ponudimo kontrargument, podsetićemo samo da je Foucaltova analiza moći vrlo voluminozna, ekstenzivna, te sadrži različitu konceptualizaciju moći. No, Hanu je disruptivni element – potreba za novom konceptualizacijom moći i redefinisanjem biopolitike – potreban kako bi upečatljivo fundirao vlastite filozofske stavove, što je, također, posve legitimna opcija.
Han, uvažavajući disciplinarnu matricu biopolitike, kao filozofske discipline, referiše se ne samo na Foucaulta već i na talijanskog filozofa Giorgia Agambena, koji je također jedan od pionira navedene discipline još od dela Homo Sacer iz 1995. godine. Italijanski filozof će istaknuti kako je tokom pisanja knjige došao do spoznaje da se mora baviti u prvom redu problemom svetosti života (it. sacertà della vita). Kontekst devedesetih godina, posebno u smislu lokalizovanih ratova koji su medijskim posredovanjem postali globalno dostupni, potakli su Agambena na potrebu za revidiranjem mnogih pojmova humanističkih nauka – prava, antropologije, filozofije – budući da više nisu u stanju adekvatno odgovoriti savremenom trenutku. Kombinujući svoje filološke, pravne i filozofske uvide, rimski filozof Agamben uvodi u filozofsku terminologiju ezoteričnu figuru homo sacera, osobe koja može biti ubijena (it. uccidibile) i ne može biti žrtvovan (it. insacrificabile) (Agamben, 1995., 93). Inspiraciju za navedeno ne treba tražiti drugde nego u kontekstualnim okolnostima u kojima savremeni čovek egzistira (Mijović, 2019, 456-457). Sam Agamben će reći kako nas se figura homo sacera tiče na poseban način, budući da je upravo naše vreme ono u kojemu je život, koji se ne može žrtvovati (it. vita insacrificabile) a koji se može ubiti (it. divenuta uccidibile). Agamben misli kako smo potencijalno (it. virtualmente) svi homines sacri. (Agamben, 1995., 93)
Agambenova analizra školski je primer biopolitike kao posebne filozofske discipline. Italijanski filozof u svom drugom delu posvećuje pažnju fenomenologiji moći, koja se ne pojavljuje samo u brutalnim formama, lako uočljivima, već i u onima mnogo suptilnijeg tipa. U delu Il Regno e la Gloria analizira fenomenologiju moći u uzvišenim formama, rečima: “Ako je moć, esencijalno, oblik i sposobnost delovanja i vladanja, zašto preuzima rigidan oblik, zatrpan i ceremonijama, aklamacijama i protokolima uzvišeni?” Agamben navodi kako današnje društvo, ono spektakla, moć u svojem slavnom aspektu (tal. aspetto glorioso) neodvojivo veže za oikonomiu (vladavinu ljudi) i uz samo vladanje (Agamben, 2007a, 10).
No, čini se da navedena konceptualizacija moći, u Foucaultovoj i Agambenovoj varijanti, Hana ne zadovoljava potpuno. On, na primer, Agambenovu ideju, posudenu iz rimskog prava o homines sacri – ljudima koji su isključeni iz dominantnog poretka – lagano revidira. Smatra kako su nekada homines sacri bili isključeni iz poretka dok su danas deo sistema (Han, 2017a, 24).
Redefinisanje disciplinarne matrice biopolitike, koje će uslediti nakon rekonceptualizacije određenih biopolitičkih pojmova, Han izvodi na nadasve delikatan način: referiše se na temeljne postavke biopolitike ali i donosi nužan okret. Han uvodi ideju psihičkog obrataili okreta koje mu se čini potpuno logičnim korakom, budući da odgovara naravi dominantnog neoliberalizma. Han to objašnjava kako se u prethodnim društvenim poredcima biopolitika bavila biološkim i fizičkim, životom i telom shvaćenim kao materijalnim objektom, a savremeni neolibealizam je otkrio ljudsku psihu kao svoju pokretačku snagu (Han, 2017a, 25). Stoga, biopolitika koja je nekada kao svoj predmet imala ljudski život i telo – akcent je na materijalnoj dimenziji u različitim nijansama – sada aterira u sferu psihičkoga, unutarnjeg sveta. Psihopolitika je adekvata koncept koji terminološki odgovara ovoj Hanovoj ideji a bazira se na psihičkom okretu u razumevanju moći ili okretu prema psihopolitici (Han, 2017a, 25).
Preciznije rečeno, psihopolitika je vezana za suptilniji oblik moći, koja proizlazi iz savremenog neoliberalizma. Dok smo nekada moć razumevali na mehanički i izvanjski način, ponajviše represivnog karaktera (krute institucije, represivni aparat i sl.), s Hanovim psihičkim okretom, moć se pokazuje u mnogo suptilnijim i manje invazivnim oblicima. Moć nije više heteronomna, ne dolazi iz izvanjske sfere koja je rigidnije prirode već se radi o moći koja je interiorizovana od strane (podjarmljenog) subjekta: “Moć ne kontroliše pojedinca direktno [...] već osigurava da pojedinac djeluje sam na način da su odnosi moći u njemu interiorizovani i onda interpretirani kao Sloboda“, ističe Han. (Han, 2017a, 28) Južnokorejsko-nemački filozof smatra kako je samome Foucaultu promaklo uočiti “inženjering slobode i iskorištavanja” te “samo-izrabljivanje” koje obeležava sevremenu psihopolitčku moć. (Han, 2017a, 28)
2.2. Tehnologija i psihopolitička moć
Upravo je ovo glavni distinktivni element kod Hana u razumevanju moći, njegov svojevrsni novum. Potrebu okreta prema psihopolitičkoj moći, Han eksplicira na vrlo koncizan ali efektan način: glavne konture neoliberalne psiho-politike, o kojoj piše, vezanu su za “rafinirane forme eksploatacije”. Iako je njegov stil, koncizan i jasan, obeleežen filozofskim specifičnostima, lagano se uočava kako Han ne radi drugo nego analizira savremeni trenutak, duh našega vremena. Primer, Han ističe kako “bezbrojne radionice o samoupravljanja, motivacijski odmori i seminari o ličnom ili mentalnom treningu obećavaju bezgraničnu samooptimizaciju i povećanu efikasnost . Njima upravljaju neoliberalne tehnike dominacije, čiji je cilj kapitalizovati ne samo radno vreme nego i samu osobu: svu pažnju koju pojedinac privlači i, zapravo, njegov ili njezin život. Neoliberalizam je otkrio celovito ljudsko biće kao objekt eksploatacije.” (Han, 2017a, 28–29).
Vezano za samo oblike eksploatacije koje karakterišu neoliberalne režime, Han uvodi i nove terminološke odrednice: aloeksploatacija (grč. állos: drugi) označava eksploataciju od strane nekog drugoga, dok se autoeksploatacija referiše na razne aspekte psihopolitike u kojima subject doživljava eksploataciju sam od sebe. Upravo autoeksploatacija, jedna od osnovnih sastavnica Hanove psihopolitičke teorije, onemogućava bilo kakakv otpor neoliberalnom sistemu. Drugačije je bilo u istorijskim fazama u kojima je dominirala aloekspolatacija, kada su “eksploatirani još uvek u stanju pokazati solidarnost i ujediniti se protiv onih koji ih eksploatišu.” (Han, 2017a, 6). Čini nam se zanimljivim podsetiti kako je svojedobno Foucault pisao kako “nema odnosa moći bez otpora.” (Foucault, 1980, 142), a u kontekstu autoeksploatacije koju Han eksplicira, subjekt se pokazuje gotovo posve nesposoban da pruži otpor dinamizmima moći, budući da smatra da se radi o njegovim potpuno autonomnim stvarnostima.
Drugačije je bilo nekada, kada je unutar već spomenutog fenomena aloeksploatacije, kontekst dominacije – Han koristi nemački termin Herrschaftszusammenhang – moć imala posve jasne konture koje su mogle dovesti i do individualne i javne reakcije. Iako Han ne eksplicira, očito je kako podseća na istorijske epizode koje su bile eksploatacijskog karaktera (npr. prve faze kapitalizma, kruti režimi i sl.). No sada, kontekst dominacije ostaje posve skriven, ističe Han, što za posledicu ima razumevanje samog subjekta kao slobodnog (Han, 2017, 14). Element koji prožima Hanovu refleksiju, i ne samo onu o tipologijama i modalitetima moći, vezan je za odnos između nutarnje i vanjska sfere. Iako je navedeni odnos često je dualistično postavljen u smislu suprotstavljenih koncepata (unutrašnje/vanjsko, duh/telo), Hanov redefinisani koncept moći koja svoj vrhunac doživljava u nutrini, sferi duha, pokazuje veliki potencijal za objašnjavanje mnogih aktualnih fenomena u kojima se pasivizirani subjekt pokazuje kao potpuno pasivni recipijent dinamike moći uopšte ne posedujući svest o tome da je izložen navedenim dinamikama.
Moć je kod Hana redefinisana te se ne bazira više na direktnom discipliniranju, kontroli, zabranama ili ostalim koercitivnim merama. Han podseća kako je nekada moć “nametala ćutanje”, koje je impliciralo potpunu subjektovu pokornost izvanjskom autoritetu. Nezavisno da li se radilo o međuporodičnim, međugeneracijskim ili raznim institucionalnim odnosima, ćutanje je impliciralo podjarmljenost vanjskom autoritetu. No, sadašnja fenomenologija moći, kojoj Han dodaje prefiks pametna, “ugađa psihi umesto da je disciplinira prisilom ili zabranama.” (Han, 2017a, 14). Han u savremenoj kulturi deljenja sadržaja i interakcije na društvenom mrežama pronalazi elemente pametne moći, koja nas suptilno motivira za deljenje vlastite intime u digitalnom svetu. Upravo ta komunikacija vlastitog “mišljenja, potreba, želja i sklonosti”, pokazuje se, ističe Han, mnogo moćnijom od čisto represivne moći (Han, 2017a,14-15).
Han elaborira koncepte prijateljske i emocionalne moći koje su idealan mehanizam podjarmljivanja subjekta. Dok je prijateljska moć poprilično jasna, te ukazuje na nivo bliskosti između dva subjekta, koja može biti suptilna forma eksploatacije, tehnike emocionalnog upravljanja su aterirale ne samo u intersubjektivu već i u korporativnu sferu. Racionalne tehnike upravljanja zamenjuju se emocionalnim upravljanjem, ističe Han. Menadžeri, nastavlja autor, danas napuštaju načelo racionalnog delovanja i sve više nalikuju motivacijskim trenerima (Han, 2017a, 47). Han aludira na uticaj tehnologija na život pojedinca poprilično eksten- zivno. Iako se njegov stav prema suvremenoj tehnici čini poprilično hostilan i reduktivan – Han se fokusira većinom na negativni uticaj tehnologija, posebno one informacijske, na život pojedinca – i njegov pogled zaslužuje posebnu pažnju.
On smatra kako su informacijske revolucije, koje su deo našega svakodnevnog života, dovele do onoga što on naziva Drugo prosvetiteljstvo, koje se temelji isključivo na podacima. Ako je nekada medija prosvetiteljstva bio razum – osnovni sastojak – sada su podaci glavni sadržaj svega. Han, analizirajući velike količine podataka koje korisnici sami generišu (Big Data) i dataizam (engl. data-podatak), shvaćanje po kojem je podatak centralna kategorija individualnog i društvenog života, pita hoće li naše, savremeno društvo, postati naprosto društvo digitalne kontrole, podvrgnuto psihopolitičkom upravljanju? Han, očito je iz njegovog pristupa tehnologiji, istu promatra na posve kritički način. Legitimna je to autorova opcija, no, njegova defenzivna i kritička pozicija prevedena je u njegov preterano apokaliptični pogled prema sadašnjosti i budućnosti, u kojoj će čovek biti lišen slobode. No, i Han u određenim odlomcima ublažava pozicije: ističe kako je prosvetiteljstvo prešlo u barbarstvo – misli na prosvjetiteljski um – a sada u drugom prosvetiteljstvu, koje se poziva na informacije, podatke i transparentnost – ista dijalektika preti učiniti isto (Han, 2017a, 57). Dijalektika je prisutna i u samom Hanovom stilu pisanja. Nakon što je okarakterisao dataizam kao ideologiju koja vodi u digitalni totalitarizam, zagovara treće prosevtiteljstvo kako bi se rasvetlilo kako se digitalno prosvetljenje transformisalo u novu vrstu ropstva (Han, 2017a, 58). Tako je Han preko koncepta psihopolitike uspeo jezgrovito i plastično, s filozofskom dubinom povezati supavremenu tehnologiju, moć i naša unutarnja stanja, u jednu smislenu misaonu celinu.
iz originalnog teksta autora izostavljen je deo : Byung-Chul Han. Lik, delo, recepcija
Коментари
Постави коментар