Da li je kompozitor nameravao da ih ostavi u svoje nasleđe? Da li je već bio svestan svoje skore smrti? Na mnoga pitanja odgovorili su stručnjaci za Mocarta, ali druga ostaju obavijena velom misterije.
Mocartove poslednje tri simfonije su Simfonija br. 39 u E♭-duru, Simfonija br. 40 u g-molu i Simfonija br. 41 u C-duru („Jupiter“). Sve tri su nesporna remek-dela i sve su legendarne. Zašto ih je Mocart napisao? Da li ih je ikada čuo izvedene? Pošto nemamo nedvosmislene odgovore na ova pitanja, oko ovih dela su se razvile razne fikcije.
Romantično verovanje da je Mocart imao predosećaj sopstvene smrti i osetio potrebu da napiše tri dela koja bi bila suština i vrhunac njegovog simfonijskog opusa je primamljivo, ali je nesumnjivo preterivanje. Pišući 1810. godine, E. T. A. Hofman je primetio da je Simfonija br. 39 „poznata kao kompozitorova labudova pesma“, pa je čak i jedan od najistaknutijih nemačkih muzikologa s početka dvadesetog veka, Herman Abert, izrazio mišljenje 1920. godine da sva tri dela, a posebno Simfonija br. 40, izražavaju „duboki, fatalistički pesimizam“.
Umetnički testament…
Činjenica je da Mocart nije napisao svoje poslednje tri simfonije neposredno pre smrti u decembru 1791. godine, već više od tri godine ranije, u leto 1788. godine. Prema njegovom rukopisnom zapisu u katalogu njegovih dela koji je čuvao (njegov Verzeichnüß aller meiner Werke), one su napisane u periodu od samo osam nedelja, sa samo dve nedelje između Simfonija br. 40 i 41 – izuzetno kratak vremenski period, mada manje značajan kada se proceni po konvencijama tog vremena i Mocartovim kompozitorskim navikama.
Iako je postala poznata kao njegova simfonija „Jupiter“, ovo ime nije Mocartovo. Početkom devetnaestog veka bila je poznata kao „Simfonija sa završnom fugom“. Ovde je teško ignorisati romantičnu ideju da poslednje delo kompozitora mora biti rezime njegovog celokupnog opusa, budući da „Jupiter“ nije bio samo poslednja simfonija koju je Mocart napisao, već i „ne plus ultra“ žanra kakav je tada postojao – žanra koji je bio čedo osamnaestog veka. Kao takav, označio je kraj jedne ere.
Međutim, malo je verovatno da je dve godine pre smrti – nešto što tada nije mogao ni da zamisli – Mocart svesno povlačio crtu ispod medija. Zaista, deluje apsurdno tvrditi da je Mocart svojom Jupiterovom simfonijom ostavio svoj „umetnički testament“ potomstvu.
Njegovi očajnički pokušaji da se njegova dela izvode i da se ostvari prihod od ovog izvora govore drugim jezikom. Do 1788. godine počeo je da oseća hladan vetar odbacivanja bečke javnosti. To je takođe bila godina kada je prvi put počeo da piše pisma molbi svom bogatom prijatelju Mihaelu Puhbergu. Činjenica da je u to vreme možda pisao simfonije samo za sopstvenu zabavu protivreči svemu što znamo o njegovom pragmatizmu i ekonomičnom načinu na koji je koristio svoje vreme.
.... ili jednostavno finansijske brige? 2
Hipotezu da je ova grupa Mocartovih poslednjih tri simfonije zaista izvedena 1788. godine izneo je američki muzikolog H. C. Robins Landon, koji, u prilog svom argumentu, citira pismo koje je Mocart uputio svom pokrovitelju Puhbergu. Nažalost, ovo pismo nema datum. U njemu Mocart najavljuje da će održati seriju „kazino akademija“ – drugim rečima, javnih koncerata – i da će oni uključivati niz novih dela. Mocart nudi Puhbergu „dve karte“. Ako ovo pismo zaista datira iz avgusta 1788. godine, kako tvrde razni pisci, to bi ukazivalo da su nove simfonije koje je Mocart napisao u junu, julu i avgustu te godine bile spremne na vreme da budu izvedene na pretplatničkom koncertu te jeseni.
U slučaju Simfonije br. 40, ispitivanje vodenih žigova papira koji je Mocart koristio pokazalo je da su dva kasnija dodatka za klarinet napisana na istoj vrsti papira kao i ostatak dela, što sugeriše da je Mocart preduzeo ove revizije odmah nakon završetka simfonije u celini i da je to učinio imajući na umu određeno izvođenje.
Godine 2011, češki muzikolog Milada Jonašova uspela je da dokaže da je Mocart prisustvovao izvođenju svoje Simfonije u g-molu u domu svog dobrotvora Gotfrida van Svitena. Pišući 1802. godine, praški muzičar Johan Vencel je u jednom od svojih pisama napomenuo da je od Mocarta - koji je kasnije umro - čuo da je njegovo novo delo „producirao“ van Sviten, ali da se izvođenje pokazalo toliko razočaravajućim da je Mocart „morao da napusti prostoriju, toliko je loše bilo delo izvedeno“.
Treća teorija: narudžbine
Gotfrid van Sviten nije samo promovisao koncerte, već je igrao i drugu ulogu u muzičkom životu Beča: bio je poznat po naručivanju novih dela. Štaviše, van Sviten je upoznao Mocarta sa muzikom Baha i Hendla. Da li je onda moguće da je on naručio i Mocartove poslednje tri simfonije? Da li je samozvani ljubitelj barokne muzike možda inspirisao Mocarta da napiše visoko uglačane kontrapunktske pasaže koji su karakteristični za završni stav Simfonije „Jupiter“? Ovde je Mocart dočarao sve trikove zanata u pogledu kontrapunktskih tehnika i spojio ih sa elegancijom klasične simfonije.
Simfonije su takođe izvođene na koncertima koje je Mocart održao u Lajpcigu i Drezdenu 1789. i u Frankfurtu na Majni 1790. godine. Sasvim je moguće da je svoja najnovija dela poneo sa sobom na turneju. Takođe postoje dokazi o koncertu u Beču u aprilu 1791. godine kada je „velika simfonija iz pera gospodina Mocarta“ izvedena pod dirigentskom palicom Antonija Salijerija, koji će se kasnije naći u ulozi Mocartovog rivala.
Što se tiče pitanja da li su ova tri Mocartova dela bila zamišljena kao triptih, možda sa ciljem da budu objavljena kao celina, ni na ovo pitanje nije bilo jednostavnog odgovora. Nemački muzikolog Peter Gilke dao je jednom od svojih eseja elokventan naslov „Svet u ciklusu“, spekulišući da postoji preovlađujuće jedinstvo između ovih simfonija. Njegov kolega Folker Šerlis, s druge strane, insistira na njihovoj individualnosti u smislu njihove različite instrumentacije: „Paradoksalno govoreći, svako ko želi da ih protumači kao grupu dela koja pripadaju zajedno, otkriće da je faktor koji ih povezuje upravo to koliko su različiti u smislu svog individualnog dizajna.“ Kao što je slučaj sa svakom dobrom misterijom, i dalje postoji prostor za maštu i polete fantazije, uprkos svoj toj naučnoj pažnji posvećenoj detaljima.
_________
1. Nadimak 'Jupiter' je navodno naziv Simfonije br. 41. Ime potiće od nemačkog violiniste i impresarija Johanna Petera Salamona nakon izvedbe u Londonu 1821. godine. Nadimak je referenca na Jupitera, glavnog boga rimskog panteona.
2. Leto 1788. nije bilo najsretnije vreme za Mozarta. U proleće je izgubio dete, supruga mu je bila bolesna, a i njegovo zdravlje je bilo loše. Zbog dugova, porodica je bila prisiljena preseliti se na periferiju grada. Kompozitor jedva da je imao posla. Posuđivanje novca je bilo neophodno. Preduzimao je duga putovanja u Leipzig, Dresden i Berlin kako bi promovisao svoju muziku. Međutim, finansijski to nije bio uspeh.
Коментари
Постави коментар