Kvantna fizika?
Kvantna fizika se pojavila ranih 1920-ih, s pionirima uključujući Erwin Schrödinger-a, Max Planck-a, Niels Bohr-a, Werner Heisenberg-a, Wolfgang Pauli-a i Albert Einstein-a. Kvantna mehanika, temeljna teorija u fizici, nudi sveobuhvatan okvir za razumevanje ponašanja materije i energije najmanjih čestica pri tome dovodi u pitanje klasične pojmove objektivne stvarnosti. Matematički okviri koji se koriste za opisivanje ponašanja kvantnih čestica i njihovih interakcija, često vode do proračuna koji daju beskonačne rezultate, upravo su oni pokazatelji granica našeg trenutnog razumevanja. To je navelo fizičare da shvate da bi određeni temeljni aspekti teorije mogli biti nepotpuni ili da naše matematičke alate treba precizirati. Renormalizacija, tehnika temeljac u kvantnoj elektrodinamici, dolazi u pomoć u takvim scenarijima. To je proces kojim se ove beskonačnosti "ukrote" ili "regulišu" kako bi se dobile konačni, fizički značajni rezultati. Oduzimanjem beskonačnih vrednosti iz proračuna, renormalizacija daje predviđanja koja su ne samo konačna već su eksperimentalno verifikovana do zapanjujućih nivoa preciznosti. Ovo je jedno od krunskih dostignuća fizike 20. veka.
Ipak, sama potreba za renormalizacijom naglašava činjenicu da postoji mnogo toga o kvantnom području koje još ne shvatamo. Ove beskonačnosti, umesto da budu odbačene, možda upućuju na dublje slojeve prirode ili na područja fizike izvan naših trenutnih teorija. Oni pozivaju naučnike da dalje istražuju, sugerišući da je kvantni pejzaž bogatiji i misteriozniji nego što se trenutno zamišlja.
Duhovni koncept beskonačnosti duboko je utkan u različite religijske i filozofske tradicije. Vedanta, škola indijske filozofije, postavlja koncept 'Brahmana' kao konačnu stvarnost, bezobličnu, večnu i beskonačnu prisutnost koja prožima i nadilazi svemir. Ova imanentna i transcendentna priroda Brahmana dovodi u pitanje dihotomiju individualnog ja i kosmičkog ja, sugerišući da su to različite manifestacije iste beskonačne stvarnosti.
Slično, u monoteističkim tradicijama, koncept beskonačnog Boga predstavlja sveprisutnu, sveznajuću i svemoćnu silu koja stvara i nadilazi stvoreni univerzum. Ova beskonačna priroda Boga često se opisuje u terminima večne mudrosti, bezgranične ljubavi i neograničene moći.
Primeri iz različitih duhovnih ( religioznih) tradicija tvrde da se ovo beskonačno može direktno doživeti. Kroz prakse kao što su duboka meditacija, kontemplacija i molitva, pojedinci tvrde da dotiču stanja svesti u kojima se konačno ja rastvara u ogromno, bezgranično prostranstvo. Takva iskustva, koja se često opisuju kao transcendentna, nude direktan susret sa beskonačnim. Međutim, opis ovih stanja često leže izvan područja jezika, logike i konvencionalnog razumevanja. I naučna i duhovna potraga približava se suštinskoj istini: beskonačnost predstavlja rub ljudskog razumevanja.
Iako koriste različite metodologije – empirijski dokaz u slučaju nauke i introspektivni uvid u slučaju duhovnosti – njihov cilj je isti- produbiti razumevanje univerzuma i našeg mesta u njemu.
Vibracijski univerzum: kosmička rezonancija
Kvantne vibracije dovode u pitanje konvencionalne pojmove o prirodi materije i energije. Klasično gledište, ukorenjeno u njutnovskoj fizici, tretira čestice kao čvrste, neuništive entitete koji se kreću kroz svemir. Ali kvantna mehanika i kvantna teorija polja (QFT) daju značajno drugačiju sliku.
Kvantne teorije polja pokazuje da su ono što percipiramo kao čestice zapravo ekscitacije ili "kvantovi" osnovnih polja. Ovo se može uporediti sa načinom na koji vibrirajuća žica gitare proizvodi muzičke tonove. Kada se ova polja "čupaju" ili pobuđuju, ona vibriraju, a te se vibracije manifestuju kao čestice koje posmatramo. Foton, kvant svetlosti, je pobuda elektromagnetnog polja.
Teorija struna, kandidat za jedinstvenu teoriju fizike, gura ovaj vibracioni narativ dalje. Umesto tretiranja čestica kao entiteta nalik tačkama/valovima teorija struna ih zamišlja kao jednodimenzionalne strune, koje vibriraju na više načina. Različiti obrasci vibracija ovih struna dovode do različitih čestica. Na primer, elektron može biti struna koja vibrira u jednom modu, dok kvark može biti struna koja vibrira u drugom.
Implikacije su duboke. Univerzum, na svom najosnovnijem nivou, nije napravljen od čvrstih blokova materije, već od međusobno povezanih, dinamičkih vibracija. Sve, od najsitnije čestice do ogromnih galaksija, proizlazi iz međuigre ovih kvantnih talasa ili struna. Ova perspektiva rezonuje sa prastarim duhovnim i filozofskim pojmovima koji opisuju kosmos kao zamršen ples ili mrežu međuzavisnosti.
Drevna vedska tradicija Indije uvela je koncept "Om" ili "Aum" kao iskonski zvuk, vibraciju iz koje je emanirao svemir. Veruje se da Om obuhvata sve zvukove u ljudskom jeziku, predstavljajući suštinu svemira. Kaže se da pevanje Om dovodi do sjedinjenja svesti pojedinca sa kosmosom, harmonizirajući duh sa univerzalnom vibracijom.
Slično, sufizam, mistična islamska tradicija, govori o univerzumu kao o ogromnom, ritmičkom plesu. Sufije koriste praksu zikra – pevanja božanskih imena – kako bi se uskladili s ovim kosmičkim plesom. Poznati pesnik Rumi često je opisao svemir kao ples, a svaki atom i nebesko telo ucestvuje u ovoj božanskoj koreografiji. Ovaj ples nije samo fizički pokret već i stanje bića, u kojem je sve u stalnom stanju vibracije i rezonancije sa Božanskim.
U drugim tradicijama, kao što je u određenim kulturama Indijanaca, bubanj se smatra svetim instrumentom. Veruje se da njeni ritmični otkucaji odražavaju otkucaje srca svemira, povezujući fizičko i duhovno područje. Kroz bubnjarske krugove i napeve, učesnici nastoje uskladiti svoju energiju sa ovim kosmičkim otkucajima srca, olakšavajući isceljenje i duhovno zajedništvo.
Kabala, oblik jevrejskog misticizma, govori o božanskoj svetlosti koja vibrira i ispunjava svemir. Ovo svetlo nije samo iluminirajuće, već i rezonantno, podupirući samu tkaninu stvaranja. Kabalisti nastoje da se uklope u ovu vibraciju kroz meditaciju, rituale i proučavanje, težeći harmoničnoj rezonanci sa Božanskim.
I istočnjački pogled na prirodu vidi u suštini dinamičan proces, čija je osnovna karakteristika stalna promena, uvek u pokretu, živa, vitalna, duhovna i materijalna u isto vreme. ( vidi obqvezno Capru: Tao fizika ). Podela na zasebne objekte je sekundarna i svaka podela je vrlo meka i promenjiva. Na najnižem nivou, priroda nam pokazuje da ne postoje izolovane komponente, već da je priroda zapravo visoko isprepletena mreža odnosa između različitih delova celine. U nauci je revolucija došla sa Ajnštajnovom teorijom napuštanja ideje da prostorno-vremenski koordinatni sistem ima objektivno značenje kao poseban fizički entitet. Umesto toga, iz teorije relativnosti sledi da su prostor i vreme samo elementi jezika kojim posmatrač opisuje okolinu. Istočni mistici kažu isto: prostor i vreme nisu ništa drugo do imena, proizvodi misli, reči za opštu upotrebu. Svemir je povezan i ni jedan njegov deo nije temeljan. Nauka je u proteklih nekoliko stoleća doživela znatan napredak, ali je isto tako zapala u krizu gubeći uvid u celinu usled posvemašnje rascepkanosti.
Ono što proizlazi iz ovih različitih duhovnih tradicija je zajedničko razumevanje: da se ispod prividne čvrstoće i odvojenosti materijalnog sveta krije pulsirajuća, rezonantna stvarnost. Ova vibracijska suština nije samo metafizički koncept već iskustvena istina za mnoge mistike i tragače. Kroz prakse poput pevanja, meditacije, plesa i rituala, pojedinci širom kultura nastojali su se uskladiti s ovim univerzalnim ritmom, težeći dubljoj povezanosti i jedinstvu sa kosmosom.
I nauka i duhovnost, na svoj jedinstven način, odražavaju osećaj da u srcu stvarnosti leži simfonija – harmonična međuigra vibracija. Putovanje, bilo kroz naučna istraživanja ili duhovnu introspekciju, je da se uskladimo sa ovim velikim kosmičkim orkestrom, pronalazeći svoje mesto unutar njegove bezgranične melodije. Ispod mnoštva oblika i fenomena krije se ujedinjujući princip, ritam ili vibracija koja sve povezuje. To je perspektiva koja nadilazi kulturne, verske i naučne granice, rezonujući s intuitivnim razumevanjem koje su mnogi osećali. Hindu pojam "Om" kao temeljni zvuk stvaranja, sufijski pogled na svemir kao ritmički ples, ili biblijska izjava, "U početku beše Reč", svi upućuju na kosmološku perspektivu ukorenjenu u vibracijama i rezonanciji . Ovo je u skladu s duhovnim praksama koje uključuju pevanje, meditaciju ili ritmički ples – sve usmereno na usklađivanje svesti pojedinca sa širim kosmičkim ritmovima. ( iz izvora )
SVEST- posmatranje
Dok je klasična fizika davala sve od sebe da razdvoji čoveka i prirodu, sve više, zagonetke kvantne fizike ukazuju da biste dobili pravu sliku stvarnosti, morate uključiti subjektivno iskustvo.
| "Svemir počinje više ličiti na veliku misao nego na veliku mašinu. Čini se da um više nije slučajni uljez u carstvo materije... radije bismo ga trebali pozdraviti kao kreatora i upravitelja carstva materije.”
SIR JAMES FARMERKE, FIZIČAR|
Kvantnu fiziku razvijali su mnogi vrhunski fizičari i dugi niz godina su imali ozbiljnih problema jer su pokušavali da objektivnom naukom, kakvu smo je poznavali pre kvantne fizike (i koja još uvek tvrdoglavo insistira na svojoj objektivnosti), opišu šta se događa u kvantnoj fizici. Konačno, morali su da prihvate poraz objektivnosti i priznaju da su obrasci koje naučnik primećuje u prirodi duboko povezani sa obrascima u umu naučnika – sa njegovim konceptima, mislima i vrednostima. Kvantna fizika je pokazala da ne možemo objasniti posmatrano bez uzimanja u obzir i posmatrača ( sudionika procesa).
Naučnici i mistici razvili su veoma sofisticirane metode posmatranja prirode koje su van domašaja laika. Jedna stranica naučnog rada iz eksperimentalne fizike za laike je misteriozna kao i tibetanska mandala. Svaki verbalni, apstraktni opis naučnog eksperimenta ili mističnog uvida nužno je netačan i nepotpun. Toga su svesni i vrhunski fizičari i istočnjački mistici. Ajnštajn je ovo duhovito rekao: „Kada se zakoni matematike primenjuju na prirodu, oni nisu pouzdani. Kada su pouzdani, oni se ne odnose na stvarnost.
Odnosi u prirodi uvek na suštinski način uključuju posmatrača / sudionika. Ljudski posmatrač predstavlja konačnu kariku u lancu posmatranih procesa, a svojstvo bilo kog atomskog objekta može se razumeti samo u obliku interakcije objekta sa posmatračem. U atomskoj fizici nikada ne možemo govoriti o prirodi, a da istovremeno ne govorimo o sebi.
Kao što Heisenberg kaže: „Ono što posmatramo nije sama priroda, već priroda izložena našem načinu ispitivanja. Posmatrač odlučuje kako će dizajnirati eksperiment i ova postavka će u određenoj meri odrediti svojstva objekta koji se promatra. Ako se promeni postavka eksperimenta, promeniće se i svojstva promatranog objekta. Uprkos razlikama u mnogim detaljima religije imaju suštinski isti pogled na svet.iz izvora
Kvantne teorije polja pokazuje da su ono što percipiramo kao čestice zapravo ekscitacije ili "kvantovi" osnovnih polja. Ovo se može uporediti sa načinom na koji vibrirajuća žica gitare proizvodi muzičke tonove. Kada se ova polja "čupaju" ili pobuđuju, ona vibriraju, a te se vibracije manifestuju kao čestice koje posmatramo. Foton, kvant svetlosti, je pobuda elektromagnetnog polja.
Teorija struna, kandidat za jedinstvenu teoriju fizike, gura ovaj vibracioni narativ dalje. Umesto tretiranja čestica kao entiteta nalik tačkama/valovima teorija struna ih zamišlja kao jednodimenzionalne strune, koje vibriraju na više načina. Različiti obrasci vibracija ovih struna dovode do različitih čestica. Na primer, elektron može biti struna koja vibrira u jednom modu, dok kvark može biti struna koja vibrira u drugom.
Implikacije su duboke. Univerzum, na svom najosnovnijem nivou, nije napravljen od čvrstih blokova materije, već od međusobno povezanih, dinamičkih vibracija. Sve, od najsitnije čestice do ogromnih galaksija, proizlazi iz međuigre ovih kvantnih talasa ili struna. Ova perspektiva rezonuje sa prastarim duhovnim i filozofskim pojmovima koji opisuju kosmos kao zamršen ples ili mrežu međuzavisnosti.
Drevna vedska tradicija Indije uvela je koncept "Om" ili "Aum" kao iskonski zvuk, vibraciju iz koje je emanirao svemir. Veruje se da Om obuhvata sve zvukove u ljudskom jeziku, predstavljajući suštinu svemira. Kaže se da pevanje Om dovodi do sjedinjenja svesti pojedinca sa kosmosom, harmonizirajući duh sa univerzalnom vibracijom.
Slično, sufizam, mistična islamska tradicija, govori o univerzumu kao o ogromnom, ritmičkom plesu. Sufije koriste praksu zikra – pevanja božanskih imena – kako bi se uskladili s ovim kosmičkim plesom. Poznati pesnik Rumi često je opisao svemir kao ples, a svaki atom i nebesko telo ucestvuje u ovoj božanskoj koreografiji. Ovaj ples nije samo fizički pokret već i stanje bića, u kojem je sve u stalnom stanju vibracije i rezonancije sa Božanskim.
U drugim tradicijama, kao što je u određenim kulturama Indijanaca, bubanj se smatra svetim instrumentom. Veruje se da njeni ritmični otkucaji odražavaju otkucaje srca svemira, povezujući fizičko i duhovno područje. Kroz bubnjarske krugove i napeve, učesnici nastoje uskladiti svoju energiju sa ovim kosmičkim otkucajima srca, olakšavajući isceljenje i duhovno zajedništvo.
Kabala, oblik jevrejskog misticizma, govori o božanskoj svetlosti koja vibrira i ispunjava svemir. Ovo svetlo nije samo iluminirajuće, već i rezonantno, podupirući samu tkaninu stvaranja. Kabalisti nastoje da se uklope u ovu vibraciju kroz meditaciju, rituale i proučavanje, težeći harmoničnoj rezonanci sa Božanskim.
I istočnjački pogled na prirodu vidi u suštini dinamičan proces, čija je osnovna karakteristika stalna promena, uvek u pokretu, živa, vitalna, duhovna i materijalna u isto vreme. ( vidi obqvezno Capru: Tao fizika ). Podela na zasebne objekte je sekundarna i svaka podela je vrlo meka i promenjiva. Na najnižem nivou, priroda nam pokazuje da ne postoje izolovane komponente, već da je priroda zapravo visoko isprepletena mreža odnosa između različitih delova celine. U nauci je revolucija došla sa Ajnštajnovom teorijom napuštanja ideje da prostorno-vremenski koordinatni sistem ima objektivno značenje kao poseban fizički entitet. Umesto toga, iz teorije relativnosti sledi da su prostor i vreme samo elementi jezika kojim posmatrač opisuje okolinu. Istočni mistici kažu isto: prostor i vreme nisu ništa drugo do imena, proizvodi misli, reči za opštu upotrebu. Svemir je povezan i ni jedan njegov deo nije temeljan. Nauka je u proteklih nekoliko stoleća doživela znatan napredak, ali je isto tako zapala u krizu gubeći uvid u celinu usled posvemašnje rascepkanosti.
Ono što proizlazi iz ovih različitih duhovnih tradicija je zajedničko razumevanje: da se ispod prividne čvrstoće i odvojenosti materijalnog sveta krije pulsirajuća, rezonantna stvarnost. Ova vibracijska suština nije samo metafizički koncept već iskustvena istina za mnoge mistike i tragače. Kroz prakse poput pevanja, meditacije, plesa i rituala, pojedinci širom kultura nastojali su se uskladiti s ovim univerzalnim ritmom, težeći dubljoj povezanosti i jedinstvu sa kosmosom.
I nauka i duhovnost, na svoj jedinstven način, odražavaju osećaj da u srcu stvarnosti leži simfonija – harmonična međuigra vibracija. Putovanje, bilo kroz naučna istraživanja ili duhovnu introspekciju, je da se uskladimo sa ovim velikim kosmičkim orkestrom, pronalazeći svoje mesto unutar njegove bezgranične melodije. Ispod mnoštva oblika i fenomena krije se ujedinjujući princip, ritam ili vibracija koja sve povezuje. To je perspektiva koja nadilazi kulturne, verske i naučne granice, rezonujući s intuitivnim razumevanjem koje su mnogi osećali. Hindu pojam "Om" kao temeljni zvuk stvaranja, sufijski pogled na svemir kao ritmički ples, ili biblijska izjava, "U početku beše Reč", svi upućuju na kosmološku perspektivu ukorenjenu u vibracijama i rezonanciji . Ovo je u skladu s duhovnim praksama koje uključuju pevanje, meditaciju ili ritmički ples – sve usmereno na usklađivanje svesti pojedinca sa širim kosmičkim ritmovima. ( iz izvora )
SVEST- posmatranje
Dok je klasična fizika davala sve od sebe da razdvoji čoveka i prirodu, sve više, zagonetke kvantne fizike ukazuju da biste dobili pravu sliku stvarnosti, morate uključiti subjektivno iskustvo.
| "Svemir počinje više ličiti na veliku misao nego na veliku mašinu. Čini se da um više nije slučajni uljez u carstvo materije... radije bismo ga trebali pozdraviti kao kreatora i upravitelja carstva materije.”
SIR JAMES FARMERKE, FIZIČAR|
Kvantnu fiziku razvijali su mnogi vrhunski fizičari i dugi niz godina su imali ozbiljnih problema jer su pokušavali da objektivnom naukom, kakvu smo je poznavali pre kvantne fizike (i koja još uvek tvrdoglavo insistira na svojoj objektivnosti), opišu šta se događa u kvantnoj fizici. Konačno, morali su da prihvate poraz objektivnosti i priznaju da su obrasci koje naučnik primećuje u prirodi duboko povezani sa obrascima u umu naučnika – sa njegovim konceptima, mislima i vrednostima. Kvantna fizika je pokazala da ne možemo objasniti posmatrano bez uzimanja u obzir i posmatrača ( sudionika procesa).
Naučnici i mistici razvili su veoma sofisticirane metode posmatranja prirode koje su van domašaja laika. Jedna stranica naučnog rada iz eksperimentalne fizike za laike je misteriozna kao i tibetanska mandala. Svaki verbalni, apstraktni opis naučnog eksperimenta ili mističnog uvida nužno je netačan i nepotpun. Toga su svesni i vrhunski fizičari i istočnjački mistici. Ajnštajn je ovo duhovito rekao: „Kada se zakoni matematike primenjuju na prirodu, oni nisu pouzdani. Kada su pouzdani, oni se ne odnose na stvarnost.
Odnosi u prirodi uvek na suštinski način uključuju posmatrača / sudionika. Ljudski posmatrač predstavlja konačnu kariku u lancu posmatranih procesa, a svojstvo bilo kog atomskog objekta može se razumeti samo u obliku interakcije objekta sa posmatračem. U atomskoj fizici nikada ne možemo govoriti o prirodi, a da istovremeno ne govorimo o sebi.
Kao što Heisenberg kaže: „Ono što posmatramo nije sama priroda, već priroda izložena našem načinu ispitivanja. Posmatrač odlučuje kako će dizajnirati eksperiment i ova postavka će u određenoj meri odrediti svojstva objekta koji se promatra. Ako se promeni postavka eksperimenta, promeniće se i svojstva promatranog objekta. Uprkos razlikama u mnogim detaljima religije imaju suštinski isti pogled na svet.iz izvora
Pitanje BOGA- konkretnije
Stavovi o božanskom delovanju povezani su s doktrinom stvaranja. Teolozi obično prave razliku između opšteg i posebnog božanskog delovanja, ali u okviru nauke i religije ne postoji univerzalno prihvaćena definicija ova dva pojma. Jedan od načina da se razlikuju (Wildman 2008: 140) je da se opste božansko delovanje smatra stvaranjem i održavanjem stvarnosti, a posebno božansko delovanje skupom specifičnih providnosnih dela, kao što su čuda i otkrivenja prorocima. Povlačenje ove distinkcije omogućava stvorenjima da budu autonomni i ukazuje na to da Bog ne upravlja svakim detaljom stvaranja. Ipak, razlika nije uvek jasna, jer je neke fenomene teško klasificirati kao opste ili posebno božansko delovanje. Na primer, rimokatolička euharistija (u kojoj kruh i vino postaju Isusovo telo i krv) ili neka čuda isceljenja izvan Svetog pisma izgledaju dovoljno svakodnevna da budu deo opsteg vođenja domaćinstva (opsteg božanskog delovanja), ali čini se da ipak uključuju neki oblik posebne intervencije od strane Boga. Alston (1989) pravi srodnu razliku između direktnih i indirektnih božanskih dela. Bog vrši direktne radnje bez upotrebe prirodnih uzroka, dok se posredna dela postižu prirodnim uzrocima. Koristeći ovu razliku, postoje četiri moguće vrste radnji koje je Bog mogao učiniti: Bog uopste nije mogao delovati u svetu, Bog je mogao delovati samo direktno, Bog je mogao delovati samo indirektno, ili Bog može delovati i direktno i indirektno.
U naučnoj i religijskoj literaturi postoje dva centralna pitanja o stvaranju i božanskom delovanju. U kojoj su meri hrišćanska doktrina stvaranja i tradicionalni pogledi na božansko delovanje kompatibilni sa naukom? Kako se ovi koncepti mogu shvatiti unutar naučnog konteksta, npr. šta znači da Bog stvara i deluje? Imajte na umu da doktrina stvaranja ne govori ništa o starosti Zemlje, niti precizira način stvaranja. Ovo omogućava širok spektar mogućih pogleda unutar nauke i religije, od kojih je kreacionizam Mlade Zemlje samo onaj koji je u skladu sa Svetim pismom. Zaista, neke naučne teorije, kao što je teorija Velikog praska, koju je prvi predložio belgijski rimokatolički sveštenik i astronom Georges Lemaître (1927), izgledaju srodne doktrini stvaranja. Teorija nije u kontradikciji i mogla bi se integrisati u creatio ex nihilo jer precizira da je svemir nastao iz izuzetno vrućeg i gustog stanja pre oko 13,8 milijardi godina (Craig 2003), iako su se neki filozofi usprotivili tumačenju da je svemir ima vremenski početak (npr. Pitts 2008).
Ali rezultat mnogih naučnih otkrića od sedamnaestog veka je da je Bog sve više gurnut na marginu, naučni nalazi — posebno iz geologije i teorije evolucije — doveli su u pitanje i zamenili biblijske izveštaje o stvaranju. Zakoni, shvaćeni kao nepromenjivi i stabilni, stvarali su teškoće za koncept posebnog božanskog delovanja. Kako je Bog mogao delovati u prostoru ( svetu) koji je određen zakonima? Tu prepreku je uklonila kvantna fizika i ubacila delove duhovnih tradicija koji su se poklapali sa njenum rezultatima. Rezultat su brojne studije. Npr.jedan od načina da se posmatraju čuda i drugi oblici posebnog božanskog delovanja je da se na njih gleda kao na radnje koje nekako suspenduju ili ignorišu zakoni prirode. David Hume (1748: 181), na primer, definisao je čudo kao „prekršaj zakona prirode određenom voljom božanstva, ili umetanjem nekog nevidljivog agensa“, a nedavno Richard Swinburne (1968. : 320) definiše čudo kao „kršenje zakona prirode od strane boga“. Ovaj koncept božanskog delovanja obično se naziva intervencionističkim. Intervencionizam smatra svet kauzalno determinističkim, tako da Bog mora stvoriti prostor za posebne božanske akcije. Pretpostavljajući potpuno deterministički svet i božansko sveznanje, Bog bi mogao postaviti početne uslove i zakone prirode na takav način da ostvari Božje planove. U takvom mehaničkom svetu, svaki događaj je indirektni božanski čin.
Nasuprot tome, neintervencionistički oblici božanskog delovanja zahtevaju svet koji je, na nekom nivou, nedeterministički, tako da Bog može delovati bez potrebe da suspenduje ili ignoriše zakone prirode. U drugoj polovini dvadesetog veka kvantna fizika je istraživana kao mogući put za reinterpretaciju božanskog delovanja.( iz izvora)
Ovo je kratak pregled postavljene teme. Davanje iscrpnog pregleda podrazumevalo bi okvire enciklopedijskog unosa jer teorija je bezbroj. Kako god izvesno je da je kvantna fizika ustanovila da postoje preklapanja fizike sa jedne strane i filozofsko- religioznih ideja s druge strane. Jedno od glavnih uporišta je da ne postoje nezavisni vanjski i unutrašnji svet, to su samo dve strane istog u kom je sve spleteno u mrežu beskonačno međusobno ( naizgled) odvojenih odnosa.
Stavovi o božanskom delovanju povezani su s doktrinom stvaranja. Teolozi obično prave razliku između opšteg i posebnog božanskog delovanja, ali u okviru nauke i religije ne postoji univerzalno prihvaćena definicija ova dva pojma. Jedan od načina da se razlikuju (Wildman 2008: 140) je da se opste božansko delovanje smatra stvaranjem i održavanjem stvarnosti, a posebno božansko delovanje skupom specifičnih providnosnih dela, kao što su čuda i otkrivenja prorocima. Povlačenje ove distinkcije omogućava stvorenjima da budu autonomni i ukazuje na to da Bog ne upravlja svakim detaljom stvaranja. Ipak, razlika nije uvek jasna, jer je neke fenomene teško klasificirati kao opste ili posebno božansko delovanje. Na primer, rimokatolička euharistija (u kojoj kruh i vino postaju Isusovo telo i krv) ili neka čuda isceljenja izvan Svetog pisma izgledaju dovoljno svakodnevna da budu deo opsteg vođenja domaćinstva (opsteg božanskog delovanja), ali čini se da ipak uključuju neki oblik posebne intervencije od strane Boga. Alston (1989) pravi srodnu razliku između direktnih i indirektnih božanskih dela. Bog vrši direktne radnje bez upotrebe prirodnih uzroka, dok se posredna dela postižu prirodnim uzrocima. Koristeći ovu razliku, postoje četiri moguće vrste radnji koje je Bog mogao učiniti: Bog uopste nije mogao delovati u svetu, Bog je mogao delovati samo direktno, Bog je mogao delovati samo indirektno, ili Bog može delovati i direktno i indirektno.
U naučnoj i religijskoj literaturi postoje dva centralna pitanja o stvaranju i božanskom delovanju. U kojoj su meri hrišćanska doktrina stvaranja i tradicionalni pogledi na božansko delovanje kompatibilni sa naukom? Kako se ovi koncepti mogu shvatiti unutar naučnog konteksta, npr. šta znači da Bog stvara i deluje? Imajte na umu da doktrina stvaranja ne govori ništa o starosti Zemlje, niti precizira način stvaranja. Ovo omogućava širok spektar mogućih pogleda unutar nauke i religije, od kojih je kreacionizam Mlade Zemlje samo onaj koji je u skladu sa Svetim pismom. Zaista, neke naučne teorije, kao što je teorija Velikog praska, koju je prvi predložio belgijski rimokatolički sveštenik i astronom Georges Lemaître (1927), izgledaju srodne doktrini stvaranja. Teorija nije u kontradikciji i mogla bi se integrisati u creatio ex nihilo jer precizira da je svemir nastao iz izuzetno vrućeg i gustog stanja pre oko 13,8 milijardi godina (Craig 2003), iako su se neki filozofi usprotivili tumačenju da je svemir ima vremenski početak (npr. Pitts 2008).
Ali rezultat mnogih naučnih otkrića od sedamnaestog veka je da je Bog sve više gurnut na marginu, naučni nalazi — posebno iz geologije i teorije evolucije — doveli su u pitanje i zamenili biblijske izveštaje o stvaranju. Zakoni, shvaćeni kao nepromenjivi i stabilni, stvarali su teškoće za koncept posebnog božanskog delovanja. Kako je Bog mogao delovati u prostoru ( svetu) koji je određen zakonima? Tu prepreku je uklonila kvantna fizika i ubacila delove duhovnih tradicija koji su se poklapali sa njenum rezultatima. Rezultat su brojne studije. Npr.jedan od načina da se posmatraju čuda i drugi oblici posebnog božanskog delovanja je da se na njih gleda kao na radnje koje nekako suspenduju ili ignorišu zakoni prirode. David Hume (1748: 181), na primer, definisao je čudo kao „prekršaj zakona prirode određenom voljom božanstva, ili umetanjem nekog nevidljivog agensa“, a nedavno Richard Swinburne (1968. : 320) definiše čudo kao „kršenje zakona prirode od strane boga“. Ovaj koncept božanskog delovanja obično se naziva intervencionističkim. Intervencionizam smatra svet kauzalno determinističkim, tako da Bog mora stvoriti prostor za posebne božanske akcije. Pretpostavljajući potpuno deterministički svet i božansko sveznanje, Bog bi mogao postaviti početne uslove i zakone prirode na takav način da ostvari Božje planove. U takvom mehaničkom svetu, svaki događaj je indirektni božanski čin.
Nasuprot tome, neintervencionistički oblici božanskog delovanja zahtevaju svet koji je, na nekom nivou, nedeterministički, tako da Bog može delovati bez potrebe da suspenduje ili ignoriše zakone prirode. U drugoj polovini dvadesetog veka kvantna fizika je istraživana kao mogući put za reinterpretaciju božanskog delovanja.( iz izvora)
Ovo je kratak pregled postavljene teme. Davanje iscrpnog pregleda podrazumevalo bi okvire enciklopedijskog unosa jer teorija je bezbroj. Kako god izvesno je da je kvantna fizika ustanovila da postoje preklapanja fizike sa jedne strane i filozofsko- religioznih ideja s druge strane. Jedno od glavnih uporišta je da ne postoje nezavisni vanjski i unutrašnji svet, to su samo dve strane istog u kom je sve spleteno u mrežu beskonačno međusobno ( naizgled) odvojenih odnosa.
Коментари
Da li sam shvatio, haha..
XXX
Pesnik u prolazu
Z.
NN
Pedjq
Z.
Pedja
Z.
Постави коментар