Balkanski debakl NATO-a

U toku bombardovanja Jugoslavije 1999. godine NATO je koristio rakete “tomahavk”, stelt bombardere i kasetne bombe; lansirano je ukupno 1.300 krstarećih raketa i izručeno 37.000 kasetnih bombi.

 

Doug Bandow

Kada su etnički albanski gerilci prvobitno odbili mirovno rešenje za Kosovo koje je oblikovala državna sekretarka Medlin Olbrajt, njena prijateljica je rekla za Newsweek da je „ljuta na sve – Srbe, Albance i NATO“. 1 Umesto da dovodi u pitanje rad administracije, drugi zvaničnik Clintonove administracije je besneo: „Ovo je najveća nacija na svetu koja moli neke tamo mudice da urade nešto u potpunosti u svom interesu – što znači reći 'da' nam prkose n.” 2

Sa takvom ohološću ne bi trebalo da bude iznenađenje da je administracija tako loše zabrljala politiku prema Kosovu. Organizacija Severnoatlantskog pakta, uglavnom po nalogu Washingtona, intervenisala je u sukobu koji nije njen. Počelo je bombardovanje iz pogrešnog razloga. Ignorisali su istoriju i delovali ishitreno. Nisu uspeli razviti planove za vanredne situacije kako bi se izborili s neočekivanim rezultatima. Nisu razmišljali o konačnim posledicama svojih postupaka.

Važno je analizirati balkanski debakl NATO-a ako želimo sprečiti alijansu da napravi sličnu grešku u budućnosti. Zaista, neuspešan rat Bila Klintona i Tonija Blera na Kosovu pokazuje da NATO ne bi trebalo da prihvati rešavanje sporova izvan područja kao novu misiju. Organizacija nije u stanju da održi mir na istorijski nestabilnoj i strateški nevažnoj periferiji Evrope. Nije da je to ikada bio realan cilj : uzroci etničkog bratoubistva su duboki, a odluke o ubijanju, sakaćenju i raseljavanju suseda retko su racionalne.

Do 1999. NATO je usvojio razumnu politiku neintervencije. Sve velike sile podigle su protupožarne granice za rat, ograničavajući bosanski građanski rat na Bosnu. Nasuprot tome, saveznička odluka da intervenišu na Kosovu proširila je sukob na okolne države i započela konfrontaciju sa Rusijom. Zaista, kao i u Prvom svetskom ratu, savezi su delovali kao prenosni pojasevi rata sa Balkana ka ostatku Evrope.

Agresivna politika prema Kosovu koju je zagovarala Klintonova administracija i, zauzvrat, NATO bila je manjkava i u principu i u praksi. Posebno: administracija -

1. nezakonito je krenula u rat, protivno Ustavu SAD-a, NATO ugovoru i Povelji Ujedinjenih nacija;
2. pokrenula je ničim izazvan napad na naciju koja nije pretila Sjedinjenim Državama ili bilo kojem savezniku SAD-a, snižavajući lestvicu za agresivni rat širom sveta;
3. okrenuli su humanitarnost na glavu, bazirajući intervenciju na etničkoj pripadnosti žrtava, savezničkom statusu zaraćenih strana, relativnoj snazi ​​suprotstavljenih političkih interesa i ekspanzivnosti medijskog izveštavanja;
4. produbili su evropsku zavisnost o Sjedinjenim Državama kako bi se branili evropski interesi koji su malo važni za Ameriku;
5. pokušali su da nametnu veštačko, vanjsko poravnanje zaraćenim stranama sa malo ili nimalo osvrtanja na intenzivne strasti koje prožimaju sukob;
6. nastojali su da mikro-upravljaju gerilskim sukobom dok ne saznaju za realnost na terenu;
7. i što je najvažnije, ugrozili su američke trupe bez ikakvog ozbiljnog, a kamoli vitalnog, američkog interesa.

Bilo koji od ovih propusta trebao bi biti dovoljan da poništi odluku Washingtona i NATO-a o inauguraciji rata protiv Jugoslavije. Oni zajedno pokazuju da su Klintonova administracija i njeni saveznici počinili najveću spoljnopolitičku grešku u poslednjih dvadeset godina, nadmećući sovjetsku odluku o invaziji na Afganistan. Ovaj esej će redom analizirati svaki od propusta administracije. [Kraj 71. stranice]

1.Administracija je ilegalno krenula u rat, . .

Uz svu svoju humanitarnu retoriku, Washington i njegovi saveznici su dosledno delovali bezakonito. Pretnja upotrebom sile protiv Jugoslavije ako ne pristane na diktat iz Rambujea bila je dovoljno sumnjiva. Nije postojao međunarodni princip koji je ovlastio države NATO-a da bombarduju Beograd ako ne vide mudrost u preferiranom etničkom sporazumu Vašingtona. Naprotiv, Međunarodna konvencija o ugovorima iz 1980. poništava sporazume postignute prinudom.

Mnogo je gore, međutim, bilo sprovođenje pretnje i inauguracija rata protiv druge suverene države. Pri tome je predsednik delovao jednostrano, bez odobrenja Kongresa, kako to zahteva Ustav SAD. On je odbrambeni savez pretvorio u oruđe ofanzivnog rata, narušivši njegovu osnovnu svrhu. A Vašington je pokrenuo agresivnu vojnu akciju kršeći Povelju Ujedinjenih nacija, koja obavezuje članice NATO-a ništa manje od drugih država.

Iako se činilo da je administracija verovala da su svi ovi zahtevi zastareli u današnjem svetu, opasna posrtanja administracije na Kosovu ilustruje zašto rat treba da zahteva odobrenje Kongresa, zašto NATO treba da ostane odbrambeni savez i zašto Povelja UN-a ispravno zabranjuje agresivni rat, bez obzira na navodno iskazane dobre namere. Suverene države ne donose ništa važniju odluku od odlaska u rat, a o odlukama da to učine treba da se raspravlja naširoko, a oni koji ih donose treba da budu široko odgovorni. Organizaciju stvorenu da zaštiti koaliciju poliglota od hegemonističke agresije nije lako pretvoriti u regionalnog policajca. Konačno, zabrana UN protiv promiskuitetne međunarodne intervencije predstavlja jednu barijeru, ma koliko slabu, za širenje sukoba.

Kao i njegovi prethodnici, Bill Clinton se opirao svakom pokušaju ograničavanja njegovih ratnih ovlasti. Krajem 1993. godine tvrdio je da “Ustav ostavlja predsedniku, iz dobrih i dovoljnih razloga, konačnu vlast za donošenje odluka”. 3 Presedani za ovo su mnogi, koji sežu do Richarda Nixona i Harryja Trumana, i, zaista, mnogo dalje. [Kraj 72. stranice]

Američki osnivači, međutim, nameravali su krenuti drugim putem. Član 1, st. 8(11) Ustava SAD, na koji se predsednik zaklinje na vernost, kaže da će „Kongres imati moć . . . objaviti rat.” Predsednik je vrhovni komandant, ali on treba da ispunjava svoje obaveze pod kontrolom Kongresa. U to nema sumnje.

James Madison je 1793. godine napisao da je neophodno pridržavati se “temeljne doktrine ustava da je vlast za objavu rata u potpunosti i isključivo poverena zakonodavnoj vlasti”. 4

Kada je Pierce Butler iz Južne Karoline formalno predložio da se predsedniku da ovlasti da započne rat, Elbridge Gerry iz Massachusettsa je rekao da “nikada nije očekivao da će u republici čuti predlog da se izvršna vlast ovlasti da objavi rat”. 5 Butlerov predlog je brzo odbijen.

Kako je objasnio Džordž Mejson iz Virdžinije, predsedniku „nije bezbedno poveriti“ moć odlučivanja o ratu. Mejson je stoga favorizovao „blokiranje, a ne olakšavanje rata“. 6 Džejms Vilson, iako zagovornik snažnog predsedništva, s odobravanjem je primetio da novi ustavni sistem „neće nas gurnuti u rat“. Umesto toga, „on je izračunat da nas od njega zaštiti. Neće biti u moći nijednog čoveka, niti bilo kog tela, da nas dovede u takvu nevolju“. 7 Slično tome, Tomas Džeferson je napisao da „smo već dali... jednu efikasnu kontrolu psu rata delegiranjem moći puštanja na slobodu“. 8

Naravno, uvek će biti sivih zona, ali postojanje nekih nejasnih slučajeva ne znači da ne postoje nedvosmisleni slučajevi u kojima je potrebna saglasnost Kongresa, kao što je pokretanje agresivnog rata protiv Jugoslavije. Zaista, ovo je posebno lak slučaj, jer nije pretrpan rezolucijama UN i tvrdnjama o ugroženoj američkoj bezbednosti. Na ustavnoj konvenciji, Rodžer Šerman iz Konektikata [Kraj stranice 73] je primetio da „izvršna vlast treba da bude u mogućnosti da odbije, a ne da započne rat“. 9 Pa ipak, predsednik Klinton je jednostavno objavio svoj plan da napadne, bez provokacije, drugu naciju, bez nagoveštavanja Kongresu.

Nezakonitost administrativnog ratovanja prevazilazi američki zakon. Prema sopstvenim uslovima, NATO je odbrambeni savez. Članovi su objasnili da je stvoren u svrhu odvraćanja, a ne započinjanja rata. Preambula sporazuma potvrđuje „želju saveznika da žive u miru sa svim narodima i svim vladama“ i podršku „ciljevima i principima Povelje Ujedinjenih nacija“, koja zabranjuje agresivni rat. U sporazumu NATO-a se dalje navodi da će se „oružani napad na jednog ili više njih... smatrati napadom na sve njih“ i da će oni ostvariti svoje pravo na samoodbranu prema Povelji UN.

Kada je Senat glasao za proširenje NATO-a 1998. godine, dodao je, uz malo rasprave, i „druge misije kada postoji jasan konsenzus među njegovim članicama da postoji pretnja bezbednosti i interesima članica NATO-a“.10 Čak i ovde, međutim, potrebno je preterati da se sugeriše da je NATO ovlašćen da napadne Jugoslaviju.

Naravno, agresivni ratni entuzijasti, poput Karolove Kraljice srca, veruju da reči znače šta god kažu da znače. Izgleda da Beograd nije predstavljao pretnju nijednoj okolnoj zemlji, a kamoli članici NATO-a, ali se tvrdilo da bi se sukob na Kosovu mogao proširiti, potkopavajući stabilnost Evrope. Iako postoji teoretski zamisliv lanac koji povezuje gerilski rat malih razmera na periferiji Evrope sa bezbednošću vodećih svetskih industrijskih sila, on je dug, zamršen i potpuno neverovatan. U stvari, lanac od rade funkcioniše samo kada Zapadna Evropa odluči da direktno interveniše.

Prihvatanje argumenta da kršenja ljudskih prava van teritorije NATO-a podrazumevaju „interese“ NATO-a rezultiralo bi nestandardnom opravdanom intervencijom bilo gde ni za šta. Niti prolazi test sramote kada članica NATO-a Turska preduzme slično brutalno ponašanje u suzbijanju kurdskih pobunjenika. Ako bi podržavanje zaštite etničkih manjina [Kraj stranice 74] bio ozbiljan evropski interes koji bi opravdao vojnu akciju, NATO bi se koncentrisao na Ankaru, a ne na Beograd.

Rat takođe krši najosnovnije principe međunarodnog prava sadržane u Povelji UN. Kao udruženje suverenih država, organizacija priznaje da su granice nepovredive. Prema članu 2 Povelje, vojna sila se ne može koristiti protiv zemlje, osim ako ta nacija sama nije upotrebila silu: „Sve članice će se uzdržati... od... upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta... bilo koje države.“ Iako NATO može da deluje uz saglasnost UN, član 53 navodi da „regionalne agencije neće preduzimati nikakvu akciju... bez odobrenja Saveta bezbednosti“.

Zemlje NATO-a nisu se obratile UN, jer su znale da ne mogu dobiti njihovo odobrenje zbog veta Kine i Rusije. Ambasador Peter van Valsum, holandski predstavnik u UN, objasnio je: „Ako, zbog krutog tumačenja koncepta domaće nadležnosti od strane jedne ili dve stalne članice, takva rezolucija nije moguća, ne možemo sedeti skrštenih ruku.“ 11 Međutim, član 25 Povelje UN navodi da se članice „slažu da prihvate... odluke Saveta bezbednosti“. Činjenica da se zemljama NATO-a ne sviđa odluka UN u ovom slučaju — za razliku od odluka donetih u vezi sa Irakom, recimo — ne daje im ovlašćenje da krše povelju.

Naravno, neki savremeni pravni teoretičari tvrde da suverenitet nije apsolutan i da treba praviti izuzetke u humanitarne svrhe. To je privlačna ideja, ali pokreće ozbiljna praktična pitanja - posebno verovatnoću širenja sukoba na nepredvidive načine, kao što su akcije NATO-a na Kosovu. Intervencija u inače ograničenim sporovima ih automatski internacionalizuje i često proširuje. Štaviše, čak i ako bi se takav izuzetak usvojio, on se ne bi odnosio na Kosovo. Pre intervencije NATO-a u ime pobunjenika kosovskih Albanaca, građanski rat na Kosovu se teško mogao uporediti sa drugim međunarodnim požarima. Broj smrtnih slučajeva u milionima (Angola, Sudan, Ruanda i Tibet); stotine hiljada (Burundi, Istočni Timor, Liberija i Mozambik); i desetine hiljada (Čečenija, Kongo, Kašmir, Šri Lanka i Turska) [Kraj strane 75] su uobičajeni. Procenjeni broj žrtava od dve hiljade na Kosovu tokom dvanaest meseci čak je premašen brojem žrtava u sektaškom nasilju u Severnoj Irskoj.

Osnivači su dali Kongresu ovlašćenje da objavi rat jer su se plašili da će predsednici učiniti upravo ono što rade danas – redovno uvlačeći naciju u prekomorske sukobe koji imaju najviše tangencijalne veze sa američkom bezbednošću. Po istom principu, sumorno iskustvo na Kosovu potvrđuje status NATO-a kao odbrambenog saveza i zabranu agresivnog rata Poveljom UN. Različite nacije Evrope su se mogle ujediniti kako bi odvratile sovjetsku agresiju; malo je verovatno da će ostati ujedinjene u zadacima kao što je intervencija u građanskim ratovima na periferiji Evrope. Konačno, previše je lako izgubiti pse rata; nemoguće je kontrolisati kuda će dalje ići.

2. ...pokrenuo ničim izazvan napad na naciju koja nije prijetila Sjedinjenim Državama ili bilo kojem savezniku SAD-a, . .

Tradicionalno, rat se smatrao poslednjim sredstvom. Međutim, ova administracija sprovodi najmilitarističkiji program u najmanje dve decenije. Predsednik je koristio američke trupe da pokuša da obnovi somalijsko društvo, bombardovao je srpske pobunjenike u Bosni, upozorio na moguću vojnu akciju protiv Severne Koreje, okupirao Haiti, poslao trupe u Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju (BJRM) i Bosnu, izvodio vojne vežbe širom sveta, redovno napadao Irak i pokrenuo agresivni rat protiv Jugoslavije.

Predsednik tvrdi da Vašington ne sme dozvoliti da se mali sukobi „tinjaju i šire“, ali američka politika je dosledno propadala. Somalija je bila katastrofa; pomirenje je fantazija u Bosni; Haiti sada uživa predsedničku umesto vojne diktature; diplomatija je ono što je održavalo mir u Koreji; Irak ostaje nepokoran; a američke pretnje nisu ništa promenile na Kosovu, dok je vojna intervencija Vašingtona znatno pogoršala sukob.

Međutim, postoji fundamentalniji princip. Koji je standard za ratovanje? To jest, šta opravdava ekstremni korak oslobađanja smrti i razaranja na druge ljude? Tradicionalno, to je bila vojna pretnja Sjedinjenim Državama. Jugoslavija, međutim, nije delovala protiv Sjedinjenih Država ili bilo kog od njihovih saveznika. Priznajte da je srpski tretman Kosovara bio užasan - kao što je bio i turski tretman Kurda. Ponašanje Indonezije u Istočnom Timoru je jednako loše kao i ponašanje dvadeset drugih vlada u raznim sukobima širom sveta. Da li je rat pravi lek u ovim slučajevima?

Zaista, administracija nije pretila ratom da bi zaustavila kršenje ljudskih prava. Umesto toga, želela je da nametne poštovanje međunarodnih diktata kako bi uspostavila nestabilnu autonomnu vladu koja bi bila podržana stalnom stranom okupacijom onoga što se međunarodno smatralo nespornom jugoslovenskom zemljom.

Ako bi bilo koja druga nacija postavila takav zahtev, Vašington bi to smatrao velikom arogancijom. Da je bilo koja druga nacija postavila takav zahtev Sjedinjenim Državama - da, recimo, okupiraju Južnu Kaliforniju (Azatland za meksičke iredentiste) kako bi pratile odnose između vlade kojom dominiraju anglosaksonci i rastućeg hispanskog stanovništva - Vašington bi to video kao opravdanje za rat. Zaista, nacionalna vlada je nedvosmisleno odbacila britanske i francuske pokušaje da posreduju u građanskom ratu i pretila ratom ako te nacije priznaju Konfederaciju.

Činjenica da NATO opravdava svoje akcije humanitarnim razlozima ne menja ništa. Još od Vestfalskog mira 1648. godine, vojna intervencija preko granica je definisana kao agresija. „Ovo možda ne zvuči kao veoma uzvišeni princip, ali 350 godina to je bila osnova tog poretka koji je prvo poznavala Evropa, a zatim i ostatak sveta“, primećuje kolumnista Dejvid Frum. 12 Ovaj standard je ponudio važan, mada ograničen, način održavanja mira.

Administracija i njeni saveznici su uklonili čak i tu minimalnu barijeru. U principu, svaka agresija bilo gde može se opravdati ispravljanjem nepravde. Rusija bi mogla da izvrši invaziju na baltičke države ili Ukrajinu u ime zaštite etničkih Rusa, ili da se pomeri u Tursku da zaštiti Kurde. Kina i Pakistan mogu napasti Indiju da bi branili Kašmirce. Indija može da izvrši invaziju na Šri Lanku da bi zaštitila manjinske Tamile od vlade kojom dominiraju Singalezi. [Kraj stranice 77]

U ovim i bezbrojnim drugim slučajevima, Zapad ne bi mogao da ponudi principijelni prigovor. Naravno, Sjedinjene Države i njihovi saveznici bi mogli da se raspravljaju o tome da li kršenja ljudskih prava opravdavaju oružanu intervenciju. Ali ako dve hiljade mrtvih na Kosovu zahteva rat, koji građanski rat, oružana pobuna ili sektaški sukob ne zahteva intervenciju? U svakom slučaju, NATO ne bi imao pravo da se žali, pošto je potvrdio svoje pravo da bude sudija i porota na Kosovu.

Zagrevanje u ime mira je oksimoron. Vašington bi trebalo da ograniči ovu najozbiljniju pretnju na najozbiljniju opasnost. Bombardovanjem Jugoslavije zbog neprihvatanja plana rešenja koji je preferirala administracija, predsednik je trivijalizovao rat, najmonstruozniju ljudsku akciju.

3...okrenuo je humanitarizam naglavačke, . .

Često se govori da je svet opasno mesto, i svakako jeste, mada ne posebno za Sjedinjene Države. Većina članica industrijalizovanog Zapada, posebno Amerika, je u miru.

Nažalost, sukobi potresaju mnoge druge zemlje širom sveta. Svet je bio svedok masovnih ubistava u Burundiju, Kambodži, Ruandi, Sudanu i Ugandi; brutalnih pobuna u Angoli, Kongu, Etiopiji, Liberiji, Mozambiku, Sijera Leoneu i Šri Lanki; krvavih ratova između Jermenije i Azerbejdžana, Etiopije i Eritreje, Etiopije i Somalije, i Indije i Pakistana; beskrajni građanski rat u Avganistanu; nasilne separatističke kampanje u Indoneziji (Istočni Timorci), Iraku (Kurdi), Meksiku (Čijapas), Severnoj Irskoj (irski katolici), Rusiji (Čečeni), Španiji (Baski) i Turskoj (Kurdi); i razni sukobi u Alžiru, Burmi, Gruziji, Indiji, Tadžikistanu, Tibetu i drugde.

Onda je tu Kosovo. Nesumnjivo je da je situacija tragična – jedina konstanta gerilskih pobuna i građanskih ratova je njihova brutalnost, sa obe strane. Srpska vlada je izazvala značajne civilne žrtve na Kosovu, ali njeno ponašanje ne postoji u vakuumu. U junu 1998. godine, jedan američki diplomata u Beogradu mi je rekao: „Ako ste Srbin, onda da, OVK [Oslobodilačka vojska Kosova] je teroristička organizacija.“ Svaki ciklus nasilja iznedrio je drugi. [Kraj strane 78]

Posledice patnje Kosovara su očigledne, ali, barem dok se NATO nije intervenisao, borbe na Kosovu teško da su dostigle status zločina. Svakako nisu predstavljale genocid, termin koji se rutinski koristio bezobzirno. Samo u Sijera Leoneu u januaru je poginulo najmanje tri puta više ljudi nego na Kosovu 1998. godine. Skoro isto toliko ljudi je poginulo u trodnevnoj bici između tamilskih gerilaca i vlade Šri Lanke prošle jeseni kao i na Kosovu tokom cele 1998. godine. Po bilo kom normalnom standardu, događaji na Kosovu bili su manje važni od onih u mnogim drugim zemljama širom sveta.

Zaista, moralizovanje od strane administracije i NATO-a je nemoguće shvatiti ozbiljno. Vašington i vodeće evropske vlade su obično spremni da tolerišu genocid i masovna ubistva širom sveta. Zapad je takođe uvek spreman da ignoriše brutalne građanske ratove i antisecesionističke kampanje koje vode saveznici. Članice NATO-a se uvrede samo kada druge nacije igraju po istim pravilima.

Godine 1991, Zapad je podsticao raspad Jugoslavije. Tada su Sjedinjene Države i Zapadna Evropa odlučile da Srbi nemaju pravo da se otcepe od Hrvatske i Bosne, od kojih je potonja postala poprište posebno krvavog sukoba. NATO je na kraju pozajmio svoje vazduhoplovstvo muslimanima u Bosni i pomogao u nametanju bizarnog Dejtonskog sporazuma, prema kojem je tri antagonističke grupe trebalo da žive zajedno u veštačkoj državi kojom vladaju međunarodne birokrate. Isto licemerje se dešava na Kosovu - Vašington bezrezervno podržava Britaniju, Španiju i Tursku, na primer, u nasilnim sukobima sa nasilnim separatistima; ne vrši pritisak na BJRM da ponudi autonomiju svojim etničkim Albancima; i ignoriše masovno nasilje gotovo svuda širom sveta.

Uporedite politiku SAD prema Kosovu i Turskoj. Slobodan Milošević je demagoški nasilnik, ali, u stvari, ponašanje njegove vlade prema Albancima ne podseća na ponašanje Turske, članice NATO-a i saveznika SAD, koja učestvuje u napadu na Jugoslaviju, prema Kurdima. Međutim, administracija nije izrazila bes, nije zahtevala okupaciju, nije pokrenula bombardovanje. Iako Amerika ne mora da deluje svuda ako želi da sprovodi politiku humanitarne intervencije, neki objektivni standardi su svakako neophodni. Administracija nije ništa artikulisala. U praksi, izgleda da je Vašington spreman da upotrebi vojnu silu pod tri uslova: [Kraj strane 79]

oni koji su ubijeni su beli Evropljani;
percipirani agresor nije saveznik SAD; i
postoji zasićenje medijskog izveštavanja o sukobu.

Ovo čini sprdnju humanitarnim pretenzijama koje iznose zapadni lideri. To je cinizam, a ne dobročinstvo.

Osim toga, nema ničeg saosećajnog u slanju drugih u borbu. Jedno je tražiti od mladića (a sada i mladih žena) da rizikuju svoje živote za svoju političku zajednicu. Sasvim je druga stvar za ratnike u foteljama da umru ispravljajući međunarodne nepravde za druge nacije.

Neprincipijelni humanitarizam administracije stvara i ozbiljne praktične probleme. Ima tendenciju intenziviranja lokalnih sukoba. Na primer, kosovski lideri shvataju važnost pozitivnog medijskog izveštavanja. Savetnik kosovskog lidera Ibrahima Rugove, Alush Gashi, priznao mi je u junu 1998. da izgledi za intervenciju NATO-a „zavise od toga kako gledamo na CNN-u. Ljudi moraju da vide žrtve u svojim dnevnim sobama.” Albanska dijaspora takođe prepoznaje važnost političkog lobiranja, nečeg što se tradicionalno povezuje sa željom za subvencijama farmama kod kuće nego sa kampanjama bombardovanja u inostranstvu. Dakle, složenim stranim događajima manipulišu strane strane i domaći interesi u cilju političkog cilja, u ovom slučaju intervencije SAD.

U svakom slučaju, intervencija NATO-a na Kosovu je nemerljivo pogoršala humanitarnu situaciju. Alijansa je pretvorila ograničenu tragediju u rasprostranjenu katastrofu, pošto je Beograd odgovorio na zapadnu agresiju ubijanjem stotina do hiljada Kosovara i pretvaranjem stotina hiljada Kosovara u izbeglice. Savezničko bombardovanje izazvalo je opsežna razaranja na Kosovu, ubijajući jugoslovenske civile i pretvarajući njihovu naciju u ruševine. Portparol Pentagona Ken Bejkon bio je primoran rano da prizna da je „teško . . . reći da smo sprečili  jedan čin brutalnosti.” 13

4. .... produbljena evropska zavisnost od Sjedinjenih Država, . .u

NATO je proslavio pedesetu godišnjicu 1999. godine. Nakon uspešnog odvraćanja sovjetske agresije, njegove članice se pitaju šta da rade sa alijansom? [Kraj strane 80] Više ne postoji hegemonistička pretnja koja zahteva američku pomoć Evropi. Čak i jastreb poput Vilijama Kristola iz Vikli Standarda priznaje da se nijedna uporediva pretnja Sovjetskom Savezu „neće pojaviti još mnogo godina, ako ne i decenija“. 14

Štaviše, Zapadni Evropljani su potpuno sposobni da se nose sa Moskvom sada i u budućnosti. Evropska unija ima ukupno preko 400 miliona stanovnika, bruto domaći proizvod veći od 8 milijardi dolara i kombinovanu vojsku od preko milion vojnika. Dodajte višejezične nacije Centralne i Istočne Evrope i zadatak sa kojim se suočava čak i oživljena Rusija postaje nepremostiv.

Predstavnici NATO-a stoga moraju da osmisle nove dužnosti za alijansu, situacija koja je doprinela kosovskom debaklu. Na apsurdnom nivou, neki analitičari su se zalagali za rat kako bi se sprečilo da jugoslovenski građanski rat upadne u proslave godišnjice NATO-a. Na primer, početkom 1999. godine, Robert Hanter iz korporacije Rand žalio se da „ako se borbe na Kosovu nastave nesmanjenom težinom do samita NATO-a povodom pedesete godišnjice u Vašingtonu u aprilu, fokus neće biti na njegovom novom strateškom konceptu ili velikim vizijama. Kosovo će zaseniti i proslavu prošlosti i planove za budućnost“. 15 Teško je zamisliti gore opravdanje za vojnu akciju: poslati mlade ljude u rat kako bi ostali mogli da igramo celu noć.

Drugi, sa samo malo manje stida, zagovarali su intervenciju na Kosovu kao sredstvo da se alijansi pruži novi razlog postojanja koji će zameniti njenu ulogu antisovjetskog sredstva odvraćanja. „Ako NATO ne može da odgovori na ovaj izazov i da ga pobedi“, pita Kristol, „zašto alijansa još uvek postoji?“ Bez pobede na Kosovu, tvrdi on, „NATO će prestati da bude ozbiljan savez“. 16 Slično tome, brine Džošua Muravčik iz Američkog instituta za preduzetništvo, „NATO će biti potonut ako izgubi“. 17 Kolumnista Džim Hogland iz Vašington posta tvrdi da bi „[Kosovsko] povlačenje uništilo savez“. 18 Penzionisani američki diplomata Morton Abramovic kaže da bi svako povlačenje „bilo smrtonosni udarac NATO-u“. 19 [Kraj strane 81]

Ali nema razloga pretpostaviti da NATO nije mogao da sačuva svoju centralnu odbrambenu ulogu bez obzira na ishod na Kosovu. Evropljani će i dalje imati snažan podsticaj da se organizuju za sopstvenu odbranu, a Rusija će i dalje imati snažan podsticaj da ne ugrožava njihovu bezbednost. Ono što će trpeti kredibilitet NATO-a je percepcija da je spreman da pokuša da reši beskrajne i marginalne sukobe koji su van tog područja. Ali organizacija ne bi trebalo da pokušava to da uradi. Zaista, NATO je prvobitno zamišljen kao organizacija za odvraćanje i dobijanje ratova. On okreće svrhu saveza naglavačke da bi zagovarao ratovanje radi samoočuvanja. Savez je postao cilj, a rat sredstvo.

Međutim, još važnija za Sjedinjene Države je američka vojna uloga u Evropi. NATO je stvoren pre pola veka da bi obezbedio odbrambeni štit iza kojeg bi Evropljani mogli da se obnove. Savez nikada nije bio namenjen da obezbedi trajnu subvenciju, posebno mnogoljudnim i prosperitetnim državama nakon što je suprotstavljena hegemonistička pretnja nestala. Nije imalo smisla da Sjedinjene Države preuzmu vođstvo na Kosovu, jer su događaji tamo očigledno važniji za Evropu nego za Ameriku.

Naravno, Evropljani možda nisu reagovali, i u očima nekih, ovo nevoljstvo da se deluje pokazuje neophodnost američkog vođstva. Međutim, delovanjem kada Evropljani odluče da ne deluju, Sjedinjene Države garantuju kontinuiranu evropsku pasivnost. Sve dok mogu da nateraju Vašington da subvencioniše njihovu odbranu i smiri njihove sukobe, nemaju podsticaj da se same organizuju. Zapravo, očigledno je protiv njihovog interesa da rešavaju problem bez Amerike, jer bi to obeshrabrilo američki paternalizam u budućnosti.

Umesto da stalno izvlači Evropu iz njenih problema – problema koji, za razliku od prošlosti, ne ugrožavaju njeno samo postojanje – Amerika bi trebalo da pokaže čvrstu ljubav i oslobodi Evropljane da sami donose odluke i snose posledice. Ako Sjedinjene Države to ne učine, zauvek će biti taoci lokalnih sukoba koji su irelevantni za američke interese. Neka Zapadni Evropljani rešavaju probleme Balkana, i bilo gde drugde, ako misle da je to vredno cene. [Kraj strane 82]

.5.....pokušali su da nametnu veštačko, spoljno rešenje zaraćenim stranama, . .

Uprkos humanitarnim pretenzijama NATO-a, alijansa je zapravo intervenisala kako bi nametnula svoje preferirano rešenje Kosovu. Vašington i ostali su razvili sporazum od skoro stotinu stranica koji je utvrdio niz komplikovanih vladinih institucija i zamršenih procesa sprovođenja. Plan je mogao biti kreativan odgovor na pitanje na završnom ispitu na pravnom fakultetu; nije predstavljao težnje albanskog ili srpskog naroda. Kao takav, sistem bi bio inherentno nestabilan i mogao bi se održati samo pod stalnom stranom okupacijom. Otuda pokušaj nametanja sile. Diktat administracije nikada nije imao šanse. Jedan zapadni diplomata izrazio je zbunjenost zbog Miloševićevog odbijanja da potpiše: „On je odvojen od stvarnosti.“ Zaista, zvaničnik se žalio da „smo došli do ivice smirivanja“. 20

Ali očigledno je da su on i njegove kolege bili odvojeni od stvarnosti. Sporazumi iz Rambujea praktično nisu ništa ponudili Jugoslaviji. Uticaj Beograda na pokrajinu bio bi zanemarljiv, dok bi Kosovo moglo da učestvuje u jugoslovenskoj nacionalnoj politici. Plan je nudio nezavisnost Kosova u ratama: posle tri godine, pokrajina bi ili bila slobodna ili bi OVK nastavila gerilsko ratovanje. Uprkos uslovima iz Rambuža, nije bilo šanse da NATO trupe idu od vrata do vrata kako bi razoružale OVK, a čak i da jesu, gerilci su mogli da čekaju u severnoj Albaniji. Štaviše, Beograd je morao da prihvati opsežnu okupaciju svoje teritorije od strane oružanih snaga zemalja koje su pretile da će ga napasti — i da tim trupama odobri pravo slobodnog prolaza kroz celu zemlju, čineći Jugoslaviju u suštini okupiranom teritorijom. Nijedna nacija sa imalo samopoštovanja nije mogla da pristane na takve uslove.

Iskustvo u Bosni, naciji koja postoji samo u mašti zapadnih zvaničnika, trebalo je da posluži kao upozorenje. Upravo je Bosna ta koja „oživljava našu politiku prema Kosovu“, rekao mi je Nikolas Berns, ambasador SAD u Grčkoj, tokom putovanja u Atinu ranije 1999. Berns je rekao da je Klintonova administracija „naučila veoma gorku lekciju u bosanskom ratu, da ako diplomatija nije često povezana sa pretnjom silom ili spremnošću da se upotrebi sila u nestabilnom okruženju poput ovog [Kosova], diplomatija je često neefikasna“. 21

Ipak, Vašington je ohrabrivao muslimane da unište Lisabonski sporazum, koji bi rešio bosanski sukob pre najgorih borbi. Štaviše, Srbi su se učvrstili u Dejtonu prvenstveno zato što se ravnoteža snaga na terenu pomerila ka Hrvatima i muslimanima. Iako su Sjedinjene Države potrošile 12 milijardi dolara i okupirale Bosnu četiri godine, Dejtonska šema je propala. Kao što kaže moj kolega iz Instituta Kato, Gari Dempsi, „Reintegracija je u zastoju. 22 Nacionalisti dominiraju politikom, a izbeglice se ne vraćaju kući; malo je domaćeg ekonomskog rasta“.

Vrsta demokratije koja se uči više je Šef Tvid nego Džordž Vašington, jer Zapad jednostavno primorava Bosance da žive pod vladom koja ne predstavlja nijednog od njih. Takozvani visoki predstavnik u Bosni, Karlos Vestendorp, izabrao je takozvanu valutu i ​​zastavu. Ranije 1999. godine, Vestendorp je smenio izabranog predsednika Republike Srbije. Nije iznenađujuće što nema lokalne podrške za ovu „zemlju“ nametnutu spolja, i nema kraja na vidiku misiji koja je prvobitno trebalo da traje samo godinu dana. Povlačenje američkih trupa, upozorava Klintonova administracija, dovelo bi do kolapsa Bosne.

6......pokušao je da mikro-upravlja gerilskim sukobom dok nije saznao za stvarnost na terenu, . .

Nema boljeg dokaza preterane arogancije administracije od njenog verovanja da može da fino podesi svoju intervenciju u ogorčenom građanskom ratu u nestabilnom regionu. Administracija je očigledno verovala da NATO može dovoljno snažno da pritisne Jugoslaviju da nametne autonomiju Kosovu, a da nije dovoljno jak da donese nezavisnost. Tada je NATO pomislio da može [Kraj strane 84] da započne rat i da sukob ograniči na Kosovo. Dovoljno je teško osmisliti takav program u teoriji, a kamoli ga sprovesti u praksi.

Prvo, bilo je neizbežno da će obezbeđivanje vazdušne moći OVK povećati pritisak ne samo na nezavisno Kosovo, već i na veliku Albaniju, uključujući Kosovo, državu Albaniju, zapadnu BJRM, istočnu Crnu Goru i možda mnogo više. Koliko god brutalna bila jugoslovenska politika na Kosovu, Beograd nije imao ekspanzionističke ambicije. Naprotiv, jednostavno je pokušavao da zadrži ono što je imao. OVK je, nasuprot tome, bila najdestabilizujuća sila u regionu.

Agenda OVK je bila jasna. Portparol Jakup Krasnići je 1998. godine rekao da se njegova organizacija „bori za oslobođenje svih okupiranih albanskih teritorija“, uključujući zapadni deo BJRM, čije stanovništvo čini jedna četvrtina Albanci, „i njihovo ujedinjenje sa Albanijom“. 23 Malo je verovatno da će čak i umereno političko rukovodstvo Kosova prihvatiti autonomiju, bez obzira na formalnosti bilo kakvog sporazuma. Mnogi stanovnici Albanije, iz koje regruti i zalihe za OVK stižu na Kosovo, i veliki deo međunarodne albanske dijaspore, iz koje finansijska podrška teče na Kosovo, takođe podržavaju ovu širu agendu.

Protesti administracije protiv nezavisnosti Kosova nisu učinili ništa da uguše transnacionalna etnička osećanja. Pretnja vazdušnim napadima očigledno je pomogla cilju nezavisnosti Kosova. Izbor Roberta Doula za izaslanika albanskim pregovaračima takođe je poslao jasan signal o naklonosti administracije albanskoj stvari. Sprovođenje Rambujea bi samo postalo nova polazna tačka za borbu za nezavisnost Albanije.

Ako je bilo verovatno da će se Rambuje pokazati destabilizujućim, rat će sigurno biti. Sukobi se ne samo da gotovo neizbežno razvijaju na nepredvidive načine, već obično eskaliraju i uvek nepopravljivo menjaju status kvo. Nije bilo ništa loše u administraciji koja se nadala najboljem. Ali verovanje da je najbolji slučaj ne samo verovatan, već i siguran, a neposedovanje bilo kakvog spremnog plana za nepredviđene situacije bilo je krivično nemarno, čak i bezobzirno. [Kraj strane 85]

7..i dovesti američke trupe u opasnost bez ikakvog ozbiljnog, a kamoli vitalnog, američkog interesa..

Da parafraziram nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka, Balkan nije vredan kostiju nijednog zdravog američkog strelca. Jugoslavija očigledno nije predstavljala direktnu pretnju Sjedinjenim Državama ili bilo kom savezniku SAD.

Neki tvrde da postoje indirektne opasnosti: neaktivnost rizikuje još jedan kontinentalni, ako ne i globalni, sukob. Bivši nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel tvrdi: „Mora se učiniti sve kako bi se osiguralo da još jedan strašan požar ne eksplodira u Evropi.“ 24

Međutim, paranoična je fantazija zamisliti samu Srbiju kako započinje takav sukob. Samo ako bi se pridružile druge zemlje, rat bi mogao postati ozbiljan.

Strah od šireg sukoba bio je, naravno, isti argument koji se koristio za opravdanje zapadne intervencije u Bosni. Ipak, jugoslovenski građanski rat, koji se vodio od Slovenije preko Bosne, trajao je duže od Prvog svetskog rata, a da se nije proširio van Jugoslavije. Čak i da se sukob na Kosovu proširio na Albaniju i BJRM, nijedna velika sila se ne bi pridružila, za razliku od Prvog svetskog rata. Najgori slučaj bio je grčko-turski rat, ali nijedna zemlja nije bila zainteresovana da interveniše u Jugoslaviji. Ako Ankara i Atina razmene udarce, mnogo je verovatnije da će to biti oko egejskih ostrva, Kipra ili pretenzija na teritorijalno more.

Možda najstrašniji aspekt NATO-ove intervencije na Kosovu jeste to što ona oponaša Prvi svetski rat. Tada su saveznici iskoristili atentat u Sarajevu kao izgovor da prošire rat na sve velike sile u Evropi, Japan i Sjedinjene Države. Tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, nasuprot tome, svaka od ovih zemalja je ostala po strani. Međutim, na Kosovu je NATO intervenisao, suočavajući se sa Rusijom.

Kao što je ranije napomenuto, NATO-ova intervencija u ime OVK je prirodno ohrabrila zagovornike velike Albanije. Takođe je oslabila Jugoslaviju u odnosu na potencijalne antagoniste Beograda, posebno Albaniju, Bosnu i Hrvatsku. Rezultat će verovatno biti dalji krugovi nasilja, bez obzira na rešenje trenutnog sukoba. [Kraj strane 86]

U svakom slučaju, balkanska nestabilnost je evropski, a ne američki problem. Sjedinjene Države imaju vitalni interes da spreče neprijateljsku hegemonističku silu da dominira Evropom. Vašington nema ni najmanji interes da spreči Evropu da se nosi sa balkanskim ostacima koji su ostali iz Hladnog rata. Nestabilnost na periferiji Evrope ima i druge posledice - ekonomske i kulturne, na primer - ali su minimalne. Nazvati ovo vitalnim interesom, kao što to čini administracija, sugeriše da ona nije sposobna da odredi prioritete.

Zaista, intervencija na Balkanu rizikuje gubitak daleko važnije igre u kojoj učestvuje Rusija. Budući razvoj Moskve ostaje neizvestan i zabrinjavajući. Međutim, napadi NATO-a na Jugoslaviju, koja deli dugogodišnje slovenačke veze sa Rusijom, znatno su pogoršali ruske tenzije koje su već rasplamsale širenje NATO-a. Još je zabrinjavajuće to što spremnost Amerike da se meša u oblasti od ozbiljnog, ako ne i vitalnog, interesa za Rusiju (uključujući Zakavkazje) rizikuje rasplamsavanje domaćeg nacionalizma, čime se podstiče razvoj manje kooperativnog režima u Moskvi. Ova posledica je očigledna u naglom porastu antiamerikanizma u Rusiji.

Iako dominacija Vašingtona ostaje nesmanjena, kontinuirana arogancija SAD – verovanje da se svaka druga nacija može tretirati kao da je beznačajna i da joj se kaže šta da radi – verovatno će stvoriti labavu, ali sve veću koaliciju država odlučnih da se odupru američkoj hegemoniji. Kina, Francuska, Indija i Rusija su očigledni kandidati; izgledi da Vašington pokuša vojno da nametne svoju volju brojnim malim zemljama verovatno će stvoriti još više pristalica.

Zaključak

Nalazimo se usred pokušaja da se nosimo sa veoma komplikovanom situacijom“, objasnila je Olbrajtova pre odluke NATO-a da krene u rat.25 Ali ona i njene kolege nikada nisu razumeli te komplikacije. Zaista, teško je zamisliti okolnost u kojoj bi američka vojna intervencija bila manje prikladna. Nije iznenađujuće da su zvaničnici NATO-a pogrešili na svakom koraku.

Rezultat bi trebalo da pruži otrežnjujuću lekciju vladama širom [Kraj stranice 87] NATO-a. Vilsonovo ratno huškanje nije ni poželjno ni ostvarivo. Ove vlade bi trebalo da se koncentrišu na očuvanje mira koji imaju sreće.

Ovo posebno važi za Sjedinjene Države, sa njihovom istorijskom tradicijom neintervencije. Kao što je državni sekretar Džon Kvinsi Adams primetio u devetnaestom veku, Amerika bi trebalo da bude dobrotvor slobode i nezavisnosti svih, ali „ne mora da ide u inostranstvo u potrazi za čudovištima koje treba uništiti“. To bi, upozorio je, uništilo osnovne vrednosti koje razlikuju Sjedinjene Države: „Osnovne maksime njene politike bi se neprimetno promenile od slobode do sile. Ona bi mogla postati diktator sveta.“ Ona više ne bi bila vladarka svog duha.“ 26

_________________________________

Fusnote
1. Citirano u Michael Hirsh i Mark Dennis, “Balk in the Balkans”, Newsweek , 8. mart 1999, 26.
2. Ibid.
3. Citirano u Doug Bandowu, “Clinton Steped From Constitutional Limits”, Los Angeles Times , 30. april 1999., B7.
4. Citirano u Jack Germond i Jules Witcover, "Objaviti rat ili ne—ustavnu krizu?" San Diego Union , 14. decembar 1998, B11.
5. Citirano u Leon Friedman i Burt Neuborne, “The Framers on War Powers”, New York Times , 27. novembar 1990., A23.
6. Ibid.
7. J. Elliott, comp., Debate u nekoliko državnih konvencija o usvajanju federalnog ustava prema preporukama Opće konvencije u Filadelfiji 1787. (Cumberland, Va.: J. River, 1989).
8. Citirano u Francis Wormuth i Edwin Firmage, To Chain the Dog of War: The War Power of Congress in History and Law , 2d ed. (Chicago: University of Illinois Press, 1989), 299.
9. Citirano u Robert Turner, “Constitutional Controversy”, Washington Post , 23. decembar 1990., C5.
10. Brian Mitchell, "NATO u 50: rođendan ili sahrana?" Investors' Business Daily , 26. april 1999., A30.
11. Citirano u Associated Pressu, “Legalnost NATO napada zasnovanog na nepisanom principu”, 25. mart 1999.
12. David Frum, “Vestfalsko pravilo može i radi”, National Post (Toronto), 27. mart 1999., B8.
13. Citirano u Mary McGrory, “Commander in Cleats”, Washington Post , 1. april 1999., A3.
14. William Kristol, “Zašto NATO postoji?” Washington Times , 5. april 1999., A17.
15. Citirano u Doug Bandowu, “Bill To Be Paid . . . in a Piecemeal War, Washington Times , 21. april 1999., A16.
16. Kristol.
17. Citirano u Mitchell.
18. Jim Hoagland, “Holbrooke's Prophetic Memoir”, Washington Post , 9. april 1999.
19. Citirano u Carla Anne Robbins i Thomas E. Ricks, “Na Kosovu, Klinton smatra da se njegove opcije brzo sužavaju”, Wall Street Journal , 1. april 1999, A6.
20. Citirano u Thomasu Lippmanu, “Olbrajt je pogrešno procenila Miloševića na Kosovu”, Washington Post , 7. april 1999., A1.
21. Nicholas Burns, intervju sa autorom, Atina, 22. januar 1999.
22. Gary Dempsey, “Preispitivanje Dejtonskog sporazuma: Bosna tri godine kasnije”, Analiza politike Instituta Cato , br. 327, 14. decembar 1999., 1.
23. Citirano u Doug Bandow, “Umrijeti za Kosovo”, American Spectator , oktobar 1998, 67.
24. Citirano u Doug Bandow-u, svedočenje pred Komitetom Predstavničkog doma za međunarodne odnose, Saslušanje o ulozi SAD na Kosovu , 105. Kong., 2. sednica, 10. mart 1999, 15.
25. Citirano u Doug Bandow, “Blundering into the Balkans”, Japan Times , 22. mart 1999., 15.
26. Citirano u Burton Stevenson, ur., The Home Book of Quotations: Classical and Modern , 3d ed. (New York: Dodd, Mead and Co., 1937), 58.

Izvor