O čemu se radi u Esejima?
Bejkonovi eseji dele naslov ranije, veoma voljene knjige Mišela de Montenja. Ipak, oni se uveliko razlikuju od onih njegovog francuskog prethodnika. Montenj je topao, slobodan i često razigran. Čitaoci ga osećaju kao prijatelja. Bejkon ostaje distanciran, čak i ozbiljan, sa samo povremenim bljeskovima duhovitosti.
Ono što Bejkonove eseje čini tako dosledno pronicljivim jeste to što je, pored Makijavelija (koga je divio), Bejkon među prvim i najpronicljivijim autorima koji istražuju mračnije strane ljudske prirode bez sentimentalnosti.
Njegov prvi esej, „O istini“, počinje čuvenom opaskom upućenom biblijskom Pontiju Pilatu, rimskom guverneru koji je naredio Isusovo pogubljenje: „'Šta je istina?', pitao je Pilat u šali i nije hteo da čeka odgovor...“ Neki autori, žali se Bejkon, „uživaju u vrtoglavici i smatraju ropstvom uspostavljanje verovanja“. Oni žele da fasciniraju i zabave, a ne da obrazuju i informišu. Bejkon nije toliko „diskusivan duhovit čovek“. Njegovi eseji imaju za cilj da direktno pređu na stvar.
Zaista, ponekad se čini kao da želi da u pojedinačne pasuse (razmislite o „O nesrećama“ ili „O studijama“) ubaci više nego što mnogi pisci mogu da stanu u cele knjige. Bejkonovim rečima, skoro svaki red je namenjen „vratku kući, muškim poslovima i grudima“ - to jest, ozbiljnim brigama profesionalnog i privatnog života čitalaca.
Gustina eseja otežava precizno definisanje njegovih najdubljih namera. Tu je i raznolikost tema koje ispituje. Krećemo se od „veličine kraljevstava i imanja“, preko analiza strasti poput besa i zavisti, do domaćih briga poput braka i vaspitanja dece, bez jasnog kontinuiteta između pojedinačnih odeljaka.
Ipak, kao što njegov esej „O savetu“ jasno stavlja do znanja, cilj knjige je da vodi ljude o tome kako da žive, u svom profesionalnom ili javnom („građanskom“) i širem („moralnom“) životu.
Kada je reč o „građanskom znanju“ koje Bejkon nudi u esejima kao što je „O pregovaranju“ (renesansni pogled na umetnost sklapanja dogovora), njegova zabrinutost je prvenstveno usmerena na dvorove, aristokrate i monarhe njegovog vremena. Nekoliko ovih eseja, o raskoši i manirima elite, sada su (razumljivo) zastareli.
Ali drugi se mogu čitati kao pronicljive studije u onome što nazivamo „teorijom liderstva“. Oni se bave psihološkim i etičkim izazovima sa kojima se suočavaju ljudi na liderskim pozicijama, ako ne žele da zloupotrebe svoju moć - ili da ih drugi zloupotrebe.
Ovi eseji sadrže pronicljiva zapažanja o teškim ličnostima koje se sreću u većini organizacija: njihovim snagama i slabostima, ulogama za koje su najbolje (i najmanje) pogodni i načinima na koje mogu potkopati grupne performanse.
Što se tiče Bejkonovog morala, uprkos ponovljenim optužbama da je bio bezosećajni karijerista, on snažno piše protiv „mudrosti za čoveka samog“ ili onoga što bismo danas nazvali „egoizmom“ ili čak „sociopatijom“:
Mudrost za čoveka je, u mnogim svojim granama, perverzna stvar. To je mudrost pacova koji će sigurno napustiti kuću pre nego što se sruši. To je mudrost lisice koja tera jazavca koji je kopao i napravio joj mesto. To je mudrost krokodila koji liju suze kada je proždiru.
Bejkonovo etičko razmišljanje je u velikoj meri zasnovano na klasičnim autorima, posebno Aristotelu i stoicima. Istovremeno, on tvrdi da je najviša vrlina hrišćansko milosrđe ili filantropija, na načine koje drevni filozofi nisu mogli ni da zamisle.
Suočavanje sa tamnom stranom
Problem je u tome što dobre namere možda neće daleko dogurati u javnom životu, savetuje Bejkon, ako čovek nije svestan načina na koje takve namere mogu biti zavedene i zloupotrebljene. Za Bejkona, moramo razumeti lukavstva „tiranskih i nepravednih“ ako ne želimo da postanemo njihove žrtve, iznova i iznova:
Jer nije moguće spojiti mudrost zmije sa nevinošću Kolumbine, osim ako ljudi tačno ne poznaju sva stanja zmije; njenu podlost i njeno hodanje stomakom, njenu razvratnost i raspuštenost, njenu zavist i ubod, i ostalo; to jest, sve oblike i prirodu zla.
Zato Bejkonovi eseji uključuju ispitivanja raznih vrsta obmane i prikrivanja, detaljno opisujući trikove koje „pokretači i uticajni ljudi“ koriste da bi se promovisali, često na štetu većeg dobra.
„Lukavi ljudi“, Bejkon to lepo kaže, „su kao trgovci sitnicama“. Ako ljudi sa velikodušnijim namerama ne prepoznaju ovo „dobro“, takvi ljudi mogu naneti veliku štetu preduzećima, radnim mestima, pa čak i čitavim narodima.
Bejkon nas upozorava: „Ništa nije štetnije za državu od toga da lukavi ljudi prolaze kao mudri.“ S druge strane, biti upozoren nije isto što i biti ničija budala.
Knjiga koju treba probati, žvakati i svariti
„Neke knjige treba probati, druge progutati, a neke malo žvakati i svariti“, piše Bejkon u svojoj čuvenoj knjizi „O studijama“. Čini se da je nameravao da njegovi „Eseji“, do trenutka kada su konačno objavljeni 1625. godine, budu sve tri.
Postoje eseji velike lirske lepote, kao što su „O nesrećama“ ili, čak, „O lepoti“. U njima se može uživati gotovo samo zbog njihove poezije.
Međutim, postoje i drugi eseji koje Bejkon očigledno želi da pažljivo pročitamo, proučimo i primenimo zapažanja i savete koje daju na naše profesionalne ili javne karijere. Uz „O lukavstvu“, Bejkonovi eseji gotovo dostojni kriminologa ili forenzičkog psihologa uključuju „O smelosti“, „O ambiciji“, „O zavisti“, „O osveti“ i „O taštini“.
Bejkon takođe uključuje pronicljive političke eseje kao što je „O pobunama i nevoljama“. Ovaj duži rad identifikuje znake i korake u kojima države ne uspevaju kada ne uspeju da odbrane svoje osnovne norme i institucije od pobunjeničkih avanturista i frakcija. Znaci nevolje uključuju:
Klevete i razvratne diskurse protiv države, kada su česti i otvoreni; i slične, lažne vesti koje se često šire...
S obzirom na to da su lažne vesti danas raširene na načine koje Bejkon teško da je mogao da zamisli, čitalac 2025. godine može biti zapanjen uvidom i vizijom njegovih „građanskih i moralnih saveta“.
Četiri stotine godina kasnije, filozofski eseji lorda kancelara i dalje poučavaju i uznemiravaju.
IZ ARHIVE:
Коментари
Постави коментар