Šta je istina?“, reče Pilat šaljivo; „I ne htede da čeka odgovor.“
Svakako postoje oni koji uživaju u kolebanju i nepostojanosti i smatraju ropstvom čvrsto se opredeliti za neko uverenje, zahtevajući slobodu mišljenja isto koliko i slobodu delanja. Iako su filozofske škole takve vrste iščezle, još postoje izvesni umovi skloni raspravljanju koji pripadaju istom soju, premda u njima nema toliko životne snage koliko je bilo u njihovim antičkim prethodnicima. Ali nije samo teškoća i napor koje ljudi ulažu u pronalaženje istine, niti činjenica da istina, kada se jednom pronađe, nameće ograničenja ljudskim mislima, ono što ide u prilog laži. Tome doprinosi i prirodna, premda iskvarena, ljubav prema samoj laži. Jedan od kasnijih grčkih filozofa razmatra to pitanje i ne može da se načudi šta bi to moglo biti u laži što ljude navodi da je vole: ne zato što im donosi zadovoljstvo, kao pesnicima, niti korist, kao trgovcu, već zbog same laži. Ali ne umem da kažem. Ova ista istina jeste golo, otvoreno dnevno svetlo koje ne prikazuje maske, pozorišne prizore i trijumfe ovoga sveta ni upola tako veličanstveno i otmeno kao svetlost sveća. Istina možda može dostići vrednost bisera, koji najlepše blista na dnevnom svetlu, ali nikada neće dostići vrednost dijamanta ili rubina, koji najlepše sijaju pod različitim osvetljenjem. Mešavina laži uvek dodaje nešto zadovoljstvu. Zar iko sumnja da bi, kada bi se iz ljudskih umova uklonila isprazna mišljenja, laskave nade, lažne procene, proizvoljne maštarije i sve tome slično, umovi mnogih ljudi ostali siromašni, skupljeni i osakaćeni, ispunjeni setom, nelagodnošću i nezadovoljstvom sobom?
Jedan od Otaca, sa velikom strogošću,nazvao je poeziju vinum daemonum — „đavolskim vinom“ — jer ona ispunjava maštu, a ipak samo senkom laži. Ali nije štetna laž koja samo prođe kroz um, već ona koja u njega prodre, u njemu se ukoreni i u njemu se nastani — upravo ona o kojoj smo ranije govorili. Ipak, ma koliko stvari tako stajale u ljudskim izopačenim sudovima i sklonostima, istina, koja jedina može da sudi samoj sebi, uči nas da je traganje za istinom — njeno udvaranje i nastojanje da se ona zadobije; poznavanje istine — njeno prisustvo; a verovanje u istinu — njeno uživanje. Sve to zajedno predstavlja najviše dobro ljudske prirode. Prvo delo Božije, u danima kada je stvorio svet, bila je svetlost čula; poslednje je bila svetlost razuma; a njegovo delo na dan odmora od tog vremena do danas je prosvetlenje Duha. Najpre je udahnuo svetlost u lice materije, odnosno haosa; zatim je udahnuo svetlost u lice čoveka; i još uvek udahnjuje i uliva svetlost u lice svojih izabranih. Pesnik koji je uzdigao jednu filozofsku školu, inače nižu od ostalih, rekao je nešto izvanredno: „Zadovoljstvo je stajati na obali i posmatrati brodove koje talasi bacaju po moru; zadovoljstvo je stajati na prozoru zamka i posmatrati bitku i njene zgode dole, u podnožju.
Ali nijedno zadovoljstvo ne može se uporediti s onim koje pruža stajanje na uzvišenom vidikovcu istine — na brdu koje se ne može osvojiti i na kojem je vazduh uvek čist i vedar — i posmatranje zabluda, lutanja, magli i oluja u dolini ispod. Ali uvek tako da se taj prizor posmatra sa sažaljenjem, a ne s nadmenošću ili gordošću.“ Zaista, raj na zemlji jeste kada čovekov um deluje u ljubavi, počiva u promisli Božjoj i okreće se oko osa istine.
Pređemo li s teološke i filozofske istine na istinu u građanskim i svakodnevnim poslovima, priznaće se, čak i među onima koji je ne praktikuju, da su otvoreno i iskreno postupanje čast ljudske prirode; a da je primesa lažnosti poput dodatka u zlatu i srebru: može učiniti da metal bude pogodniji za obradu, ali mu umanjuje vrednost. Takvi zaobilazni i krivudavi putevi jesu putevi zmije, koja se nisko vuče po trbuhu umesto da hoda na nogama. Nema poroka koji čoveka tako prekriva sramotom kao kada se pokaže da je lažljiv i neveran. Zato Mišel de Montenj duhovito primećuje, kada se pitao zašto je reč „laž“ tako velika sramota i tako odvratna optužba, sledeće: „Ako se dobro razmotri, reći da čovek laže isto je što i reći da je hrabar prema Bogu, a kukavica prema ljudima. Jer laž se suočava s Bogom, a uzmiče pred čovekom.“ Zaista, zlo lažljivosti i kršenja zadate reči ne može se izraziti snažnije nego činjenicom da će upravo to biti poslednje zvono koje će prizvati Božje sudove nad ljudskim naraštajima: jer je prorečeno da, kada Hristos dođe, neće naći veru na zemlji.
II.O SMRTI
Ljudi se plaše smrti kao što se deca plaše mraka, i kao što priče pojačavaju ovaj urođeni strah kod dece, tako ga pojačavaju i kod ljudi.
Zaista, razmišljanje o smrti kao kazni za grehe i prelasku u drugi svet je sveto i pobožno; ali strah od smrti kao danka zbog prirode je kukavički...
Međutim, u pobožnom razmišljanju ponekad postoji mešavina sujete i sujeverja. U nekim verskim knjigama o mučenju tela naći ćete da čovek treba samo da pomisli na bol kada mu se vrhovi prstiju pritisnu ili stegnu instrumentima, i iz toga će lako moći da zamisli kakvi su bolovi smrti kada je celo telo trulo i u raspadanju; međutim, smrt često prolazi sa manje bola nego mučenje jednog uda; jer najvitalniji delovi tela nisu najosetljiviji.
Stoga je onaj koji je govorio samo kao filozof i običan čovek dobro rekao: Pompa mortis magis terret quam mors ipsa (Pratioci smrti su strašniji od same smrti).
Jauci i drhtanje, i bledo lice, i plačući prijatelji, i crnilo, i pogrebni obredi, i slično, predstavljaju smrt kao strašnu.
Vredi napomenuti da nema strasti u ljudskoj duši koja je toliko slaba da ne savlada i ne pobedi strah od smrti; i stoga, kada čovek ima toliko saputnika oko sebe koji je mogu pobediti u borbi, smrt nije tako strašan neprijatelj.
Osveta likuje nad smrću; ljubav je čini beznačajnom; ambicija teži ka njoj; tuga joj žuri u susret; strah je predviđa; zaista, čitamo da je nakon samoubistva cara Otona tuga (najnežnije od svih osećanja) bila toliko velika da su mnogi, kao najverniji sledbenici, dobrovoljno otišli u smrt iz saosećanja prema svom vladaru.
Seneka dodaje još više preterivanja i zasićenosti: Cogita quamdiu eadem feceris; mori velle, non tantum fortis aut miser, sed etiam fastidisus potest (Čovek je spreman da umre, iako nije ni hrabar ni jadan, već samo zato što je umoran od stalnog ponavljanja iste stvari).
Ništa manje vredno je napomenuti koliko malo približavanje smrti utiče na plemenite duhove. Cezar Avgust je umro uz pozdrav: Livia, conjugii nostri memor, vive, et vale (Zbogom, Livija, dok si živa, ne zaboravi dane našeg bračnog života). Tiberije, pretvarajući se, kako Tacit kaže za njega: Jam Tiberium vires, et corpus, non dissimulatio, deserebant (Tiberijeva telesna snaga ga je napuštala, ali je njegovo pretvaranje ostajalo). Vespazijan, u šali, sedeći na tronošcu: Ut puto Deus fio (Čini mi se da postajem Bog). Galba, rečima: Feri, si ex re sit populi Romani (Udari, ako je za dobrobit rimskog naroda), ispruživši vrat. Septimije Sever, govoreći: Adeste, si quid mihi restat agendum (Čekaj u slučaju da imam još nešto da radim) i tako dalje.
Zaista, stoici su previše pažnje posvećivali smrti i svojim ozbiljnim pripremama dali su joj strašniji aspekt. Onaj ko kraj života smatra jednim od darova prirode, bolje kaže.
Prirodno je umreti, kao što je i roditi se; i možda je za novorođenče dolazak na svet jednako bolan kao što je smrt za odraslog.
Čovek koji umire u predanom radu je poput ratnika koji je ranjen dok krv ključa u njemu i koji, neko vreme, ne oseća ranu; stoga um koji je koncentrisan i usmeren na nešto dobro zaista uklanja bolove smrti od sebe. Ali pre svega, verujte mi, najprijatnija pesma je Nunc dimittis (Sada otpuštaš slugu svog), kada je čovek ostvario dostojne ciljeve i očekivanja.
Postoji i to u smrti: ona otvara kapije slave i guši zavist. Extinctus amabitur idem (Onaj kome se zavidi dok je živ, biće voljen kada umre).
III. O JEDINSTVU RELIGIJE
Religija, kao glavna veza ljudskog društva, je srećna stvar kada je i sama dobro obuhvaćena istinskim vezom jedinstva. Svađe i podele oko religije bile su zlo nepoznato neznabošcima. Razlog je bio taj što se religija neznabožaca sastojala više u obredima i ceremonijama nego u bilo kakvom stalnom verovanju. Jer možete zamisliti kakva je bila njihova vera kada su glavni lekari i oci njihove crkve bili pesnici. Ali istinski Bog ima tu osobinu da je ljubomoran Bog; i stoga njegovo obožavanje i religija neće trpeti mešanje niti partnerstvo. Stoga ćemo reći nekoliko reči o jedinstvu crkve; koji su njeni plodovi; kakve su granice; i kakva su sredstva.
Plodovi jedinstva (pored Božjeg ugodnog, koje je sve u svemu) su dva: jedan, prema onima koji su van crkve, drugi, prema onima koji su unutra. Za prvi; Sigurno je da su jeresi i raskoli od svih najveći skandali; da, više od pokvarenosti manira. Jer kao što je u prirodnom telu, rana ili prekid kontinuiteta gori od pokvarenog humora; tako je i u duhovnom. Tako da ništa ne drži ljude van crkve toliko i ne tera ljude iz crkve kao kršenje jedinstva. I stoga, kad god do toga dođe, da jedan kaže: „Ecce in deserto“ (Jevreji u pustinji), drugi kaže: „Ecce in penetralibus“ (Jevreji u pustinji); to jest, kada neki ljudi traže Hrista u skupštinama jeretika, a drugi u spoljašnjosti crkve, taj glas je morao stalno da zvuči u ušima ljudi: „Nolite exire“ (Ne izlazite napolje). Učitelj neznabožaca (čija je prikladnost poziva navela da se posebno brine o onima spolja) kaže, ako neki neznabošac uđe i čuje vas kako govorite raznim jezicima, zar neće reći da ste ludi? I svakako nije mnogo bolje kada ateisti i bezbožnici čuju toliko neskladnih i suprotstavljenih mišljenja u religiji; to ih odvraća od crkve i tera ih da sednu na stolicu podsmešljivaca. To je samo laka stvar, biti priznat u tako ozbiljnoj stvari, ali ipak dobro izražava deformaciju. Postoji majstor podsmeha, koji u svom katalogu knjiga lažne biblioteke, navodi ovaj naslov knjige, Morisov ples jeretika. Jer zaista, svaka sekta od njih ima različit stav, ili se zgrči sama po sebi, što ne može a da izazove podsmeh kod svetovnjaka i pokvarenih političara, koji su skloni da preziru svete stvari.
Što se tiče ploda za one koji su unutra; to je mir; koji sadrži beskonačne blagoslove. On utvrđuje veru; on rasplamsava milosrđe; spoljašnji mir crkve pretvara se u mir savesti; i pretvara trud pisanja i čitanja kontroverzi, u ugovore o poniženju i odanosti.
Što se tiče granica jedinstva; njihovo pravo postavljanje je izuzetno važno. Čini se da postoje dve krajnosti. Jer za neke revnitelje, svaki govor o smirivanju je odvratan. Je li to mir, Juje? Šta ti imaš sa mirom? Okreni se od mene. Nije stvar u miru, već u sledenju i učešću. Nasuprot tome, neki Laodikejci i mlake osobe misle da mogu da se pomire sa pitanjima religije srednjim putem, učestvujući u oba, i duhovitim pomirenjima; kao da bi pravili arbitražu između Boga i čoveka.
Obe ove krajnosti treba izbegavati; što će se učiniti ako bi hrišćanski savez, koji je napisao sam naš Spasitelj, bio u dve ukrštene klauzule, zdravo i jasno izložene: Ko nije sa nama, taj je protiv nas; i opet, Ko nije protiv nas, taj je sa nama; to jest, ako bi se fundamentalne i suštinske tačke u religiji zaista razlikovale od tačaka ne samo vere, već i mišljenja, poretka ili dobre namere. Ovo je stvar koja mnogima može izgledati trivijalna i već urađena. Ali ako bi se to uradilo manje delimično, bilo bi prihvaćeno opštije.
Od ovoga mogu dati samo ovaj savet, prema mom malom modelu. Ljudi bi trebalo da obrate pažnju na razdiranje Božje crkve dvema vrstama kontroverzi. Jedna je, kada je sporna stvar previše mala i laka, nije vredna vatre i svađe oko nje, rasplamsana je samo kontradikcijom. Jer, kao što je napomenuo jedan od otaca, Hristova haljina zaista nije imala šav, ali je crkvena odeća bila raznih boja; nakon čega kaže: U odeći raznih boja sedi, makaze ne sedi; to su dve stvari, jedinstvo i jednoobraznost. Druga je, kada je sporna stvar velika, ali je dovedena do prevelike suptilnosti i zamagljenosti; tako da postaje stvar pre genijalna nego suštinska. Čovek koji je odlikovan rasuđivanjem i razumevanjem, ponekad će čuti neznalice kako se razlikuju i dobro će znati u sebi da oni koji se toliko razlikuju misle jednu stvar, a ipak se nikada ne bi složili. I ako se to desi, u toj udaljenosti rasuđivanja koja je između čoveka i čoveka, zar nećemo pomisliti da Bog gore, koji poznaje srce, ne razaznaje da krhki ljudi, u nekim svojim protivrečnostima, nameravaju istu stvar; i prihvata oboje? Priroda takvih kontroverzi je odlično izražena od strane Svetog Pavla u upozorenju i zapovesti koju daje u vezi sa tim, Devita profanas vocum novitates, et oppo-sitiones falsi nominis scientiae. Ljudi stvaraju suprotnosti, koje to nisu; i stavljaju ih u nove termine, tako fiksirane, kao da, dok značenje treba da upravlja terminom, termin u stvari upravlja značenjem. Postoje i dva lažna mira, ili jedinstva: jedno, kada je mir zasnovan na implicitnom neznanju; jer će se sve boje složiti u mraku; drugo, kada se sastavi na osnovu direktnog priznanja suprotnosti u osnovnim tačkama. Jer istina i laž, u takvim stvarima, su kao gvožđe i glina u prstima Navuhodonosorovog lika; mogu se sjediniti, ali se neće sjediniti.
Što se tiče sredstava za sticanje jedinstva; ljudi moraju biti oprezni da pri sticanju ili učvršćivanju verskog jedinstva ne razaraju i ne uništavaju zakone milosrđa i ljudskog društva. Postoje dva mača među hrišćanima, duhovni i svetovni; i oba imaju svoju dužnu službu i mesto u održavanju religije. Ali ne smemo uzeti treći mač, koji je Muhamedov mač, ili sličan njemu; to jest, širiti religiju ratovima ili krvotočnim progonima da bi se prisilila savest; osim u slučajevima otvorenog skandala, bogohuljenja ili mešanja praksi protiv države; a kamoli negovati pobune; odobravati zavere i pobune; staviti mač u ruke naroda; i slično; težeći ka podrivanju svake vlasti, što je Božja uredba. Jer to je samo razbiti prvu ploču o drugu; i tako da ljude smatramo hrišćanima, jer zaboravljamo da su oni ljudi. Lukrecije pesnik, kada je video čin Agamemnona, koji je mogao da podnese žrtvovanje sopstvene ćerke, uzviknuo je: Tantum Religio potuit suadere malorum.
Šta bi rekao da je znao za masakr u Francuskoj ili za izdaju Engleske barutom? Bio bi sedam puta veći epikurej i ateista nego što je bio. Jer kao što se svetovni mač mora izvući sa velikim oprezom u slučajevima religije; tako je monstruozno staviti ga u ruke običnog naroda. Neka to ostane anabaptistima i drugim besovima. Bilo je veliko bogohuljenje kada je đavo rekao: „Uzneću se i biću kao najviši“; ali je veće bogohuljenje predstavljati Boga i dovesti ga govoreći: „Sići ću i biću kao knez tame“; a šta je bolje, svesti uzrok religije na okrutna i gnusna dela ubistva kneževa, klanja ljudi i podrivanja država i vlada? Sigurno je da se ovo spusti Svetog Duha, umesto lika goluba, u obliku lešinara ili gavrana; i da se iz kore hrišćanske crkve postavi zastava kore pirata i ubica. Stoga je najneophodnije, da crkva, doktrinom i dekretom, kneževi svojim mačem i sva učenja, i hrišćanska i moralna, kao svojim Merkurovim štapom, prokle i pošalje u pakao zauvek, one činjenice i mišljenja koja teže ka podršci istom; kao što je već u velikoj meri učinjeno. Sigurno bi u savetima koji se tiču religije, taj savet apostola imao prefiks: Ira hominis non implet justitiam Dei. I to je bilo značajno zapažanje mudrog oca, i ništa manje iskreno priznato; da su oni koji su držali i ubeđivali pritisak savesti, obično bili zainteresovani za to, sami, za svoje sopstvene ciljeve.
IV.O OSVETI
Osveta je vrsta divlje pravde, i što je ljudska priroda više usmerena ka njoj, to više zakon mora biti iskorenjen. Jer što se tiče prve učinjene nepravde, ona samo vređa zakon; ali osveta te nepravde stavlja zakon van snage.
Zaista, onaj ko se sveti samo sebe čini jednakim svom neprijatelju; ali onaj ko pređe preko uvrede je bolji, jer je oproštaj kraljevski. I Solomon, uveren sam, kaže: Slava pripada onome ko pređe preko uvrede. Ono što je prošlo je prošlo i nepovratno, a mudri ljudi imaju dovoljno posla sa stvarima sadašnjim i budućim; stoga oni koji se zadržavaju na onome što je prošlo gube vreme. Nema čoveka koji čini zlo radi zla; on to čini da bi sebi stekao profit, ili zadovoljstvo, ili čast, ili slično. Zašto bih se onda ljutio na čoveka zato što voli sebe više nego mene? A ako neko čini zlo samo zbog svoje loše prirode, to je samo zato što, poput trna ili kupine, koja bode ili grebe, ne može drugačije.
Najpodnošljivija vrsta osvete jeste ona za nepravde za koje ne postoji zakon koji bi ih ispravio; ali tada se mora voditi računa da osveta bude takva da ne postoji zakon koji bi je kažnjavao; u suprotnom neprijatelj i dalje ima prednost, i tada su dva protiv jednog. Neki, kada se osvete, žele da druga strana zna odakle dolazi osveta. To je plemenitije. Jer zadovoljstvo izgleda ne dolazi toliko od nanošenja bola koliko od kajanja protivnika. Ali osveta podlih i lukavih kukavica je kao strela koja leti u mraku.
Kozimo, vojvoda od Firence, imao je gorku izreku protiv nevernih i nemarnih prijatelja, držeći da su njihove nepravde neoprostive: Pročitaćete (kaže on) da nam je zapoveđeno da oprostimo svojim neprijateljima; ali nigde nećete pročitati da nam je zapoveđeno da oprostimo svojim prijateljima. Međutim, duh Jova je bio više usklađen: Dobro smo primili (kaže on) od Boga, a zar nećemo primiti zlo? Ovo se na određeni način može primeniti na naše prijatelje. Ovo je sigurno: čovek koji planira osvetu kopa po sopstvenoj rani, koja bi inače zacelila i bila izlečena. Javne osvete2 su uglavnom srećne; kao što je osveta za smrt Cezara3, za smrt Pertinaksa4, za smrt Henrija III, kralja Francuske, i mnogih drugih. Ali nije tako kod privatnih osveta. Naprotiv, osvetoljubive osobe žive životom veštica koje, koliko god zle bile, završavaju isto tako nesrećno.
1 Kozimo de Mediči (1389–1464)
2 Javne osvete ovde podrazumevaju kazne koje izriču državne vlasti i propisuju zakon.
3 Julije Cezar (100–44. p. n. e.) bio je rimski diktator koga je ubio Senat, a Marko Antonije je kaznio one koji su odgovorni za njegovu smrt.
4 Publije Helvije Pertinaks (126-193) ubijen je tri meseca nakon što je postao rimski car; njegove ubice su pronađene i pogubljene.
V.O NEVOLJAMA
Uzvišene su Senekine reči (u duhu stoika) da dobra koja pripadaju blagostanju treba želeti, ali da se dobrima koja idu uz nevolje valja diviti. (Bona rerum secundarum optabilia, adversarum mirabilia.)1 Zaista, ako vlast nad prirodom nazivamo čudom, ona se većinom pojavljuju u nevolji. Još su uzvišenije njegove reči (isuviše takve za jednog mnogobošca): Istinska je veličina imati u jednom krhkost čoveka i sigurnost Boga. (Vere magnum, habere fragitatem hominis, securitatem Dei.)2 Ovo bi bolje dolikovalo pesništvu gde su uzvisivanja više dozvoljena. I pesnici su doista bili zaokupljeni time; jer to je upravo ono što se pojavljuje u neobičnim tvorevinama mašte starih pesnika, a koje kao da nisu bez skrivenog smisla već se, štaviše, približavaju shvatanju hrišćana: to da je Herkul, kada je krenuo osloboditi Prometeja (koji predstavlja ljudsku prirodu) preplovio u zemljanom sudu ili vrču jedan veliki ocean, živo opisuje hrišćansku odlučnost da se jedri u krhkoj barci od tela kroz valove sveta.
Ali, govoreći bez pjesničkog ushita, vrlina u blagostanju je umerenost, a vrlina u nevolji je odvažnost koja je, s moralnog gledišta, više herojska vrlina. Blagostanje je blagoslov Starog zaveta; nevolja je blagoslov Novog zaveta, ona donosi veći blagoslov i jasnije otkrivenje Božje milosti. Ali čak i u Starom zavetu, ako osluhneš Davidovu harfu, čućeš isto toliko tužaljki koliko i veselih pesama; i pisaljka Svetoga Duha više je truda uložila da opiše stradanja Jobova negoli Salomonovo bogatstvo. Blagostanje nije bez mnogih strahovanja i neprilika, a nevolja nije bez utehe i nade.
Vidimo na vezovima i drugim ženskim radovima iglom da oku više godi vedra slika na tamnoj i ozbiljnoj pozadini negoli tamna i setna slika na svetloj pozadini: sudi, dakle, o zadovoljstvu srca po zadovoljstvu oka. Uistinu, vrlina je kao oni dragoceni miomirisi; najmirisniji su onda kada ih zapalimo ili zgnječimo: jer blagostanje najbolje otkriva porok, ali nevolja najbolje otkriva vrlinu.
VI. O SIMULACIJI i DESIMULACIJI
Prikrivanje je samo slaba vrsta politike ili mudrosti; jer zahteva jak um i snažno srce da bi se znalo kada reći istinu i kada je učiniti. Stoga su slabija vrsta politike veliki prikrivači.
Tacit kaže: Livija se dobro slagala sa veštinama svog muža i prikrivanjem svog sina; pripisujući veštinu ili politiku Avgustu, a prikrivanje Tiberiju. I ponovo, kada Mucijan ohrabruje Vespazijana da se naoruža protiv Vitelija, on kaže: Ne ustajemo protiv prodornog Avgustovog suda, niti preterane opreznosti ili zatvorenosti Tiberija. Ova svojstva, veštine ili politike, i prikrivanja ili zatvorenosti, zaista su navike i sposobnosti koje treba razlikovati. Jer ako čovek ima tu prodornost rasuđivanja, kao što može da razazna šta treba otkriti, a šta sakriti, a šta pokazati u polumraku, i kome i kada (što su zaista veštine države i veštine života, kako ih Tacit dobro naziva), za njega je navika prikrivanja smetnja i siromašnost. Ali ako čovek ne može da dođe do tog rasuđivanja, onda mu je ostavljeno generalno da bude blizak i prikriven. Jer tamo gde čovek ne može da bira ili varira u pojedinostima, tamo je dobro izabrati najsigurniji i najoprezniji put, uopšte; poput tihog hodanja, od strane onoga ko ne može dobro da vidi. Svakako, najsposobniji ljudi koji su ikada postojali, imali su svu otvorenost i iskrenost u postupanju; i ime sigurnosti inistinitosti; ali onda su bili kao dobro vođeni konji; jer su mogli dobro da prepoznaju prolazeći, kada da stanu ili skrenu; i u takvim vremenima, kada su smatrali da slučaj zaista zahteva prikrivanje, ako su ga tada koristili, desilo se da ih je ranije mišljenje, prošireno na sve strane, o njihovoj dobroj veri i jasnoći postupanja, učinilo gotovo nevidljivim.
Postoje tri stepena ovog skrivanja i prikrivanja čovekovog bića. Prvi, zatvorenost, rezervisanost i tajnost; kada čovek ostavi sebe bez posmatranja ili bez mogućnosti da se shvati šta jeste. Drugi, prikrivanje, u negativnom smislu; kada čovek iznese znake i argumente da nije, da jeste. I treći, simulacija, u potvrdnom smislu; kada čovek marljivo i izričito glumi i pretvara se da jeste, da nije.
Za prvo od njih, tajnost; to je zaista vrlina ispovednika.I sigurno, tajni čovek sluša mnoga priznanja. Jer ko će se otvoriti, brbljaču ili brbljivcu? Ali ako se čovek smatra tajnim, to poziva na otkriće; kao što je zatvoreniji vazduh, to je otvoreniji; i kao u ispovesti, otkrivanje nije za svetovnu upotrebu, već za olakšanje čovekovog srca, tako i tajni ljudi dolaze do saznanja o mnogim stvarima te vrste; dok ljudi radije ispuste svoje umove nego što ih dele. Ukratko, misterije su zbog tajnosti. Osim toga (da kažem istinu) golotinja je nepristojna, podjednako po umu kao i po telu; i dodaje ne malo poštovanja ljudskim manirima i postupcima, ako nisu potpuno otvoreni. Što se tiče brbljivaca i uzaludnih osoba, oni su obično sujetni i lakoverni. Jer onaj ko govori ono što zna, govoriće i ono što ne zna. Stoga, utvrdite da je navika tajnosti i politička i moralna. I u ovom delu, dobro je da čovekovo lice da dozvolu njegovom jeziku da govori. Jer otkrivanje čovekovog bića, po tragovima njegovog lica, jeste velika slabost i izdaja; koliko je mnogo puta više obeleženo i verovatnije nego čovekove reči.
Za drugo, koje je prikrivanje; ono mnogo puta sledi tajnost, nužno; tako da onaj ko želi da bude tajan, mora bit u izvesnoj meri prikrivač. Jer ljudi su previše lukavi da bi dozvolili čoveku da održava ravnodušan stav između oboje i da bude tajan, a da ne poremeti ravnotežu ni na jednoj strani. Oni će toliko opkoliti čoveka pitanjima, privući ga i izvući iz njega nešto da, bez apsurdne tišine, mora pokazati sklonost na jedan način; ili ako to ne učini, saznaće koliko njegovom tišinom toliko i njegovim govorom. Što se tiče dvosmislenosti ili proročkih govora, oni ne mogu dugo da izdrže. Tako da niko ne može biti tajan, osim ako sebi ne da malo prostora za prikrivanje; što je, takoreći, samo rub ili pramen tajnosti.
Ali za treći stepen, koji je simulacija i lažno ispovedanje; smatram da je kriviji, a manje politički; osim ako je u velikim i retkim stvarima. I stoga je opšti običaj pretvaranja (što je ovaj poslednji stepen) porok, koji proizilazi ili iz prirodne lažnosti ili plašljivosti, ili iz uma koji ima neke glavne mane, koje, pošto čovek mora da se prikrije, teraju ga da se pretvara u druge stvari, da mu ruka ne bi bila van upotrebe.
Velike prednosti simulacije i prikrivanja su tri.Prvo, uspavanje opozicije i iznenađenje. Jer tamo gde se objave čovekove namere, to je uzbuna, da pozove sve koji su protiv njih. Drugo je, da se čoveku obezbedi pravedno povlačenje. Jer ako se čovek angažuje otvorenom izjavom, mora da prođe kroz to ili da padne. Treće je, da se bolje otkrije um drugog.Jer prema onome ko se otvori, ljudi se teško neće pokazati protivničkim; već će ga pustiti da ide dalje i pretvoriti svoju slobodu govora u slobodu misli. I zato je dobra lukava poslovica Španca: „Reci laž i pronađi istinu.“ Kao da nema drugog načina da se to otkrije osim simulacijom. Postoje i tri nedostatka, da se to izjednači. Prvi, da simulacija i prikrivanje obično nose sa sobom znak straha, koji u svakom poslu kvare perje letećeg lova. Drugo, da zbunjuje i zbunjuje zamišljenosti mnogih, koji bi možda inače sarađivali sa njim; i tera čoveka da hoda gotovo sam, ka svojim ciljevima. Treće i najveće jeste da lišava čoveka jednog od najvažnijih instrumenata za delovanje; a to je poverenje i verovanje. Najbolji sastav i temperatura jeste imati otvorenost u slavi i mišljenju; tajnost u navici; prikrivanje u blagovremenoj upotrebi; i moć pretvaranja, ako nema leka.
Коментари
Постави коментар