Stani i ne radi ništa. Ništa se ne dešava. Ne razmišljam ni o čemu. Slušam protok vremena. Ovo je vreme, poznato i intimno. Obuzima nas. Žurba sekundi, sati, godina koja nas baca prema životu, a zatim nas vuče prema ništavilu... Nastanjujemo vreme kao što ribe žive u vodi. Naše biće je biće u vremenu. Njegova svečana muzika nas hrani, otvara nam svet, uznemirava nas, plaši i uspavljuje. Univerzum se otkriva u budućnost, vučen vremenom, i postoji prema poretku vremena. Šta može biti univerzalnije i očiglednije od ovog protoka?
Stvarnost je često veoma drugačija od onoga što se čini. Zemlja izgleda ravna, ali je zapravo okrugla. Sunce kao da se okreće na nebu, dok se zapravo mi okrećemo. Niti je vreme ono što se čini.
Počnimo sa jednostavnom činjenicom: vreme brže prolazi u planinama nego na nivou mora. Razlika je mala, ali se može izmeriti preciznim satovima koji se danas mogu kupiti za nekoliko hiljada funti. Ovo usporavanje se može detektovati između nivoa udaljenih samo nekoliko centimetara: sat postavljen na pod radi malo sporije od onog na stolu.
Nisu samo satovi ti koji usporavaju: niže, svi procesi su sporiji. Dva prijatelja se razdvajaju, jedan od njih živi u ravnici, a drugi odlazi da živi u planinama. Ponovo se sreću godinama kasnije: onaj koji je ostao dole živeo je manje, manje ostario, mehanizam njegovog sata sa kukavicom je oscilovao manje puta. Imao je manje vremena da radi stvari, njegove biljke su manje rasle, njegove misli su imale manje vremena da se razviju... Niže, jednostavno ima manje vremena nego na nadmorskoj visini.
Ajnštajn je razumeo ovo usporavanje vremena vek pre nego što smo imali satove dovoljno precizne da ga izmerimo. Zamišljao je da i Sunce i Zemlja menjaju prostor i vreme koji ih okružuju, baš kao što telo uronjeno u vodu potiskuje vodu oko sebe. Ova modifikacija strukture vremena zauzvrat utiče na kretanje tela, uzrokujući da „padaju“ jedno prema drugom.
Šta znači ova „modifikacija strukture vremena“? To znači upravo usporavanje vremena opisano gore: masa usporava vreme oko sebe. Zemlja je velika masa i usporava vreme u svojoj blizini. To se više dešava u ravnicama, a manje u planinama, jer su joj ravnice bliže. Zato čovek koji ostaje na nivou mora sporije stari.
Ako stvari padaju, to je zbog ovog usporavanja vremena. Tamo gde vreme prolazi ravnomerno, u međuplanetarnom prostoru, stvari ne padaju. One plutaju. Ovde na površini naše planete, s druge strane, kretanje stvari prirodno teži ka mestu gde vreme prolazi sporije, kao kada trčimo niz plažu u more i otpor vode na našim nogama nas tera da padnemo glavom u talase. Stvari padaju nadole zato što, tamo dole, vreme usporava Zemlja.
U fizičkoj laboratoriji, jedan sat na stolu i drugi na podu rade različitim brzinama. Koji pokazuje vreme? Pitanje je besmisleno. Mogli bismo jednako dobro da se pitamo šta je najrealnije – vrednost funte u dolarima ili vrednost dolara u funtama. Postoje dva vremena koja se menjaju jedno u odnosu na drugo. Nijedno nije istinitije od drugog. Ali ne postoje samo dva vremena. Vremena je legija: različito za svaku tačku u prostoru. Jedna veličina „vreme“ se topi u paukovu mrežu vremena. Mi ne opisujemo kako se svet razvija u vremenu: mi opisujemo kako se stvari razvijaju u lokalnom vremenu i kako se lokalna vremena razvijaju jedno u odnosu na drugo.
Potrebno je samo nekoliko mikrograma LSD-a da proširi naše iskustvo vremena do epskih i magičnih razmera. „Koliko traje večnost?“ pita Alisa. „Ponekad, samo jedna sekunda“, odgovara Beli Zec. Postoje snovi koji traju trenutak u kojima sve izgleda zamrznuto za večnost. Vreme je elastično u našem ličnom iskustvu. Sati lete kao minuti, a minuti su zastrašujuće spori, kao da su vekovi.
Pre nego što nam je Ajnštajn rekao da to nije istina, kako smo, dođavola, uopšte mogli da shvatimo da vreme svuda prolazi istom brzinom? Sigurno nam nije direktno iskustvo protoka vremena dalo ideju da vreme prolazi istom brzinom, uvek i svuda.
Pa odakle nam to? Vekovima delimo vreme na dane. Reč „vreme“ potiče od indoevropskog korena – di ili dai – što znači „deliti“. Vekovima delimo dane na sate. Međutim, veći deo tih vekova sati su bili duži leti, a kraći zimi, jer je 12 sati delilo vreme između zore i zalaska sunca: prvi sat je bio zora, a 12. zalazak sunca, bez obzira na godišnje doba.vodeni satovi već su postojali u antičkom svetu, u mediteranskom regionu i u Kini – ali nisu igrali okrutnu ulogu koju satovi imaju danas u organizaciji naših života. Tek u 14. veku u Evropi životi ljudi počinju da se regulišu mehaničkim satovima. Gradovi i sela grade svoje crkve i postavljaju sat na zvonik kako bi obeležili ritam kolektivnih aktivnosti. Počinje era vremena regulisanog satom. Postepeno, vreme klizi iz ruku anđela u ruke matematičara – kao što je grafički ilustrovano Strazburškom katedralom, gde dva sunčana sata nadvišena su, respektivno, anđelom (jedan inspirisan ranijim sunčanim satovima iz 1200. godine) i matematičarem (na sunčanom satu postavljenom 1400. godine).
Korisnost satova navodno leži u činjenici da pokazuju isto vreme. Pa ipak, ova ideja je takođe modernija nego što možemo zamisliti. Vekovima, sve dok se putovalo na konjima, peške ili u kočijama, nije bilo razloga da se sinhronizuju satovi između jednog mesta i drugog. Postojao je dobar razlog zašto se to ne čini. Podne je, po definiciji, kada je sunce najjače. Svaki grad i selo imali su sunčani sat koji je registrovao trenutak kada je sunce bilo u svojoj sredini, omogućavajući da se sat na zvoniku podešava pomoću njega, svima na vidiku. Ali sunce ne stiže do podneva u istom trenutku u Veneciji, ili u Firenci, ili u Torinu, jer se sunce kreće od istoka ka zapadu. Podne stiže prvo u Veneciju, a znatno kasnije u Torinu, i vekovima su satovi u Veneciji bili dobrih pola sata ispred onih u Torinu. Svako malo selo imalo je svoj poseban „sat“. Stanica u Parizu je držala svoj sat, malo iza ostatka grada, kao neku vrstu ljubaznosti prema putnicima koji su kasnili.
U 19. veku stiže telegraf, vozovi postaju uobičajeni i brzi, a javlja se problem pravilnog sinhronizovanja satova između jednog grada i drugog. Nezgodno je organizovati red vožnje vozova ako svaka stanica drugačije pokazuje vreme.
Teško da je puka slučajnost da je, pre nego što je dobio univerzitetsko mesto, mladi Ajnštajn radio u Švajcarskom patentnom zavodu, baveći se posebno patentima koji se odnose na sinhronizaciju satova na železničkim stanicama. Verovatno mu je tamo sinulo: problem sinhronizacije satova je, na kraju krajeva, bio nerešiv.
Drugim rečima, prošlo je samo nekoliko godina između trenutka kada smo se složili da sinhronizujemo satove i trenutka kada je Ajnštajn shvatio da je to nemoguće učiniti tačno.
Коментари
Постави коментар