JEZIK PTICA
Wa-s-sâffâti saffan
Fa-z-zâjirâti zajran
Fa-t-tâ1iyâti dhikran…
“Tako Mi onih u redove poredanih
i onih koji odvraćaju
i onih koji opomenu čitaju…”
Kur'an 37:1-
Često, u različitim tradicijama, spominje se misteriozni jezik nazvan jezik ptica; očito se radi o simboličkom nazivu, jer sama važnost koja se pridaje poznavanju ovog jezika, kao prerogativa jedne uzvišene inicijacije, ne dozvoljava da se shvati doslovno.
Na taj način, u Kur’anu se kazuje:
“I Sulejman je nasledio Davuda; i reče: O, ljudi, poučeni smo jeziku ptica (‘ullimna mántiqa-t-tayri) darovani svakim dobrom...” (XXVII,
15).
S druge strane, nailazi se na spominjanje junaka koji pobeđuju zmaja, kao što je slučaj sa Zigfridom iz nordijske legende, koji savršeno razumeju jezik ptica; zbog čega nam je lako odgonetnuti spomenuti simbolizam. Naime, pobeda nad zmajem za neposrednu posledicu ima postizanje besmrtnosti, predstavljene nekim predmetom, gde je uloga zmaja sprečavanje pristupa tom predmetu, te postizanje besmrtnosti u suštini predstavlja reintegraciju u centar ljudskog bića (u sufijskom literaturi radi se o zmiji koja čuva sakriveno blago, op.pr.), tj. u tačku u kojoj se uspostavlja komunikacija se višim sferama bića. Ova komunikacije se predstavlja razumevanjem jezika ptica; ustvari, ptice se često uzimaju kao simbol anđela, tačnije - viših sfera bića. Ranije smo već imali priliku 1 citirati parabolu iz evanđelja gde se govori, u ovom smislu, o “nebeskim pticama” koje zasedaju na grane drveta, istog onog drveta koje predstavlja osu koja prolazi kroz centar svakog stanja bića i međusobno povezuje sva stanja bića.
U kur’anskom tekstu koji smo naveli na početku ovog poglavlja, smatra se da se termin es-saffât doslovno odnosi na ptice, ali se istovremeno, u simboličnom značenju, odnosi na anđele (el-malá’-ikah); na taj način, prvi ajet označava konstituciju nebeskih, odnosno duhovnih, hijerarhija.3
U drugom ajetu predstavljena je borba između anđela i demona, nebeskih snaga protiv snaga pakla, tj. borba između viših i nižih stanja;4 u hindu tradiciji, radi se o borbi između Deva i Asura i, takođe, u skladu sa simbolizmom izrazito sličnim ovom - borbi između Garude i Nage, u kojoj, inače, opet nailazimo na zmiju, odnosno zmaja, o kojima smo govorili nekoliko redaka pre; Garuda.je orao, a u drugim verzijama je zamenjen drugim vrstama ptica, kao što su ibis, roda, čaplja, sve redom neprijatelji i tamanitelji zmija.5 Na kraju, u trećem ajetu vidimo anđele koji izgovaraju zikr, što se, u najčešćem tumačenju, smatra naznakom da oni recituju Kur’an, međutim, zasigurno se ne misli na Kur’an izražen ljudskim jezikom, nego na njegov večni prototip napisan na “pomno čuvanoj ploči” (el-lawhu-1-mahfûz), koji se pruža od nebesa do zemlje kao Jakovljeve lestve, ili, drugim rečima, kroz sve stepene univerzalne egzistencije.6 Konačno, u trećem stihu, vidimo anđele kako recituju zikr, što se, u najčešćem tumačenju, shvata kao recitovanje Kurana, ne, naravno, Kurana izraženog ljudskim jezikom, već njegovog večnog prototipa upisanog na „sačuvanoj ploči“ (al-lavhu-l-mahfuz), koja se proteže od nebesa do zemlje poput Jakovljevih merdevina, obuhvatajući tako sve stepene univerzalnog Postojanja.7 Slično tome, u hinduističkoj tradiciji se kaže da su se Deve, u svojoj borbi protiv Asura, zaštitile (ahhan dajan) recitovanjem himni Vede, i da su upravo zbog toga himne dobile ime čandas, reč koja pravilno označava „ritam“. Ista ideja je sadržana i u reči zikr, koja se u islamskom ezoterizmu odnosi na ritmičke formule koje tačno odgovaraju hinduističkim mantrama, formule čije ponavljanje ima za cilj da proizvede harmonizaciju različitih elemenata bića i da odredi vibracije sposobne, kroz svoje reperkusije kroz niz stanja, u neodređenoj hijerarhiji, da otvore komunikaciju sa višim stanjima, što je, štaviše, generalno govoreći, suštinski i primarni razlog postojanja svih obreda.
Tako se, kao što vidimo, direktno vraćamo na ono što smo rekli na početku o „jeziku ptica“, koji možemo nazvati i „anđeoskim jezikom“, a čija je slika u ljudskom svetu ritmički jezik, jer se upravo na „nauci ritma“, koja štaviše ima višestruke primene, u krajnjoj liniji zasnivaju sva sredstva koja se mogu koristiti za komunikaciju sa višim stanjima. Zato islamska tradicija kaže da je Adam, u Edenskom vrtu, govorio u stihu, to jest, ritmičkim jezikom; ovo se odnosi na „sirijski jezik“ (lughah sūryāniyah) o kome smo razgovarali u našoj prethodnoj studiji o „nauci o slovima“ 8 i koji se mora smatrati direktnim prevodom „sunčevog“ i „anđeoskog“ osvetljenja kako se ono manifestuje u središtu ljudskog stanja. Zato su i svete knjige napisane ritmičkim jezikom, što ih, kao što vidimo, čini nečim sasvim drugačijim od jednostavnih „pesama“ u čisto profanom smislu kako bi ih antitradicionalna pristrasnost modernih „kritičara“ želela da budu; i osim toga, poezija, prvobitno, nije bila ova uzaludna „književnost“ kakva je postala kroz degeneraciju objašnjenu silaznim hodom ljudskog ciklusa, i imala je istinski sveti karakter.9 Njeni tragovi mogu se pronaći još u klasičnoj zapadnoj antici, gde se poezija još uvek nazivala „jezikom bogova“, izraz ekvivalentan onima koje smo naveli, budući da su „bogovi“, to jest Deve, 10 , poput anđela, predstavljanje viših stanja. Na latinskom, stihovi su se nazivali carmina, oznaka koja se odnosila na njihovu upotrebu u izvođenju obreda, budući da je reč carmen identična sanskritskoj Karmi, koja se ovde mora shvatiti u njenom posebnom smislu „ritualne radnje“11; a sam pesnik, tumač „svetog jezika“ kroz koji Božanska Reč sija, bio je vates, reč koja ga je karakterisala kao obdarenog nekom vrstom proročke inspiracije. Kasnije, kroz još jednu degeneraciju, vates je postao ništa više od vulgarnog „vidovnjaka“12 , a karmen (od čega potiče francuska reč „šarma“) „začaravanje“, to jest, operacija niske magije; ovo je još jedan primer činjenice da je magija, čak i vračanje, ono što ostaje kao poslednji ostatak iščezlih tradicija.13
Ovih nekoliko indikacija biće dovoljno, verujemo, da pokaže koliko greše oni koji se rugaju pričama koje govore o „jeziku ptica“; zaista je previše lako i previše pojednostavljeno odbaciti kao „sujeverje“ sve što se ne razume; ali stari su veoma dobro znali šta govore kada su koristili simbolički jezik. Pravo „sujeverje“, u strogo etimološkom smislu (quod superstat), je ono što samo sebe preživljava, to jest, ukratko, „mrtvo slovo“; ali baš to očuvanje, koliko god nedostojno izgledalo, nije toliko prezreno, jer duh, koji „duva gde hoće“ i kada hoće, uvek može da oživi simbole i obrede i da im, sa njihovim izgubljenim značenjem, vrati punoću njihove prvobitne moći.
Izvor
_____________________________
1 Man and His Becoming according to the Vedanta, 3
2 U srednjovekovnom simbolu Peridexion-a (iskrivljeno od “Paradision”), prikazane su ptice na granama drveta i zmaj u njegovom podnožju. U jednoj studiji simbolizma “rajske ptice” (Le Rayonnement intellectuel, mayo-junio de 1930), L. Charbonneau-Lassay je reproducirao jednu skulpturu u kojoj je ova ptica prikazana samo sa glavom i krilima, tj. u formi u kojoj se često prikazuju anđeli. [Cf. Le Bestiaire du Christ, cap. LVI, pág. 425].
3. Reč „saff“ - „red, vrsta“, jedna je od onih, inače brojnih, u kojima su neki hteli pronaći koren pojmova „sufi“ i „tesavwuf“; iako se ova derivacija ne čini prihvatljivom s lingvističkog gledišta, nije ništa manje istinito da, kao i mnoge druge reči iste vrste, predstavlja jednu od ideja koje su stvarno sadržane u spomenutim pojmovima, budući da su „duhovne hijerarhije“ u biti identifikovane sa stupnjevima inicijacije.
4 . Ova se borba prenosi na svako biće kao borba između dve tendencije, uzlazne i silazne, koje se u hinduističkoj doktrini nazivaju sattva i tamas. To je također ista stvar koja je u U mazdaizmu, to je predstavljen antagonizmom između svetla i tame, personifikovana u Ormuzdu i Ahrimanu.
5 . U tom smislu, obratite pažnju na važna djela L. Charbonneau-Lassayja o Kristu [usp. Le Bestiaire du Christ]. Važno je napomenuti da se simbolična borba između ptice i zmije ne primenjuje, osim u slučajevima kada je potonja okrenuta svom negativnom aspektu; upravo suprotno; naime, zmija u svom pozitivnom aspektu ponekad je ujedinjena s pticom, kao u liku Quetzalcóhuatla iz starih američkih tradicija; štaviše, u Meksiku također nalazimo borbu između orla i zmije. Možemo se prisetiti ovom prilikom, i na temu sjedinjenja zmije i ptice, rečenica iz Evanđelja: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. (Mt.
7. O simbolici Knjige, na koju se ovo direktno odnosi, videti Simbolika krsta, poglavlje XIV.
8. [Videti Simboli svete nauke, poglavlje VI.]
9. Štaviše, može se reći, uopšteno govoreći, da su umetnost i nauka postale profane samo kroz takvu degeneraciju, koja ih je lišila njihovog tradicionalnog karaktera i, posledično, svakog višeg značenja; ovu temu smo objasnili u „Ezoterizmu Dantea“, poglavlje II, i „Krizi modernog sveta“, poglavlje IV [videti takođe „Vladavina kvantiteta i znaci vremena“, poglavlje VIII].
10. Sanskritski Dēva i latinski Deus su jedna te ista reč.
11. Reč „poezija“ takođe potiče od grčkog glagola poiein, koji ima isto značenje kao sanskritski koren Kri, od kog dolazi Karma, i koji se nalazi u latinskom glagolu creare shvaćenom u njegovom izvornom smislu; Prvobitno je to bilo nešto sasvim drugačije od puke produkcije umetničkog ili književnog dela, u sekularnom smislu koji Aristotel izgleda ima na umu samo kada govori o onome što je nazvao „pesničkim naukama“.
12. Sama reč „vidovnjak“ nije ništa manje odstupala od svog značenja, jer etimološki, nije ništa drugo do divinus, što ovde znači „tumač bogova“. „Okrilje“ (od aves spicere, „posmatrati ptice“), znaci izvedeni iz leta i pesme ptica, konkretnije su povezani sa „jezikom ptica“, tada shvaćenim u njegovom najbukvalnijem smislu, ali ipak i dalje poistovećenim sa „jezikom bogova“, pošto su se potonji smatrali da manifestuju svoju volju kroz ove znake, a ptice su tako igrale ulogu „glasnika“ analognu onoj koja se generalno pripisuje anđelima (otuda i njihovo ime, pošto je to upravo pravo značenje grčke reči angelos), iako se smatraju u mnogo inferiornijem svetlu.
13. [O ovom pitanju porekla magije i vračanja, videti Simboli svete nauke, pogl. XIX: Šef, poslednji pasus.]<
7. O simbolici Knjige, na koju se ovo direktno odnosi, videti Simbolika krsta, poglavlje XIV.
8. [Videti Simboli svete nauke, poglavlje VI.]
9. Štaviše, može se reći, uopšteno govoreći, da su umetnost i nauka postale profane samo kroz takvu degeneraciju, koja ih je lišila njihovog tradicionalnog karaktera i, posledično, svakog višeg značenja; ovu temu smo objasnili u „Ezoterizmu Dantea“, poglavlje II, i „Krizi modernog sveta“, poglavlje IV [videti takođe „Vladavina kvantiteta i znaci vremena“, poglavlje VIII].
10. Sanskritski Dēva i latinski Deus su jedna te ista reč.
11. Reč „poezija“ takođe potiče od grčkog glagola poiein, koji ima isto značenje kao sanskritski koren Kri, od kog dolazi Karma, i koji se nalazi u latinskom glagolu creare shvaćenom u njegovom izvornom smislu; Prvobitno je to bilo nešto sasvim drugačije od puke produkcije umetničkog ili književnog dela, u sekularnom smislu koji Aristotel izgleda ima na umu samo kada govori o onome što je nazvao „pesničkim naukama“.
12. Sama reč „vidovnjak“ nije ništa manje odstupala od svog značenja, jer etimološki, nije ništa drugo do divinus, što ovde znači „tumač bogova“. „Okrilje“ (od aves spicere, „posmatrati ptice“), znaci izvedeni iz leta i pesme ptica, konkretnije su povezani sa „jezikom ptica“, tada shvaćenim u njegovom najbukvalnijem smislu, ali ipak i dalje poistovećenim sa „jezikom bogova“, pošto su se potonji smatrali da manifestuju svoju volju kroz ove znake, a ptice su tako igrale ulogu „glasnika“ analognu onoj koja se generalno pripisuje anđelima (otuda i njihovo ime, pošto je to upravo pravo značenje grčke reči angelos), iako se smatraju u mnogo inferiornijem svetlu.
13. [O ovom pitanju porekla magije i vračanja, videti Simboli svete nauke, pogl. XIX: Šef, poslednji pasus.]<
Коментари
Постави коментар