Parsifal,
Manuscript in the hand of Arturo Toscanini,1933,fotografija The Morgan Librarzy -Museum
Veoma je karakterističan Vajningerov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Ali u toj umetnosti nije mogao da uživa naivno, nego samo u povezanosti sa asociranim sadržinama predstava. Muzički utisak je budio u njemu slike iz duševnog života ili iz prirode (motiv zvezdanog neba, lupanja srca, ljubomore, osvete itd.), pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Među takvim vizijama bilo je i nekih koje nisu ostajale ograničene na osećanja i raspoloženja, nego su se uzdizale do sagledanja najviših i najopštijih problema. Kod Vajningera, kao čisto materijalnog i uopšte ne formalnog mislioca, za koga je i najapstraktniji problem bio zasićen žarkom osećajnom sadržinom, postalo je moguće da se melodije asociraju s filozofskim mislima (motiv razigranog monizma, motiv rezigniranog razdvajanja od apsolutnog, motiv naslednog greha itd.)
Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner, čijem geniju je u ovoj knjizi odao priznanje. Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. On je smatrao Betovena za genija kojem je zločin predstavljao opasnost, kao i Knutu Hamsunu i Avgustinu. Čežnja za čistotom, strahovita patnja i titanska borbena priroda snažno su ga privlačili; ali još više ona neobična, ozarena radost, za koju je jedino Betoven bio sposoban - on ju je nazivao "spasenom radošću"(.Radosti, lepa Božja iskro).
Mocart, Bah i Hendl bili su - u njegovom smislu - najpobožniji kompozitori. U modernoj muzici gajio je naročitu naklonost prema Solvejginoj pesmi u Grigovoj sviti Per Gint; on naziva njenu melodiju u A duru "najvećim razređivanjem vazduha koje je ikada postignuto". Prema takozvanoj "lakoj muzici" bio je ili ravnodušan ili mu je ona (kao na primer svi valceri) bila direktno antipatična.
- iz Uvoda, O krajnjim životnim svrhama
O misaonoj sadržini dela Riharda Wagnera, naročito njegovog Parsifala
Još nikad nije neka umetnost mogla tako potpuno da prikuje žudnju za umetnošću bilo kojeg vremena, i da je toliko potpuno zadovolji, kao Vagnerova delà. Sve težnje za stvaranjem neke nove književnosti, za zasnivanjem neke nove umetnosti, izgledaju nasilno pravljene i neistinite pred onim čemu se divimo u njegovim delima. Što se ovo potpuno zadovoljenje tolikih ljudi nalazi samo kod Vagnera, to odgovara svakako nesumnjivoj činjenici da nikad pre nije bilo čoveka s tako presilnom potrebom za izražavanjem kao što je on. Onaj koji mu se u tome najviše približava, kao što je i sam Vagner uvek osećao, jeste Betoven; a i on ovde daleko zaostaje za njim. Ali samo zato gotovo svako nalazi kod Vagnera ono što je najbliže ispunjenju, jer on sam je imao najviši pojam o umetničkom delu koji je ikada uobličio neki umetnik i postavio je sebi najveći zahtev koji se ikada neki stvaralac usudio da postavi. Istom savršenošću, istom ispunjenošću počev od jednog izvesnog trenutka (od Loengrina do Parsifala) diše sve što je stvorio; a svojstvenost upravo Vagnerovih motiva jeste i muzički maksimum gustine, ako smem tako reći; oni nikada nisu razređeni, nego uvek kazuju sve. Najveća pregnantnost i koncentracija i neodoljivost njegovih melodija, najveća udaljenost od svake oskudice u kiseoniku, suprotnost svakoj razređenosti vazduha i praznini supstance, to obeležava Vagnerove motive čak i onda kad lebdi nad planinskim vrhuncima i opija se glečerima i udiše onaj visinski vazduh za koji niko nije imao toliko smisla kao on.Ja razumem suviše malo od muzičke teorije da bih njenim jezikom mogao tačno označiti po čemu se ova svojevrsnost Vagnerove muzike nalazi upravo u njenim melodijama. Ali Vagnerova muzika je svojstvena baš svime onim čime nešto jeste više od matematike, onim što je još sve osim jezika prostora i vremena; kao što je ovde cela fizika svemira resorbovana u matematiku, ili je matematika postala samo sredstvo za fiziku. Vagner je čovek s najvećim osećanjem za prirodu koje je ikad imao neki čovek: u poređenju s njegovim Rajnskim zlatom blede čak i Geteove pesme o svekolikoj vodi u magli, oblacima i reci. Verovatno je Betoven u skercu Devete simfonije (koji je Vagner, upravo zato, bez sumnje potpuno pogrešno razumeo) ispoljio dublje razumevanje za zvezde nego Vagner u Tanhojzeru, možda je Šubert bolje razumeo potok, a Veber ono demonsko u šumi; ali osećanje prirode takvog intenziteta i takvog obima koji vlada celom Zemljom, svime na njenoj površini, u njenom omotaču, u njenoj unutrašnjosti, još ni kod jednog čoveka nije bilo ostvareno u tolikim razmerama kao ovde.
Ali nisam hteo da govorim o tome zašto Vagnerova muzika ostavlja za sobom sve druge umetničke utiske, čak Geteovog Fausta i Betovenovu Valdštajn-sonatu, i čak Bahove Preludije, i čak Mikelanđelovog Jeremiju. Ono što ću pokušati da ozbiljno pokažem - ne zato što mi se čini da je izvanredno sve što je Vagner stvorio - jeste to da je Vagnerovo delo po dubini svoje koncepcije najveće umetničko delo na svetu.
To su najveći problemi koje je ikad neki umetnik izabrao za svoj predmet, još značajniji od problema Eshila i Dantea, Getea, Ibzena i Dostojevskog - da i ne pominjemo Šekspirove probleme.
____________
Motivi rajnskih kćeri:
"Vagalavaja"-motiv je razigrana nevinost raja; potpuno monistički, pre pada u greh, bez znanja o dualizmu; monizam bez pretpostavki, naivan, koji svuda samo sebe zatiče, koji se samom sebi raduje. (Pre pada u greh = Alberihovo napuštanje ljubavi.)
Motiv iz Sumraka bogova, III čin,
početak:1
Motiv apsolutnog razdvajanja. Motiv potpunog odvajanja od apsolutnog takoreći je pomirenje sa usamljenošću, a ipak je rezignacija; čudesno je kako se ovde krivica do koje je došlo u prošlosti ipak konstatuje kao sadašnjost, kao kazna, čudesan je odnos vremena prema bezvremenosti.
Ovde nema više čežnje, volje; nastala je potpuna redukcija, potpuno pomirenje s padom u greh, u isti mah bezbolno i ipak prebolno.
Motiv na kraju Sumraka bogova:
Prihvatanje izgubljenoga u zajednicu, spasenje od naslednog greha i u isti mah duša nabujala od čuđenja zbog toga što se dešava čudo (što se prsten vraća rajnskim kćerima, zlo uživanju i večnom osmehu); jer osmeh je svakako osećanje koje se posle smrti (to jest u večnom životu) najjače javlja nad životom (to jest nad svekolikom smrću).
Orkestarski motiv basa u III činu Tristana, posle one strahovite klonulosti pred lepotom, kod reči "Kurvenale, zar je ne vidiš?" itd., najveći je motiv smrti koji je ikada smišljen. U tome se nalazi prividno aktivno odricanje od života, od slobode, koje je uistinu već pasivno predavanje i zarobljeništvo; stapanje volje s nagonima, njena kapitulacija pred njima; to je identifikacija sa sopstvenom sudbinom, tačka na kojoj volja prelazi u nagon, slo- boda u neslobodu, vezuje se za nju, predaje joj se.
O "Parsifalu"
Naspram svega nemoralnog u celoj prirodi, u celoj istoriji, čovek oseća duboku krivicu; jer svet i čovek su uzajamni pojmovi, svekoliko zlo na svetu postoji samo usled čoveka, sa čovekom. Ovo osećanje je osećanje koje je u Isusu Hristu bilo najživlje, toliko živo daje za tu krivicu hteo da ispašta smrću i da okajanjem spase svet, tako što je za svu tu krivicu, svoju krivicu, hteo da istrpi i kaznu. U njemu su osećanje univerzalne odgovornosti, osećanje koje hoće da ponese ceo svet, genijalnost i volja bili najveći.
Spašavajući svet krivice, Isus spasava krivice upravo sebe i samo sebe: to je smisao reči "spasenje spasiocu".
U Bajrojtu Parsifala igraju kao da ga onde razumeju, ko ima sreće s pevačima, može onde doživeti nešto jedinstveno: predstavu jednog umetničkog delà pri kojem izvođenje ne smeta. Toliko snažno je delovanje Riharda Vagnera, toliko je intenzivno umeo da u druge utisne ono što je hteo.
Kao naročito veličanstvenu osetio sam tu režiju u drugom činu, u sceni između Kundri i Parsifala. Upravo to kako je ovde strast prigušena, kako boje nisu guste, a ipak su bengalski jarke, kako su pokreti jednostavniji, više ocrtani nego prikazani, bez Otelovih izobličavanja, upravo to je načinilo tako snazan utisak na mene. Tako se simboličan karakter celine ističe s dubokom jasnoćom.
Ko poznaje slike Buonaventure Đenelija (u Berlinu i Rimu) ovde će me najbolje razumeti. Duga haljina i šlep na Kundri, njene ispružene ruke i telo povijeno napred, dok moli Parsifala, podsećaju na te slike. Ovde, gde bi bilo toliko prostora za strasne uzvike i pokrete, ovde sve izgleda prigušeno, naslikano, kao vitraž na crkvenom prozoru; crvena boja gori, a zelena se iskri; pa ipak čovek zadržava dah.
________
Orkestar - najčistije orgulje sa najblaženije visine, ne iz dubine! Kuda, pita slušalac drhteći? ali... kuda?
****
Moralnost muškarca oseća polni odnos kao greh (Amforta- sovo ranjavanje kopljem).
****
Žena nema više smisla ako je muškarac čedan; ona se od toga brani; neprimetno u Parsifalu budi osećanje prema majci ("onda kad te je njena ruka besno obgrlila... "), a i predočava mu, kao mogućnost, spasenje muškarca putem ljubavi, koje je Vagner ranije utvrdio.
****
Kundri u "Parsifalu" ("čežnja" je ono što njega ometa da dođe do grala, to jest do onog moralnog, božanskog): to je "Kun- drina kletva".
****
Sve to stavlja Vagnera visoko iznad Getea, čija je poslednja reč ipak bila samo reč o "večno ženskom", muškarčevo spasenje putem žene.
****
Kundri bi, istina, morala već u II činu umreti, pošto joj Parsifal odolEva.
****
Marija Magdalena koja miropomazuje noge Isusove. Jevanđelje po Jovanu 12, 3 i dd., 8, 3 i dd.
****
Parsifal i Klingsor: transseksualno i seksualno u muškarcu, razdeljeno na dve ličnosti.
****
Žena kao ropkinja seksualnosti u muškarcu (Klingsor).
Upor. Pol i karakter.
****
Gral i koplje su "srodni", kao svetlost i gravitacija, kao nešto i njegovo ogledalo, ništavilo. Ništavilo je samo refleks nečega, i pad u greh je smatrati ga realnim. Ovaj poslednji identitet, nebivs- tvo ništavila, mora se konačno spoznati. Stvar po sebi se nalazi i u osnovi osećanja.
****
Klingsor neće da moralnost osvoji i održi u borbi, nego da je postigne škopljenjem (zločinac koji je postao asketa), da bi... On ne oseća da ideju moralnosti već prostituiše time što hoće da je ima gotovu i da se veseli posedujući je, a onda da proizvoljno čini nešto drugo; on ne zna da je moralnost večno delo, večno stvaranje. Želja da se bude Bog grešna je, želja da se postane Bog, da se bude samo aktivan, jedino je dobra. Klingsorova želja je čisto hedonistička; on hoće da kao Bog ima mira od sopstvenih iskušenja; dok je Bog, doduše, savršen, ali upravo savršen kao savršeno aktivan, kao onaj koji gazi zlo kad se nađe pred njim. Klingsor se koristi Bogom kao sredstvom za svrhu, to jest, on ga uvodi u vreme.
****
Kad pomislimo kako svest o sebi samom biva najjača posle krivice, onda se kao smisao naslednoga greha može shvatiti to da Bogu treba ogledalo, ništavilo, da bi postao svestan sebe.
I Parsifal nalazi gral (moralnost, savest) u trenutku kad ubija (labuDa )
"Gusane, potraži sebi gusku" znači oženi se, ali onda nemoj za svoj cilj postavljati carstvo Božje.
****
Vreme ovde postaje prostor": ovde se, doduše veoma mutno, prostor nalazi kao simbol savršenosti. Jer kao što se vreme odnosi prema prostoru, tako se zemaljski život odnosi prema životu posle smrti.
****
Motiv devojaka s cvećem jeste preklinjanje za egzistenciju. Iskrsavanje svetlosti lutalice iz ništavila, i utonuće.
Zaborav je nemoralan: "Šta li sam sve još zaboravio?"
****
Kundrin smeh tiče se jevrejstva. Metafizička krivica Jevrejina je osmehivanje na Boga.
****
Na Veliki petak, na dan okajanja sveta, sve se samo od sebe sabira u celinu.
****
Kundri je simbol svega samo čulnog, a ne moralnog u prirodi; s njom je priroda okajana: čovek kao spasilac sebe samog
jeste spasilac sveta.
****
Sva krivica kao sopstvena; Parsifal (Hristos) govori:
"Kojih grehova, kojih zlodela krivica
mora glavu ove lude
opterećivati od pamtiveka!"
****
Luda: Hristova nenaklonost prema jevrejstvu postaje nenaklonost prema "promućurnosti", uzdizanje priproste jednostavnosti.
****
Koplje je simbol zla, Parsifal Ga ne sme nositi.
****
Svet ne postoji bez čoveka; i čovek ne postoji bez sveta; ne postoji svet u kojem nije i čovek.
****
Tup ostatak osećanja za kob nad sobom (pesma Artura Gerbera "Pevala je"),1 to su Kudrini krici u I i II činu.
****
Ova žena, ljudska žena, bludnica (ne životinjska, majka), mrzi muškarca slabo, ali ga ipak mrzi; zato Kundri mutno mrzi Amfortasa, koji joj je bio poslušan, zato što je ima na savesti.
****
Psihologija svetogrđa: Alberih-Klingsor. - Votan-Amfortas. Zigfrid-Parsifal. Prsten se ne tumači više u prirodnom nego u moralnom
smislu.
____________
1./
Pevala je. (Štampano kao rukopis.) Pevala je pesmu o buri.
Turobno su joj se širile oči. - Pesmu o buri -
kako se talasa i komeša,
obuhvata hrast kandžama,
obara ga muževnom snagom
i dalje se kovitla i huji - i smeje se!
Pevala je pesmu o buri. Turobno su joj se žarile oči. - Pesmu o buri,
koja u ljubavnoj slasti
ljubi stenovit greben, vragolasto ga ljulja -
gura u provalij
I turobno su joj se zarile oci
Izvor
Oto Vajniger, O krajnjim životnim svrham
Коментари
Постави коментар