Filantropija i politika

Ana Mendeš: 
ovo je masa ljudi čiji mozak više ne odlučuje samostalno. Nalaze se u kapsuli, a ona je novi tip oružja na kojem će biti dovoljan samo jedan pritisak dugmeta da sve nestane u sekundi. stoga je tu reč ne samo o fizičkom nego i o psihičkom zarobljavanju.


    Malo je psiholoških fenomena koji su toliko privukli pažnju javnosti kao Stokholmski sindrom. Većina tekstova odnosi se na fenomen kod pojedinaca.Štokholmskim sindromom jeste prvenstveno naziv za psihološki poremećaj pri kom talac saoseća,  pa čak i gaji neku čudnu formu ljubavi i razumevanja prema svom otmičaru. Ova količina razumevanja nekad dovodi do toga da taoci posvećeno brane svoje otmičare i bore se za njihovu kasniju slobodu. Ovakva iracionalna osećanja nisu neobična, stvar je u tome da žrtve u traumatskim situacijama, kao što je otmica, pogrešno tumače to što ih otmičari ne maltretiraju kao čin dobrote i razumevanja. Na neki način oni u tim situacijama zaključuju da su sami krivi što su se tu našli i da svaki momenat u kojem ih neko od otmičara ne bije niti kinji zapravo čin milosrđa i ljubavi. 

       Mada je rizično psihološke pojave na individualnom nivou pripisati širokim društvenim ponašanjima ipak, čemu pripisati simpatije za diktature,vođe..istorijs beleži primere " dobroćudnih" diktatora, poput Mustafe Kemala Atatürka u Turskoj, ili Tita koga i dan danas pojedinci okivaju u zvezde.

Stokholmski sindrom se ne nalazi u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, ne postoje klinički dogovoreni standardi za identifikaciju sindroma, zbog čega se zna pogrešno dijagnostifikovati, pogrešno upotrebiti u analzama, pa čak i sudskim procesima.

Uorkos tome sindrom se uočava u mnogim slučajevima, tako i u filantrofiji,Uočeno je da npr. prikupljači sredstava u neprofitnom sektoru postaju previše zaštitnički nastrojeni prema donatorima, čak i kada su ti donatori na bilo koji način problematične ličnosti.Oni često brane, opravdavaju, saosećaju s bogatim donatorima. Slično je sa osobljem u organizacijama i fondovima filantropa - mnogo je njih spremnih da zaštite vlasnike od bilo kakve kritike i nelagode. Jedan od razloga tumači se efektom tzv.„zlatnih lisica“ : uživanja u udobnim platama, beneficijama i privilegijama, nespremnost da bilo šta poremeti status quo, što je primer racionalne emocije.

Sindrom je posebno primetan kod primaoca koji zavise od milosti bogatih. Većina razvije iskrenu empatiju, oni poveruju u pravedan poriv, ni ne pomišljaju da su, kao i smo svi mi žrtve nehumane paradigme vođene profitom, što filantrofija često jeste,

     Šta se ustvari krije iza filantropije, koja kao što znamo u svom imenu nosi znak ljubavi, čovekoljublja? Bilo bi lepo i smirujuće kada bismo mogli sa stopostotnom ubeđenjem poverovati u njene proklamovane ciljeve.

POSLERATNA EVROPA 

 
„Neverovatna je činjenica da su osnovni ekonomski problemi Evrope, koja gladuje i raspada se pred njihovim očima, bili jedino pitanje za koje četvorka nije pokazala interesovanje“, napisao je Kejns u Ekonomskim posledicama mira, ( 1919 )  misleći na kvartet nacionalnih lidera koji su sklopili Versajski ugovor.(1)
      Stvar je utoliko neverovatnija jer je uoravo žestoka ekonomska kriza dovela do ratnih strahota i to je, između ostalog, navelo saveznike u drugom ratu da osim političkih i pravnih posleratnih pitanja na sto postave i ekonomiju. Tom pitanju su već tokom rata posvetili pažnju vodeći britanski i američki ekonomisti, pomenuti Kejns i H. Vajt. .

  1944. godine, u Breton Vudsu, održala se poznata konferencija na kojoj se odlučivalo o budućem ekonomskom i finansijskom svetskom sistemu. Cilj je bio da se osigura stabilnost novca kako bi se pomoglo svim stranama da izgrade svoju finansijsku infrastrukturu, to jest da se kreditiranjem pomognu veliki projekti strukturalne rekonstrukcije i razvoja, izgradnje autocesta, mostova, energentskih postrojenja, poljoprivrede i slično. Ovo je trebala biti baza koja bi osigurala preko potrebnu stabilnost posleratnoga razdoblja bez opasnosti od neočekivanih finansijskih potresa ili kriza.

Finansijka pomoć je uvek izraz moći.

Da li se u to vreme potpuno razumelo da se na tom skupu ustvari rešava sudbina budućeg sveta?
Prva posledica sporazuma bila je prenošenje dela finansijske suverenosti pojedinih zemalja članica na novoosnovane međunarodne financijske institucije  Svetsku bankau i MMF. To su prve institucije koje su trebale da realizuju ideje Bretton Woodskog sporazuma, odnosno prve međunarodne filantropske institucije.
     Na prvom mestu za pomoć nalazila se razrušena Evropa, a iza nje zemlje u razvoju koje su trebale biti kreditirane za potrebe obrazovanja, zdravlja, infrastrukture, komunikacija i za mnoge druge svrhe. Evropa je vrlo brzo potpala pod posebani Marshallov plan vredan 41,3 milijarde dolara s početkom u 1947. godini., preostale su zemlje u razvoju.


Službeni kanali pomoći

      Politika, pružanja i nadzora pomoći na svetskom nivou danas se odvija preko čitave mreže međunarodnih organizacija. Pored pomenute Svetske banke i MMF tu su i Ujedinjene nacije, OECD 1 (;Evropska Unija, to jest njene države članice najveći su donatori službene razvojne pomoći (ODA). One prosećno osiguravaju pomoć u visini 50 % ukupne svetske službene razvojne pomoći ) G8 i G20, ....Zapravo finansijska pomoć je zamišljena kao pomoć ekonomski stabilnih država državama u razvoju i to bilateralno, kada jedna država direktno donira novac drugoj ili multilateralno, kada donor sredstva daje međunarodnim organizacijuama koje tu pomoć distribuiraju do zemalja u razvoju.
Trenutni odnos ovih vrsta pomoći je 70% bilateralna i 30% multilateralna. Visina sredstava koje se namenjuju u te svrhe određuju same države pojedinačno, odnosno u međunardonim organizacijama se zajedno dogovara procenat izdvajanja. 1970 godine, npr. članice OECD-a su usvojile dogovor kojim se odredila visina izdvajanja sredstava za pomoć siromašnim zemljama u visini 0,7% bruto nacionalnog dohotka (BND). Međutim, prema jednoj analizi , izglasani postotci i cifre u praksi nisu ispoštovane. NPR. Amerika je 2007 godine izdvojila 21,79 milijardi dolara ( a npr. Nemačka, 12,29 dolara) i po tom apsolutnom iznosu reklo bi se da je Amerika izdvojila najviše, međutim, gledajući u procentima, u odnosu na BND Amerika je te godine bila na pretposlednjem mestu sa samo 0,16% u odnosu na npr. Norvešku koja je izdovila 0,95%.

    Nakon Bretton Woodskog sporazuma svetska ekonomija doživela je snažan razvoj ( do prelaza iz 60-tih u 70-te ). Prema nekim autorima, to je jedan od najbržih i najsnažnijih razvoja u celoj istoriji. Međutim, zemlje u razvoju, dakle one koje su bile obuhvaćene programom finansijske pomoći ipak su ostale i daljr na periferiji.
    Kada se uzmu u obzir ukupne sume izdvojene za ovu namenu stiče se utisak da mrežom svetskih organizacija kola neverovatna količina novca pa se, logično, postavlja pitanje zašto su negde efekti bili mali. Primera radi Nakon 50 godina i uloženih 2,3 biliona dolara na razvoj, Afrika, u kojoj je bio najveći udeo siromašnih u ukupno populaciji još uvek je siromašna. Prema nekim podacima procenat nepismenih je danas niži u odnosu na 80 godine, smrtnost velika i sl.

podaci od 2005- 2010

Ovakav ishod najčešće se tumači činjenicom da je pola afričkih zemalja pod vlašću režima, da pomoć po sebi bez neophodnih političkih i ekonomskih zahvata ( slobodnog tržišta) ne može da ima željene efekte. Dakle odgovornost za ovakvo stanje pripisuje se najvećim delom samim afričkim zemljama, to jest činjenici da finansijska pomoć nije dovoljan uslov za prosperitetan razvoj siromašnih zemalja. Zaboravlja sd da je Zapad taj koji je podupirao i još uvek podupire mnoge od tih režima, da je većina zemalja i dalje u neokolonijalnom odnosu, da se afričke države i elite vode zapadnjačim i sopstvenim interesima a pomoć usmerena na razvoj ide obično u ruke vladara i fondove birokratskog aparata .
pitanje je :pod kojim se uslovima određivala pomoć i kolika, koji su projekti obuhvaćeni, ko su bili nosioci ( državne-private institucije, organizacije, pojedinci), da li je pomoć utrošena namenski za šta je predviđena, da li se finansirani projekat pokazao uspešnim, u kojoj je meri doprineo rešavanju određenog problema, itd. itd.

Evidentno je da su finansijke pomoći bile neka vrsta političke podrškei upravo ta politička strana pomoći je nekada bila presudnija od samog iznosa, mada se sve ove institucije smatraju apolitičnim. Procedura donošenja odluka o dodeli sredstava bazirana je na ekonomskoj i političkoj snazi pojedinih država - članica po sistemu veća prava u odluci imaju ekonomski moćnije zemlje, one koje su i nosioci najvećeg finansijskog dela pomoći. Upravo su se one koristile pomoć kao instrument vanjske politike. Joseph Stiglitz, je novembra 1999. podneo ostavku na mesto glavnog ekonomiste Svetske banke kako bi mogao javno da kritikuje njenu i politiku i MMF-a.
U jednom kritičkom osvrtu na Evropsku Uniju od spominje i politiku Svetske banke i MMF-a :

"Uprkos brojnim novim činjenicama koje govore drugačije, njihovi zagovornici insistiraju na starim stavovima sa toliko samouverenosti da se njihova vera s pravom može opisati kao ideologija. Slične ideje koje su MMF i Svetska banka nametali čitavom svetu imale su za rezultat izgubljenih četvrt veka u Africi, izgubljenu deceniju u Južnoj Americi i tranziciju u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi čiji su rezultati bili, najblaže rečeno, razočaravajući."
U intervjuu, Stiglitz govori o stručnom nivou zaposlenih u ovim isntitucijama :

"Oni veruju da su pametniji, obrazovaniji i manje politizovani od ekonomista u zemljama u koje odlaze. Zapravo je obrnuto, stručnjaci MMF-a su uglavnom trećerazredni studenti elitnih fakulteta. Verujte mi, predavao sam na Oksfordu, Stanfordu, Jeilu, Prinstonu, ni MIT-u ni MMF-u nikada nije uspelo da angažuje najbolje studente."

Evo dela tekst o tajnim dokumentima ovih institucija kojima planiraju i hladnokrvno izazivaju socijalne nemire u mnogim siromašnim i tranzicijskim zemljama širom sveta


Četiri koraka do prokletstva

Perfidno smišljeni scenarij je sledeći: Prvo se snimi i detaljno analizira privrednoo i kadrovsko stanje svake države koja zatraži finansijsku pomoć za svoj razvitak ili opstanak. Nakon toga Svetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje istovetan tipizirani program koji sadrži četiri obavezna koraka.
Prvi korak - privatizacija
Prvo što vlada zemlje-žrtve treba neodložno provesti je privatizacija privrede, a posebno velikih javnih i ključnih industrijski preduzeća koja čine osnovu privrede. Umesto da se argumentovano usprotive zahtevu za brzopletu prodaju javnih preduzeća, mnogi su političari požurili u radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede kao državni imperativ. Da bi ućutkali trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka s teškim dalekosežnim posledicama, oni se pozivaju na imperativne zahteve Svetske banke za obnovu i razvoj. "Možete videti kako im se rašire oči na mogućnost dobivanja provizije ako se u proceni vrednosti imovine velikih javnih preduzeća i ključnih industrijskih preduzeća skine koja milijarda ili barem nekoliko stotina miliona dolara" - kaže profesor Stiglitz.

Drugi korak - liberalizacija

Nakon kampanjski provedene privatizacije obavezno sledi donošenje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala. Taj potez, teorijski gledano, omogućuje investicijskom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje. Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u zemlju-žrtvu, ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći deo raspoloživog kapitala na "zakonit" način nesmetano izlazi iz zemlje. Taj proces izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom "krug vrućeg novca". Novac ili, tačnije rečeno pljačkaški kapital, ulazi u zemlju-žrtvu prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, beži glavom bez obzira već na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu sigurnost. U tom paničnom begu kapitala državne rezerve mogu "presušiti" za samo nekoliko dana. Nakon takvog vešto insceniranog bega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje-žrtve da odmah drastično poveća kamatne stope na 30, 50 ili čak 80% kako bi velike svetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala. "Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, jeste predvidljiv" - kaže profesor Stiglitz. Astronomske kamatne stope, dakako, brzo privuku odbegli kapital, dok s druge strane, one sistematski razaraju industrijsku prizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu riznicu zemlje-žrtve.

Treći korak - tržišno određivanje cena

Tada MMF zemlju-žrtvu koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći korak - takozvano "tržišno određivanje cena". To je lep izraz za dramatično dizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga. To, dakako, ne vredi za cenu rada (plate) i penzije. Time se, u prvom redu, drastično ruši već ionako nizak životni standard stanovništva te osetno podižu poslovni troškovi u već dobrano posustaloj privredi. Ubrzo nakon toga, prema već dobro uigranom scenariju, sledi završni četvrti korak.

Četvrti korak - MMF-ov zahtev

Tim zahtevom je zemlja-žrtva doslovce bačena "na kolena" i "de facto" se nalazi pred posvemašnjim privrednim uništenjem. U tim dramatičnim okolnostima MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači i poslednje kapi krvi. Programirano pojačava "vatru" i podiže socijalnu temperaturu dok napokon celi kotao ne eksplodira. Time je otvoreno samo predvorje pakla. Eklatantan primer za to je Indonezija 1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno stanovništvo, nakon čega su posvuda buknuli žestoki protesti i nemiri.

U tom pogledu je takođe poučan primer Bolivije u kojoj su prošle godine izbili veliki nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode. Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi zahtevi, kao svojevrstan znak uzbune, uzrokuju novi masovni beg kapitala iz zemlje-žrtve, a neretko dovode i do stečaja vlade. Taj posvemašnji državni palež ima i svoju svetlu stranu - dakako, samo za bezobzirne strane vlasnike kapitala. U takvoj bezizlaznoj situaciji oni mogu po smešnim cenama otkupiti preostalu imovinu zemlje-žrtve u paničnoj rasprodaji. Po tom perfidnom obrascu već je u poslednjim decenijama u Trećem svetu stvoreno mnogo zemalja-gubitnica. Pri tome su jedini pobednici uvek bile moćne zapadne banke koje u bezdušnom lovu za kapitalom ni pred čim ne prezaju.

Prema profesoru Stiglitzu u planovima MMF-a i Svetske banke za obnovu i razvoj ponajviše zabrinjavaju dve bitne stvari : planovi se stvaraju u tajnosti; uvek ih vodi apsolutistička ideologija kojoj je strana svaka humanost i altruizam. Uz to, oni nikada nisu otvoreni za stručnu raspravu i primedbe, te su tako razrađeni da programirano urušavaju demokratiju u zemlji koja ih nekritički primenjuje.

- Postoji li zemlja koja je izbegla ovakvu nesrećnu sudbinu?
"Da" -kaže profesor Stiglitz: "Bocvana!"
- Njihov trik?
"Odlučno su rekli managerima MMF-a i Svetske banke: Go home!

Članak je izvorno objavljen u "The Observeru", 29 aprila 2001.


Ovo je dakle međunarodna "filantropija" pod lupom.

CIVILNA FILANTROFIJA

Nešto slično se dešava i sa civilnim filantropskim institucijama. Pokazalo se da one ne deluju kao čist altruistički mehanizam, već kao mehanizam za stvaranje tržišta za industrijalizovane zemlje, za uticaj na političke sisteme tih zemalja, njihovu kulturu i sl. Pred civilnom filantrofijom takođe stoje destruktivni predznaci.

Zemlje u razvoju dobijaju mnogo više sredstava preko partikularnih kanala nego državnih. Filantropija je dobra volja tržišno sposobnih da ostvareni profit podele, daruju..ali ne samo to. Iznos koji izdvaja Bill i Melinda Gates Foundation je veći od finansijske pomoći pojedinih državnih donora. Što je ime neprofitnih organizacija poznatije veća je mogućnost njenog upliva na budućnost realizacije projekta ( Ford, Hewlett, Packard, Rockefeller, Gates, Mellon, Kellogg, Mott Foundations, Open Society Institute, Rockefeller Brothers Fund, Carnegie Corporation….) Imajući na umu da su u pitanju imena sa vrha liste bogatih jasno je da ti fondovi imaju veću mogućnost prodora na "tržište".

Sume filantropa pojedinaca su veća i neposrednije vezana za ekonomsku logiku. Filantropija je deo kapitalističkog sistema ( neoliberalizma) o im putem-mehanizmom jedan deo kapitala se dalje investira.Ta investicija je obično usmerena na rešavanje nekih društvenih problema, “ crnih tačaka” u društvu kojima društvo ne poklanja dovoljno pažnje. Bill Gates je npr. usmerio svoju fondaciju na borbu protiv bolesti (aids, malaria, tbc en polio) obzirom da farmaceutska industrija nije voljna da proizvode neke lekove za niže cene u zemljama u razvoju jer ne mogu osigurati profit.

Kritičari, međutim, tvrde da njegov pristup odražava oblik tehnokratske, neodgovorne moći koja utiče na globalnu politiku, daje prioritet ulaganjima u profitne farmaceutske/tehnološke kompanije i posluje s ograničenom transparentnošću. ( direktan uticaj na globalne zdravstvene i obrazovne agende; finansiranjem farmaceutskih kompanija ostvaruje neoporezivu dobit; promoviše nova rešenja, (poput vakcina);...potpuno odsutstvo javnosti). 

Filantropija - politika

Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih. „Neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti. ( The Guardian )   Začetnikom idelje neoliberalizma smatra se Hajek. "Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturisanja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim.
To je ono - piše u Guardianu- što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam". Neoliberalizam zahteva da država ne remeti prirodne tokove tržišta.


     Filantropija se dobro slaže sa neoliberalnom koncepcijom po kojoj država treba da ima što manje upliva u zajedničkom životu. Ispada da je ona perfektan mehanizam za sprovođenje neoliberalnih ideja pojedinaca. Neki tumači američkog sistema objašnjavaju da kapitalizam leži koliko na kreaciji bogatstva kroz preduzetništvo toliko i na rekonstrukciji tog bogatstva putem filantropije. I tu počinje priča o filantropiji kao ideologiji.

Filantropi su mišljenja da oni društvu vraćaju deo sredstava koji nadalje ima pozitivan uticaj na budući ekonomski razvoj. Tako se, po njima, stvara najoptimalniji ekonomski ciklus preduzetništvo - filantropija.
  Pojedini teoretičari koji prate filantropiju već uočavaju razlike među filnatropima. Najčešće ih dele generacijski. Matthew Bishop i Michael Green su stvorili ime za noviju filantopsku struju, ‘filantro-kapitalisti’, Brainard La Fleur, ‘ venture filantropija ‘ itd.
  Oni koji vide razliku smatraju da su starije generacije imale na umu efekte ulaganja na ekonomskom planu, noviji se sve više usmeravaju na socijalnu stranu. Soroš je to iskazao na ovaj način: “in social entrepreneurship, profit is not a motive, it is a means to an end.”To znači da ovi filantropi jasno i glasno ukazuju da je njihov cilj da trasformišu društvo, politički.

Novi cilj filantropa, dakle filantropa nove generacije, je promena društvenog-ekonomskog sistema. Filantropi tako manje ili više transparentno oblače političku košulju. Da bi to uspeli oni uspostavljaju veze sa vladama, nevladinim organizacijama i kompanijama. Sve njih oni žele zainteresovati za sopstvenu ideju preobražaja…društva, i svi žele da budu aktivno uključeni u process. Filantropija nije deo njihovog luksuznog zivota, hir, ona postaje deo suštine njihovog života. Kao "profesionalni" trgovci oni traže rezultate, odgovornost, efektivnost.

Tzv. venture filantropija se se fokusira na izgradnju operativnih kapaciteta i dugoročnau održivost preduzeća, a ne na finansiranje pojedinih programa ili projekatea. Venture filantropi pomoć ne daju samo u novcu, već i stručnim službama u pogledu strateškog planiranja, marketinga i komunikacija, vođenja personalnih poslova, načina na koji se uklopiti u mrežu i pronaći potencijalne finansijere. Oni povezuju mnogo bliže preduzetništvo - kompanije i filantropiju što u filantropiju unosi elemenat profita. Oni kompanijie osposobljavaju da ostvare dobitak, da se uvrste u red bogatih. Oni ne daju, oni konkretno investiraju. Getes u tom smislu govori uo kreativnom kapitalizmu: "We have to find a way to make the aspects of capitalism that serve wealthier people serve poorer people as well."
Primetno je da se većina tih projekatia vezuje za nauku i tehnološke inovacije.Tipičan primer je npr.RED kampanja pevača Bono. Tipično je i njegovo levičarsko humanističko objašnjenje zašto pomaže :”pomažem humanitarnim projektima zato što verujem da imam više novca nego što zaslužujem”. Iza njega se ipak krije biznis . Armani, Gap, Hallmark prodaju produkte RED-a i jedan deo profita doniraju u borbu protiv AIDS-a. Zapravo RED skupljene pare, stotine miliona dolara prebacuje Global Fund to Fight AIDS, organizacijama u borbi protiv tuberkuloze i malarije putem kojih je 1,6 miliona ljudi testiralo na AIDS, i milioni dobili lekove protiv ovih bolesti.
Ima li iko od nas jedan jedini razlog da stavi negativan predznak ispred ovih humanih akcija?

SOROŠ

Soroš pripada filantro - kapitalistima. Da dodam, ovi filantropi gaje uverenje da su njihova iskustva iz biznisa, to jest metode u preduzetništvu superiornije od ostalih metoda koje se primenjuju u javnom sektoru i civilnom društvu. Po Sorošu, istorijski period od 70 godina pa do danas, period u kom je propao SSSR, u kom su se razbile granice država i otvorio put razmeni roba, usluga, trgovine je potvrda njegove teze. Za njega je taj period empirijski dokaz superiornosti tržišnih zakona pa time i nužnosti organizacije društva po tom principu. Ideja filantropa je, vidimo, da socijalne promene postanu “ posao” kao i svaki drugi. Nije li to osnovna ideja neoliberalizma - potpuna sloboda tržišta.

Koje su to prednosti na koje ukazuju ovi filantropi i da li je reč samo o zapaljivoj retorici ili efektivnoj praksi?

Interesantno je da za razliku od Soroša i ostalih filantropa, koji na ovaj ili onaj način daju na znanje da su nihovi ciljevi politički, predstavnici njihovih organizacija, fondova, odriču političnost. One čak insistiraju na svojoj apolitičnosti.

Naravno da odnos filantropije i politike nije sporan, sporne su upravo njihove njihove političke aspiracije. Pitanje je da li je filantrop taj koji odlučuje kakve su promene potrebne određenom društvu i, dalje, da li su njegove organizacije te koje trebaju biti poluga istih pogotovo ako se uzme u obzir da one deluju slobodno, bez kontrole.


Filantropiji se mora priznati doprinos u pogledu proširenja puteva ka korisnim tehnologijama, ona je takođe važna u jačanju kapaciteta civilnog društva, ali socijalna transformacija, jer oni imaju na umu ipak to, zahteva mnogo više od te dve stvari, ona zadire u mnogo kompleksnije pore društva, duboko ukorenjene, što će reći da filantropi mogu nabaviti lekove za malariju, tuberkulozu, možda čak i AIDS, ali kako će se boriti protiv pohlepe, straha, rasizma, siromaštva, nejednakosti, nasilja, korupcija, lošeg upravljanja, zaostataka lošeg u tradicijama i sl. Ti problemi ne mogu biti spakovani u kutije, poslati, prodati. Niko nije protiv dobrih ideja, jeste protiv dominacije kapitala, malog kruga moćnika.

Šta je bilo odlučujuće u Soroševom stavu o preslici tržišnih mehanizama na društvo.

“Where I have modified my stance is with regard to social entrepreneurship. I used to be negative toward it because of my innate aversion to mixing business with philanthropy. Experience has taught me that I was wrong. As a philanthropist, I saw a number of successful social enterprises, and I became engaged in some of them. […] I have come around to thinking that entrepreneurial creativity could achieve what bureaucratic processes cannot.”

Bila su presudna njegova iskustva. Ako bi se išlo za tim rezultatima moglo bi se reći da je Soroš poznaje metode uspešnosti i da bi im trebalo posvetiti pažnju, jer, konačno, Soroš je izgradio carstvo. To svoje iskustvo Soroš je sažeeo u teoriju, teoriju o refleksivnosti. Ona je novina i o njoj se uveliko diskutuje. Tu teoriju Soroš bazira na kritici starih ekonomskih načela, smatrajući ih prosvetiteljskim čedom koje je napravljeno po uzoru na prirodne nauke. Njega je, kaže on, “aktivistička crta njegovog karaktera, naime to da je mnogo više bio zainteresovan za realni svet nego za apstraktne logičke modele, vodila ka odbacivanju stare ekonomije” koja je, po njemu, puka logička apstrakcija koja vredi za uski krug ekonomista. U realnosti stvari funkcionišu drugačije nego u toj teoriji.

Ovu teoriju, kao i čitav Sorošev teoretski paket, neophodno je posebno proučiti.

Evo kako Soroš vidi odnos ekonomije i politike.

“... s obzirom da se tržište ne može samoodržavati,( što je suprotno neoliberalizmu ) potrebno da se proklamuje, kao zajednički cilj, političkim sredstvima. Soroš ovde ne propagira ukidanje tržišta, već samo redukuje njegovu funkciju. Umesto da verifikuje alokaciju i obezbeđuje stabilnost, tržište treba da se ograniči samo na prvu funkciju: da obezbeđuje efikasan mehanizam za procenu odluka tržišnih igrača. Funkciju održavanja sistema treba da obezbedi politička sfera. Podela rada između tržišta i politike je jasna: tržišta vode društvenu reprodukciju sa ciljem da obezbede maksimalizaciju profita, kontrolne institucije nadgledaju tržište s ciljem da spreče isuviše velike oscilacije koje bi mogle ugroziti tržište kao sistem. Soroš se zalaže za jedan "sofisticiran" međuodnos između tržišta i kontrole, gde kontrolori ne bi imali zadatak da regulišu tržište i instaliraju neku vrstu planske ekonomije, već da nadgledaju potencijalne nezdrave tendencije i trude se da spreče hipertrofirani rast.”
Nije šija već vrat.

Ekonomisti sumnjaju u korisnost Soroševe filozofije. “How could a financier who has made billions16 claim to follow a philosophic system?” (Sennet, geciteerd in: Bryant, 2002, p. 114). Soroš je sam priznao “"I knew it was important to me emotionally, but I was uncertain about the objective value of the theory for others. "
Konkretni Soroševi politički potezi su još jasniji. On ne samo da teoretski smatra da se moraju pronaći načini da se poboljšaju politički i društveni uslovi u pojedinim zemljama ( u tom kontekstu kao formu spominje ootvoreno društvo) već usposatvlja transfer sredstava ka siromašnim zemljama, ( sa nedemokratskim sistemima ) kako globalno finansijsko tržište ne bi stvorilo neujednačen teren između centra i periferije međunarodnog finansijskog sistema. Soroš je svestan da njegova levičarska politika ne bi mogla da reši sve probleme ovog sveta, ali veruje da postoji šansa da se internacionalna pomoć učini efikasnijom. Otuda njegova ideja o otvorenom društvu, terminu koga je prvi upotrebio filozof Henri Bergson 1932 godine a njegovu modernu varijantu je većim delom utvrdio Karl Popper, ‘The Open Society and Its Enemies’. Soroševa vizija otvorenog društva je demokratski system i slobodno tržište.

Na primeru Soroša vidimo kako moć na jednom planu povlači želju za moći na ostalim planovima. Soroš, između ostalog, očito želi da bude viđen i kao filozof i ekonomista, a ne samo kao spekulant. Novac i finansijski uspeh su mu omogućili da prenese svoje teoretske misli jer, kako je jednom izjavio “ niko ne sluša jednog siromašnog Jevreja “.


Da završimo sa onim sa čim smo krenuli.

....Psiholozi i psihijatri sve češće zaključuju da Stokholmski sindrom nije vezan samo za situaciju otmičara i taoca. Pojavljuje kroz nasilje u porodici, na poslu. U  ekonomiji, politici, odnos između pojedinaca i ekonomskih sistema u pokazuje obrasce koji uznemirujuće podsećaju na traumatsko vezivanje. Ovo nije metaforički ukras, već precizan opis psihološke dinamike koja je u igri kada ljudska bića formiraju identifikacijske odnose s ekonomskim strukturama koje sistematski potkopavaju njihovu dobrobit. Oblik kolektivnog Stokholmskog sindroma, kad zarobljeni razvijaju ne samo prilagođavanje već i aktivnu naklonost,služi ključnoj psihološkoj funkciji, pretvaranju nepodnošljive nemoći u fantaziju zajedničke moći kroz psihološko spajanje s onima koji dominiraju. Davanje često zavisi od ličnih hirova superbogatih pojedinaca. Ponekad se oni poklapaju s prioritetima društva, ali ponekad im protureče ili ih potkopavaju. Sve češće se postavljaju pitanja o uticaju koji ove mega-donacije imaju na prioritete društva. Rezultat je ono što je pokojni nemački milijarder, brodarski magnat i filantrop Peter Kramer nazvao „lošim transferom moći“, od demokratski izabranih političara do milijardera, tako da više nije „država ta koja određuje šta je dobro za narod, već bogati koji odlučuju. Intenzivnu lojalnost prema "humanitarnim " fondovima, fondacijama, nvo organizacijama ne može se objasniti racionalnim ekonomskim proračunom, ali ima savršenog smisla kao odgovor na sindrom. Zaposleni toliko temeljito internalizuju zahteve da počinju kontrolisati sebe i druge, provodeći eksploataciju efikasnije nego što bi to mogao bilo koji vanjski menadžment. Tipićan primer sagorevanje na poslu kao profesionalni fenomena konstatovala je od Svetska zdravstvena organizacija. Problem je tek zagreban na površini. Fenomen siromašnih penzionera u Srbiji koji glasaju za politiku/ političara, stranku koji direktno štete njihovim ekonomskim interesima postaje razumljiv kroz prizmu traumatske veze. Ova potpuna kolonizacija psihološkog prostora predstavlja konačni trijumf Stokholmskog sindroma, zarobljenik više ni ne prepoznaje svoje zatočeništvo.

::::::::::::::::::::::::::::::

pojmovi
OECD - Organizacija za ekonomsku suaradnju i razvoj je međunarodna ekonomska organizacija osnovana 1961. godine. Nastala je kao naslednik Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (eng. Organization for European Economic Cooperation ili OEEC) nastalu 1948. u sklopu Marshallovog plana s ciljem rekonstrukcije evropske privrede razorene u Drugom svetskom ratu.Kasnije je njeno članstvo prošireno zemljama van Evrope.
OECD je konsultantska organizacija, bez snage obavezivanja bilo koje od svojih članica. Sedište OECD-a nalazi se u Parizu.
U najnovijim smernicama ove organizacije stoji da zemlje, članice raspravljaju o ekonomskim, socijalnim i ekološkim izazovima globalizacije te da pružaju pomoć vladama da odgovore na nova kretanja i zabrinutosti, kao što su korporativno upravljanje, informatička ekonomija i izazovi sve starije populacije. Organizacija pruža informacije o okruženju u kojem vlade mogu upoređivati iskustva u politikama, tražiti odgovore na zajedničke probleme, utvrditi dobre prakse i raditi na koordinaciji domaćih i međunarodnih politika.

ODA Organizacija društvenog aktivizma je dobrovoljno, nezavisno, nevladino, neprofitno, udruženje građana ( zaštitea i promovisanjae ljudskih i manjinskih prava, informisanjae, socijalna zaštitea i borba protiv korupcije.)

DAC2 Odbor za razvojnu pomoć pri OECD-u ima 30 članica : Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Češka Republika, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Irska, Italija, Japan, Koreja, Luksemburg, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Poljska, Portugal, Slovačka Republika, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Velika Britanija i SAD. Komisija Evropskih zajednica učestvuje u radu OECD-a.