Ovih dana italijanska premijerka Giorgia Meloni ponovo poziva Brisel da glavnim gradovima da više prostora za ublažavanje uticaja domaćinstava i kompanija na najnoviji šok cena energije..Italija će ograničiti cene goriva na pumpama najmanje mesec dana, sa mogucnošću produžetka do kraja godine.
S obzirom da proračunski manjak i visoki javni dug Italije (blizu 139% BDP-a) ograničavaju prostor za daljnja velika porezna rasterećenja, vlada je iskoristila politički pritisak na velike energetske tvrtke. Naftni giganti poput kompanija Eni, SOCAR (Azerbajdžan) i Q8 (Kuvajt) dobrovoljno su uveli privremene gornje granice na cene goriva na svojim benzinskim sta icama. Eni da će prodavati dizel po ceni od najviše 2,19 eura po litri, a benzin po ceni od najviše 1,99 eura po litri, što predstavlja popust od oko 17 centi u odnosu na trenutne prosečne cene.
Ideja da bi vlada trebala igrati aktivniju ulogu tokom kriznih ekonomskih perioda pripada engleskom ekonomisti Keynes-u. Stekla je popularnost u SAD-u tokom ere New Deala pod predsednikom Franklinom D. Rooseveltom i značajno je uticala na ekonomske politike sve do uspona neoliberalizma 1980-ih. U savremenim diskusijama, kejnzijanski pristupi su se ponovo pojavili tokom drugih ekonomskih kriza, poput finansijskog sloma 2008-2009, što je izazvalo kontinuirane debate o njihovoj efikasnosti u poređenju sa neoliberalnim politikama.
Smanjenje poreza je jedna od kenzijanskih metoda..
Klasični kapitalizam, kako ga je 1776. godine artikulisao škotski ekonomista Adam Smith u svom poznatom delu Bogatstvo naroda , uglavnom je favorizovao konkurentna tržišta i ograničavao nepotrebna vladina ograničenja, a istovremeno je priznavao važne vladine uloge, uključujući oporezivanje, pravosuđe, odbranu i javne radove. Ekonomska devastacija 1930-ih navela je mnoge da preispituju i moral i efikasnost klasičnog kapitalizma na živote radnika.
..inače..
Smanjenje poreza je tipičan stav libertarijanizma/ klasičnog liberalizma . Ljudi, po njima, imaju prirodno pravo na plodove svog rada. Državno uzimanje imovine kroz visoke poreze (izvan onoga što je nužno za osnovne funkcije poput policije i sudstva) oni vide kao oblik prisile. Stoga je smanjenje poreza čin vraćanja slobode i pravednosti pojedincu.
JEDNA CRTICA O KEYNES-u
Zvuk topova napredujućih nemačkih vojski mogao je jasno da čuje Džon Mejnard Kejns dok je njegov voz kotrljao kroz severnu Francusku u proleće 1918. godine. Dokazi borbe na zapadnom frontu bili su svuda, ali Kejns, tadašnji službenik Ministarstva finansija, nije išao u Pariz zbog ratnih poslova; krenuo je da kupi neka umetnička dela.
Kejns je preduzeo rizično putovanje da bi prisustvovao aukciji studija Edgara Degaa, koji je preminuo prethodne godine. Čovek koji će postati vodeći ekonomista 20. veka vratio se u London sa nekim impresionističkim blagom za Nacionalnu galeriju, pošto je uspešno podneo peticiju kancelaru blagajne da potroši 20.000 funti na prodaji.
Ova priča mnogo otkriva o Kejnsu. Njegovu veštinu u lobiranju kod zvaničnika za sredstva u vreme kada je zemlja bila umešana u skupi rat. Njegovu ljubav prema umetnosti, koja je kulminirala time što je igrao ključnu ulogu u osnivanju Saveta za umetnost. Njegovo uverenje da je ekonomija manje važna od dobrih stvari u životu.
Kejns je proučavao statistiku, ali je bio mnogo više od pukog računovodstva. Imao je čvrste stavove o tome zašto je ekonomija neispravno funkcionisala 1920-ih i 1930-ih, ali je bio podjednako zainteresovan za diskusiju o filozofiji sa Bertrandom Raselom i Ludvigom Vitgenštajnom. Verovao je da bi rastuća ekonomija trebalo da pruži mogućnost za više slobodnog vremena, a ne za akumulaciju monetarnog bogatstva. Revolucionisao je ekonomiju, a da nije imao revolucionarnu kost u telu.
Rođen u imućnoj akademskoj porodici, Kejns je otišao u Iton pre nego što je studirao matematiku na Kembridžu. Njegov krug prijatelja nakon univerziteta bila je Blumsberi grupa, slikari i pisci među kojima su bili Virdžinija Vulf i dvoje njegovih ljubavnika, Liton Strejči i Dankan Grant. To je bila grupa koja se ponosila time što je nekonvencionalna, što ne prihvata status kvo.
Blumsberi je pomogao da se zadovolje Kejnsove kulturne potrebe, ali je takođe pomogao u oblikovanju njegovog ekonomskog razmišljanja. On nije video rast kao cilj sam po sebi, već kao sredstvo za dobar život ili – kako je rekao – da živi kao „ljiljani u polju“. U delu „Ekonomske mogućnosti za naše unuke“ predvideo je vreme kada će ekonomski problem biti rešen, kada će radna nedelja biti znatno kraća i „kada akumulacija bogatstva više neće biti od velikog društvenog značaja“.
Njegova spremnost da ospori ortodoksija demonstrirana je u jednoj od ranih knjiga, „Ekonomske posledice mira“, koja je tačno predvidela da će kazneni uslovi nametnuti Versajskim sporazumom iz 1919. godine rezultirati time da ponižena Nemačka ostane ogorčena i osvetoljubiva.
Na iznenađenje svojih prijatelja iz Blumsberija, Kejns se kasnije zaljubio u rusku balerinu Lidiju Lopokovu, i par se venčao 1925. godine kada je imao 42 godine. Iako je bio otvoren i samouveren kada je izražavao svoja mišljenja, Kejns je bio svestan svog izgleda, smatrajući sebe odbojnim. Drugi su se složili. Virdžinija Vulf ga je jednom opisala kao „prejedenog foku, sa duplom bradom, crvenom usnom, malim očima, senzualnog, brutalnog, nemaštovitog“.
Jedna od centralnih tema drame je bitka ideja između Kejnsa i austrijskog ekonomiste Fridriha Hajeka. Potonji je verovao da, ako se prepuste sami sebi, slobodna tržišta pružaju najbolje ekonomske rezultate i da će se dugoročno krize rešiti bez potrebe za intervencijom države.
Kejns je zauzeo suprotan stav, sumiran možda njegovim najpoznatijim citatom: „Na duge staze svi smo mrtvi. Ekonomisti sebi postavljaju previše lak, previše beskoristan zadatak ako nam u burnim sezonama mogu reći samo da kada je oluja odavno prošla, okean je ponovo ravan.“
Ovim je mislio da ekonomija nema prirodnu tendenciju ka punoj zaposlenosti. Umesto toga, visoka nezaposlenost bi mogla trajati beskonačno, osim ako vlada nije bila spremna da interveniše i stimuliše potražnju. Ovaj argument je bio centralni deo njegove najpoznatije knjige, „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“. Opšta teorija, kako je opšte poznata, dovela je u pitanje konvencionalno ekonomsko razmišljanje i imala je dubok uticaj na kreatore politike u decenijama nakon Drugog svetskog rata, kada se smatralo da je odgovornost vlada da upravljaju potražnjom kako bi se obezbedila puna zaposlenost.
Kejns je video mnoge mane kapitalističkog sistema, ali nije bio marksista. Kao nestiđeni elitista, video je svoju misiju da spase kapitalizam od samog sebe, makar samo zato što je to video kao najbolji način za zaštitu civilizovanih vrednosti. „On prezire obične ljude, posebno kada su okupljeni u krdima“, jednom je primetila društvena reformatorka Beatris Veb. „On ne voli ljudsko krdo i nema želju da ga pridobije na svoju stranu.“
Nije iznenađujuće da krajnja levica ima sumnje prema Kejnsu. Kako je napisao njegov biograf Robert Skidelski: „Marksisti su dugo tvrdili da su Kejnsove ideje prihvaćene jer su služile interesima buržoazije 1930-ih i da su odbačene kada su počele da ugrožavaju kapitalističke profite 1970-ih.“
Svakako je tačno da su Kejns i njegove ideje izašle iz mode sredinom 1970-ih, perioda kada su zapadne ekonomije bile pogođene rastućom inflacijom i slabim rastom u isto vreme. Posleratni kejnzijanski ekonomisti bili su zbunjeni pojavom visoke inflacije i visoke nezaposlenosti u isto vreme, a nova desnica – koju su politički predvodili Margaret Tačer i Ronald Regan – izašla je kao pobednik iz ove ere „stagflacije“. Inspirisana Hajekovim idejama, krenula je u demontažu posleratnog poravnanja zasnovanog na punoj zaposlenosti, državnom vlasništvu, jakim sindikatima i izdašnoj socijalnoj pomoći.
Globalna finansijska kriza 2008. godine dovela je do propasti novog desnog modela. Verovanje da tržišta nikada ne mogu pogrešiti značilo je da su opasnosti prekomernih spekulacija ignorisane i na kraju su ostavile globalni bankarski sistem na ivici kolapsa. Po prvi put od 1930-ih postojao je realan rizik od potpune depresije i u tim okolnostima kreatori politike su obrisali prašinu sa svojih primeraka „Opšte teorije“ u potrazi za odgovorom.
Kejns je verovatno osetio da dolazi finansijska kriza. Spekulisao je na finansijskim tržištima, ne uvek uspešno. Godine 1920. stvorio je ono što bi se danas nazvalo visoko zaduženim hedž fondom koristeći novac koji su obezbedili njegovi prijatelji iz Blumsberija – primajući opklade na kretanja valuta – samo da bi video da je kapital njegovog sindikata zbrisan kada je funta neočekivano pala.
Uprkos tome, bio je svestan rizika. „Špekulanti možda neće naštetiti kao mehurići na stalnom toku preduzeća“, rekao je. „Ali pozicija je ozbiljna kada preduzetništvo postane mehur u vrtlogu spekulacija. Kada razvoj kapitala jedne zemlje postane nusproizvod aktivnosti kazina, posao je verovatno loše obavljen.“
Danas, Kejnsa i Hajeka i dalje poštuju njihovi sledbenici na političkoj levici i desnici, respektivno. Pa ipak, poslednje dve decenije su pokazale trajnu prirodu Kejnsovih uvida, prvo 2008. godine, a zatim tokom globalne pandemije 2020. godine.
Suočene sa krizom, verovanje u slobodna tržišta nestaje, jer vlade koriste svaki politički alat koji im je na raspolaganju da bi podstakle rast i sprečile rast nezaposlenosti. Ili, kako je to rekao glavni kritičar Kejnsa – dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Robert Lukas – 2008. godine: „Pretpostavljam da su svi kejnzijanci u roviku.“
Коментари
Постави коментар