Kvantna mehanika je jedno od glavnih dostignuća fizike dvadesetog veka. Ona je zamenila intuitivni okvir klasične mehanike teorijom čije osnovne karakteristike dovode u pitanje naše razumevanje stvarnosti. Kvantna mehanika nam govori da sistemi mogu postojati u klasično nekompatibilnim stanjima (superpozicija), da materija ima i čestična i talasna svojstva (dualnost), da su udaljene čestice ponekad deo jednog sistema (isprepletanost) i da nisu svi događaji jedinstveno određeni zakonima prirode i prethodnim uslovima (indeterminizam). Ovi kvantni fenomeni nisu samo doveli do promena u fizici, već i u fundamentalnoj metafizičkoj slici sveta.
Ovo radikalno odstupanje od klasične fizike privuklo je teološku pažnju gotovo od samog početka. U roku od pet godina od svog osnivanja, Džejms Džins je rekao da kvantno-mehanički „univerzum počinje da liči više na veliku misao nego na veliku mašinu“ (1930: 136–137). Ali kvantna mehanika je bila i matematički teška i filozofski nestabilna u svojim ranim godinama. Teolozi zainteresovani za nauku su umesto toga usmerili većinu svoje pažnje na kosmologiju Velikog praska i evolucionu biologiju.
Teolozi su nedavno otkrili da kvantna mehanika otvara nove puteve mišljenja, posebno za teorije božanskog delovanja. Kao što je Džins sugerisao, fizičari više nisu shvatali prirodu kao zatvoreni, mehanistički sistem klasične mehanike. Ova promena je privukla značajnu pažnju, uključujući seriju uticajnih knjiga koje su zajednički objavili Centar za teologiju i prirodne nauke i Vatikanska opservatorija. Među njima su značajne „Haos i složenost: Naučne perspektive o božanskom delovanju“ (1996) i „Kvantna mehanika: Naučne perspektive o božanskom delovanju“ (2001).
U skorije vreme, pažnja se pomerila sa božanskog delovanja na crpenje uvida iz kvantne mehanike radi rešavanja teoloških zagonetki (Wegter-McNelly 2011; Harris 2023). Fenomeni poput dualnosti talasa i čestica pružaju resurse za razumevanje klasičnih paradoksa, a kvantna isprepletenost sugeriše modele za božansko sveprisustvo i trinitarne odnose. S druge strane, novi teološki izazovi pojavili su se iz kvantne kosmologije u odnosu na tradicionalne formulacije stvaranja ex nihilo i problem zla.
Nisu sve primene kvantne mehanike na teološka pitanja dobro prihvaćene. Počev od 1970-ih, popularna dela poput „Tao fizike“ Fritjofa Kapre (1975) i „Ples Vu Li majstora“ Garija Zukava (1979) povukla su paralele između kvantne mehanike i istočnog misticizma. Ovi i slični napori se sada široko smatraju pseudonaučnim – ono što je fizičar Mari Gel-Man nazvao „kvantnim flepdudlom“ (Šermer i Stendžer 2009: 7). Zabrinutost nije u tome što kvantna mehanika nema šire implikacije, već što takva dela iskorišćavaju površne sličnosti jezika, a ne istinske konceptualne veze. Izbegavanje ove zamke zahteva pažnju i na samu fiziku i na filozofska pitanja o modelima, metaforama i analogijskom rezonovanju.
Ovaj članak će se nastaviti na sledeći način. Odeljak 2 ispituje kako su određeni kvantni fenomeni korišćeni za osvetljavanje klasičnih doktrina kroz analogiju i metaforu. Odeljak 3 se bavi epistemološkim ograničenjima koja nameće kvantna mehanika. Odeljak 4 razmatra dva aspekta kvantne kosmologije: prvo, kako kvantne fluktuacije mogu pružiti uvid u stvaranje ex nihilo; drugo, izazov koji tumačenje mnogih svetova postavlja doktrinama stvaranja i teodiceji. Odeljak 5 razmatra indeterminizam i modele božanskog delovanja, razmatrajući kako bi Bog mogao da deluje kroz indeterminističke kvantne događaje bez kršenja zakona prirode. Odeljak 6 istražuje odnos između kvantnih merenja i svesti. Odeljak 7 razmatra dve široke perspektive za dalje razmišljanje o fizici i teologiji.
Formulacija mnogih pitanja u ovom radu pretpostavlja ili najprirodnije odgovara ortodoksnom ili „kopenhagenskom“ tumačenju kvantne mehanike. Druga tumačenja se neće složiti po svakoj tački, a tamo gde su razlike posebno relevantne, one će biti navedene.
2. Analogije i metafore
Teolozi raspravljaju o složenim konceptima o transcendentnom carstvu, dok je znanje o tom carstvu daleko od potpunog. To često čini direktan, doslovan jezik nedostupnim, neprimenljivim ili nepristupačnim ciljnoj publici. Teolozi stoga koriste analogije i metafore, često preuzete iz drugih disciplina.
Vredi se zadržati na razlici između analogija, metafora i modela, jer se ovi termini često koriste naizmenično. Dženet Martin Soskis (1985: 101) tvrdi da model podrazumeva posmatranje jedne stvari u smislu njene sličnosti sa drugom. Kada se takav model izrazi lingvistički - na primer, „mozak je računar“ - on postaje ono što Soskis naziva teoretski konstitutivnom metaforom. Takve metafore zatim generišu dalji teorijski rečnik izveden iz modela: termine kao što su „programiranje“, „unos“ i „povratna informacija“. Ova razlika je važna jer, prema Soskis, metaforički jezik u nauci može opisati stvarnost, pružajući delimičan pristup entitetima i odnosima koji još nisu u potpunosti shvaćeni. Pitanje je da li se kvantno-teološke metafore odnose na stvarne karakteristike božanskog ili funkcionišu samo retorički.
U antičko doba, poljoprivredna simbolika bila je uobičajena u teološkim diskursima u različitim tradicijama. Isusove parabole često koriste poljoprivredne analogije (setva semena, odvajanje pšenice od kukolja; videti, na primer, Marko 4; Luka 3:17), dok monaške tradicije često opisuju duhovno formiranje kao kultivaciju. Kuran upoređuje rast vere sa „lepim drvetom, čiji su koreni čvrsto utvrđeni i čije grane dosežu do neba“ (14:24). Ekonomski koncepti se takođe često pojavljuju u teološkom diskursu (uporedi Ekonomiju, odeljak 5). Spasenje se često opisuje korišćenjem transakcionog jezika koji crpi inspiraciju sa tržišta, kao što su iskupljenje, otkupnina, oproštaj duga i ulaganje u zagrobni život. (Za više o ovoj temi, videti Dug i iskupljenje u soteriologiji.)
Kvantna mehanika se pokazala prilično plodonosnom u tom pogledu. Počinjemo sa idejom dualnosti talasa i čestica.
2.1.Dualnost i Niels Bohrova komplementarnost
Svetlost se može smatrati talasom sa svojstvima kao što su frekvencija i talasna dužina, a fotoni kao diskretne čestice koje čine taj talas. Međutim, ovaj opis fundamentalno pogrešno predstavlja kvantnu sliku. Elektroni, koji su paradigmatske čestice, takođe pokazuju i talasna i čestična svojstva. Oni diskretno interaguju sa fotografskim filmom, ostavljajući pojedinačne tačke pri udaru; ali takođe proizvode izrazito talasne fenomene kao što su interferencijski obrasci.
Ova dualnost talasa i čestice je ilustrovana u „eksperimentu sa dva proreza“. Elektroni se ispaljuju kroz barijeru koja ima dva proreza. Film na suprotnoj strani pokazuje gde svaki elektron koji prolazi kroz proreze pada. Kada se elektron prvi put emituje, to je čestica. To je ono što proizvodi elektronski top. Kada pogodi film, to je takođe čestica sa vidljivim položajem na ekranu. Međutim, između njih dvoje, pokazuje talasne karakteristike, uključujući sposobnost da prođe kroz oba proreza odjednom i proizvede konstruktivnu i destruktivnu interferenciju (tamne i svetle oblasti koje nastaju usled velikog broja udaraca na ekranu).
Iako eksperimenti pokazuju da kvantni entiteti mogu pokazivati karakteristike talasa (kao što su interferencija i difrakcija), a takođe i čestica (kao što su lokalizovane interakcije), nijedan pojedinačni eksperiment ne može istovremeno da izmeri oba (Carroll 2024:39–41). Izbor mernog uređaja diktira koji će od njih biti detektovan. Nils Bor, jedan od očeva kvantne teorije, opisao je ovo kao primer „kvantne komplementarnosti“: neki parovi fizičkih svojstava kvantnih sistema ne mogu se istovremeno posmatrati, ali oba moraju biti uključena u matematiku da bi se dobio potpuni opis sistema (Bohr 1928). Komplementarnost nije bila kontroverzna kao opis dualnosti talasa i čestica. Ali Borova primena ove ideje se proširila tokom 1930-ih i 40-ih i postala sveobuhvatni princip epistemologije, onaj koji je privukao više pažnje nego što je njegov status zasluživao (Becker 2018: 38–41).
Dualnost je paradoksalna. Talasi se šire kroz prostor. Čestice se nalaze na određenom mestu u bilo kom trenutku. Ne čini se da jedan entitet može biti i jedno i drugo, ali to je ono što podaci sugerišu. Teolozi su primetili sličnu konceptualnu napetost u nekoliko teoloških doktrina. Džon Polkinghorn smatra da je dualnost analogna enigmatičnom opisu Isusa kao čoveka koji ima dve prirode, jednu ljudsku i jednu božansku (2007: 16–17, 24, 92–93). Halkidonski Simvol vere (451) kaže da je Isus u potpunosti Bog (druga ličnost Trojstva) i u potpunosti čovek. Međutim, Isus iz Nazareta je umro u prvom veku. Bog je besmrtan i ne može umreti. DŽ. K. Bil (2021) tvrdi da je reći da je osoba i ljudska i božanska kontradikcija, koja zahteva odbacivanje klasične logike. Polkinghorn je umesto toga tvrdio da je potrebno više nijansiranja (2007: 92–93). U slučaju talasa/čestice, dublju stvarnost otkriva kvantna teorija polja, koja opisuje same čestice kao manifestacije polja. Kada se osnovna teorija razume, vidimo da nema konceptualne tenzije, a svakako ni kontradikcije. Slično tome, možda postoji način da se reši odnos između Boga i čoveka unutar Isusa, iako nemamo intelektualni kapacitet da ga u potpunosti razumemo. Ovo je paradoksalno sa naše ograničene epistemološke pozicije, ali bi se moglo rešiti samo ako bismo razumeli celu sliku.
Drugi parovi doktrina su takođe u tenziji (Russell 1988: 360–363; Russell 2015: 45–47): Božja imanencija i transcendencija, božanska pravda i milost, ljudska sloboda i promisao, i ljudi kao bića i tela i duše. Bilo koja vrsta duboke dihotomije mogla bi biti varijacija komplementarnosti/dualnosti. Ako fizika, od koje je veliki deo visoko potvrđen, mora da živi sa nesvodljivim dualnostima, ne bi trebalo da nas iznenadi što isto pronađemo u teologiji. Lestvica dokaza za fiziku je mnogo viša, a tenzije ostaju. Glavni prigovor takvim analogijama je zabrinutost da se one jednostavno pozivaju na misteriju. Razmotrimo ponovo doktrinu o dve prirode Hrista. Možda su te dve tvrdnje kontradiktorne, a pozivanje na dualnost prikriva kontradikciju (MacKay 1974: 225). Iako sada razumemo fiziku koja leži u osnovi dualnosti talasa i čestica, nema garancije da se analogne tenzije u teologiji mogu na sličan način rešiti.
2.2.Isprepletenost i nelokalnost
Najneobičniji fenomen u kvantnoj teoriji može biti isprepletanost (Carroll 2024: poglavlje 3). To je kada se čestice povežu na takav način da se moraju opisati kao jedan fizički sistem, čak i kada su razdvojene velikim rastojanjima. Fizički i matematički, isprepletane čestice formiraju jedan sistem sa jednim kvantnim stanjem. Tretiranje čestica kao nezavisnih jedna od druge dovodi do pogrešnih predviđanja.
Kao donekle pojednostavljen primer, razmotrimo par isprepletanih fotona, Alfa i Beta, i recimo da putuju u suprotnim smerovima. Jedno od njihovih svojstava je (linearna) polarizacija, koja se odnosi na orijentaciju elektromagnetnih oscilacija dok putuju kroz prostor. Ako testiramo svaki foton posebno polarizacionim filterom (vertikalan ili horizontalan), rezultat deluje slučajno: pola vremena je vertikalan, pola vremena je horizontalan. Ali ako se oba fotona mere istim tipom filtera, rezultati su uvek isti: ako je Alfa horizontalna, Beta je horizontalna; ako je Alfa vertikalna, Beta je vertikalna. Ako dva nagnu svoje filtere pod različitim uglovima, stopa podudaranja se menja na veoma specifičan način. Ključna tačka, koju potkrepljuje Belova teorema (Myrvold, Genovese i Shimony 2024), jeste da ovi ishodi nisu diktirani (lokalnim) svojstvima fotona pre merenja. Prema standardnoj kopenhagenskoj interpretaciji, putujući fotoni nemaju specifičnu polarizaciju. Umesto toga, oni postoje u isprepletenom, nerazdvojnom stanju. Shodno tome, merenje Alfe ne „signalizira“ Betu, već trenutno urušava pojedinačnu talasnu funkciju koja upravlja obema, osiguravajući da su njihova svojstva savršeno koordinisana na određenoj udaljenosti.
Činjenica da merenje jedne čestice ima istovremene posledice za drugu bez obzira na to koliko su udaljene znači da isprepletanost uključuje nelokalne interakcije (Albert 1994: pogl. 3; Polkinghorne 2010: 6–7). Lokalnost je ideja da je objekat direktno pod uticajem samo svoje neposredne okoline. U lokalnim sistemima ne može biti dejstva na daljinu, gde jedan objekat utiče na drugi bez ikakve veze između njih. Dok efekti magneta na gvozdene opiljke mogu izgledati nelokalno, postoji polje između njih dvoje koje posreduje u njihovoj interakciji. Nasuprot tome, efekat jedne isprepletene čestice na drugu je zaista nelokalan. Merenje Alfe postavlja neposredna ograničenja na merenje Bete, čak i ako su dve razdvojene svetlosnim godinama. Međutim, ovaj uticaj nije uzročni u smislu da se Alfa ne može manipulisati da pošalje poruku Beti. Bilo koji pokušaj da se to učini uništio bi odnos isprepletenosti.
Nelokalnost protivreči našim tipično klasičnim intuicijama i vredi napomenuti da je ne prihvataju sva tumačenja kvantne mehanike. Upravo je očigledni nedostatak lokalnosti u kvantnoj mehanici, a ne njen indeterminizam, naveo Alberta Ajnštajna da veruje da je teorija nepotpuna (Beker 2018: 51).
Jedna teološka analogija koja je povučena sa isprepletenošću je budistički koncept međuzavisnosti (pratītyasamutpāda, zavisno nastajanje) (Rikard i Tuan 2001: 68–69). Prema ovoj doktrini, ništa ne postoji samo po sebi i svi fenomeni nastaju u zavisnosti od drugih. Stvari nisu autonomni entiteti koji prethode svojim odnosima. Njihovo samo biće sastoji se u njihovim odnosima.
Još jedna analogija ima veze sa doktrinom o Trojstvu. Prema Prvom Carigradskom saboru (381), Trojstvo uključuje dve tvrdnje. Prvo, postoji samo jedan Bog. Svaka vrsta politeizma se odbacuje. Drugo, postoje tri različite božanske ličnosti (hypostaseis na grčkom, personae na latinskom): Otac, Sin i Sveti Duh. Iako je Trojstvo otvoreno za različita tumačenja (Tuggy 2025b), ono teži da naglasi jednu od ovih tvrdnji na račun druge (Polkinghorne 2007: 101–102). Na primer, modalizam posmatra Oca, Sina i Svetog Duha kao različite načine, uloge ili manifestacije kroz koje se jedna božanska ličnost otkriva ili deluje u istoriji. Modalizam poriče verovanje da postoje višestruke ličnosti unutar Božanstva, čuvajući monoteizam, ali ne i različitost tri ličnosti. Arijanstvo, nasuprot tome, smatra da postoji suštinska ili ontološka inferiornost Sina u odnosu na Oca (Tuggy 2025a: odeljak 3.2). To implicira da Sin nije potpuno jednak u božanskoj suštini sa Ocem. Ovo gledište podržava individualizaciju ličnosti u Trojstvu, ali je u suprotnosti sa apsolutnim monoteizmom. Jednostavno rečeno, čini se da postoje tri boga, a ne jedan.
Neki veruju da su isprepletene čestice analogne (Wegter-McNelly 2011: odeljak 6.1). Postoji razlika – možemo koherentno govoriti o Alfi ili Beti, na primer – ali postoji i nedeljivost. U kvantnom sistemu, isprepletenost pokazuje kako čestice koje izgledaju kao odvojeni entiteti imaju osnovnu celinu. Po analogiji, pojedinačne osobe unutar Trojstva su takođe fundamentalno različite, ali istovremeno nedeljive u svojoj suštinskoj prirodi i relacionoj dinamici. Opet, ako se takav odnos nalazi u fizici, onda sličan u teologiji nije sui generis.
Međutim, neko bi mogao biti zabrinut da se analogija povlači prebrzo: isprepletenost je misteriozna i Trojstvo je misteriozno; da li su to ista vrsta misterije? Teško je reći da li jesu ili ne. Možda isprepletenost baca malo svetlosti na Trojstvo, ali takav apel može jednostavno stvoriti strukturu dozvole da se živi sa kontradikcijom, umesto da bude primoran da artikuliše precizniji (i možda kontroverzni) stav.
Postoji još jedan analogan odnos prema isprepletenosti koji treba razmotriti. Ako stvorim umetničko delo, ja sam različit od umetničkog dela. Bog se obično smatra i Tvorcem i imanentno/svezaprisutnim u Božjem delu stvaranja (Wierenga 2023).
Gde mogu pobeći od Tvog Duha? Gde mogu pobeći od Tvog prisustva? Ako se popnem na nebesa, Ti si tamo; ako se nastanim u Šeolu, Ti si tamo. Ako se popnem na krilima zore, ako prebivam u krajevima mora, čak će me i tamo Tvoja ruka voditi; Tvoja desnica će me čvrsto držati. (Psalam 139:7-10)
On je sa tobom gde god da si. (Kuran 57:4)
Svezaprisutnost je jednostavna stvar za panteizam, koji smatra Boga i prirodu koekstenzivnim. Tradicionalni monoteizam ima poteškoća da razume i imanenciju i transcendenciju. Panenteizam se nalazi negde između, tvrdeći da dok je sve u Bogu, Bog je više od sveta.
Pitanje ima korene u klasičnoj mehanici. Isak Njutn je povukao čuvenu analogiju između apsolutnog prostora i „senzorijuma“ Boga (Opticks, Query 28). Ovo sugeriše da Bog sve stvari u prostoru percipira direktno i neposredno, baš kao što mi percipiramo mentalne slike (Leibniz and Clarke 1956: 21–22; prvi put objavljeno 1717).
Nelokalnost i isprepletenost pružaju novije analogije o tome kako Bog može biti i prisutan i transcendentan:
Kvantna isprepletenost, shvaćena kroz prizmu relacionog holizma, može proširiti i produbiti našu svest o relacionosti sveta, pomažući nam da dublje cenimo neshvatljivu međuzavisnost, sveprisutnu relacionost i nemerljivu reciprocitet univerzuma. (Wegter-McNelly 2011: 134)
Koliko god Beta bila blisko povezana sa Alfom, čak i na daljinu, Bog se može povezati sa svakim aspektom prirode, a da pritom nije vidljivo prisutan. Ako je Bog u nekom smislu isprepleten sa stvaranjem, onda Bog može ostati i transcendentni Tvorac i imanentno prisutan unutar tog stvaranja.
Tradicionalniji teisti mogu prigovoriti da je takav odnos preblizu da bi se održala razlika između tvorca i stvaranja. Bog i priroda nisu jedan sistem. Panenteisti, nasuprot tome, neće imati takav prigovor (Simmons 2014: 153–157).
Jedna poslednja zabrinutost je da fizički detalji isprepletanosti čine je manje prikladnom analogijom nego što se na prvi pogled čini. Isprepletanost ne karakteriše svaki objekat u univerzumu u svakom trenutku. Iako je „merenje“ nejasan koncept u standardnom tumačenju kvantne mehanike, ono uključuje interakciju kvantnih sistema sa ljudskim agentima. Među efektima merenja su kolaps talasne funkcije (više o tome u odeljku 4.2) i prekid isprepletanosti (Barrett 2001: 22–30). To nije ono što teolozi koji koriste ovu analogiju tvrde. Ni Božja transcendencija niti imanencija se s vremena na vreme „ne urušavaju“. Stoga, analogija može ići samo do određene tačke.
3. Kvantna mehanika i epistemologija
Kritičari religije često suprotstavljaju empirijsku osnovu nauke spekulativnoj prirodi teologije. Nauka, tvrde oni, bavi se vidljivim fenomenima i proverljivim hipotezama, dok su verske tvrdnje izvan empirijske verifikacije (za više o ovoj tenziji, videti Teologija i naturalizam). Ali kvantna mehanika uvodi nova ograničenja naučnog znanja koja komplikuju ovu oštru (i previše pojednostavljenu) dihotomiju. Ova ograničenja su najočiglednija u Hajzenbergovom principu neodređenosti. Princip kaže da je nemoguće istovremeno znati tačne vrednosti određenih parova svojstava, npr. tačan položaj i impuls čestice. Što se preciznije meri jedno od ovih svojstava, to se manje precizno može odrediti drugo. Princip neodređenosti predstavlja novu, fundamentalnu karakteristiku kvantne mehanike. Bez obzira na tehnološke prodore, princip se ne može zaobići.
To nije bio slučaj u klasičnoj mehanici. Smatralo se da je svaka netačnost u položaju ili impulsu čestice isključivo posledica ograničenja instrumenata ili tehnika eksperimentatora. U klasičnoj fizici ne postoji teorijski razlog zašto se sva atomska svojstva ne mogu znati sa proizvoljnom preciznošću.
Tradicionalni teološki odgovori na naš ograničeni epistemološki pristup božanskom variraju. Apofatizam je jedan kraj spektra. Dok svi teisti veruju da je Bog donekle izvan našeg razumevanja (Is. 55:8-9), strogi apofatizam tvrdi da znanje o božanskom može doći samo kroz negativno, to jest, da najviše možemo reći šta Bog nije (npr. Bog nije telesno; božansko nije vremenski). U hrišćanskoj teologiji, Pseudo-Dionisijeva „Mistična teologija“ (oko 500. godine) je ključni primer takvog stava (Pseudo-Dionisije Areopagit 1987).
Neki eksplicitno povezuju epistemološka ograničenja u teologiji sa kvantnom mehanikom, tvrdeći da „kvantna mehanika izgleda sadrži svoj apofatički element“ (Muni 1993: 384). Stoger (2001) se više puta poziva na našu „skrivenu stvarnost“, što se odnosi i na kvantne fenomene i na sve što Bog čini u izvesnoj meri. U najmanju ruku, naš ograničeni pristup Bogu trebalo bi da podstakne snažan osećaj epistemološke skromnosti među teolozima i filozofima religije (Bondi 2024: odeljak 3).
Iako je opšteprihvaćeno da kvantni fenomeni predstavljaju teškoće koje klasična mehanika nije predstavljala, treba biti oprezan u izvlačenju lekcija iz Hajzenbergovog principa neodređenosti. Sam naziv je obmanjujući. Iako „neizvesnost“ zvuči epistemološki, koncept nije (Padgett 2009: 179). Ono na šta se zapravo odnosi je činjenica da neki parovi veličina nemaju precizne vrednosti (Lewis 2016: poglavlje 4). Ne postoji činjenica o takvim veličinama. Po analogiji, činjenica da ne znate ime trenutnog kralja Poljske nije posledica nedostatka znanja sa vaše strane. To je zato što Poljska nema kralja. Slično tome, ne postoji precizna istina o položaju i momentusu koja je nekako skrivena od eksperimentalista. Suštinska neodređenost ovih veličina je prikladnije nazvati „nejasnoćom“ nego „neizvesnošću“.
Nažalost, sama „neodređenost“ se često meša sa „neodređenošću“, što je poseban koncept. Neodređenost se odnosi na veličine koje nemaju precizne ili definitivne vrednosti. Determinizam kaže da će se iz datog stanja sistem razvijati prema zakonima prirode na tačno jedan način. Svako stanje sistema ima svoju jedinstvenu evoluciju tokom vremena. Indeterminizam je poricanje ovoga: stanje sistema u datom trenutku plus zakoni prirode ne određuju jedinstveni ishod. Ovo će biti važna ideja u odeljku 5.
Ontološki gledano, neodređenost se odnosi na suštinsku nepreciznost svojstava kao što su impulsi u datom trenutku. Nije stvar u tome da postoji stvarna vrednost koju ne možemo da detektujemo. Ne postoji precizna vrednost. U smislu epistemologije nauke, Hajzenbergova neodređenost pokazuje da neka pitanja koja bismo možda želeli da postavimo u fizici, ona koja imaju savršenog smisla sa klasičnog stanovišta, nemaju odgovor sa kvantno-mehaničkog stanovišta. Prisiljavanje prirode da odgovara na pitanja poznatim, klasičnim terminima samo dovodi do zabune.
Slično tome, postoje teološka pitanja koja bismo možda želeli da postavimo, a na koja nema definitivnih odgovora. Bog je transcendentan i donekle neshvatljiv. Trebalo bi da budemo oprezni da ne zahtevamo da odgovori na svako teološko pitanje odgovaraju kategorijama koje imaju smisla sa naše tačke gledišta (Polkinghorne 2004: 77).
4.Kvantna kosmologija
4.1 Stvaranje ni iz čega
Iako doktrina stvaranja ex nihilo ima biblijsku podršku (2. Mak 7:28; Jevr 11:3), prvi put je artikulisana u drugom veku nove ere kao kontrapunkt grčkim filozofskim pogledima na večno postojeći univerzum. Doktrina poriče i da je fizička stvarnost organizovana iz pretpostojećeg materijala i da je ona nesvesna emanacija božanske supstance. Stvaranje ex nihilo umesto toga naglašava i božansku svemoć i apsolutnu kontingentnost stvorenog sveta. To je jedan odgovor na dugogodišnje filozofsko pitanje zašto postoji fizička stvarnost, a ne ništa.
Nekoliko istraživačkih programa u kvantnoj kosmologiji sugeriše da fizika sada ima resurse da pruži sopstvene odgovore. Kvantne fluktuacije mogu izgledati veoma slično pojavi nečega ni iz čega. Primena koncepta na sam univerzum prvi put je predložena u radu od dve stranice u časopisu Nature (Tryon 1973). Počinje idejom kvantnog „vakuumskog stanja“, u kojem nema čestica. Hajzenbergov princip neodređenosti dozvoljava slučajne fluktuacije energije, obično u obliku takozvanih „virtuelnih čestica“ (parova materije/antimaterije). Edvard P. Trajon je postavio hipotezu da bi neobično velika kvantna fluktuacija mogla da proizvede početak širenja univerzuma: Veliki prasak je bio fundamentalno kvantni događaj.
Ovu ideju je razvio Aleksandar Vilenkin koristeći fenomen kvantnog tunelovanja (1982; 2006). U kvantnom svetu, čestice ponekad prolaze kroz barijere čak i kada te čestice nemaju energiju da prevaziđu takve barijere. Na primer, razmotrite elektronski top usmeren ka planini. Impuls dat pojedinačnom elektronu nije ni približno dovoljan da ga lansira preko ove barijere. Međutim, s vremena na vreme, čestica će se jednostavno pojaviti sa druge strane planine, naizgled probijajući tunel. Vilenkin je primenio ovu ideju na poreklo univerzuma (tehnički njegov faktor razmere ili ukupnu veličinu). Iz stanja kvantnog vakuuma bez prostora, vremena, materije ili energije, celokupno prostor-vreme tunelira u postojanje.
Drugi predlozi dozvoljavaju univerzum koji nastaje bez jasnog početka u vremenu. „Bezgranični“ model Džejmsa Hartla i Stivena Hokinga navodi da u tački veoma blizu Velikog praska, vreme nije bilo linearno (Hartl i Hoking 1983; Hoking 1988: 135–141). Umesto toga, bilo je kompleksno (u matematičkom smislu), imajući i realne i imaginarne komponente - više kao sfera nego linija. (Imajte na umu da termini ovde nisu intuitivni: nema ničeg imaginarnog u vezi sa imaginarnim brojevima.) Za naše potrebe, ključno je da materijalni, vremenski univerzum našeg iskustva jednostavno nastaje.
Fizičar Lorens Kraus (2012) tvrdi da ovi scenariji pružaju naturalističke alternative stvaranju ex nihilo. Nema potrebe za stvaraocem ako univerzum može nastati spontano. Hoking je dao slične primedbe:
Ideja da prostor i vreme mogu formirati zatvorenu površinu bez granica takođe ima duboke implikacije na Božju ulogu u poslovima univerzuma. [...] Sve dok univerzum ima početak, mogli bismo pretpostaviti da ima stvaraoca. Ali ako bi univerzum bio zaista potpuno samodostatan, bez granica ili ivica, ne bi imao ni početak ni kraj: jednostavno bi postojao. Gde je onda mesto za tvorca? (Hoking 1988: 140–141)
Čini se da je fizika uklonila potrebu za čudesnim stvaranjem.
Međutim, takve tvrdnje su filozofski naivne. Fundamentalni problem je što kvantni vakuum nije „ništa“ (Albert 2012). Svaki od kvantno-kosmoloških predloga pomenutih ovde počinje pretpostavkom univerzalne talasne funkcije koja opisuje prematerijalno stanje. Međutim, nijedan od njih ne objašnjava odakle dolazi sama talasna funkcija. Razmotrite Vilenkinov predlog o tunelovanju. Čak i ako priznamo da on ispravno opisuje kako prostor-vreme i materija nastaju, i dalje nam je potrebno objašnjenje za kvantna polja koja uopšte prolaze kroz tunelovanje. Ako objašnjavajuća priča počinje pretpostavkom o postojanju kvantnih polja i njihovih povezanih zakona prirode, onda oni nisu objasnili stvaranje ex nihilo u bilo kom smislenom smislu (Stoger 2010).
Ovi predlozi spajaju dva različita pitanja: (i) kako su nastali prostor-vreme i obična materija? i (ii) zašto uopšte bilo šta postoji? U najboljem slučaju, kvantni kosmološki modeli odgovaraju na prvo pitanje, a drugo ostavljaju netaknutim. Oni pokazuju kako materijalni entiteti mogu nastati iz kvantnih procesa, ali ne mogu objasniti ontološko poreklo samih tih procesa. Kvantni vakuum, sa svojim poljima i fluktuacijama, već je „nešto“, a ne „ništa“. Bilo koje objašnjenje koje počinje odatle jednostavno je pomerilo unazad krajnje pitanje postojanja umesto da na njega odgovori.
4.2.Interpretacija više svetova
Do ove tačke, nije bilo potrebe za razlikovanjem različitih interpretacija kvantne mehanike. Svi do sada pomenuti fenomeni mogu se prilagoditi svakoj od njih uz mala prilagođavanja. Diskusije o kvantnoj mehanici, uključujući i ovu, obično se formulišu u smislu Kopenhagenske interpretacije. Međutim, ideja da je ikada postojao takav jedinstven, objedinjen stav pod ovim imenom je pogrešna sa istorijske tačke gledišta (Becker 2018: 49; Harris 2023: 189). Stav koji mnogi sada smatraju Kopenhagenskom interpretacijom najjasnije je formulisao Džon fon Nojman (1955; prvi put objavljeno 1932), koji daje matematički opis dve različite evolucije. Prvo, postoji normalno kvantno stanje koje se menja tokom vremena prema talasnoj jednačini Ervina Šredingera. Ono opisuje, na primer, kako se stanje elektrona razvija u eksperimentu sa dva proreza između njegovog izvora i fotografske ploče. Takve promene stanja su potpuno determinističke. Drugo, postoji verovatnosni „kolaps“ talasne funkcije tokom merenja, kao što su pojedinačne tačke proizvedene na filmu u eksperimentu sa dva proreza. Ovaj drugi proces je neodređen. Samo verovatnoća bilo kog datog ishoda može se izvesti, putem Bornovog pravila, iz kvantnog stanja kako se ono razvija prema Šredingerovoj jednačini.
Od početka je postojala stalna dvosmislenost oko toga šta se smatralo „merenjem“. Prema nekima, kao što je Judžin Vigner (1961, ponovo objavljeno 1983), merenja vrše svesna bića. Stoga je svest neophodan uslov za događaj merenja. U drugim tumačenjima kvantne mehanike, kao što je Žirardi-Rimini-Veber (GRW), kolaps talasne funkcije se dešava spontano, a ne merenjem (Lewis 2016: odeljak 3.2). Svako tumačenje sa kolabirajućom talasnom funkcijom je barem delimično nedeterminističko. Druga tumačenja čuvaju determinizam. Prema Bomovoj mehanici, na primer, čestice u svakom trenutku poseduju specifične položaje i vođene su „pilot talasom“ koji je odgovoran za njihovo ponašanje talasa (Albert 1994: pogl. 7; Maudlin 2019: pogl. 5).
Interpretacija mnogih svetova je takođe deterministička. Ona kaže da kad god se talasna funkcija sruši prema standardnoj interpretaciji kvantne mehanike, svaki mogući ishod događaja merenja zapravo se dešava u svom univerzumu. Ova interpretacija se ponekad naziva „Everetovskom“ po Hjuu Everetu, koji je prvi predložio njenu osnovnu matematiku u neobjavljenom nacrtu svoje doktorske disertacije (Everett 1957; Becker 2018: 127). Brajs DeVit (1970) je kasnije predstavio ideju cepanja svetova ili univerzuma.
Razmotrimo kako ovo funkcioniše u Šredingerovom čuvenom misaonom eksperimentu sa mačkom. Uređaj u sobi, zajedno sa mačkom, pojačava kvantne efekte u makroskopskom carstvu. Jedan od ovih efekata poznat je kao superpozicija, u kojoj se različita klasična stanja održavaju istovremeno. Način na koji je eksperiment postavljen omogućava dva takva klasična ishoda: mačka je ili mrtva ili živa. Pre merenja, mačka ostaje u superpoziciji oba stanja. U Kopenhagenskoj interpretaciji, kada se pogleda u sobu, merenje se vrši, talasna funkcija se urušava i superpozicija se uništava, ostavljajući jedno klasično stanje: mačka je mrtva ili živa. U interpretaciji mnogih svetova, nasuprot tome, događaj merenja ne uzrokuje kolaps talasne funkcije. Umesto toga, svi različiti mogući ishodi se dešavaju, ali unutar njihovih novostvorenih univerzuma – otuda „mnogi svetovi“. (Novije formulacije ove interpretacije govore o „granama“ unutar jedne globalne talasne funkcije, a ne o odvojenim „svetovima“; videti Volas 2012.) U jednom takvom univerzumu, mačka živi, u drugom umire, dok sve ostalo ostaje isto. To znači da će tokom vremena postojati veliki, možda beskonačan, broj kopija svakog od nas širom kvantnog multiverzuma.
Teološki, ovo predstavlja najmanje dva problema. Prvo, everetski multiverzum preti da problem zla učini mnogo izazovnijim (Mann 2015; Lougheed 2015: 484; Qureshi-Hurst 2023). Takav multiverzum bi sadržao svetove u kojima postoje daleko gore vrste zla od našeg. Neki bi bili istinski distopijski univerzumi koji ne samo da sadrže više primera poznatih zala, već i patnju fundamentalno drugačijeg karaktera i veličine, „svetovi u kojima se pojava ljudske rase pokazuje kao neublažena tragedija“ (Zimmerman 2017). Nasuprot takvim scenarijima, standardne teodiceje koje se pozivaju na slobodnu volju i slično deluju jadno neadekvatno. Konceptualni resursi dostupni teistima izgledaju nedovoljni da objasne kako bi svemoćno, sveznajuće i savršeno dobro božanstvo moglo dozvoliti da takvi svetovi nastanu.
Još jedan teološki problem ima veze sa Božjim odnosom prema njegovim pandanima u drugim univerzumima. Da li bi sedamdeset procenata njih moglo otići u srećan zagrobni život, a preostalih trideset procenata biti prokleto? Ako je razlika između njih dvoje jednostavno stvar nečijih slučajnih okolnosti, to bi izgledalo kao da uvodi značajnu komponentu sreće u pitanje spasenja (Zagzebski 1994). Štaviše, kako pita Emili Kureši-Herst, šta se dešava u onim univerzumima kojima nedostaje ključna figura, kao što je Isus iz Nazareta ili Muhamed? Sama mogućnost mogla bi biti razlog za verovanje u univerzalizam, stav da svi ljudi mogu postići spasenje bez obzira na svoja specifična verska uverenja (Kureši-Herst 2023: 240–243).
Jedan teistički odgovor je da se ovi složeni teološki problemi uzmu kao razlozi za odbacivanje tumačenja mnogo svetova. Na kraju krajeva, dostupna su i druga tumačenja, od kojih su mnoga popularnija među fizičarima (Gibni 2025). S druge strane, ako je tumačenje mnogo svetova tačno, teizam ima načine da reši problem.
Jedno je da Bog uništava one grane/svetove koji bi doveli do neprihvatljivo zlih univerzuma. Drugo podrazumeva dodavanje mehanizma tako da svi svetovi nisu ontološki jednaki. Možda, kao što su fizički filozofi Dejvid Albert i Beri Lover prvi predložili (Albert i Lover 1988), osobe imaju umove, ali umovi ne prolaze kroz everetsko razdvajanje. Umovi se ovde shvataju u nekoj vrsti dualističkog smisla u kojem su povezani sa mozgom, ali nisu identični sa njim. S obzirom da je everetsko razdvajanje fizički proces, nema razloga verovati da bi ovaj proces nužno uticao na nematerijalne umove. Ako ne, onda će biti mnogo grana koje sadrže fizičke replike ljudi, ali većina će biti bezumne ljuske (ono što literatura o filozofiji uma naziva „zombijima“), a ne osobe. Ako svi umovi putuju istom granom zajedno, onda postoji samo jedna grana u bilo kom trenutku koja sadrži umove i stoga, prema dualističkom pogledu na ličnost, samo jedna grana sa ljudima (Baret 2001:191; Prus 2014). (Robert Kuns daje aristotelovsku varijantu ove ideje: samo jedna grana sadrži supstancijalne oblike/esencije [2017].)
Suština ove porodice stavova je da, čak i ako kvantni multiverzum postoji, on sadrži samo jedan univerzum – ovaj – sa bićima sposobnim da iskuse patnju. Štaviše, postoji samo jedan sa osobama kojima je potrebno pokajanje, spasenje ili blagodat.
5. Indeterminizam i božansko delovanje
Jedna teološka primena kvantne mehanike dobila je više pažnje od drugih u poslednjim decenijama: pitanje posebnog božanskog delovanja. „Opšte božansko delovanje“ odnosi se na Božje sveukupno održavanje univerzuma u postojanju i održavanje njegovog reda. „Posebno božansko delovanje“ obuhvata sve ostale interakcije koje Bog ima sa prirodom (Ps 107:21). Pitanje posebnog božanskog delovanja ima veze sa božanskom intervencijom u prirodnom poretku. Nakon što se ideja da postoje Božji zakoni prirode ukorenila u ranom modernom periodu, teolozi i filozofi počeli su da se pitaju da li će Bog s vremena na vreme prekršiti ili obustaviti ove zakone. Neki, poput Isaka Njutna, izgleda da su tako mislili. Drugi, poput Gotfrida Vilhelma Lajbnica, nisu (Leibniz and Clarke 1956: 11–12; prvi put objavljeno 1717). Lajbnic je intervenciju video kao čin manjeg boga kome je nedostajala dalekovidnost da stvari ispravi u prvom redu. Čak i naizgled čudesna kršenja, smatrao je, u skladu su sa najopštijim zakonima koji se koriste za regulisanje toka prirode (Lajbnic 1991: odeljak 7; prvi put objavljeno 1686).
Još jedna zabrinutost u vezi sa intervencionističkim posebnim božanskim delovanjem jeste da bi to učinilo Boga nedoslednim, kao što je tvrdio Artur Pikok:
Sama ideja o Bogu kao vernom izvoru racionalnosti i regularnosti u stvorenom poretku deluje potkopano ako bi se njegovo delovanje prikazalo kao istovremeno održavanje „zakona prirode“ koji izražavaju njegovu božansku volju za stvaranjem i istovremeno kao intervencija koja deluje na načine koji poništavaju te iste zakone - gotovo kao da je imao drugačije mišljenje o tome da li može da postigne svoje ciljeve u onome što je stvorio. (Pikok 1993: 142, originalni naglasak)
Kršenje samih zakona prirode koje je Bog izabrao podrazumevalo bi sukob unutar božanske volje (Rasel 2008b: 584). Ovo je fundamentalna zabrinutost među teolozima koji danas rade na posebnim božanskim delovanjem.
Konačno, mnogi veruju da božanske intervencije protivreče modernoj nauci. Kao što je David Fridrih Štraus napisao u svom delu „Život Isusa“ (1835), naučni pogled na svet pokazuje da su „sve stvari povezane lancem uzroka i posledice, koji ne trpi prekid“ (Bruk 1991: 270–271). Filip Klejton daje novije objašnjenje ove ideje:
Čini se da fizička nauka ne ostavlja prostora za božansko delovanje. Bavljenje naukom uglavnom znači pretpostaviti da je univerzum zatvoren fizički sistem, da su interakcije redovne i zakonite, da se sve uzročne istorije mogu pratiti. […] Nažalost, tradicionalni način tvrdnje da Bog deluje u svetu sukobljava se sa sva četiri ova uslova. (Klejton 2008: 186)
Kao što kaže Džon Makvari (1977: 248), teologija koja dozvoljava božansku intervenciju u prirodnom poretku je u direktnom sukobu sa naukom.
Zabrinutost zbog intervencionističkog posebnog božanskog delovanja dovela je do dve reakcije, koje se u teološkoj i naučnoj literaturi nazivaju neintervencionizmom (iako ih ne treba mešati). Prva je odbacivanje svih oblika posebnog božanskog delovanja. Iako se deizam može smatrati ekstremnim oblikom ovoga, neki teolozi poput Lengdona Gilkeja podržavaju takav stav:
Stoga, savremena teologija ne očekuje […] čudesne božanske događaje na površini prirodnog i istorijskog života. Uzročnu vezu u prostoru i vremenu koju je prosvetiteljska nauka i filozofija uvela u zapadni um […] pretpostavljaju i moderni teolozi i naučnici; pošto učestvuju u modernom svetu nauke i intelektualno i egzistencijalno, teško da mogu da urade bilo šta drugo. […] Odjednom, ogroman niz božanskih činova i događaja zabeleženih u Svetom pismu više se ne smatra stvarnim događajima. […] Šta god da su Jevreji verovali, mi verujemo da su biblijski ljudi živeli u istom uzročnom kontinuumu prostora i vremena u kojem mi živimo, to jest u kome se nisu dešavala božanska čuda i nisu se čuli božanski glasovi. (Gilkey 1961: 31)
Gilkey i drugi smatraju sve oblike intervencije teološki sumnjivim.
Druga reakcija smatra da je strogi neintervencionizam previše ekstreman. Prema ovom gledištu, problem nije Božje direktno delovanje u prirodi, već one vrste intervencija koje krše zakone prirode. Bezakonje je teza da Bog može uticati na prirodu ili komunicirati sa njom na bilo koji način koji ne krši njene zakone (Koperski 2020: odeljak 1.1).
Da bismo videli šta kvantna mehanika dozvoljava, razmotrite čuvenu naraciju da se, pre kvantne mehanike, priroda smatrala potpuno zatvorenim, determinističkim sistemom (Russell 2008b: 580; Wegter-McNelly 2008: 162). (Stvarna istorija je složenija; videti Koperski 2026: poglavlje 3.) U takvom svetu, jedina vrsta dozvoljene šanse je epistemološka, što odražava nedostatak znanja sa naše strane. Na primer, smatramo da je bacanje novčića ili kockice slučajno, ali ako bismo znali linearni i ugaoni moment koji se daje takvim sistemima, mogli bismo izračunati kako bi sleteli prema zakonima mehanike. Nemamo pristup tim podacima i ne bismo mogli da izvršimo proračune dovoljno brzo čak i da ih imamo. Ali superinteligencija, kako ju je zamislio Pjer-Simon Laplas (1902; prvi put objavljeno 1814), sa neograničenim računarskim kapacitetom i beskonačno preciznim merenjima, mogla bi da predvidi buduće stanje svih klasičnih sistema čestica.
Za razliku od epistemološke slučajnosti, kopenhagenska interpretacija kvantne mehanike uključuje ontološki slučajne događaje. Ontološka slučajnost odgovara onome što filozofi nauke i fizičari nazivaju „indeterminizmom“, gde zakoni prirode ne određuju jedinstven ishod za neke događaje. Razmotrite radioaktivni raspad. Nuklidi poput uranijuma raspadaju se tokom vremena, ali ako se pitamo kada će se određeno jezgro raspasti, nema definitivnog odgovora. Radioaktivni raspad je u suštini slučajan - ne postoji skriveni okidač koji pokreće proces. Prema relevantnim zakonima prirode, ne postoji tačan trenutak u kome će se dati atom raspasti. Najbolje što fizika može da ponudi je verovatnoća raspada u datom intervalu, ništa više. Kolaps talasne funkcije takođe uključuje ontološku slučajnost. Ne postoji fizička činjenica materije koja uzrokuje, recimo, da eksperiment sa Šredingerovom mačkom ispadne na jedan, a ne na drugi način.
Stavljajući ontološki slučaj u službu posebnog božanskog delovanja, osnovna ideja je da su ovi neodređeni kvantni događaji zapravo određeni od strane Boga. Teza seže barem do Vilijama Polarda (1958), a donekle su je podržali Tomas Trejsi (1995), Nensi Merfi (1995), Džordž Elis (2001) i najistaknutije Robert DŽ. Rasel:
Ako usvojim tumačenje da ova kvantna statistika odražava ontološki indeterminizam, onda mogu da tvrdim da Bog može delovati u saglasju sa prirodom da bi izazvao sve događaje na kvantnom nivou i da ovi događaji vode do klasičnog sveta. (Russell 2002)
(Za srodne ideje u islamskom kontekstu, videti Guessoum 2016: odeljak 3 i Altaie 2016: poglavlje 4.) Ukratko, Bog vrši uzročni uticaj unutar prostora ontološki slučajnih kvantnih mogućnosti bez kršenja zakona prirode. U slučaju Šredingerove mačke, ako Bog želi da mačka živi, Bog ne mora da krši nikakve zakone da bi postigao taj cilj. Umesto toga, Bog deluje unutar indeterminističkog okvira kvantne mehanike, birajući između fizički mogućih ishoda. Kvantna slučajnost pruža uzročnu vezu kroz koju Bog može uticati na prirodu. Bog određuje koje kvantne mogućnosti postaju stvarne među onima koje dozvoljava evolucija talasne funkcije.
Rasel svoj model naziva QM-NIODA, što je skraćenica od „Kvantno mehaničko neintervencionističko objektivno božansko delovanje“. Objektivan je u smislu da je nezavisan od uma: Bog deluje u prirodi. Međutim, nazvati ga neintervencionističkim je pogrešno. Bog interveniše u tom pogledu, ali na način koji ne krši zakone prirode. Umesto toga, to je nekršeći model božanskog delovanja. Prema QM-NIODA, priroda samo obezbeđuje neophodne uslove za ishod kvantnih događaja. Bog preuzima ulogu nefizičke „skrivene promenljive“ koja određuje njihov precizan ishod (Russell 2008a: 157; Russell 2009). Kao što Merfi kaže, „Božje upravljanje na kvantnom nivou sastoji se u aktiviranju ili aktuelizaciji jedne ili druge urođene moći kvantnog entiteta u određenim vremenima“ (1995: 342). Važno je napomenuti da pod „kvantnim događajem“ Rasel i drugi misle na kolaps talasne funkcije.
Kritičari imaju tri glavna prigovora. Prvo je da postoje interpretacije kvantne mehanike u kojima talasna funkcija nikada ne kolabira. Među njima su Bomova i interpretacija višestrukih svetova pomenuta ranije. Ako nema kolapsa talasne funkcije, onda nema ontološki slučajnih događaja u kvantnoj mehanici koje Bog treba da odredi. Neophodni uslovi za QM-NIODA ne bi bili ispunjeni.
Drugo, neki tvrde da je model zapravo izuzetno intervencionistički (Saunders 2000). Ako Bog deluje u prirodi svakog trenutka širom univerzuma da bi odredio ishod fizičkih događaja, to bi bio najimpresivniji intervencionizam koji se može zamisliti.
Treće, kvantni događaji retko prave razliku u makroskopskom carstvu. Da bi se božansko delovanje na kvantnom nivou registrovalo u našem svakodnevnom iskustvu, ovi događaji bi morali biti na neki način pojačani (Guessoum 2011: 337). Merfi umesto toga tvrdi da kvantni događaji mogu imati makroskopske efekte pukom akumulacijom (1995: 356–357). Iako su efekti kvantnih događaja mali, oni se mogu akumulirati i uticati na makroskopsko carstvo.
Nažalost, Marfijevo rešenje pogrešno predstavlja prirodu događaja o kojima je reč, koji se ne akumuliraju poput peska ili pahuljica. Po analogiji, pretpostavimo da želite da bacite kamen preko jezera Hjuron. Možete baciti koliko god kamenja želite, ali pošto ne možete preneti dovoljno kinetičke energije ni na jedno od njih, nijedno od njih neće stići do druge obale. Broj kamenja koje bacate je nebitan. Slično tome, broj kvantnih događaja nema nikakve veze sa tim da li ti događaji imaju makroskopske efekte.
Jedan mehanizam za pojačavanje kvantne slučajnosti je genetska mutacija (Elis 2001: 260). Tačkaste mutacije mogu biti proizvedene zračenjem, a zračenje iz nuklearnog materijala uključuje kvantne događaje. Dovoljan broj mutacija bi, zauzvrat, mogao uticati na evoluciju vrste. Zračenje kontrolisano pomoću QM-NIODA bi stoga moglo biti mehanizam za teističku evoluciju. (Vidi Qureshi-Hurst i Bennett 2021: 83 za teškoće sa ovim predlogom.)
Teoriju haosa neki smatraju još jednim pojačivačem kvantnih događaja (Murphy 1995: 349–349; Tracy 1995: 317–318; Clayton 1997: 196; Guessoum 2011: 338). Haotični sistemi pokazuju osetljivu zavisnost od početnih uslova: male promene u stanju sistema mogu dovesti do velikih posledica. Ovo se obično naziva „efekat leptira“. Primenjena na Zemljinu atmosferu, metafora sugeriše da nešto malo poput kretanja leptira u Japanu može imati kaskadne efekte tokom vremena, tako da ono što bi sledeće godine bio vedar dan nad Majamijem postalo uragan. Ideja je, dakle, da je Božje pravljenje promena na kvantnom nivou nešto poput leptira. Sitni efekti na kvantnom nivou mogu dovesti do velikih promena unutar haotičnog sistema.
Međutim, potpunije razumevanje teorije haosa potkopava ideju da osetljiva zavisnost od početnih uslova pojačava kvantne događaje (Koperski 2020: odeljak 3.2). Jedan problem je taj što, iako su haotični sistemi svuda oko nas, njihovi efekti su generalno prilično slabi (Ruel 1994). Na primer, otkucaji srca sisara su haotični, ali zanemarljivo. Sofisticirana analiza vremenskih serija je potrebna da bi se otkrio haos u pretežno pravilnim otkucajima srca. Dakle, iako se haos nalazi svuda u prirodi, obično ga je teško otkriti. Da bi haos služio kao efikasan pojačavač kvantnog posebnog božanskog delovanja, njegovi efekti bi morali biti prisutniji u vidljivim sistemima, a ne kao neka vrsta pozadinske buke.
Fizičar-teolog Džon Polkinghorn imao je sličan, ali odvojen pogled na posebno božansko delovanje. Polkinghorn je smatrao kvantni indeterminizam i Hajzenbergovu neodređenost indikacijama da je fizički svet otvoren za božanski uticaj (2003: poglavlje 3). Međutim, nije verovao da je tačna priroda ovog uticaja trenutno poznata.
Dok Rasel i drugi pitanje božanskog delovanja uokviruju u smislu indeterminističkih procesa, Bazil Altaje (2016) razvija slično objašnjenje u islamu: kvantna otvorenost nije puka slučajnost, već metafizičko otvaranje ka Božjem stalnom rekreativnom upravljanju.
6.Svest i teološka antropologija
Još jedna intrigantna ideja je da je kvantna mehanika potrebna za razumevanje svesti i ljudske prirode. Relevantnost nije odmah očigledna: kvantni fenomeni se dešavaju na mikroskopskim razmerama, dok je mozak makroskopski organ. Ipak, nekoliko predloga pokušava da poveže ova dva. Ovaj odeljak ispituje najznačajnije od njih, fokusirajući se na ideju da kvantna mehanika podržava neredukcionističko razumevanje uma.
Kao što je diskutovano u odeljku 4.2, pojam „merenja“ je kontroverzan u kvantnoj mehanici. U Kopenhagenskoj interpretaciji, sistemi u superpoziciji nemaju definitivna, klasična stanja dok se ne izmere. Međutim, šta tačno predstavlja merenje ostaje sporno. Judžin Vigner je predložio upečatljiv odgovor. Svesna iskustva su određena samom svojom prirodom. Ne postoji superpozicija mentalnih stanja. Vigner (1983) je tvrdio da je merenje čin koji izvode svesna bića. Sistemi u superpoziciji ostaju takvi dok svesni posmatrač ne interaguje sa njima. Ali ako je svest potrebna da bi se iz superpozicije izneli definitivni ishodi, onda se ona ne može svesti na fizičke procese koje opisuje samo kvantna mehanika. Svest bi izgledala kao deo stvarnosti, ravnopravno sa samom kvantnom mehanikom.
Iako je ovaj antiredukcionistički zaključak odbranjiv (Clayton 2004), Vignerov sopstveni predlog nikada nije bio široko prihvaćen i nema uvažene branitelje među fizičarima ili filozofima fizike danas. Glavni prigovor je da objašnjava jednu misteriju pozivajući se na drugu. Šta je tačno „svesni posmatrač“ i zašto bi svest trebalo da interaguje sa fizičkim sistemima na ovaj način?
Međutim, to ne znači da kvantna mehanika nema šta da doprinese debatama o svesti. Hans Halvorson (2011) tvrdi da su ekstravagantnija tumačenja kvantne mehanike delimično vođena fizikalističkim pretpostavkama o umovima. Ako se pretpostavi da svest mora biti objašnjena fizikom, onda neuspeh kvantne mehanike da to učini postaje zagonetka koja gura teoretičare u egzotična rešenja. Ako se umesto toga uzme dualizam uma i tela kao teorijski postulat, onda je nemogućnost kvantne mehanike da objasni svest jednostavno pitanje njenog ograničenog dometa. Fizičke teorije opisuju fizičke fenomene; one ne moraju da objašnjavaju nefizička svojstva poput subjektivnog iskustva. Prema Halvorsonovom mišljenju, objašnjavajuća praznina je upravo ono što bi se očekivalo.
Teološka relevantnost ove debate leži u njenim implikacijama po ljudsku prirodu. Tradicionalna teološka antropologija smatra da ljudska bića nisu samo fizički entiteti. Iako kvantna mehanika ne uspostavlja takav stav, kao što pokazuje Halvorsonov argument, ona ga ne isključuje. Ni redukcionizam ni fizikalizam nisu podrazumevani kvantnom fizikom.
7.Gledajući unapred
Jedna prepreka za izvlačenje teoloških lekcija iz kvantne mehanike su različita tumačenja teorije. Teolozi imaju tendenciju da pristupaju fizici kao naučni realisti, verujući da zrele teorije otkrivaju istinu o stvarnosti, ili barem približno. Ali, kako Mark Haris (2023: 184) ističe, Borov pionirski rad težio je antirealizmu: između konkretnih merenja, kvantna mehanika nam ne govori ništa o mikro-carstvu. Bor je verovao da kvantna mehanika dozvoljava verovatnosna predviđanja o makroskopskim posmatranjima, ali ćuti o prirodi kvantnog sveta. Strogo govoreći, nije verovao u nevidljivo kvantno carstvo: samo makroskopski događaji, poput rezultata eksperimenata, su potpuno stvarni.
Ovaj antirealizam je bio još jedan pokazatelj za Ajnštajna da je kvantna mehanika nepotpuna teorija. Verovao je da fizika treba da pruži uvid u prirodu stvarnosti, a ne samo da olakša predviđanja o neodređenim veličinama. Ipak, neka novija tumačenja više se oslanjaju na Borov antirealizam nego na Ajnštajnov realizam. Na primer, kvantni bajezijanizam (QBism) ne smatra da kvantna mehanika opisuje stvarnost nezavisnu od agenta. Umesto toga, teorija pruža okvir agentima za ažuriranje njihovih subjektivnih stepena verovanja (kredencija) o ishodima merenja. Prema ovom gledištu, kvantna stanja nisu karakteristike fizičkog sveta, već alati koje pojedinačni agenti koriste za predviđanja na osnovu svojih iskustava. Talasna funkcija predstavlja stanje znanja agenta, a ne objektivno svojstvo kvantnog sistema (Ball 2018: 120–123). Ako je ovo tačno, onda nam kvantna mehanika ne govori ništa o dubokoj strukturi fizičke stvarnosti, već samo kodifikuje kako agenti treba da revidiraju svoja očekivanja. Za naše potrebe, zaključak je sledeći: ako je bilo koje od antirealističnijih tumačenja tačno, onda bi kvantna mehanika bila mnogo manje korisna teolozima.
Recimo da se umesto toga usvoji realističniji pristup. I dalje postoji fundamentalna podela između onih tumačenja koja uključuju kolaps talasne funkcije i onih koja to ne čine. Teolozi su najviše upoznati sa Kopenhagenskom interpretacijom, koja je zapravo porodica stavova. Ono što je zajedničko ovim stavovima jeste nepomirljiv diskontinuitet između nevidljive, čisto kvantno-mehaničke fizike kojom upravlja Šredingerova jednačina i verovatnosnih ishoda izazvanih kolapsom talasne funkcije. Iako se ovo često smatra ortodoksnom kvantnom mehanikom, teško je pronaći branioce Kopenhagena među fizičarima specijalizovanim za temelje ili filozofima fizike.
Interpretacije koje ne uključuju kolaps odbacuju ideju da postoje posebni događaji – merenja – na koje se Šredingerova jednačina ne može primeniti. U fizici nema indeterminizma po ovim pitanjima, što ih čini nekompatibilnim sa većinom radova koji se odnose na kvantnu mehaniku sa božanskim delovanjem u poslednjih trideset godina. Ove razlike između interpretacija znače da ne postoji jedinstveno znanje poznato kao „kvantna mehanika“ dostupno teologu. Lekcije izvučene iz jedne interpretacije možda se ne mogu primeniti u drugoj.
Još jedno pitanje u vezi sa teologijom prirode je koliko centralna treba da bude kvantna mehanika. Trenutno postoje dva opšta odgovora. Prvo je ono što Haris (2023) naziva „kvantnim fundamentalizmom“. Sve u univerzumu je u suštini kvantno i u krajnjoj liniji opisivo kvantnom mehanikom, tvrdi Haris, i stoga teorija ima implikacije za sve oblasti prirodnih nauka, od fizike čestica do hemije i biologije. Bilo koja vrsta teologije stvaranja koja se bavi fizičkim univerzumom kao celinom stoga neizbežno mora biti povezana sa kvantnom mehanikom.
Drugi odgovor je zasnovan na emergenciji (Clayton 2006). Metafizičko razumevanje emergencije kaže da su viši nivoi fizičke stvarnosti – hemijski, biološki – jednako stvarni kao i fundamentalna fizika (Bishop, Silberstein and Pexton 2022; Koperski 2026: poglavlja 7–8). Emergentisti poriču da kvantna mehanika, ili šire Standardni model fizike čestica, može da objasni sve istine fizike kondenzovane materije, a kamoli one u drugim prirodnim naukama. Iako je fundamentalna fizika zanimljiva i važna, ona nije samo takva, što dokazuje kontinuirana fragmentacija nauka i neuspeh da se viši nivoi svedu na niže.
Dve strategije su zasnovane na različitim ontologijama prirode. Kvantni fundamentalizam je usklađen sa pretpostavkama mnogih fizičara, koji prećutno pretpostavljaju da je kvantna slika prvenstveno u pitanju. Teologija koja se bavi kvantnim osnovama, moglo bi se tvrditi, stoga je bolje pozicionirana za dijalog sa savremenom naukom. Emergentisti, s druge strane, brinu da takav pristup prećutno prihvata redukcionistički okvir kojem se teolozi generalno protive. Svest, moralna agencija i slobodna volja su istinski emergentna svojstva. Preterano naglašavanje fundamentalne fizike rizikuje ograničavanje prirodne teologije na koncepte fizike čestica, potencijalno zamagljujući bogatstvo stvaranja na višim nivoima organizacije.
8.Zaključak
Presek kvantne mehanike i teologije nastavlja da generiše i uvide i teškoće. Kvantni fenomeni su se pokazali korisnim za analogijsko rezonovanje i otvorili su nove mogućnosti za teorije božanskog delovanja, ali fundamentalna pitanja ostaju nerešena. Nije jasno koje je tumačenje kvantne mehanike ispravno, da li interpretacije kolapsa mogu preživeti filozofsku proveru i da li kvantni indeterminizam pruža istinske mogućnosti za božansko delovanje bez kršenja prirodnih zakona. Teolozi takođe moraju da odluče kako da uravnoteže uvide iz fundamentalne fizike sa stvarnošću emergentnih fenomena na višim nivoima organizacije. Ono što se čini jasnim jeste da je kvantna mehanika trajno promenila pejzaž prirodne teologije. Mehanistički, deterministički univerzum klasične fizike više ne ograničava teološko razmišljanje na način na koji je to nekada činio. Da li ovo predstavlja istinski napredak ili samo promenu u uslovima višegodišnjih debata, ostaje da se vidi.
Jedna prepreka za izvlačenje teoloških lekcija iz kvantne mehanike su različita tumačenja teorije. Teolozi imaju tendenciju da pristupaju fizici kao naučni realisti, verujući da zrele teorije otkrivaju istinu o stvarnosti, ili barem približno. Ali, kako Mark Haris (2023: 184) ističe, Borov pionirski rad težio je antirealizmu: između konkretnih merenja, kvantna mehanika nam ne govori ništa o mikro-carstvu. Bor je verovao da kvantna mehanika dozvoljava verovatnosna predviđanja o makroskopskim posmatranjima, ali ćuti o prirodi kvantnog sveta. Strogo govoreći, nije verovao u nevidljivo kvantno carstvo: samo makroskopski događaji, poput rezultata eksperimenata, su potpuno stvarni.
Ovaj antirealizam je bio još jedan pokazatelj za Ajnštajna da je kvantna mehanika nepotpuna teorija. Verovao je da fizika treba da pruži uvid u prirodu stvarnosti, a ne samo da olakša predviđanja o neodređenim veličinama. Ipak, neka novija tumačenja više se oslanjaju na Borov antirealizam nego na Ajnštajnov realizam. Na primer, kvantni bajezijanizam (QBism) ne smatra da kvantna mehanika opisuje stvarnost nezavisnu od agenta. Umesto toga, teorija pruža okvir agentima za ažuriranje njihovih subjektivnih stepena verovanja (kredencija) o ishodima merenja. Prema ovom gledištu, kvantna stanja nisu karakteristike fizičkog sveta, već alati koje pojedinačni agenti koriste za predviđanja na osnovu svojih iskustava. Talasna funkcija predstavlja stanje znanja agenta, a ne objektivno svojstvo kvantnog sistema (Ball 2018: 120–123). Ako je ovo tačno, onda nam kvantna mehanika ne govori ništa o dubokoj strukturi fizičke stvarnosti, već samo kodifikuje kako agenti treba da revidiraju svoja očekivanja. Za naše potrebe, zaključak je sledeći: ako je bilo koje od antirealističnijih tumačenja tačno, onda bi kvantna mehanika bila mnogo manje korisna teolozima.
Recimo da se umesto toga usvoji realističniji pristup. I dalje postoji fundamentalna podela između onih tumačenja koja uključuju kolaps talasne funkcije i onih koja to ne čine. Teolozi su najviše upoznati sa Kopenhagenskom interpretacijom, koja je zapravo porodica stavova. Ono što je zajedničko ovim stavovima jeste nepomirljiv diskontinuitet između nevidljive, čisto kvantno-mehaničke fizike kojom upravlja Šredingerova jednačina i verovatnosnih ishoda izazvanih kolapsom talasne funkcije. Iako se ovo često smatra ortodoksnom kvantnom mehanikom, teško je pronaći branioce Kopenhagena među fizičarima specijalizovanim za temelje ili filozofima fizike.
Interpretacije koje ne uključuju kolaps odbacuju ideju da postoje posebni događaji – merenja – na koje se Šredingerova jednačina ne može primeniti. U fizici nema indeterminizma po ovim pitanjima, što ih čini nekompatibilnim sa većinom radova koji se odnose na kvantnu mehaniku sa božanskim delovanjem u poslednjih trideset godina. Ove razlike između interpretacija znače da ne postoji jedinstveno znanje poznato kao „kvantna mehanika“ dostupno teologu. Lekcije izvučene iz jedne interpretacije možda se ne mogu primeniti u drugoj.
Još jedno pitanje u vezi sa teologijom prirode je koliko centralna treba da bude kvantna mehanika. Trenutno postoje dva opšta odgovora. Prvo je ono što Haris (2023) naziva „kvantnim fundamentalizmom“. Sve u univerzumu je u suštini kvantno i u krajnjoj liniji opisivo kvantnom mehanikom, tvrdi Haris, i stoga teorija ima implikacije za sve oblasti prirodnih nauka, od fizike čestica do hemije i biologije. Bilo koja vrsta teologije stvaranja koja se bavi fizičkim univerzumom kao celinom stoga neizbežno mora biti povezana sa kvantnom mehanikom.
Drugi odgovor je zasnovan na emergenciji (Clayton 2006). Metafizičko razumevanje emergencije kaže da su viši nivoi fizičke stvarnosti – hemijski, biološki – jednako stvarni kao i fundamentalna fizika (Bishop, Silberstein and Pexton 2022; Koperski 2026: poglavlja 7–8). Emergentisti poriču da kvantna mehanika, ili šire Standardni model fizike čestica, može da objasni sve istine fizike kondenzovane materije, a kamoli one u drugim prirodnim naukama. Iako je fundamentalna fizika zanimljiva i važna, ona nije samo takva, što dokazuje kontinuirana fragmentacija nauka i neuspeh da se viši nivoi svedu na niže.
Dve strategije su zasnovane na različitim ontologijama prirode. Kvantni fundamentalizam je usklađen sa pretpostavkama mnogih fizičara, koji prećutno pretpostavljaju da je kvantna slika prvenstveno u pitanju. Teologija koja se bavi kvantnim osnovama, moglo bi se tvrditi, stoga je bolje pozicionirana za dijalog sa savremenom naukom. Emergentisti, s druge strane, brinu da takav pristup prećutno prihvata redukcionistički okvir kojem se teolozi generalno protive. Svest, moralna agencija i slobodna volja su istinski emergentna svojstva. Preterano naglašavanje fundamentalne fizike rizikuje ograničavanje prirodne teologije na koncepte fizike čestica, potencijalno zamagljujući bogatstvo stvaranja na višim nivoima organizacije.
8.Zaključak
Presek kvantne mehanike i teologije nastavlja da generiše i uvide i teškoće. Kvantni fenomeni su se pokazali korisnim za analogijsko rezonovanje i otvorili su nove mogućnosti za teorije božanskog delovanja, ali fundamentalna pitanja ostaju nerešena. Nije jasno koje je tumačenje kvantne mehanike ispravno, da li interpretacije kolapsa mogu preživeti filozofsku proveru i da li kvantni indeterminizam pruža istinske mogućnosti za božansko delovanje bez kršenja prirodnih zakona. Teolozi takođe moraju da odluče kako da uravnoteže uvide iz fundamentalne fizike sa stvarnošću emergentnih fenomena na višim nivoima organizacije. Ono što se čini jasnim jeste da je kvantna mehanika trajno promenila pejzaž prirodne teologije. Mehanistički, deterministički univerzum klasične fizike više ne ograničava teološko razmišljanje na način na koji je to nekada činio. Da li ovo predstavlja istinski napredak ili samo promenu u uslovima višegodišnjih debata, ostaje da se vidi.
Autor:
Koperski, Jeffrey.
2026. 'Quantum Mechanics and Theology', St Andrews Encyclopaedia of Theology. Edited by Brendan N. Wolfe et al.
Koperski, Jeffrey.
2026. 'Quantum Mechanics and Theology', St Andrews Encyclopaedia of Theology. Edited by Brendan N. Wolfe et al.
Коментари
Постави коментар