Kao i mnogi Englezi koji su bolovali od tuberkuloze u 19. veku, ser Edvard Barnet Tajlor je otišao u inostranstvo po lekarskom savetu, tražeći suvlji vazduh toplijih krajeva. Tajlor je poticao iz prosperitetne kvakerske poslovne porodice, tako da je imao sredstva za dugo putovanje. Godine 1855, u ranim dvadesetim, otišao je u Novi svet i, nakon što se sprijateljio sa kvakerskim arheologom koga je upoznao na svojim putovanjima, završio je jašući konja kroz meksičko selo, posećujući astečke ruševine i prašnjave pueblose. Tajlora je impresioniralo ono što je nazvao „dokazima o ogromnoj drevnoj populaciji“. Njegov boravak u Meksiku probudio je u njemu entuzijazam za proučavanje udaljenih društava, drevnih i modernih, koji je trajao do kraja njegovog života. Godine 1871, objavio je svoje remek-delo, „Primitivna kultura“, koje se može smatrati prvim delom moderne antropologije.
„Primitivna kultura“ je, u nekim aspektima, bila u suprotnosti sa drugom knjigom koja je u svom naslovu imala reč „kultura“: „Kultura i anarhija“ Metjua Arnolda, zbirkom koja se pojavila samo dve godine ranije. Za Arnolda, kultura je bila „težnja ka našem potpunom savršenstvu upoznavanjem, po svim pitanjima koja nas najviše zanimaju, najboljeg što je smišljeno i rečeno u svetu“. Arnolda nije zanimalo ništa tako usko kao što je znanje ograničeno klasom: imao je na umu moralni i estetski ideal, koji je pronašao izraz u umetnosti, književnosti, muzici i filozofiji.
Ali Tajlor je smatrao da ta reč može značiti nešto sasvim drugačije, i delimično iz institucionalnih razloga, mogao je da vidi da jeste. Jer je Tajlor na kraju imenovan za direktora Univerzitetskog muzeja u Oksfordu, a zatim, 1896. godine, imenovan je za prvog profesora antropologije tamo. Tajloru dugujemo to, više nego bilo kome drugom, za ideju da je antropologija proučavanje nečega što se naziva „kultura“, koju je on definisao kao „tu složenu celinu koja uključuje znanje, verovanje, umetnost, moral, zakon, običaje i sve druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član društva“. Civilizacija, kako ju je Arnold razumeo, bila je samo jedan od mnogih oblika kulture.
Danas, kada ljudi govore o kulturi, obično imaju na umu ili Tajlorov ili Arnoldov koncept. Dva koncepta kulture su, u nekim aspektima, antagonistička. Arnoldov ideal je bio „čovek kulture“, a on bi „primitivnu kulturu“ smatrao oksimoronom. Tajlor je smatrao apsurdnim pretpostaviti da osoba može da nema kulturu. Pa ipak, ovi kontrastni koncepti kulture isprepletani su u našem konceptu zapadne kulture, za koju mnogi ljudi misle da definiše identitet modernih zapadnih ljudi. Dozvolite mi da pokušam da razvejem neke od naših zabuna o kulturi, i Tajlorovoj i Arnoldovoj, onoga što smo nazvali Zapadom.
Neko je pitao Mahatmu Gandija šta misli o zapadnoj civilizaciji, a on je odgovorio: „Mislim da bi to bila veoma dobra ideja.“ Kao i mnoge najbolje priče, nažalost, i ova je verovatno apokrifna; ali takođe kao i mnoge najbolje priče, preživela je jer ima ukus istine. Ali moj odgovor bi bio sasvim drugačiji: Mislim da bi trebalo da odustanete od same ideje zapadne civilizacije. U najboljem slučaju, to je izvor velike zabune, a u najgorem slučaju prepreka suočavanju sa nekim od velikih političkih izazova našeg vremena. Oklevam da se ne složim čak ni sa legendarnim Gandijem, ali verujem da zapadna civilizacija uopšte nije dobra ideja, a zapadna kultura nije nikakvo poboljšanje.
Jedan od razloga za zabunu koju „zapadna kultura“ izaziva dolazi od zabune oko Zapada. Termin „zapad“ koristili smo u veoma različite svrhe. Radjard Kipling, engleski pesnik imperije, napisao je: „O, istok je istok, a zapad je zapad, i nikada se to dvoje neće sresti“, suprotstavljajući Evropu i Aziju, ali ignorišući sve ostalo. Tokom Hladnog rata, „Zapad“ je bio jedna strana Gvozdene zavese; „Istok“ je njena suprotnost i neprijatelj. I ova upotreba je efikasno ignorisala veći deo sveta. Često, poslednjih godina, „Zapad“ znači Severni Atlantik: Evropa i njene bivše kolonije u Severnoj Americi. Kontrast ovde je nezapadni svet u Africi, Aziji i Latinskoj Americi - sada nazvan „globalni jug“ - iako će mnogi ljudi u Latinskoj Americi takođe polagati pravo na zapadno nasleđe. Ovakav način govora primećuje ceo svet, ali istovremeno svrstava mnoga izuzetno različita društva u jednu grupu, dok delikatno svrstava u jednu grupu Australijance, Novozelanđane i bele Južnoafrikance, tako da „zapadni“ ovde može izgledati jednostavno kao eufemizam za belce.
Naravno, danas često govorimo o zapadnom svetu kako bismo ga suprotstavili ne Jugu, već muslimanskom svetu. I muslimanski mislioci ponekad govore na paralelan način, praveći razliku između Dar al-Islama, doma islama, i Dar al-Kufra, doma neverovanja. Želeo bih dalje da istražim ovu suprotnost. Jer evropske i američke debate danas o tome da li je zapadna kultura fundamentalno hrišćanska nasleđuju genealogiju u kojoj hrišćanstvo zamenjuje Evropa, a zatim Zapad.
Dakle, koreni ovog civilizacijskog identiteta sežu skoro 1300 godina unazad. Ali da bismo ispričali celu priču, moramo početi još ranije.
Prema grčkom istoričaru Herodotu, pišući u petom veku pre nove ere, svet je bio podeljen na tri dela. Na istoku je bila Azija, na jugu kontinent koji je nazvao Libija, a ostatak je bila Evropa. Znao je da ljudi, roba i ideje mogu lako putovati između kontinenata: i sam je putovao uz Nil sve do Asuana, i sa obe strane Helesponta, tradicionalne granice između Evrope i Azije. Herodot je priznao da je, u stvari, bio zbunjen „zašto Zemlja, koja je jedna, ima tri imena, sva ženska“. Pa ipak, uprkos svojoj zbunjenosti, ovi kontinenti su bili najznačajnije geografske podele sveta za Grke i njihove rimske naslednike.
Ali evo važne poente: Herodot ne bi pomislio da ova tri imena odgovaraju trima vrstama ljudi: Evropljanima, Azijatima i Afrikancima. Rođen je u Halikarnasu - Bodrumu u današnjoj Turskoj. Pa ipak, rođenje u Maloj Aziji nije ga učinilo Azijatom; ostavilo ga je Grkom. A Kelti, na krajnjem zapadu Evrope, bili su mu mnogo straniji od Persijanaca ili Egipćana, o kojima je dosta znao. Herodot koristi reč „evropski“ samo kao pridev, nikada kao imenicu. Milenijumom posle njegovog vremena, niko drugi nije govorio o Evropljanima kao narodu.
Zatim je geografija koju je Herodot poznavao radikalno preoblikovana usponom islama, koji se pojavio iz Arabije u sedmom veku, šireći se zapanjujućom brzinom na sever, istok i zapad. Nakon prorokove smrti 632. godine, Arapi su uspeli za samo 30 godina da pobede Persijsko carstvo, koje se prostiralo preko centralne Azije sve do Indije, i da otmu provincije od ostataka Rima u Vizantiji.
Omejadska dinastija, koja je počela 661. godine, proširila se na zapad u Severnu Afriku i na istok u Centralnu Aziju. Početkom 711. godine, poslala je vojsku preko Gibraltarskog moreuza u Španiju, koju su Arapi nazvali Al-Andalus, gde je napala Vizigote koji su vladali većim delom rimske provincije Hispanije dva veka. U roku od sedam godina, veći deo Iberijskog poluostrva bio je pod muslimanskom vlašću; tek 1492. godine, skoro 800 godina kasnije, celo poluostrvo je ponovo pod hrišćanskim suverenitetom.
Muslimanski osvajači Španije nisu imali nameru da se zaustave na Pirinejima i redovno su pokušavali da napreduju dalje na sever u svojim ranim godinama. Ali blizu Tura 732. godine nove ere, Karlo Martel, deda Karla Velikog, pobedio je snage Al-Andalusa, i ova odlučujuća bitka je efikasno okončala arapske pokušaje da osvoje franačku Evropu. Istoričar iz 18. veka Edvard Gibon, pomalo preterujući, primetio je da su Arapi, da su pobedili kod Tura, mogli da plove uz Temzu. „Možda“, dodao je, „tumačenje Kurana bi sada moglo da se predaje u školama u Oksfordu, a njegove propovedaonice bi mogle da demonstriraju obrezanom narodu svetost i istinitost Muhamedovog otkrovenja.“
Ono što je važno za naše potrebe jeste da prva zabeležena upotreba reči za Evropljane kao tip osobe, koliko ja znam, potiče iz ove istorije sukoba. U latinskoj hronici, napisanoj 754. godine u Španiji, autor naziva pobednike bitke kod Tura „Evropljanima“, Evropljanima. Dakle, jednostavno rečeno, sama ideja „Evropljanin“ je prvi put korišćena za suprotstavljanje hrišćana i muslimana. (Čak je i ovo, međutim, donekle pojednostavljeno. Sredinom osmog veka, veći deo Evrope još nije bio hrišćanski.)
Sada, niko u srednjovekovnoj Evropi ne bi koristio reč „zapadni“ za taj zadatak. S jedne strane, obala Maroka, domovina Mavara, proteže se zapadno od Irske. S druge strane, na Iberijskom poluostrvu - delu kontinenta koji je Herodot nazvao Evropom - postojali su muslimanski vladari skoro do 16. veka. Prirodni kontrast nije bio između islama i Zapada, već između hrišćanstva i Dar al-Islama, koji su svi sebe smatrali nevernicima, definisanim svojim neverovanjem.
Počev od kraja 14. veka, Turci koji su stvorili Osmansko carstvo postepeno su proširili svoju vlast na delove Evrope: Bugarsku, Grčku, Balkan i Mađarsku. Tek 1529. godine, porazom vojske Sulejmana Veličanstvenog kod Beča, počelo je ponovno osvajanje Istočne Evrope. Bio je to spor proces. Tek 1699. godine Osmanlije su konačno izgubile svoje ugarske posede; Grčka nije postala nezavisna do početka 19. veka, a Bugarska čak i kasnije.
Dakle, imamo jasan osećaj da je hrišćanska Evropa – hrišćanstvo – definisana kroz opoziciju. Pa ipak, prelazak sa „hrišćanstva“ na „zapadnu kulturu“ nije jednostavan.
Pre svega, obrazovane klase hrišćanske Evrope su mnoge svoje ideje preuzele od paganskih društava koja su im prethodila. Krajem 12. veka, Kretjen de Troa, rođen nekoliko stotina kilometara jugozapadno od Pariza, slavio je ove ranije korene: „Grčka je nekada imala najveći ugled za viteštvo i učenje“, napisao je. „Zatim je viteštvo otišlo u Rim, a sa njim i sva učenost, koja je sada stigla u Francusku.“
Ideja da je najbolje iz grčke kulture preneto preko Rima u Zapadnu Evropu postepeno je postala uobičajena u srednjem veku. U stvari, ovaj proces je imao ime. Zvao se „translatio studii“: prenos znanja. I bila je to zapanjujuće uporna ideja. Više od šest vekova kasnije, Georg Vilhelm Fridrih Hegel, veliki nemački filozof, rekao je učenicima srednje škole koju je vodio u Nirnbergu: „Temelj visokog obrazovanja mora biti i ostati prvo grčka književnost, a zatim rimska književnost.“
Tako, od kasnog srednjeg veka do danas, ljudi su smatrali najbolje iz grčke i rimske kulture civilizacijskim nasleđem, odnetim poput dragocenog grumena zlata, iskopanog iz zemlje od strane Grka, donetog, kada ih je Rimsko carstvo osvojilo, u Rim. Podeljeni između flamanskih i firentinskih dvorova i Mletačke republike u renesansi, njegovi fragmenti su prošli kroz gradove poput Avinjona, Pariza, Amsterdama, Vajmara, Edinburga i Londona, i konačno su ponovo ujedinjeni – sastavljeni poput razbijenih fragmenata grčke urne – u akademijama Evrope i Sjedinjenih Država.
Postoji mnogo načina da se ulepša priča o grumenu zlata. Ali svi se suočavaju sa istorijskom teškoćom; ako, to jest, želite da grumen zlata postane jezgro civilizacije suprotstavljene islamu. Zato što je klasično nasleđe koje on identifikuje bilo deljeno sa muslimanskim učenjem. U Bagdadu, tokom Abasidskog kalifata u devetom veku, biblioteka palate sadržala je dela Platona i Aristotela, Pitagore i Euklida, prevedena na arapski. U vekovima koje je Petrarka nazvao Mračnim vekom, kada je hrišćanska Evropa malo doprinela proučavanju grčke klasične filozofije, a mnogi tekstovi su izgubljeni, ova dela su sačuvali muslimanski naučnici. Imamo veliki deo našeg modernog razumevanja klasične filozofije među starim Grcima samo zato što su evropski naučnici u renesansi pronašli ove tekstove od Arapa.
U umu hrišćanskog hroničara, kao što smo videli, bitka kod Tura je suprotstavila Evropljane islamima; ali muslimani Al-Andalusa, ratoborni kakvi su bili, nisu mislili da borba za teritoriju znači da ne možete deliti ideje. Do kraja prvog milenijuma, gradove Kordovskog kalifata obeležila je koegzistencija Jevreja, hrišćana i muslimana, Berbera, Vizigota, Slovena i bezbroj drugih.
Na dvoru Karla Velikog nije bilo priznatih rabina ili muslimanskih učenjaka; u gradovima Al-Andalusa postojali su episkopi i sinagoge. Rasemondo, katolički biskup Elvire, bio je kordovski ambasador na dvorovima Vizantijskog i Svetog rimskog carstva. Hasdai ibn Šaprut, vođa jevrejske zajednice Kordobe sredinom 10. veka, nije bio samo veliki medicinski naučnik, već i predsednik kalifovog medicinskog saveta; a kada je car Konstantin u Vizantiji poslao kalifu kopiju Dioskoridove „De Materia Medica“, on je prihvatio Ibn Šaprutov predlog da se ona prevede na arapski, i Kordoba je postala jedan od velikih centara medicinskog znanja u Evropi. Latinski prevod dela Ibn Rušda, rođenog u Kordobi u 12. veku, započeo je ponovno otkrivanje Aristotela u Evropi. Na latinskom je bio poznat kao Averoes, ili češće jednostavno kao „Komentator“, zbog svojih komentara o Aristotelu. Dakle, klasične tradicije koje bi trebalo da razlikuju zapadnu civilizaciju od naslednika kalifata su zapravo tačka srodstva sa njima.
Ali priča o zlatnom grumenu morala je biti puna teškoća. Ona zamišlja zapadnu kulturu kao izraz suštine - nečega - što se prenosilo iz ruke u ruku na njenom istorijskom putovanju. Zamke ove vrste esencijalizma su očigledne u širokom spektru slučajeva. Bez obzira da li raspravljate o religiji, nacionalnosti, rasi ili kulturi, ljudi su pretpostavljali da identitet koji opstaje kroz vreme i prostor mora biti vođen nekom jakom zajedničkom suštinom. Ali to je jednostavno greška. Kakva je bila Engleska u vreme Čosera, oca engleske književnosti, koji je umro pre više od 600 godina? Uzmite šta god mislite da je karakteristično za nju, bilo koju kombinaciju običaja, ideja i materijalnih stvari koje su Englesku učinile prepoznatljivo engleskom u to vreme. Šta god da sada izaberete da razlikujete engleskost, to neće biti to. Naprotiv, kako vreme prolazi, svaka generacija nasleđuje oznaku od prethodne; i, u svakoj generaciji, oznaka dolazi sa nasleđem. Ali kako se nasleđe gubi ili zamenjuje drugim blagom, oznaka se nastavlja kretati. I tako, kada se neki od njih u jednoj generaciji presele sa teritorije za koju je nekada bio vezan engleski identitet – presele se, na primer, u Novu Englesku – ta etiketa može čak putovati i van te teritorije. Identiteti mogu biti povezani narativima, ukratko, bez suštine. Ne možete sebe nazvati „Englezom“ jer postoji suština koju ta etiketa prati; vi ste Englez jer naša pravila nalažu da imate pravo na tu etiketu time što ste nekako povezani sa mestom koje se zove Engleska.
Kako su se onda ljudi Severnog Atlantika, i neki od njihovih rođaka širom sveta, povezali sa područjem koje nazivamo Zapadom i stekli identitet kao učesnici u nečemu što se naziva zapadna kultura
Korisno je prepoznati da je termin „zapadna kultura“ iznenađujuće moderan – svakako noviji od fonografa. Tajlor nikada nije govorio o tome. Zapravo, nije imao razloga za to, jer je bio veoma svestan unutrašnje kulturne raznolikosti čak i svoje zemlje. Godine 1871. izvestio je o dokazima o vračanju u ruralnom Somersetu. Udar vetra u pabu oduvao je pečeni luk nabijen na igle iz dimnjaka. „Na jednom“, napisao je Tajlor, „bilo je ime mog kolege sudije, koga je čarobnjak, vlasnik paba, posebno prezirao... i koga je očigledno nameravao da se reši nabijanjem na kolac i pečenjem luka koji ga je predstavljao.“ Zaista primitivna kultura.
Dakle, sama ideja „Zapada“, da je nazovemo nasleđem i predmetom proučavanja, zapravo se ne pojavljuje sve do 1890-ih, tokom turbulentne ere imperijalizma, i ne ulazi u širu upotrebu sve do 20. veka. Kada je, otprilike u vreme Prvog svetskog rata, Osvald Špengler napisao uticajnu knjigu prevedenu kao „Propadanje Zapada“ – knjigu koja je mnoge čitaoce upoznala sa tim konceptom – ismejao je ideju da postoji kontinuitet između zapadne kulture i klasičnog sveta. Tokom posete Balkanu krajem 1930-ih, spisateljica i novinarka Rebeka Vest ispričala je osećaj jednog posetioca da bi „neprijatno skorašnji udarac uništio celu našu zapadnu kulturu“. „Skori udarac“ o kome je reč bila je turska opsada Beča 1683. godine.
Ako je koncept hrišćanstva bio artefakt duge vojne borbe protiv muslimanskih snaga, naš moderni koncept zapadne kulture je u velikoj meri dobio svoj sadašnji oblik tokom Hladnog rata. U žaru bitke, stvorili smo veliku naraciju o atinskoj demokratiji, Magni povelji, Kopernikanskoj revoluciji i tako dalje. Od Platona do NATO-a. Zapadna kultura, u svojoj suštini, bila je individualistička, demokratska, slobodoumna, tolerantna, progresivna, racionalna i naučna. Nije bitno što premoderna Evropa nije bila ništa od toga i što je do prošlog veka demokratija bila izuzetak u Evropi - nešto o čemu je malo sledbenika zapadne misli imalo šta dobro da kaže. Ideja da je tolerancija konstitutivna za nešto što se zove zapadna kultura iznenadila bi Edvarda Barneta Tajlora, kome je, kao kvekeru, bilo zabranjeno da pohađa velike engleske univerzitete. Da budem iskren: da je zapadna kultura stvarna, ne bismo toliko vremena provodili govoreći o njoj.
Naravno, kada je zapadna kultura nekada mogla biti reč hvale, ona je neizbežno postala reč ponižavanja. Kritičari zapadne kulture, stvarajući foto-negativ koji naglašava ropstvo, potčinjavanje, rasizam, militarizam i genocid, bili su posvećeni istom esencijalizmu, čak i ako nisu videli grumen zlata, već arsen.
Priča o „zapadnoj kulturi“ imala je veću, zastrašujuću činjenicu koju je trebalo prevazići. U srž identiteta stavlja sve vrste uzvišenih intelektualnih i umetničkih dostignuća – filozofiju, književnost, umetnost, muziku; stvari koje je Arnold cenio, a humanisti proučavaju. Ali ako je zapadna kultura postojala u Troa krajem 12. veka kada je Kretjen bio živ, ona je imala malo veze sa životima većine njegovih sugrađana, koji nisu znali latinski ni grčki i nikada nisu čuli za Platona. Danas, klasično nasleđe ne igra glavnu ulogu u svakodnevnom životu većine Amerikanaca ili Britanaca. Da li nas Arnoldova dostignuća drže zajedno? Naravno da ne. Ono što nas sigurno drži zajedno je Tajlorov široki osećaj kulture: naši običaji oblačenja i pozdravljanja, navike ponašanja koje oblikuju odnose između muškaraca i žena, roditelja i dece, policajaca i civila, prodavaca i potrošača. Intelektualci poput mene imaju tendenciju da pretpostave da su stvari do kojih nam je stalo najvažnije stvari. Ne kažem da nisu važne. Ali su manje važne nego što priča o zlatnom grumenu sugeriše.
Pa kako smo premostili jaz ovde? Kako smo uspeli da sebi kažemo da smo pravi naslednici Platona, Akvinskog i Kanta, kada je materijal našeg postojanja više Bijonse i Burger King? Pa, spajanjem Tajlorovog imidža i Arnoldovog, carstva svakodnevice i carstva ideala. A ključ za ovo je bilo nešto što je već bilo prisutno u Tajlorovom radu. Setite se njegove čuvene definicije: počelo je sa kulturom kao „tom složenom celinom“. Ono što čujete je nešto što bismo mogli nazvati organicizmom. Vizija kulture ne kao labave zbirke raznolikih fragmenata, već kao organskog jedinstva, svaka komponenta, poput organa u telu, pažljivo podešena da zauzme određeno mesto, svaki deo je neophodan za funkcionisanje celine. Evrovizija, Matisovi isečci, Platonovi dijalozi su svi delovi veće celine. Kao takav, svaki je deo vaše kulturne biblioteke, takoreći, čak i ako ga nikada niste lično proverili. Čak i ako nije vaš džem, to je i dalje vaše nasleđe i vlasništvo. Organizam je objasnio kako naše svakodnevno biće može biti posuto zlatom.
Sada, u našem kulturnom životu postoje organske jedinice: muzika, reči, scenografija, ples opere se uklapaju i trebalo bi da se uklapaju. To je, jednom rečju koju je skovao Vagner, Gesamtkunstwerk, celokupno umetničko delo. Ali ne postoji jedna velika celina nazvana kultura koja organski ujedinjuje sve ove delove. Španija, u srcu „Zapada“, odupirala se liberalnoj demokratiji dve generacije nakon što se ona učvrstila u Indiji i Japanu na „Istoku“, domu orijentalnog despotizma. Džefersonovo kulturno nasleđe – atinska sloboda, anglosaksonska sloboda – nije spasilo Sjedinjene Države od toga da postanu robovladelska republika. U isto vreme, Franc Kafka i Majls Dejvis mogu da žive zajedno jednako lako – možda čak i lakše – nego Kafka i njegov austrougarski sunarodnik Johan Štraus. Hip-hop ćete naći na ulicama Tokija. Isto važi i za kuhinju: Britanci su nekada menjali ribu i pomfrit za piletinu tika masala, a sada, koliko ja znam, svi jedu sirni Nandos.
Kada napustimo organicizam, možemo zamisliti kosmopolitskiju sliku u kojoj je svaki element kulture, od filozofije ili kuhinje do stila telesnog kretanja, u principu odvojiv od svih ostalih – zaista možete hodati i razgovarati kao Afroamerikanci i razmišljati sa Metjuom Arnoldom i Imanuelom Kantom, kao i sa Martinom Luterom Kingom i Majlsom Dejvisom. Nijedna muslimanska suština ne sprečava stanovnike Dar al-Islama da usvoje bilo šta iz zapadne civilizacije, uključujući hrišćanstvo ili demokratiju. Ne postoji nijedna zapadna suština koja bi sprečila Njujorčanina bilo kog porekla da prihvati islam.
Priče koje pričamo, a koje povezuju Platona, Aristotela, Cicerona ili Svetog Avgustina sa savremenom kulturom severnoatlantskog sveta, naravno, imaju izvesnu istinu u sebi. Imamo samosvesne tradicije učenja i argumentacije. Zabluda je misliti da je dovoljno imati pristup ovim vrednostima, kao da su to pesme na Spotifaj listi koje nikada nismo u potpunosti slušali. Ako su ovi mislioci deo naše Arnoldove kulture, nema garancije da će najbolji od njih nastaviti da nešto znače deci onih koji se sada osvrću na njih, kao što mu Aristotelova centralna uloga u muslimanskoj misli stotinama godina ne garantuje važno mesto u modernim muslimanskim kulturama.
Vrednosti nisu pravo po rođenju: morate se brinuti o njima sve vreme. Život na Zapadu, kako god ga definisali, biti zapadnjak ne garantuje da će vam biti stalo do zapadne civilizacije. Vrednosti koje evropski humanisti vole da predstavljaju pripadaju podjednako lako Afrikancu ili Azijatu koji ih prihvata sa entuzijazmom kao i Evropljaninu. Po toj logici, naravno, one ne pripadaju Evropljaninu koji se nije potrudio da ih razume i usvoji. Isto, naravno, važi i u drugom smeru. Priča o zlatnom grumenu sugeriše da ne možemo a da se ne brinemo o tradicijama „Zapada“ jer su naše: u stvari, suprotno je tačno. One su naše samo ako nam je stalo do njih. Kultura slobode, tolerancije i racionalnog istraživanja: to bi bila dobra ideja. Ali ove vrednosti predstavljaju izbore koje treba napraviti, a ne puteve koje je utrla zapadna sudbina.
U godini smrti Edvarda Barneta Tajlora, ono što smo učili da nazivamo zapadnom civilizacijom našlo se u smrtonosnoj borbi sa samim sobom: saveznici i velike centralne sile bacale su tela jedni na druge, vodeći mlade ljude u smrt da „brane civilizaciju“. Krvlju natopljena polja i gasom zatrovani rovovi šokirali bi Tajlorove evolucionističke i progresivističke nade i potvrdili Arnoldove najgore strahove o tome šta civilizcij zaista znači. Arnold i I Tajlor bi se složio, barem po ovom pitanju: kultura nije kućica koju treba označiti na upitniku čovečanstva; to je proces kojem se pridružujete, život koji se živi sa drugima.
Kultura – poput religije, nacije i rase – pruža izvor identiteta za moderna ljudska bića. I, kao i sva tri, može postati oblik ograničenja, konceptualna greška koja podvlači moral. Pa ipak, svi oni mogu dati konture našoj slobodi. Društveni identiteti povezuju male razmere u kojima živimo svoje živote sa našim rođacima i srodnicima sa većim pokretima, uzrocima i brigama. Oni mogu učiniti širi svet razumljivim, živim i hitnim. Mogu proširiti naše horizonte na zajednice veće od onih koje lično naseljavamo. Ali naši životi takođe moraju imati značenje na najvećim razmerama. Živimo u eri u kojoj naši postupci, kako u oblasti ideologije, tako i u oblasti tehnologije, sve više imaju globalne efekte. Kada je u pitanju obim naše brige i saosećanja, čovečanstvo u celini nije previše otvoreno.
Živimo sa sedam milijardi ljudi na maloj, toplijoj planeti. Kosmopolitski impuls koji crpi iz naše zajedničke čovečnosti više nije luksuz; postao je nužnost. I sumirajući to uverenje, mogu se osloniti na svoje često pohađanje kurseva zapadne civilizacije, jer ne mislim da mogu poboljšati formulaciju dramskog pisca Terencija: bivšeg roba iz rimske Afrike, latinskog tumača grčkih komedija, pisca iz klasične Evrope koji je sebe nazivao Terencijem Afrikancem. Jednom je napisao: „Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“ „Ja sam čovek, mislim da mi ništa ljudsko nije strano.“ Sada postoji identitet koga se vredi držati.
Коментари
Постави коментар