René Girard je smatrao da su svi ljudi konkurenti jedni drugima i time je inspirisao tehnološke stručnjake. Ali šta je Girard zaista mislio?
Malo je filozofa koji su imali toliki uticaj na razmišljanje tehnoloških milijardera kao francusko-američki mislilac Rene Žirar (1923–2015). Njemu se pripisuje otkriće da ljude pokreće „mimetička želja“: ne želimo iz sopstvene „autentične“ volje, već zato što vidimo da neko drugi želi istu stvar. A Žirar se ponekad naziva kumom dugmeta „sviđa mi se“: dugme „sviđa mi se“ je vrhunski alat za mimetičku želju, jer nam omogućava da izmerimo društveno prihvatanje. Zašto se Žirar toliko dopada američkim tehnološkim entuzijastima? Šta je tačno njegov pogled na ljudsku prirodu? I da li je u pravu, ili se čovečanstvo može posmatrati drugačije? Iluzija je misliti da nas vode racionalna razmatranja koja potiču u potpunosti iz nas samih, verovao je Žirar. U delu *Romantične laži i romaneskna istina* (1961), on koristi seriju romana da pokaže da slepo usvajamo želje drugih: žudimo za određenim stvarima, odećom i odmorima jer vidimo da ih drugi žele. To je romaneskna istina. Ali istovremeno, mi to poričemo, jer bismo onda morali da priznamo da te stvari ne želimo sami. Žirar ovo naziva „romantičnom lažju“.
Prema Žiraru, mimetička želja može dovesti do sukoba: „Dve želje koje se konvergiraju oko istog objekta predstavljaju prepreku jedna drugoj“, piše on u knjizi *Bog i nasilje* (1973). Pošto želimo isto što i drugi, postajemo konkurenti. Nasilje povezano sa ovim sukobom može se privremeno obuzdati imenovanjem žrtvenog jarca: nekoga ko žrtvuje sebe kako bi oslobodio nagomilane tenzije u društvu.
Ipak, moglo bi se posumnjati da li je ideja o čoveku kao biću koje se bori jedina Žirarova interpretacija. U svom ranom delu, *Bog i nasilje*, on i dalje piše: „Svaki mimezis u želji automatski rezultira sukobom.“ Ali kasnije u svom životu, on nijansira ovaj stav. On veruje da mimezis može biti i pozitivan: „Rekao bih da je mimetička želja, čak i u lošem obliku, inherentno dobra, jer, daleko od toga da je samo imitativna u ograničenom smislu reči, ona je otvaranje iznutra nas samih.“ Prema Žiraru, želja je otvorenost prema drugima. Sa ovom premisom, mimezis je takođe izvor umetnosti, kulture i kreativnosti.
Gubitnici
Jedna od najkontroverznijih ličnosti pod uticajem Žirara je Piter Til, suosnivač kompanije PayPal i softverske kompanije Palantir. Softver kompanije Palantir koristi Izrael u Gazi i američka imigraciona služba ICE, gde se, prema Amnesti internešenel, krše ljudska prava. Til je Trampov pristalica i antidemokrata. Imao je veliki uticaj na ideologiju potpredsednika DŽ. D. Vensa i unapredio je svoju političku karijeru milionima dolara.
Til je studirao filozofiju i bio je Žirarov student na Univerzitetu Stanford. On usvaja Žirarovu dijagnozu da mimetička želja vodi do sukoba, ali pri tome izostavlja njegove nijanse. Na primer, u Žirarovom radu, žrtveno jarac se retrospektivno identifikuje kao nevina žrtva, dok Til obrće mehanizam žrtvenog jarca. Tako on klimatsku aktivistkinju Gretu Tunberg naziva „legionarkom Antihrista“. Time što Tunbergovu pravi žrtvenog jarca, on opravdava svoju autoritarnu agendu, za koju tvrdi da je neophodna za obezbeđivanje reda u svetu.
Iako Til smatra mimetičku borbu neophodnom, on sebe i svoje tehnološke kolege stavlja van nje. Umesto da učestvuju u konkurentskoj borbi, prema Tilu, oni su izabrani koji uspevaju da stvore monopole i tako dozvole da borba izumre. „Konkurencija je za gubitnike“, smatra Til. Ovo bi se moglo posmatrati kao krajnji oblik Žirarove romantične laži: Til poriče da je i sam usred mimetičkog rivalstva.
Žirarovo rano razmišljanje uklapa se u širi diskurs u kome se čovek vidi kao rivalsko biće isključivo usmereno na sopstveni interes. Engleski filozof Tomas Hobs je već pisao u *Levatanu* (1651) da bez zajedničke moći koja uliva poštovanje, ljudi se upliću u rat svih protiv svih. Latinskom izrekom *homo homini lupus est* („čovek je čoveku vuk“), on ukazuje na sebičnu ljudsku prirodu. Engleski filozof i sociolog Herbert Spenser (1820–1903), koji je primenio Darvinovu teoriju evolucije na društvo, koristio je termin „opstanak najsposobnijih“ da bi izrazio da je konkurencija pokretačka snaga razvoja. Sigmund Frojd je takođe smatrao samoodržanje fundamentalnom ljudskom osobinom. Prema njemu, bebe su u početku u potpunosti usmerene na samoodržanje i tek kasnije razvijaju društvene veštine. U svim ovim stavovima, ljudi su u osnovi egocentrični.
Pečurke
Ipak, neko bi se mogao zapitati da li je ovaj mračni pogled na čovečanstvo, toliko popularan među tehnološkim stručnjacima, zaista jedini način razmišljanja. Nemačka filozofkinja Eva fon Redeker citira Hobsovo prirodno stanje u svojoj knjizi *Revolucija za život* (2025) i postavlja pitanje: odakle dolazi ovaj nepoverljivi individualizam? Ona se poziva na Hobsov *De cive* (1642), u kojem piše da u prirodnom stanju ljudi liče na pečurke koje izranjaju iz zemlje i rastu bez međusobnih obaveza.
Ova metafora je značajna. Prema fon Redekeru, to je muška fantazija o tome da se ne rađaju, već da autonomno niču iz zemlje. Ironično, upravo pečurke formiraju vidljiva plodna tela ogromnih podzemnih gljivičnih mreža u kojima se stalno dele hrana i informacije. Metafora se tako okreće protiv same sebe.
Štaviše, fon Redeker tvrdi da ideju da su ljudi usmereni ka borbi i samoodržanju prati specifična, moderna koncepcija posedovanja. Moderna svojina daje vlasniku ne samo pravo da kontroliše i koristi, već i da zloupotrebljava i uništava. Ideja da možemo da posedujemo svet legitimiše razmišljanje u smislu borbe i kontrole.
Suprotstavljaju se ovom diskursu orijentisanom na konkurenciju bezbrojni mislioci koji ističu saradnju kao fundamentalni princip. Ruski ekolog Pjotr Kropotkin je u delu *Uzajamna pomoć* (1902) tvrdio da vrste često preživljavaju zahvaljujući saradnji. Američki biolog Lin Margulis je pokazala da endosimbioza, u kojoj se različiti organizmi spajaju i formiraju novu celinu, igra ključnu ulogu u evoluciji. Belgijska bioetičarka Kristijen Hens piše u delu *Razmišljanje sa mikrobima* (2025) da u poreklu života leži ne samo borba, već i saradnja. Simbioza je bila odlučujuća za evoluciju ljudi i drugih vrsta.
Robin Vol Kimerer, botaničar i potomak plemena Potavatomi u Sjedinjenim Državama, u delu *Pokloni od bobice* opisuje koliko je davanje prirodno u prirodi. Bobica svake godine proizvodi bobice, ne zato što je plaćena za to, već zato što je davanje deo njenog načina postojanja. Ovo se takođe poklapa sa fon Redekerovom kritikom Hobsa: priroda ne funkcioniše isključivo kroz konkurenciju, već podjednako kroz međuzavisnost, uzajamnu brigu i saradnju.
Slika takmičarskog čoveka je takođe opovrgnuta u psihoanalizi. Škotski psihijatar i Frojdov savremenik, Ijan Sati, suprotstavio se njegovoj ideji da bebe pokreće samoodržanje. Prema njegovim rečima, one traže odnos uzajamne naklonosti od samog početka. „Verujem da je seme dobrote ili ljubavi prisutno u pojedincu od samog početka“, napisao je u delu *Poreklo ljubavi i mržnje* (1935). Beba želi da uđe u odnos naklonosti sa negovateljem, vezu uzajamne međuzavisnosti. Vezanost nije slabost, već fundamentalna ljudska potreba.
Bez borbe
Pored toga, moglo bi se postaviti pitanje da li se Žirarova teorija mimetičke želje ne može drugačije tumačiti. Neuronaučnik Vitorio Galeze, jedan od otkrivača ogledalnih neurona, upoređuje Žirarovu mimetičku teoriju sa sopstvenom teorijom otelovljene simulacije. U svom članku „Dve strane mimeze“ (2009), on piše da ljudi zaista imitiraju jedni druge želje, ali da Žirar previše naglašava negativne posledice toga. Prema Galezeu, mimeza je fundamentalna za društvenu povezanost. On piše: „Otkriće ogledalnog mehanizma sugeriše da koreni mimeze imaju više veze sa društvenom identifikacijom nego sa sukobom.“ Prema Galezeu, mimeza ima dve strane: društvenu stranu, koja omogućava učenje, empatiju i komunikaciju, i konkurentsku stranu, koja može dovesti do rivalstva i sukoba. Pritom, on tvrdi da je sukob mogući ishod mimeze, a ne njena suština.
Prema Galezeu, istraživanje ogledalnih neurona pokazuje da imitacija služi za empatiju sa drugima, kolektivno delovanje i prenošenje kulture. Rivalstvo nastaje samo kada ga okolnosti pozivaju, na primer u vremenima oskudice. Stoga, prema njegovom mišljenju, da li mimezis dovodi do sukoba zavisi od konteksta. Ovo se poklapa sa Žirarovom kasnijom, pozitivnijom perspektivom o mimetičkoj želji, koju Til ne priznaje.
Žirar je tako istakao da oblikujemo svoj identitet u odnosu na druge. Stoga je važno sagledati želje koje nesvesno usvajamo i potom ih kritički ispitati. Mimezis može inspirisati, ali je važan pravac te inspiracije. Tehnobrovi poput Tila su oteli Žirardovu filozofiju kako bi racionalizovali svoju žudnju za dominacijom. Ali mislilac poput Galezea pokazuje da mimezis može dovesti ne samo do sukoba, već i do njegove suprotnosti.
Коментари
Постави коментар