Walter Schubart
Šubartovo delo „Evropa i duša Istoka“ (Europa und die Seele des Ostens, izdanje „Vita Nova“ Lucern, 1939) ... nije samo trezna i neutralna istorijska bilansa evropskog naučnika, već je ovde budućnost našla izraz, a Šubart doprinosi samo svojim delom izgradnji te budućnosti. ... „Ivanovski čovek“ je centar misli njegovog dela. Ova Šubartova knjiga ne sme se ocenjivati samo kao delo kulturnog kritičara sa fenomenalnim znanjem, već se mora smatrati vodičem kroz lavirint pogleda na svet našeg haotičnog doba; to delo zaista ide u budućnost.
Slom hrišćanskog kulturnog jedinstva na kraju srednjeg veka samo je stvorio temelje za pojavu novog, izrazito analitičkog perioda, zasnovanog na dominaciji zapadne civilizacije. To je period čiju dramatičnu i šokantnu smrtnu borbu doživljavamo danas [1940]. ... [Između] 1450. i 1550. godine prometejsko doba prodire u svet gotskog [tj. srednjovekovnog evropskog] čoveka i nastaje vreme obeleženo „herojskim“ arhetipom. Pisac je čoveka tog vremena nazvao „prometejskim čovekom“ po tom oholom titanu, koji...
"koji je unapred napravio planove i koji se pobunio protiv autoriteta bogova; lukavo je namamio prirodu u božanske tajne i želeo je da preoblikuje svet po svojoj volji, i vladao je zemljom. On ne poznaje Boga, više ne uzdiže pogled ka visinama, njegove misli kruže oko globusa, koji želi da prezire, da istraži, a njegova jedina strast je — da vlada zemljom. … Danas se nad prometejskom kulturom nadvio mračni, kobni oblak i obasipa je smrtonosnim munjama. Evropa ide ka krvavoj katastrofi. Kraj, koji je bio u korenu od samog početka, približava se. Evropa više ne može da izbegne svoju sudbinu. Ovaj proces nije počeo tek 1914. godine, već traje već četiri veka. Ali već sviće na horizontu! Svetlost novog sveta se već pokazuje i najavljuje Jovanovu epohu , koja će stvoriti čoveka po mesijanskom prototipu. Crte ovog čoveka podsećaće na crte gotskog perioda, i zbog toga će poštovati i diviti se gotici u istoj meri u kojoj ju je prometejski čovek prezirao. …"
Autor naziva novi model „Jovan Jevanđelist“ po Jovanu Jevanđelisti, koga je izvanredno karakterisao duh pomirenja, jednakosti i ljubavi. On posebno misli na stihove 17 i 21, gde najvatrenije želje kulminiraju u molitvi „da svi budu jedno“. Autor veruje da će borba za jedinstvo biti najdublja karakteristika Jovana Jevanđeliste. …
Šubart je uveren da su Sloveni , a pre svega Rusi — u svom najdubljem značenju, a ne u današnjem perifernom obliku — najbliži gotskom, a samim tim i ivanovskom čoveku. Dok je prometejski osećaj sveta proistekao uglavnom iz severnih zemalja, ivanovo doba će prebaciti težište na istok . „Veliki događaj koji će se dogoditi jeste uspon Slovena na visinu koja će odlučiti kulturni razvoj Evrope .“ Herder, koga Sloveni nazivaju ocem svoje duhovne renesanse, već je govorio o premorenosti evropske kulture i nazvao Rusiju zemljom budućnosti. Smatrao je Ruse budućim nosiocima svega ljudskog i bio je uveren da će oni spasiti i oživeti ljudski rod. Herder je polagao svoju najveću nadu u rusku dušu . Stoga je već osetio mesijanski karakter ruske duše, bliske i srodne duši gotskog čoveka; i ova duša će svoj najjasniji izraz pronaći u čoveku iz Ivanova.
Kao što je već pomenuto, nikoga ne treba zavaravati trenutni izraz ruske prirode, jer je to samo prelazna faza , kao što cela naša epoha pokazuje sve tipične osobine prelaznog vremena. Svako ko bi želeo da procenjuje rusku dušu i unutrašnji karakter ruskog karaktera u svetlu politike Lenjina i Staljina, politike zasnovane na materijalističkom pogledu na svet i istoriju, napravio bi ozbiljnu psihološku grešku. Šubartov pogled i tumačenje Rusa i ruske duše proizilazi iz sasvim drugačije perspektive, daleko od vremenski ograničene sadašnjosti. Za njega je karakteristika Rusa, kao i Slovena uopšte, velika želja za slobodom . Pod slobodom se ovde podrazumeva ne samo oslobođenje od tuđeg jarma, već i oslobođenje od stega svega prolaznog .
"Tu se ispoljava „široka duša“, koja se upadljivo razlikuje od krivice sitnice Zapada. Poslednja reč ruske kulture biće i nova reč o ljudskoj slobodi. Ali da bi Rusi pronašli tu reč, da bi stekli istinsko znanje o slobodi, moraju proći kroz sve paklene muke despotizma.
Materijalno blagostanje, ili barem materijalna sigurnost, je osnova i uslov (a često i cilj) razvoja svakog Evropljanina. On čvrsto stoji „sa obe noge na zemlji, a ponekad i sa četiri“. U stvari, Evropljanin se vara ako sebe još uvek smatra duhovnim bićem. Rusi, naprotiv, ne mare mnogo za svet.
"Stvarnost ne igra odlučujuću ulogu u njihovim životima, a oni nisu dobro pripremljeni za nju. Rus ne može da pređe preko svog čuđenja kako je moguće da je čovek, stvoren po liku i podobiju Božjem, upao u ovu strašnu svetsku istoriju. On se stalno oseća kao gost na zemlji. Zbog toga zemaljska dobra ne vladaju njime, on zna kako da im se odupre i stoga će uvek — više od drugih — očuvati slobodu svoje duše . Rus može biti tako slobodan jer oseća da ga večnost nosi."
Prometejski čovek teži svetu kakav jeste, on samo želi da ga uredi, koristi i vlada njime. Rus, s druge strane, teži drugačijem svetu. „U svojoj nihilističkoj pohoti on konačno dolazi do tačke gde više uopšte ne želi svet“... Prometejska kultura, razvijena do svog vrhunca, snažno pritiska Ruse. Taj pritisak je iznedrio ruski nihilizam , tu apokaliptičnu čežnju za krajem, a Rus - za razliku od pasivnog, asketskog Indijca - želi da aktivno učestvuje u što bržem ostvarivanju tog kraja. ... Bolna spoznaja Rusa da su odvojeni od višeg poretka, da taj poredak više ne odgovara stvarnosti, dovela ih je do očaja; želja za uništenjem je rasla u njima. Od naroda seljaka i svetaca pretvorili su se u narod revolucionara i fantazmagorista. Rus ne može da živi bez nekog eshatološkog očekivanja. ... Za Ruse je marksizam postao pseudoreligija . Sa urođenim neevropskim religioznim patosom i potrebom za dogmama, oni su se bacili na nauku, koja je proistekla iz evropskog racionalizma; religija se ovde odnosi na vrednosti ovog sveta, ona predstavlja obilje religioznih surogata, kao što su: mašine, tehnologija, društveni kolektiv, petogodišnji plan, Marks, Lenjin, Staljin, proletarijat, svetska revolucija — ukratko — celokupno carstvo idola. …
Ruski osećaj harmonije najjasnije se manifestuje u intenzivnoj veri u Hrista kao Boga i čoveka . Večni Bog i „večni“ čovek, Pavlov drugi Adam, postaju toliko blisko povezani i usklađeni u svojoj prirodi da su se mogli organski sliti u jednu ličnost u Hristu. Ova drevna ruska misao, koju je Solovjov posebno isticao sa ljubavlju i poštovanjem, sastavni je element ruske duše i najdublji izraz osećanja univerzalnog, a istovremeno i najčistiji i najveći odraz harmonije svojstvene Rusima. …
Tri elementarna faktora su ometala ruski osećaj harmonije, a istovremeno su poremetila i stav Rusa prema Evropi. Pre svega: iz Vizantije je vizantijski osećaj moći rusku dušu. Vizantijsko pravoslavlje sukobilo se sa jednostavnom i vatrenom pobožnošću ruskog naroda, i taj sukob je imao katastrofalan uticaj na ceo dalji razvoj Rusije; otvorio je put cezaropapizmu i državnoj crkvi, zatim crkvenom raskolu 17. veka, tj. odvajanju pravoslavnih od staroveraca, i konačno doveo do strastvenih borbi ruskih revolucija u 19. i 20. veku protiv crkve koja je bila najbliže povezana sa carizmom, „Da nije bilo Vizantije, ne bi bilo ni raskolnika ni boljševika.“ —
Još jedan koban faktor u razvoju ruske duše je najezdba Tatara... Ruskoj duši su tada nanete duboke rane. Osećaj za pravdu je izumro, nestalo je samopoštovanje i osećaj lične odgovornosti; pored toga, Rusi su dobili niz zločina i zverstava, kao što se obično dešava kada je neko stalno meta takvih zverstava. To su bile prirodne posledice vekovnog jarma. Od tada se kod Rusa često primećuje izvesna potreba da se bude surov.
"Ko mnogo pati, rado će mučiti druge. Onaj ko je iznutra rastrzan, lakše će videti da drugi pate. Do tatarske vladavine… ruska duša je disala slobodom, a ne despotizmom. … Da nije bilo tatarske najezde, ne bi bilo ruske revolucije!"
S druge strane, upravo je bledenje pravnog smisla otvorilo put – barem među moralnom elitom – spoznaji da iznad pravnog smisla, kao najviši princip etike, stoji osećaj ljubavi , taj nebeski lek za svu ljudsku krivicu i neslogu, koji otvara put carstvu Božjem na zemlji. Ova fundamentalna misao hrišćanstva uvek je nalazila plodnije tlo u Rusiji nego na Zapadu, koji pati od precenjivanja principa pravde. Možda je volja Promisli da se Hristovo učenje o primatu ljubavi razvije tako jasno, upravo tamo gde je osećaj pravde najozbiljnije narušen, da zaseni svaki osećaj krivice i osvete. …
Velika sudbina Rusije počela je tek intenzivnijim duhovnim i kulturnim kontaktom sa Evropom u vreme Petra Velikog. U tri navrata, novo prometejsko osećanje sveta preplavilo je Rusiju, naime: početkom 18., 19. i 20. veka. Posrednici su bili: politika evropeizacije Petra I, Francuska revolucija i bezbožni boljševizam. I sa svakim prometejskim talasom, ruski narod je odmah i instinktivno osetio šta je u pitanju. Petra I su nazivali Antihristom, njihov Antihrist je bio Napoleon, sin revolucije, a oni koji su ostali verni crkvi nazivaju današnju sovjetsku zemlju državom Antihrista. ... Šubart predviđa da će boljševizam biti poslednji veliki pokušaj da se nasilno uvede prometejsko osećanje na ruskom tlu, koje nije baš prijemčivo za njega. ...
Tipičan način na koji Rus reaguje u svom duhovnom razvoju na prometejsku kulturu disharmonije, koja mu se nameće spolja, uvek je mesijanski : Rus nikada nije izgubio vezu sa večnošću, čak i ako je poriče ili pokušava da je porekne. ... Ako mu nedostaje ovaj svet, to je samo zato što — kako kaže Dostojevski — u svojoj duši nosi čistiju sliku od drugih naroda, tj. sliku Spasitelja. Očaj i nezadovoljstvo sa kojima gleda na ovaj svet izraz su duboke patnje zbog gubitka božanske harmonije koju je nekada imao. Da bi to uradio, on pokušava da u svom okruženju izgradi ono što je izgubio, pokušava da prilagodi disharmoniju spoljašnjeg sveta svojoj unutrašnjoj nebeskoj slici. To je fundamentalna karakteristika mesijanskog čoveka, za koga, kao i za prometejskog čoveka, ovaj svet nije poslednja i najvažnija stvar, već je za njega to carstvo Božije. „Mesijanizam je osećaj poziva.“ ... Ovaj mesijanizam je prvi propovedao religiozni pisac Filofej, iguman Elizabetanskog manastira u Pskovu; od njega potiče doktrina da je Moskva treći Rim i da je pozvana da pomiri i apsorbuje prvi i drugi Rim (Vizantiju), a ne da ih potisne ili prestigne. U svom spisu „Tri sile“, Solovjov daje Rusiji snagu da organski ujedini dve istorijske pokretne sile: jedinstvo bez slobode u obliku muhamedanske Azije i slobodu bez jedinstva u obliku postgotske Evrope. Bulgakov (u L'orthodoxie , 1937) kaže da je zadatak buduće ruske crkve da pomiri protestantizam sa Rimom. Dostojevski je takođe sanjao o univerzalnoj i jedinstvenoj crkvi, kada je Ruse nazvao narodom koji nosi Boga (Bogonosec). ...
„Ne može se priznati hrišćanske istine i istovremeno pomiriti sa stvarnošću Antihrista, kao da za sva vremena ne može biti drugačije“; to je smela i odlučna izreka velikog hrišćanskog borca Solovjova, usmerena protiv današnjeg oportunističkog vremena. — Zar nije karakteristično i to što Rusi za pojmove „istina“, „stvarnost“ i „pravda“ imaju samo jednu reč – „pravda“?
odlomak iz dela Antuna Adlera, Evropa i duša Istoka ,
članak iz 1940
Antun Adler, rođen 1902. godine, bio je lekar iz Zagreba, Jevrejin koji je povremeno objavljivao članke u katoličkom teološkom časopisu „Obnovljeni život“. Umro je od strane fašista 1944. godine.
Valter Šubart (na slici gore), rođen 1897, nemački advokat i kulturni filozof; napustio je Nemačku 1933. godine da bi živeo u Rigi. Zalagao se za „humanističko-religijski pogled na svet, kojim je za mnoge čitaoce otelotvorio drugačiju Nemačku tokom nacističkog režima i protivio se pseudoreligijskim tvrdnjama nacističke ideologije“. Umro je u sovjetskom logoru 1942. godine.
Коментари
Filozof Walter Šubart, čija je supruga bila Ruskinja, aristokratskog porekla, govori o budućnosti koja sada nalazi svoj izraz u tadašnjim strašnim istorijskim događanjima, dolaskm fašizma i nacizma i njegovog progona kao i njegove porodice u Letoniju, Rigu, koja je tada još bilo nezavisna država.
U svom tekstu, govori o tome da Evropa ide u susret krvavoj katastorofi, koja nije počela tek 1914. godine već da je to proces koji traje već četiri stoleća i najavljuje jedno novo doba, jovanovo doba, koje će stvoriti čoveka po „mesijanskom prauzoru“. On je uveren „da Slaveni, a prije svega Rusi” spremaju veliki događaj “uspon Slavena do visine, koja odlučuje kulturnim razvojem Evrope“.
Konstatuje da je prometejsko doba i prometejski čovek prodro u gotsko doba, i potisnuo srednjeevropskog čoveka ali da spasenje dolazi s jovanovim dobom i jovanovskim čovekom.
Pošto je od tog teksta prošlo skoro jedno stoleće, možemo da konstatujemo da se to nije dogodilo u ovom proteklom stoleću. Možemo da se pitamo, zašto? Gde su njegova uverenja i predviđanja budućnosti jovanog doba omanula i da li su omanula za buduće vreme i koje?
U to isto vreme jedan drugi filozof Rudolf Štajner je pisao o toj temi prvenstveno od 1914. godine u ciklusima predavanja pod nazivom sudbine pojedinaca i naroda pa sve do završetka 1. svetskog rata i u ciklusima predavanja pod nazivom Karma neistine I i II.
A pre toga oko 1910. godine održao je niz predavanja pod ciklusima pod nazivom Metamorfoze duševnog doživljavanja- putevi duševnog doživljavanja gde je opisao i objasnio Prometejev dar čovečanstvu i Zevsov gnev, te zbog toga on onda kažnjava prikivanjem Prometeja na stenu Kavkaza, a dato u predavanju pod nazivom Misija gneva. U sledećem predavanju pod nazivom Misija istine ( Geteova „Pandora“ u svetlu duhovne nauke), gde se opisuje gnev kao osobina duše koja se mora savladati da bi čovek i čovečanstvo napredovalo, te je tako istina nešto što se mora od početka voleti i ceniti da bi se duša sve više uspinjala. Istina je visoki cilj koji se postiže s ljubavi prema samoj istini.
Gete u Pandori stavlja jedne nasuprot drugima likove koji prikazuju ono što deluje u duši. Prometeja koji „unapred misli“ i Epimeteja koji „naknadno razmišlja“ kao dve u duši delatne sile. Iz noći dolazi Prometej s buktinjom u ruci, s ognjem. Prometej stvara iz noći. Drama se razvija tako što izbija požar na imanju Epimeteja. Prometej nudi pomoć. Tada stupa pred nas zora. Zora nije samo ono što stvara iz duboke noćne tame, nego je prelaz k nečemu što je nadvladalo noć. Prometej s buktinjom.
Gde je spas? Spas čovečanstva?
Onda kada se u čovečijoj duši sjedine Prometej i Epimetej, onda će odatle izaći ono što mora da bude spas čovečanstva. Svestranim obuhvatanjem istine zadovoljava se ceo ljudski rod, a ne pojedinac. Prometejevo doba, prometejev čovek su jedna strana a do druge tek treba da dođemo.
Ova tema je previše široka za jedan komentar. Pisac Šubart kaže, da „su Slaveni, a prije svega Rusi”, najbliži gotskom a po tome i ivanovskom čoveku, i on oseća da su Slaveni nosioci duhovnog preporoda. On navodi Herdera, “rusku dušu”, “široku dušu”, pa ih karakteriše “velikom težnjom za slobodom”, da “Rusima pak nije mnogo stalo do svijeta”, i mnogo toga drugog u opisivanju Rusa, i konstatuje da “Prometejski čovjek teži za svijetom kakav jest, samo ga želi urediti, iskoristiti i njime vladati. Rus pak teži za drugačijim svijetom. »U svojoj nihilističkoj požudi konačno dolazi do toga da uopće više ne želi svijeta«… Prometejska kultura, razvijena do vrhunca, teško pritište Rusima.
Pisac Šubart dalje opisuje Ruse. Konstatuje da su se „iz naroda seljaka i svetaca pretvoriše u narod revolucijonara i fantasta. Rus ne može živjeti bez nekog eshatološkog iščekivanja. Kod Rusa je marksizam postao prividnom religijom.“ Rusi imaju prirođen neevropski verski patos i potrebu za dogmama. Stvorili su čitavo carstvo idola, obilje verskih surogata, kao: „mašine, tehniku, socijalni kolektiv, petogodišnji plan, Marksa, Lenina, Stalina, proletarijat, svjetsku revoluciju.“
Ruski osećaj prirođene harmonije je u intenzivnoj veri „Krista Boga i čoveka“, kao integralni element ruske duše i najdublji osećaj sveopšteg.
On konstatuje tri elementa koji su zasmetali tom osećaju harmonije, čime su pomutili odnos Rusa i Evrope. A to su:
• Vizantijski osećaj vlasti i vizantijska ortodoksnost,
• Navala Tatara,
• Zločin i pokvarenost.
„Koga se mnogo muči, taj će rado mučiti druge. Onome, koji je iznutra rastrgan biće lakše, ako vidi da drugi trpi. Do tatarskog gospodstva … ruska je duša disala slobodu, a ne despotizam. … Da nije bilo provale Tatara, ne bi bilo došlo do ruske revolucije!
Rus na tipičan način reaguje na disharmoniju, koja mu se uvek „izvana nameće“ i to mesijanski! Čije je obeležje težnja da prilagodi spoljni svet „svojoj nutarnjoj nebeskoj slici“.
Rusi za pojmove »istina«, »stvarnost«, i »pravednost« imaju samo jednu riječ — »pravda«.
Dostojevski je Ruse nazvao narodom koji nosi Boga (Bogonosec)!
Pošto je prošlo skoro stoleće od opisanog vremena možemo da konstaujemo da taj opis ne važi za današnje Ruse. Ovi Rusi nisu oni Rusi. Oni opisani Rusi su pretežno bili seljaci, industrija se tek razvijala, vladao je komunizam, boljševizam a današnji Rusi žive u kapitalizmu, koji se ni po čemu ne razlikuje od takvog na Zapadu, vladaju vrhunskom današnjom tehnikom i tehnologijom, informatikom i radnička klasa je istovetna onoj na Zapadu. Demokratija je ista kao na Zapadu, izuzev što nemaju Kralja niti Kraljicu i plemićku strukturu koja je suprotnost demokratiji, to jest to je monarhija. Na Zapadu je prikrivena monarhija koja vlada uz lažnu demokratiju, a u Rusiji su se toga oslobodili Oktobarskom revolucijom pre jednog stoleća. Oligarsi, tajkuni i krokodili su im zajednički.
Jedina razlika je u religiji, Rusi su u većini pravoslavni, ortodoksni hrišćani za razliku od većine katoličko protestanske religije na Zapadu, a drugih religija ima podjednako i kod jednih i drugih.
Što se tiče tradicije, verujem da postoji i na Zapadu isto kao i kod Rusa, svaki svoju drži.
Što se tiče prometejske kulture i prometejskog čoveka, isto je danas i na Zapadu kao kod Rusa. Da li su hrišćanske crkve i na Zapadu i u Rusiji mogle da stvore drugačijeg Jovanovskog čoveka, ne verujem.
Pa gde je tu onda razlika između Zapada i Rusa, koja je mogla da stvori ruski mesijanizam? Ja je ne vidim! Nema je!
Čak bi mogao da kažem, da je veći mesijanizam u onim Zapadnim zemljama u kojima vlada prikrivena monarhija nego u Rusiji.
Kada se govori o „ruskoj duši“, „širokoj duši“ , što znači o nekoj duši naroda, uvek treba sagledati od koga i na koji način su predstavljene.
Govoreći u duševno duhovnom smislu, ne mogu biti predstavljene u uobičajenom smislu kao simpatične ili antipatične jer onda ne mogu biti istinite. To bi onda bila neistina, laž. Kada se govori o duši naroda španskog, nemačkog, britanskog, srednjeevropskog ili bilo kog drugog jasno je to tako da je neko s dušom svog naroda samo dok je budan a kada spava da nije s dušom svojeg naroda. U budnom stanju duša čovekova je u vezi s duševnim svetom (celokupnim skladom svih duša naroda) preko duše svog naroda, a dok spava u vezi je s dušama drugih naroda. Tu postoje zakoni kako se to ostvaruje u zavisnosti od stava, kao što je stav mržnje, prema duši drugog naroda i drugih osećanja u budnom stanju, kako se to dalje odražava i dešava u stanju spavanja. Duh naroda nešto je napravio od svakog od nas, i u tome se onda razlikuje Rus od Britanca, Rus od Nemca itd. Tada svaki narod ima posebnu misiju.
U dva predavanja održana 1914. godine posle izbijanja 1. Svetskog rata, Rudolf Štajner, pod nazivom „Nacije i nacionalizam u svetlu duhovne nauke“ i „Suština evropskih duša naroda“ govori o Ruskoj duši.
U Rusiji imamo podantnost, začeće. Prvo je bilo vizantijsko hrišćanstvo koje je primljeno, koje se spustilo kao oblak, a onda se proširilo. Njen zadatak je da se pripremi za začeće čineći se podantnom. Duhovno Ja mora da se spusti.
Otpor tome čini fizički element u narodima Istoka, i on pruža otpor onome što dolazi prema njemu.
Kako Rus vidi drugi narod? Vidi ga kao nekoga ko mu se protivi, kao nekoga ko se obrušava na njegovu svest. I tako osoba koja je stranac za italijana, varvarin za Francuza, suparnik za Britanca, neprijatelj za Nemca, za Rusa je ona jeretik. Zato su Rusi, u osnovi govoreći, jedino i vodili religiozne ratove do sada. Svi njihovi ratovi do sada su bili religiozni. Čak i sada ruski seljaci imaju osećaj da je druga osoba „sam nečastivi“. Oni vide drugu osobu kao jeretika i veruju da se bore za veru. Čak i danas!
Nemac ili srednje evropljanin mora biti nateran da ide u rat. On nije u mogućnosti da započne rat svojevoljno. Za Rusa je najneprirodnija stvar na svetu da vodi rat. Rat mu mora biti naturen, jer je on potpuno protiv njegovog nacionalnog karaktera. Rus oseća rat kao nešto religiozno, to je nešto što dolazi spolja. Rat ne može da bude prihvatljiv za njega, on bi se radije molio da mu se desi ono što mora biti. Što Rus ide u rat ne nalazimo u njihovom nacionalnom karakteru, nego u motivima naturenim sa strane. To nisu ljudi koji ratuju. U Rusiji je rat uvek maja, iluzija. Za religiozni rat nametnut spolja, možemo da kažemo, da može biti sprečen intervencijom spolja.
Za Francuze je rat bio nešto prirodno od 1871.
Prirodno ponašanje za ruski nacionalni karakter je da se moli i da čeka šta će biti. Čak i ruski intelektualci čekaju nadajući se, osećajući da bi trebalo da dođe nešto što pripada budućnosti. Solovjev pa i Mereškovski, veruju da je hrišćanska vera koja je prošla kroz Faustovu prirodu , „ono što treba da ovlada ruskim narodom“.
Ono što će doći, ne postiže se mačem i topovima!
Štajner kaže:
„Pokušao sam da nađem jezgrovitu formulaciju za osećanja različitih nacija prema ratu, govoreći da Rus veruje da ide u rat zbog vere, Englez zbog konkurencije, Francuz zbog slave, Italijan i Španac za svoju otadžbinu, a Nemac se bori za opstanak. Zbog toga možemo reći da Italija hoće da sačuva svoju domovinu, Francuska zamišlja sopstvenu ideju (o slavi) kao nacionalni ideal, Englez kreće u akciju i sklapa poslove. Nemac nastoji, Rus moli – i to dolazi prirodno. Ne govorim o spoljašnjoj molitvi, jer to je stvar srca.“
Da li se za takvog Rusa može reći da je on „najbliži gotskom, a po tome i ivanovskom čovjeku” i da li je taj karakter “ruske duše, blizak i srodan duši gotskog čovjeka“ i da li u njemu možete „naslućivati mesijanski karakter“ kao što tvrdi Šubart, sami zaključite! Ja mislim, da to nije tako!
Ono što sigurno može da pomogne je razjašnjavanju ove teme je tekst iz Karme neistine I, u kome Rudolf Štajner objašnjava razliku između slavena i rusizma:
Podsetimo se što je rečeno u vezi sveta Slavena, o duši Slavena. Testament Petra Velikog pojavio se na sceni 1813, ili možda malo ranije, i bio je rasturan iz dobrih razloga kao da je došao od samog Petra Velikog. Ovaj dokument je iskorišten da ugrabi prirodnu struju, kao što je struja slavenske duše, da bi je upravljavo i vodio kao sredstvo sugestije.
• Kuda bi bila vođena? Vodio bi je u orbitu rusizma na takav način da drevna slavenska struja postane, na određeni način, nosilac ideje o ruskoj državi! Zbog toga jer je to tako, mora se imati jasna razlika između duhovne slavenske struje, struje koja postoji kao nosilac drevne slavenske tradicije, i one koja teži postati spoljno vozilo i koja želi da obuhvati celu ovu slavensku struju: rusizam. Ne smijemo zaboraviti da veliki broj slavena, ili dijelova tih ljudi, živi unutar granica Austrougarske monarhije. Austrougarska monarhija obuhvaća — koristiti ću prste za brojanje — Germane, Čehe, Slavonce, Slovake, Srbo-Hrvate, Hrvate, Poljake, Rumunje, Rusine, Mađare, Talijane i Srbe; kao što vidite, mnogo više nego ima Švicarska.
Što stvarno tamo živi može biti prepoznato samo od nekog tko je dosta vremena živeo između ovih ljudi i došao do razumevanja različitih struja koje rade unutar onog što zovemo Austrougarska. Što se tiče slavenskih naroda bilo je, tokom zadnjih desetleća devetnaestog stoljeća, velikih napora da bi se pronašao način na koji različiti slavenski ljudi mogu živeti zajedno u miru i slobodi. Cela istorija Austrougarske zadnjih desetleća, sa svim tim gorkim bitkama, može se razumeti jedino ako se gleda kao pokušaj realizacije principa individualizacije odvojenih naroda. Ovo je naravno preterano teško, jer narodi ne žive jednostavno jedni do drugih već su često izmiješani na komplikovane načine. Između Nemaca u Austriji ima mnogih koji računaju da bi u dobrobit njih samih išlo da se individualiziraju razni slavenski narodi u Austriji, odnosno, da nađu formu u kojoj se mogu razvijati nezavisno i slobodno. Očito je da ovakve stvari trebaju vremena; ali takvi pokreti sigurno postoje. Dalje, osim Slavena u Austrougarskoj, postoje balkanski Slaveni koji su dugo živjeli pod turskom dominacijom, koju su posljednjih desetleća njih zbacili da bi osnovali individualne države: Bugarska, Srbija, Crna gora i tako dalje. Jučer sam spomenuo poljske Slavene koji su najviše razvijeni u duhovnom životu. Spominjem samo najvažnije podgrupe, jer ovo mogu obraditi jedino postepeno. U svim ovim slavenskim narodima i plemenima živi ono što sam jučer nazvao konzistentan, iskonski narodni element, što je nešto što se priprema za budućnost.
Svet Slavena, slavenski narodni element, duhovna slavenska struja , mora da bude slobodna. Ona ne sme da bude pod okriljem i okupirana od strane rusizma. Ako bi to Rusi uspeli, svet slovena bi bio uništen jer “rusizam želi ograničiti slavenski element unutar vlastitog okvira i koristiti ga kao oruđe. Oni žele da bude sadržan u granicama testamenta Petra Velikog.
Prema tome, samo oni koji su dublje razumjeli slavenski element mogu razumeti kakva mreža je stvarno ispletena, i također da oni koji su želeli uništiti slavenski element preko rusizma moraju raditi protiv zdravih nastojanja.“
Pitanje Ruskog mesijanizma kao takvog je pogrešno, on ne postoji, već može da postoji težnja u skladu s namerama testamenta Petra Velikog (koji je inače falsifikat), koji je vrlo ubedljiv i čija je namera da „opravdava budućnost Rusije — kažem Rusije, ne Slavena — izjavljujući da Rusija mora proširiti svoje granice preko balkanskih zemalja i Konstantinopola, preko Dardanela i tako dalje“, ali to više nije mesijanizam, to je nešto drugo, možda okupacija.
Videli smo način na koji strune ove vremenske epohe rade kroz primetne napore i činjenice današnjeg vremena u širom smislu. Štajner konstatuje „počnimo sa ruskim ljudima na istoku Europe. Rekao sam da su svim ljudima Europe prirasli srcu. U ruskim ljudima, skupa s raznim slavenskim elementima, živi — o ovom sam govorio više puta — narodni element budućeg vremena. Jer u duhu naroda svega toga zajedno kao slavena živi ono što će, jednom u budućnosti, dati materijal za duhovne strune sledeće post-atlantske epohe.
U ovom slavenskom elementu imamo prvo ruse i, dodatno, sve one druge slavene koji, iako razdijeljeni od rusa, i pored toga se osjećaju u određenom stupnju povezani kao Slaveni sa ruskim Slavenima. Iz ovih veza izranja, ili je nastao, ono što je ovih dana poznato kao panslavizam, osjećaj svih slavena da pripadaju zajedno u duhu i u duši, u političkom i u kulturnom životu. U mjeri u kojoj ova stvar živi u duši naroda je potpuno časna i, također u određenom višem smislu ljudske evolucije, ispravna stvar — iako se riječ ‘pan’ prilično zloupotrebljava ovih dana. Za onog tko razumije povezanost moguće je koristiti frazu ‘panslavizam’ za duhovno zajedništvo koje, želio bih reći, treperi kroz sve slavenske duše na način kako sam upravo opisao.“
Dakle mi moramo računati sa činjenicom da na Istoku postoji element koji nosi određenu budućnost unutar sebe, koji se pojavljuje kao da je iz krvi, element koji je danas još u biti naivan i ne poznaje sebe, ipak proročki i instinktivno sadrži u sebi nešto što će se jednog dana razviti. To je često prisutno u snovima.
Na jednoj strani imamo nešto što postaje vidljivo kao dobar smisao, inteligencija i politički moral, a na drugoj strani nešto što postoji kao budući narodni potencijal duboko dolje, ne samo u duši već i u krvi.
To je sila koja postoji ali nema određeni smer, sila koja živi u određenim slavenskim rasama, i koja je podložna pomoću sugestije većeg nivoa da je neko usmerava u određenom pravcu.
https://protreptikos.wordpress.com/2022/09/08/
Постави коментар