Karl Jaspers, Nezavisnost čoveka koji filozofira

 

Svaki totalitarni sistem odbacuje nezavisnost čovekovu, bilo da kao religijska vera svima postavlja zahtev da je jedino ona istinita, bilo da kao država utapanjem svega što je ljudsko u izgradnju aparata vlasti ne ostavlja više ništa pojedincu, tražeći čak da i slobodno vreme odgovara prihvaćenoj liniji. Nezavisnost kao da se neprimetno gubi utapanjem celokupnog postojanja u ono što je tipično, u običaje, u ono što se bez ispitivanja samo po sebi razume.

Filozofirati, međutim, znači boriti se pod svim uslovima za svoju unutarnju nezavisnost. Šta je unutarnja nezavisnost?

Slika filozofa kao nezavisnog čoveka živa je još od vremena pozne antike. Ta slika ima više osnovnih crta. Taj filozof je nezavisan, prvo, jer je bez potreba, slobodan je u odnosu na posedovanje i vlast nagona, on živi asketski; drugo, jer je bez straha, budući da je religijske slike užasa prozreo kao neistinite; treće, jer nema udela u državi i politici, i sakriven, živi mirno, bez obaveza, kao građanin sveta. U svakom slučaju, taj filozof veruje da je postigao jednu apsolutno nezavisnu tačku, jedno stanovište izvan svih stvari, a time i mir u duši i nepokolebljivost.

Taj filozof je postao predmet divljenja, ali i predmet podozrenja. Njegova stvarnost, doduše, u raznovrsnim likovima pokazuje neobičnu nezavisnost u siromaštvu, u životu bez braka, bez zanimanja, apolitičnom životu, svedoči o sreći, koja nije uslovljena nečim što dolazi spolja nego se ostvaruje u svesti o stalnom lutanju i o ravnodušnosti prema udarcima sudbine. Ali neki od tih likova pokazuju i snažno osećanje sopstvene vrednosti, volju da deluju, a time i gordost i taštinu, hladan stav prema svemu što je ljudsko i ružno neprijateljstvo prema drugim filozofima. Svima je svojstveno dogmatično držanje u pogledu sopstvenog učenja. Ta nezavisnost je tako malo čista da se pokazuje kao nesagledana, ponekad upravo smešna zavisnost.

Ipak, istorijski, uz biblijsku religiju, ovde leži jedan izvor moguće nezavisnosti. Upoznavanje s ovim filozofima hrabri sopstvenu volju za nezavisnošću možda upravo time što vidimo da čovek ne može da se održi na jednoj izolovanoj tački potpune izdvojenosti. Ta tobože apsolutna sloboda odmah se preokreće u jednu drugu zavisnost, spolja, u zavisnost od sveta, do čijeg joj je priznanja stalo, a iznutra, u zavisnost od nesagledanih strasti. Putem kojim su išli filozofi pozne antike ne može se ići. Uprkos njihovoj, jednim delom veličanstvenoj pojavi, oni su u borbi za slobodu stvarali krute figure i maske bez pozadine.

Uočavamo: nezavisnost se preokreće u svoju suprotnost ako se smatra da je ona apsolutna. U kom smislu se možemo boriti za nezavisnost, pitanje je na koje uopšte nije lako odgovoriti.

Nezavisnost je gotovo neizbežno dvosmislena. Pogledajmo primer:

Filozofija, osobito kao metafizika, ocrtava svoje igre misli, tako reći figure mišljenja, u odnosu na koje mislilac koji ih proizvodi ostaje nadmoćan zahvaljujući svojim beskonačnim mogućnostima. Ali, iz tog izvire pitanje: Da li je čovek gospodar svojih misli zato što je bezbožan i što bez odnosa prema nekoj osnovi može da se bavi svojom stvaralačkom igrom, samovoljno, već prema pravilima igre koja je sam izgradio, ushićen njenim oblikom, ili, obratno, zato što se odnosi prema bogu, što ostaje nadmoćan u odnosu na svoj jezik, u koji, kao u ruho i figure, mora da oblači ono što mu se kao apsolutno biće u njima uvek pokazuje kao neprikladno, pa stoga mora stalno da ih menja?

Ovde nezavisnost onoga ko filozofira leži u tome što on svoje misli ne zamišlja kao dogme da bi im se potčinio, nego što postaje gospodar svojih misli. Ali biti gospodar svojih misli krije u sebi dvosmislenost - nevezanost u samovolji ili vezanost u transcendenciji.

Drugi jedan primer: Da bismo stekli svoju nezavisnost, mi tražimo arhimedovsku tačku izvan sveta. To i jeste pravo traženje, ali pitanje je: Da li je arhimedovska tačka nešto što je izvan sveta, što čoveka u totalnoj nezavisnosti tako reći čini bogom, ili je arhimedovska tačka ona tačka izvan sveta gde čovek, zapravo, susreće boga i saznaje svoju jedinu, potpunu zavisnost, koja ga tek čini nezavisnim u svetu?

Zbog te dvosmislenosti, nezavisnost, umesto da postane put ka istinskom samobiću u istorijskom ostvarenju, može vrlo lako delovati čak kao neobaveznost, koja uvek može biti i drugačija. Tada se samobiće gubi u samim ulogama koje se povremeno igraju. Ta prividna nezavisnost pojavljuje se u bezbroj vidova, kao i sve što je varljivo. Na primer:

Na osnovu estetskog stava, mogu se sagledati sve stvari, bez obzira da li su te stvari ljudi, životinje ili kamenje, mogu se sagledati, možda, s nekom vizionarskom snagom, kao da se ponavlja neko mitsko opažanje, ali to sagledavanje je, tako reći, "mrtvo sa živim okom", jer, bez opredeljenja u životno važnoj odluci, spremno je, doduše, da se angažuje čak i po cenu životne opasnosti, ali ne i da se ukotvi u bezuslovnom. Bez osećanja za protivrečnosti i apsurde, u bezgraničnoj težnji da se stvari opaze, vodi se jedan život koji pod pritiskom svog vremena pokušava da, po mogućnosti što manje pogođen tim pritiskom, protiče u nezavisnosti sopstvene volje i saznavanja, jedan život koji, ma koliko pogođen tim pritiskom, čuva unutrašnji duševni mir, nalazi vrhunac postojanja u formulisanju onog što je viđeno, pretvarajući jezik u biće.

Ta neobavezna nezavisnost rado ne uzima u obzir samu sebe. Zadovoljavanje gledanjem pretvara se u oduševljenje bićem. Kao da se biće razotkriva u ovom mitskom mišljenju, koje je neka vrsta spekulativnog pesništva.

Ali, biće se ne otkriva podavanjem pukom gledanju. Ni usamljena vizija, ma koliko ozbiljna, ni nekomunikativno saopštavanje u razgovornim obrtima, potresnim slikama - u diktatorskom jeziku znanja i objavljivanja, nisu dovoljni.

Tako se u obmanjivanju da se poseduje samo biće mogu ulagati napori da se čovek natera da zaboravi na samog sebe. U fikcijama o biću čovek nestaje, ali u tim fikcijama još leži zametak preokreta, skriveno nezadovoljstvo može imati posledica na ponovno sticanje istinske ozbiljnosti, koja se ostvaruje samo u prisustvu egzistencije i koja se oslobađa uništavajućeg držanja: Videti ono što jeste, i činiti ono što se hoće.

Neobavezna nezavisnost pokazuje se, nadalje, u proizvoljnom mišljenju. Neodgovorna igra suprotnostima dozvoljava da se, već prema potrebi, zauzme svaka pozicija. Čovek poznaje sve metode, a nijednom se ne služi valjano. Čovek je nenaučan u svom mišljenju, ali se prikriva naučnošću. Onaj ko tako govori u svojoj stalnoj promeni je kao Protej neuhvatljiv, u stvari ništa mu ne kaže, a čini se da obećava nešto izvanredno. Privlačnim ga čini nagoveštavanje puno slutnje, mrmljanje, sposobnost da ostavi utisak nečeg tajanstvenog. Nikakva istinska diskusija u stvari nije moguća, nego samo govor o svemu i svačemu u ljupkoj raznovrsnosti onoga što je interesantno. S njim se samo može, u prividnoj potresenosti, ući u jedno zajedničko besciljno rasplinjavanje.

Neobavezna nezavisnost može se pojaviti u vidu stava potpune nezainteresovanosti za događaje u svetu, koji je postao nepodnošljiv:

Prema smrti ravnodušnost. Ona će doći. Zašto se uzbuđivati?

Živi se u zadovoljstvu životne snage i u bolu kad ova otkaže. Jedno prirodno Ja dozvoljava da se uvek oseća i živi prema onome kakvo je ono u datom trenutku. Čovek je nepolemičan. To se više ne isplati. Ljubav puna topline je moguća, ali ona zavisi od ćudi vremena, onog što se rasplinjava, prosto rečeno, od onog što je nepostojano. Ne postoji ništa bezuslovno.

Živi se prostodušno, ne postoji želja da se čini ili bude išta naročito. Čini se ono što se traži ili što izgleda prikladno. Patetika je smešna. Čovek je spreman da pomogne u zajednici svakidašnjice.

Nikakav horizont, nikakva daljina, ni prošlost, ni budućnost ne prihvataju to postojanje, koje ništa više ne očekuje, koje samo živi ovde i sada.

Mnogi vidovi varljive nezavisnosti u koje možemo dospeti čine sumnjivom samu nezavisnost. Jedno je sigurno: da bi se stekla istinska nezavisnost, potrebno je ne samo osvetljavanje tih dvosmislenosti nego i svest o granicama svake nezavisnosti.

Apsolutne nezavisnosti nema. U mišljenju smo upućeni na opažanje, koje nam mora da bude dato, u postojanju smo upućeni na druge, s kojima, uz uzajamnu pomoć, tek činimo mogućnim svoj život. Kao samobiće smo upućeni na drugo samobiće, u komunikaciji s kojim tek zapravo dolazimo do sebe. Ne postoji nikakva izolovana sloboda. Gde ima slobode, tamo se ona bori s neslobodom, a s njenim potpunim savlađivanjem, i sama sloboda bi bila uništena, jer bi svi otpori otpali.

Zbog toga smo samo onda nezavisni kad smo upleteni u svet. Nezavisnost se ne može ostvariti na taj način što ću napustiti svet. Biti nezavisan u svetu, naprotiv, znači jedno posebno držanje prema svetu: biti u njemu i istovremeno ne biti u njemu, biti u njemu i istovremeno biti izvan njega. To je ono što je, i pored sve razlike u smislu, zajedničko sledećim stavovima velikih mislilaca.

U vezi sa svim iskustvima, uživanjima, stanjima sreće i nesreće, Aristip kaže: Ja imam, ali mene nemaju; sveti Pavle zahteva od nužnog učešća u ovozemaljskom životu - imati, ali kao da se nema; u Bagavadgiti se kaže: Delati, ali ne težiti za plodovima; kod Lao Cea nalazimo zahtev: Delati preko ne-delanja.

Ono na šta ukazuju ti večni filozofski stavovi zahteva tumačenje, ali se pri tome ne može doći do kraja. Ovde je za nas dovoljno, to što su mudraci oni koji propovedaju unutarnju nezavisnost. Naša nezavisnost od sveta neodvojiva je od jednog načina zavisnosti u svetu.

Druga jedna granica nezavisnosti jeste da se ona gubi kad stoji sama za sebe:

Nezavisnost je bila negativno izražena kao oslobođenje od straha, kao ravnodušnost prema nesreći i sreći, kao sređenost mišljenja koje samo posmatra, kao nepokolebljivost u odnosu na osećanja i nagone. Ali to što je ovde postalo nezavisno, samo je tačka jednoga Ja uopšte.

Sadržina nezavisnosti ne potiče iz same nezavisnosti. Ona nije snaga neke sklonosti, vitalnosti, rase, nije htenje da se bude moćan, nije stvaranje samog sebe.

Filozofiranje izrasta iz one nezavisnosti u svetu koja je identična s apsolutnom vezanošću za transcendenciju. Tobožnja nezavisnost lišena vezanosti ubrzo postaje prazno mišljenje, to jest, formalno mišljenje, koje je odvojeno od sadržaja, koje ne učestvuje u ideji i koje nije zasnovano na egzistenciji. Ta nezavisnost postaje proizvoljnost pre sveg negiranja. Nju ništa ne košta da sve stavi u pitanje, ne ostavljajući nikakvu moć kojom bi se pitanja vodila i vezivala.

Nasuprot tome, stoji Ničeova radikalna teza: Tek kad boga nema, čovek postaje slobodan. Jer ako boga ima, čovek ne napreduje, budući da se, tako reći, stalno uliva u boga, kao neustavljena voda koja ne dobija snagu. Ali protiv Ničea moralo bi se u ovoj istoj slici upravo obrnuto reći: Tek pogledom u boga čovek se uzdiže, umesto da neustavljen utiče u ništavnost čistih životnih zbivanja.

Treća granica naše moguće nezavisnosti je osnovno stanje naše ljudske prirode. Kao ljudi, mi smo iz osnova izopačeni, i iz te izopačenosti ne možemo da se istrgnemo. Već s prvim buđenjem naše svesti mi počinjeno da se zavaravamo.

Biblija to mitski tumači kao praroditeljski greh. U Hegelovoj filozofiji na veličanstven način se osvetljava čovekovo samootuđivanje. Kjerkegor potresno prikazuje ono demonsko u nama, zbog čega se čovek u očajanju povlači u usamljenost. U sociologiji se na grublji način govori o ideologijama, u psihologiji o kompleksima, koji gospodare nad nama.

Možemo li zagospodariti potiskivanjem i zaboravljanjem, skrivanjem i zamagljivanjem, izopačavanjem, da bismo zaista dospeli do svoje nezavisnosti? Sveti Pavle je pokazao da istinski dobri ne možemo biti. Jer, bez znanja, dobro delo je neostvarljivo, ali ako za svoje delo znam da je dobro, onda se već nalazim u ponosu, u sigurnosti. Kant je pokazao kako pri našem dobrom delu skriveni motiv ovo delo pretvara u svoj uslov, da taj motiv ne škodi suviše našoj sreći i time čini da to delo postane nečisto. To radikalno zlo ne možemo prevazići.

Samoj našoj nezavisnosti potrebna je pomoć. Mi samo možemo da se trudimo, i mi se moramo nadati da će nam tada - mada se to u svetu neće primetiti - u našoj duši na neshvatljiv način doći u pomoć ono što će nas istrgnuti iz izopačenosti. Naša moguća nezavisnost je uvek zavisnost od transcendencije.

Kako se može opisati danas ostvarljiva nezavisnost filozofiranja?

Ne obavezivati se nijednoj filozofskoj školi, nijednu izrecivu istinu kao takvu ne smatrati za isključivo jednu i jedinu, postati gospodar svojih misli;

-ne nagomilavati posed filozofije, nego produbljivati filozofiranje kao kretanje;

-boriti se za istinu i čovečnost u bezuslovnoj komunikaciji;

-osposobiti se za učenje usvajanjem celokupne prošlosti, za slušanje savremenika, postati otvoren za sve mogućnosti;

-i uvek kao ovaj pojedinac udubljivati se u sopstvenu istoričnost, u ovo poreklo, u ono što sam učinio, preuzimati ono što sam bio, postao i što mi se poklanja;

-ne prestati da se preko sopstvene istoričnosti urasta u istoričnost čoveka u celini, a time i u građanstvo sveta.

Mi malo verujemo onom filozofu koji ne dozvoljava da bude osporen, ne verujemo u mir stoika, ne težimo čak ni za nepokolebljivošću, jer sama naša ljudska priroda dopušta da nama ovladaju strast i strah, i da u suzama i veselju saznajemo ono što jeste. Otuda: samo u poletu koji je vezan za pokrete naše duše, a ne za njihovo uništavanje, mi dolazimo do sebe. Zbog toga se moramo usuditi da budemo ljudi, a zatim, da činimo ono što možemo, da bismo tako prodreli do svoje ostvarene nezavisnosti. Tada ćemo patiti bez jadikovanja, očajavati ne gubeći nadu, biti potresani, ali ne i potpuno skrhani kad nas ščepa ono što se u nama rodilo kao unutarnja nezavisnost.

A filozofiranje je škola te nezavisnosti, a ne posedovanje nezavisnosti.

Izvor: Karl Jaspers, "Uvod u filozofiju. X: Nezavisnost čoveka