Republika raspala se pre samo trideset pet godina, 1933. godine, a već je postala legenda. Njezin mučenički kratki život s umetničkim delima vrednim pamćenja, njezin tragični kraj — delom ubistvo, delom razarajuća bolest, delom samoubistvo — ostavili su trag na ljudskim dušama, često možda nejasan, ali uvek sjajan. Kad razmišljamo o Weimarskoj Republici, mislimo o modernitetu u umetnosti, književnosti i mišljenju, mislimo o pobuni sinova protiv očeva, dadaista protiv umetnosti, Berlinčana protiv debelih filistara, slobodoumnih protiv staromodnih moralista, mislimo na Operu za tri groša, Kabinet doktora Caligarija, Čarobnu goru, Bauhaus, Marlene Dietrich. No pre svega mislimo na izbeglice koji su širili weimarsku kulturu po celome svetu.
Progonstvo ima časno mesto u istoriji zapadne civilizacije. Dante, Grotius, Bayle, Rousseau, Heine i Marx stvorili su najveća dela tokom prisilnog boravka na stranom tlu, gledajući s mržnjom i čežnjom prema vlastitoj zemlji koja ih je odbacila. Grčki učenjaci iz Bizanta koji su preplavili italijanske gradove-države početkom petnaestog stoleća i hugenotsko građanstvo koje je iz Francuske prebeglo u zapadnu Evropu potkraj sedamnaestog stoleća doneli su sa sobom energiju, znanje i retke dobrodošle veštine. Izbglice su osnovale Novu Englesku i divljinu pretvorile u civilizaciju. No te seobe, koliko god bile dojmljive, ne mogu se usporediti s egzodusom koji je započeo početkom 1933. godine kad su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj. Oni koje je Hitler naterao u progonstvo činili su najveću skupinu izmeštenih umova, talenata i naučnika koju je svet ikad video.
Blistav niz izbeglica — Albert Einstein, Thomas Mann, Erwin Panofsky, Bertolt Brecht, Walter Gropius, George Grosz, Vasilij Kandinski, Max Reinhardt, Bruno Walter, Max Beckmann, Werner Jaeger, Wolfgang Kohler, Paul Tillich, Ernst Cassirer — dovodi nas na iskušnje da idealizujemo weimarsku kulturu kao jedinstvenu, kulturu bez napetosti i bez dugova, istinsko zlatno doba. Legenda o Weimaru započinje legendom o »zlatnim dvadesetima.«1No da bi se stvorio taj besprekorni ideal, trebalo bi trivijalizovati postignuća weimarske renesanse i omalovažiti cenu koju su za njih platili. Uzbuđenje koje je karakterisalo weimarsku kulturu poticalo je delomično od raskošne kreativnosti i eksperimentisanja, ali velikim delom i od teskobe, straha, rastućeg osećaja propasti. Karl Mannheim, jedan od onih koji su preživeli weimarsko razdoblje, s pravom ju je nedugo pre njenog raspada hvalio da će budućnost gledati na weimarsko razdoblje kao na novo Periklovo doba.2Ali bila je to nestalna slava, ples na rubu vulkana. Weimarska kultura bila je delo isključenika (outsidera), koje je istorija za kratak, vrtoglav, prolazan trenutak naterala u središte zbivanja.
U ovom delu pokušao sam prikazati weimarsku kulturu u celini bez sentimenta ili senzacionalizma. Svestan sam da je ovo samo pokušaj; rekao sam manje nego što bi se moglo reći o sledu političkih događaja i gospodarskog razvoja, o popularnoj kulturi, o institucijama poput crkve, porodice i univerziteta, medija i o strukturi nemačkog društva. Nisam ništa rekao o nauci. Drugim rečima, nisam napisao potpunu istoriju weimarske renesanse, premda sam je jednoga dana nameravam napisati. Ovde sam sakupio teme koje su prevladavale u uzbudljivom životu Weimarske Republike i poredo ih postavio na načine koji će nam, verujem, dopustiti da objasnimo weimarski duh jasnije i obuhvatnije nego što je to bilo dosad učinjeno.
Za one koji nisu upoznati s modernom nemačkom istorijom dodao sam kratku političku istoriju Weimarske Republike koja očigledno ne pretenduje na originalnost. Bibliografija svih naslova koje sam citirao u beleškama i naslova kojima sam se koristio u radu s kratkim komentarima; verujem da će dati tačnu sliku mojih intelektualnih dugova. .........
TRAUMA ROĐENJA
Iz Weimara u Weimar
Weimarska Republika bila je ideja koja je nastojala postati stvarnost. Odluka da se ustavotvorna skupština održi u Weimaru bila je donesena u prvom redu iz razboritosti — kao što je Philipp Scheidemann, prvi predsednik vlade u Weimarskoj Republici, posle priznao: Berlin tada još nije bio siguran.3 Međutim, Weimar će također simbolizovati predviđanje, ili bar nadu, novog početka što je bila prećutna potvrda optužbe često izricane u savezničkim zemljama tokom rata, a s negodovanjem odbacivane u Nemačkoj, da su zapravo postojale dve Nemačke: Nemačka vojničkoga kočoperenja, kukavnog pokoravanja autoritetu, napadačkih pothvata u inostranstvu i opsesivne preokupiranosti formom, te Nemačka lirskog pesništva, humanističke filozofije i pacifističkoga kozmopolitizma. Nemačka je već bila iskušala Bismarckov i Schlieffenov put; sad je bila spremna iskušati onaj Goetheov i Humboldtov.
Lako je, prelako, ismejati tu uzvišenu potragu za upotrebljivom prošlošću. Petnaest godina posle, u egzilu u Engleskoj, uvaženi istoričar Arthur Rosenberg pomalo s gorčinom sećao se ustavotvorne skupštine. »Istorija«, pisao je, »uživa u diskreditovanju proizvoljno izabranih simbola.«4 Ima istine u toj napomeni, odabir Weimara bio je delomično obeležje samozavaravanja. Utemeljenje zemlje u Goetheovu gradu nije garantovalo zemlju prema onome što je Goethe predstavljao. Nije čak ni osiguravalo njezin opstanak. Weimarska Republika bila je rođena iz poraza, živela u previranjima i umrla u rasulu, a od početka je bilo mnogo onih koji su gledali njenu muku sa savršenom ravnodušnošću, ili s bezbožnim užitkom u patnjama drugih, za što su Nemci iskovali izazovan izraz Schadenfreude. Ipak, izbor Weimara nije bio ni donkihotski ni proizvoljan, neko je vreme Weimarska republika imala istinsku priliku. Bez obzira na to što su neki podrugljivi istoričari rekli da se kraj Weimarske Republike dao naslutiti iz njezina početka, taj kraj nije bio neizbežan. Kao što je primijetio Toni Stolper, preživjeli i oštroumni promatrač Weimarske Republike, republika je bila obilježena stvaralaštvom usred patnje, mukotrpnim radom usred opetovanih razočaranja, nadom usprkos bešćutnim i snažnim protivnicima.5Mogao bih dodati da je upravo taj olaki pesimizam koji je tad video (i još uvek vidi) Weimarsku Republiku osuđenu na propast od samoga početka pomogao da se ta predviđanja i ispune. Kraj Weimarske Republike nije bio neizbežan zato što je bilo republikanaca koji su ozbiljno shvatili simbol Weimara i koji su uporno i hrabro pokušavali dati idealu pravi sadržaj.
Ideal Weimara bio je ujedno i star i nov. Dojmljiva mešavina cinizma i pouzdanja, potraga za novinama i za korenima — uzvišeno nepoštivanje — dvadesetih godina bila je dete rata, revolucije i demokratije, ali elementi koji su je tvorili dolazili su iz daleke i bliske prošlosti, nova generacija ih se sećala i oživljavala. Goethe i Schopenhauer, istorijske godine 1848. i 1871., bili su živuća stvarnost za novu Weimarsku Republiku dok je neposredno poreklo weimarskog stila, o kojem se još uvek živo raspravljalo, poticalo s prelaza stoleća i iz devedesetih godina devetnaestoga stoleća. »U nemačkoj umetnosti je prelaz od građanske do popularne umetnosti« — to jest, od impresionizma do ekspresionizma — »uvelike prethodio Revoluciji«. To stajalište, izrečeno u razgovoru obrazovanih amatera početkom 1919. godine, usred revolucije, bilo je prilično tačno.6 Napokon, Frank Wedekind je završio svoju prvu i još uvek najvažniju dramu Fruhlings Envachen 1891., godinu nakon što je Wilhelm II. otpustio Bismarcka i davno pre nego što je car u potpunosti iskušao svoj poseban dar za katastrofu.
Carska Nemačka bila je promišljeno neprijateljski raspoložena prema modemom pokretu. Car i carica Auguste Victoria određivali su modu, a njihov se ukus kretao prema kićenim paradama, bleštećim medaljama, sentimentalnim junačkim portretima: Siegesallee u Berlinu, slavohlepni dvostruki red mramornih kipova koji su slavili ono što nije bilo vredno pamćenja, bila je izraz i obeležje wilhelminskog ukusa. Univerzitetinna koja su Nemci bili tako razmetljivo ponosni bila su rasadnici razbarušenog militarističkog idealizma i središta otpora novinama u umetnosti ili društvenim naukama. Židovi, demokrate, socijalisti, jednom rečju isključenici, bili su držani izvan svetih granica višeg obrazovanja. Carica se upletala u uprizorenje Straussove Salome i zabranila premijeru Straussova Rosenkavaliera u Berlinu, držeći privlačnu i nadarenu dekadenciju za nedopustiv nemoral. Vlada je šikanirala Kathe Kollwitz zbog njenih proleterskih postera, a car je 1908. godine otpustio Huga von Tscudija, direktora Nacionalne galerije u Berlinu, zbog subverzivnog ukusa u umetnosti. Četiri godine posle, kad su Kandinski i Mare objavili svoj zajednički svezak eseja, slika i dela Plavi jahač, primereno su ga posvetili Tschudijevoj uspomeni. Nova umetnost činila je vladajuće krugove doslovno bolesnima: bavarski državnik Princ Chlodwig zu Hohenlohe-Schillingsfurst 1893. godine gledao je Hanneles Himmelfahrt Gerharta Hauptmanna. »Čudovišno iskvareno delo«, zabeležio je u svom dnevniku, »socijaldemokratski realistično, istovremeno puno bolesnog, sentimentalnog misticizma, razdražujuće, uopšteno odvratno. Posle smo otišli kod Borcharda da se povratimo u ljudsko raspoloženje uz šampanjac i kavijar.«7
No wilhelminska Nemačka, premda filistarska i opresivna nije bila diktatura, moderni pokret hranio se oporbom. Ekspresionizam, koji je dominirao kulturom Weimarske Republike tokom prvih godina, potpuno je sazreo već za vreme carstva. Ekspresionistički slikari i pesnici davali su provokativne izjave, izlagali neobuzdane slike, izdavali avangardne časopise i udruživali se radi saradnje i utehe u neformalnim grupama poput Die Briicke i Der blaue Reiter. Njihovi redovi bili su desetkovani pre revolucije. Franz Mare i August Mačke čije su ekscentrične boje i egzotični pejsaži proganjale dvadesete godine poginuli su u ratu; drugi poput Emila Noldea i Ernsta Ludwiga Kir- chnera, koji su preživeli rat, našli su u prvoj deceniji dvadesetoga stoleća svoj konačan stil — agresivni kolorit, primitivne sadržaje, neukroćenu, preku subjektivnost. Tačan datum Kandinskijeve prve potpuno apstraktne slike i dalje je sporan, ali je sigurno da je nastala pre Prvog svetskog rata. U svakom slučaju, Kandinski je napisao svoj revolucionarni manifest Uber das geistige in der Kunst 1910. godine i objavio ga 1912. A 1914. godine Walter Hasenclever završio je prvu ekspresionističku dramu Der Sohn, koja je bila jednako proročanska za weimarski stil kao i Marcovi plavi konji. Posvuda su mladi umetnici prekidali s pompoznošću akademske umetnosti i tražili da se uzdignu iznad bombastičnosti svoje okoline kako bi negovali unutarnji život, izrazili svoje verske čežnje i zadovoljili svoju mutnu težnju za ljudskom i kulturnom obnovom. U usporedbi s tiražima popularnih časopisa, Sturm Herwartha Waldena i Aktion Franza Pfemferta bili su zanemarivi; u poređenju s velikim izdavačkim kućama, Ernst Rowohlt i Kurt Wolff bili su puki amateri — kao što je Kurt Wolff posle rekao, sve što su on i Rowohlt imali bila je opsesija knjigama, entuzijazam i dobar ukus.8 Ekspresionisti su bili skupina isključenika. Međutim, bili su odlučni i delatni. Weimarska Republika dodat će njihovim životima samo još uspeh.
Šta je bilo tačno za slikarstvo, pesništvo i eksperimentalnu kratku prozu bilo je tačno i za druga područja kulture: Bi'dden- brookovi, Tonio Kroger i Smrt u Veneciji Thomasa Manna, sva ta dela objavljena do 1911. godine, već su utjelovljavala oštru ironiju, neumoljiv simbolizam i gorljiv trud da se ideje učine dramatično uglednima što je razlikovalo i delomično naškodilo Mannovim delima iz dvadesetih godina. Neobuzdana politička satira koja je zabavljala i plašila goste Kabaretta der Komiker i čitatelje Weltbiihne za vreme Weimarske Republike, čiji su stil i teme vodili poreklo od Der Untertan Heinricha Manna, od ranih političkih šansona Waltera Mehringa, od ekscentričnih drama Franka Wedekinda — Wedekind je umro 1918. godine — i od potkresanih, uglađenih analiza Carla Sternheima, onoga što je Stemheim ledeno nazvao »herojski život građanstva — biirgerliches Heldenleben, život, kako ga je on video, izrazite vulgarnosti, grube jagme za statusom i samoubilačke trke u veliki rat. »Posle nas, propadnite!« klikče jedan od Sternheimovih likova u drami koju je napisao u zadnjoj godini mira. »Mi smo sazreli.«9
U manje zloslutnom smislu, moderni pokret je također bio sazreo. Psihoanaliza uvedena je u Nemačku 1910. godine osnivanjem berlinskog ogranka Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Friedrich Meinecke i Otto Hintze koji su privukli pažnju istoričara struke drugih zemalja prema Berlinu u dvadesetim godinama, velik su deo svojega rada napravili pre rata: Meineckeov Weltbiirgertum und Nationalstaat, kojeg će se poslije neki od njegovih učenika sećati kao njegove najbolje knjige, objavljena je 1907. godine. Max Reinhardt, čarobnjak weimarskoga kazališta, praktički je napunio svoju torbu trikovima do 1914. Arnold Schonberg, koji je završio dodekafonski sistem 1924. godine, probio se do atonalnosti pre 1912. godine. Čak je i Walter Groupius čije se Bauhaus zgrade u Dessauu pojavljuju kao arhetipski izraz weimarskog stila postigao svoj karakteristični idiom pre rata delomično kao učenik Petera Behrensa, a delomično u saradnji s Adolfom Meyerom s kojim je izgradio tvornicu Fagus 1911. i slavne zgrade za izložbu Werkbunde u Kolnu 1914. godine. Tim zgradama, kao što je Gropius posle rekao, utemeljio je »vlastito područje u arhitekturi«.10 Nema nikakve sumnje: weimarski stil je rođen pre Weimarske Republike. Rat mu je dao politički preliv i parajući ton i opteretio ga smrtonosnom svađom, revolucija mu je dala neslućene mogućnosti. Ali Weimarska Republika stvorila je malo toga, ona je oslobodila ono što je već postojalo.
Kao što je weimarski stil bio stariji od Weimarske Republike tako je bio i širi od Nemačke. I za vreme carstva i za vreme republike, nemački slikari, pesnici, dramatičari, psiholozi, filozofi, kompozitori, arhitekti, čak i humoristi uključili su se u slobodnu međunarodnu razmenu ideja, bili su deo zapadne zajednice iz koje su crpili i koju su zauzvrat hranili. Šovinizam nije bio samo neugodan weimarskom stilu nego bi bio i koban. Kandinski u jednoj osobi utelovljuje taj kozmopolitizam: rođen u Rusiji, puno je naučio od francuskih fauvista, a vlastiti je stil pronašao u Munchenu. Lyonel Feininger bio je kozmopolit u drugačijem smislu: rođen u Sjedinjenim Američkim Državama od roditelja nemačkih emigranata, došao je u Nemačku 1887. godine, živeo je dve godine u Parizu, razvio je krajnje lični stil koji koliko god je bio individualan u izrazu toliko je bio in ternacionalan u inspiraciji. Drugi »nemački« slikari — Kirchner, Heckel, Nolde, Pechstein, Marc i Klee svaki su na svoj način učili od Norvežanina Muncha, Francuza Gauguina i Nizozemca Van Gogha. Max Ernst, iako rođen i obrazovan u Nemačkoj, našao je svoj umetnički dom u Parizu nakon kratke poeeta tom gradu u leto 1913. godine. Talijanski futuristički pokret naišao je na široku pažnju u naprednim nemačkim krugovima od 1912. godine; kad je njegov glavni ideolog Marinetti došao u Berlin 1913. godine, osećao se kao kod kuće. »Posvuda je bio uključen u razgovor«, sećao se Rudolf Leonhard, »mnogo je govorio, posebno mu se sviđao Berlin i činilo se kao da je postojao poseban Berlin, njegov Berlin, njegovo područje, kao da je Berlin bio pripremljen za njega, kao da je bio odjednom ispunjen njime«.11
Ipak Berlin još nije postao neizbežno središte kakvo će postati posle. U Munchenu, slikarskom središtu u doba carstva, postavljale su se uticajne izložbe francuskih neoimpresionista, dok su Marc i Klee odlazili direktno u Pariz što će posle opisivati odlučujućim za svoj umetnički razvoj. Dadaizam, artistička pobuna protiv umetnosti, rođen u Ziirichu za vreme rata, procvetao je u Parizu nakon rata i prvih godina Weimarske Republike učinio Berlin svojim središtem. Nemačko ekspresionističko pozorište nezamislivo je bez Strindbergovih eksperimenata, dok je nemački socijalni realizam crpeo iz Ibsenova realističkog razdoblja čije su drame bile udomaćene u Nemačkoj još pre Prvog svetskog rata. Katalog Brechtovih inostranih izvora — iako je Brechtov poetički izraz čisto, potpuno nemački — morao bi biti dugačak da bi uopšte imao smisla, i sezao bi od Villona i Rimbauda do neverovatnih uticaja kao što je Kipling, i od kineske lirike do augustovske satire. Duhovi tako različiti kao Franz Werfel i Ernst Ludwig Kirchner priznali su da ih je nadahnjivao Walt Whitman. Bergsonov filozofski iracionalizam i izmaštani poetički iracionalizam Dostojevskoga privlačili su osetljive duše od ekstremne levice do ekstremne desnice koji više nisu mogli podneti oblik moderniteta, a bili su zasićeni wilhelminskom kulturom. U arhitekturi su Amerikanac Frank Lloyd Wright, Španac Antonio Gaudi i Belgijnac Henry van de Velde opskrbili nemačke pobunjenike glavninom njihova streljiva. Mallarme i Debussy imali su vredne nemačke učenike. I Austrijanci na svim područjima — pesnici, romanopisci, psiholozi, kulturni kritičari — prenosili su nemačkoj publici opsesiju dekadencijom i pokušaje da se izmire s erosom. Sigmund Freud, Hugo von Hofmannsthal, Karl Kraus i Arthur Schnitzler imali su jednako puno čitaoca u Berlinu, Miinchenu i Frankfurtu kao i u Beču — možda i više.
Za isključenike u vreme carstva, kao i posle za uključenike (insider) u doba Weimarske Republike, najpostojanija pitanja vrtila su se oko potrebe za čovekovom obnovom, pitanja koja su postala važna i praktično nerešiva nestankom Boga, pretnjom stroja, neizlečivom glupošću viših klasa i bespomo ćnim filistarstvom građanstva. Tražeći odgovore na svoja pitanja pobunjenici su izbegavali svaku pomoć koju su mogli naći i gde god su je mogli naći. U tome nije bilo ničega neobičnoga, čovekova jasna nevolja ili jasna radost nikad ne poštuju granice. Ali upravo je taj — uobičajeni kozmopolitizam iz doba carstva — kasnije dao weimarskom stilu čvrstoću tkiva. U svom nesvesnom internacionalizmu delio je krepkost drugih kulturnih pokreta u evropskoj istoriji.
Rat je zaista uništio veze nemačke kulture i prema prošlosti koja se mogla upotrebiti i prema srodnoj inostranoj okolini, svima osim najodlučnijim kozmopolitima. Samo je malen broj zadržao veze. Godine 1915., usred rata je fabijanski socijalista i uvaženi psiholog Graham Wallas pisao prijatelju nemačkom revizionistu Eduardu Bernsteinu: »Danas živimo iz dana u dan i jedva se usuđujemo razmišljati o budućnosti. Ponekad se nadam da ćemo se ti i ja, kad dođe mir, susresti i rukovati, i jedan drugome reći da nikad nismo pomislili ružno jedan o drugome, potom sesti i razmisliti možemo li ikako pomoći zalečiti rane civilizacije.«12 To je bio kulturni zadatak Weimarske republike da kapitalizuje na tim plemenitim osećajima, da obnovi prekinute veze.
_______________
1.Među mnogima, Theodor Heuss će posle žaliti uspon legende »o ’zlatnim dvadesetim a’«. Erinnerungen, 1905-1933 (1963), str. 348
2 U razgovoru s Hannah Arendt što ga je Hannah Arendt prenela autoru ove knjige. Bruno Walter pripisuje isti izraz moćnom berlinskom kritičaru Alfredu Kerru. Walter, Theme and Variations: An Autobiography (prev. James A. Galston, 1946), str. 268.
3. Memoiren eines Sozialdemokraten, 2 vols. (1928), 11, str. 352.
4 A History o f the German Republic (preveli na engleski Ian F. D. Morrow i L. Marie Sieveking, 1936), str. 101.
5. Ein Leben in Brennpunklen unserer Zeit: Gustav Stolper, 1888-1947 (1960), str. 211-213. Tu tvrdnju da kraj ni u kom slučaju nije bio neizbežan nedavno je ponovno uverljivo izneo Karl Dietrich Bracher, posebno u Bracher, Wolgang Sauer, Gerhard Schulze, Die nationalsozialistische Machtergreifung: Studien zur Errichtung des totalitdren Herrschaftssystems in Deutschland, 1933-1934 (1960), str. 17-18.
6. Zabeležio Harry Graf Kessler u svom dnevniku 4. siječnja 1919. Tagebiicher, 1918-1937 (1961), str. 91.
7. Prinčev mrzovoljni izliv je istinski neprevodiv i zaslužuje da bude zabeležen na nemačkom: »Heute abend in ’Hannele.’ Ein grassliches Machwerk, sozialdemokra- tisch rcalistisch, dabei von krankhafter, sentimentaler Mystik, nervenangreifend, uberhaupt schcusslich. Wir gingen nachher zur Borchard, um uns durch Champa- gner und Kavier wieder in eine menschliche Stimmung zu versetzen.« Zabeleženo 14. prosinca 1893. godine, citirano u Paul Kampffmeyer, Fritz Ebert (1923), str. 41.
8. Autoren, Bucher, Abenleuer: Betrachtungen und Erinnerungen eines Verlegers (1965), str. 13
. 9. Ovaj često citirani govor nalazi se u 1913, 3. čin, 2. scena. Carl Sternhcim, Ge- samtwerk, 8 vols., uredio Wilhelm Emrich (1963-1968), I, str. 285.
10. Scope o f Total Architecture (1962 ed.), str. 19.
11. U Paul Raabe, urednik, Expressionismus: Aufzeichnungen und Erinnerungen der Zeilgenossen (1965), str. 122.
12. Peter Gay, The Dilemma of Democratic Socialism: Eduard Bernstein's Challenge to Mane (1952, 1967 ed.), str. 280.
Progonstvo ima časno mesto u istoriji zapadne civilizacije. Dante, Grotius, Bayle, Rousseau, Heine i Marx stvorili su najveća dela tokom prisilnog boravka na stranom tlu, gledajući s mržnjom i čežnjom prema vlastitoj zemlji koja ih je odbacila. Grčki učenjaci iz Bizanta koji su preplavili italijanske gradove-države početkom petnaestog stoleća i hugenotsko građanstvo koje je iz Francuske prebeglo u zapadnu Evropu potkraj sedamnaestog stoleća doneli su sa sobom energiju, znanje i retke dobrodošle veštine. Izbglice su osnovale Novu Englesku i divljinu pretvorile u civilizaciju. No te seobe, koliko god bile dojmljive, ne mogu se usporediti s egzodusom koji je započeo početkom 1933. godine kad su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj. Oni koje je Hitler naterao u progonstvo činili su najveću skupinu izmeštenih umova, talenata i naučnika koju je svet ikad video.
Blistav niz izbeglica — Albert Einstein, Thomas Mann, Erwin Panofsky, Bertolt Brecht, Walter Gropius, George Grosz, Vasilij Kandinski, Max Reinhardt, Bruno Walter, Max Beckmann, Werner Jaeger, Wolfgang Kohler, Paul Tillich, Ernst Cassirer — dovodi nas na iskušnje da idealizujemo weimarsku kulturu kao jedinstvenu, kulturu bez napetosti i bez dugova, istinsko zlatno doba. Legenda o Weimaru započinje legendom o »zlatnim dvadesetima.«1No da bi se stvorio taj besprekorni ideal, trebalo bi trivijalizovati postignuća weimarske renesanse i omalovažiti cenu koju su za njih platili. Uzbuđenje koje je karakterisalo weimarsku kulturu poticalo je delomično od raskošne kreativnosti i eksperimentisanja, ali velikim delom i od teskobe, straha, rastućeg osećaja propasti. Karl Mannheim, jedan od onih koji su preživeli weimarsko razdoblje, s pravom ju je nedugo pre njenog raspada hvalio da će budućnost gledati na weimarsko razdoblje kao na novo Periklovo doba.2Ali bila je to nestalna slava, ples na rubu vulkana. Weimarska kultura bila je delo isključenika (outsidera), koje je istorija za kratak, vrtoglav, prolazan trenutak naterala u središte zbivanja.
U ovom delu pokušao sam prikazati weimarsku kulturu u celini bez sentimenta ili senzacionalizma. Svestan sam da je ovo samo pokušaj; rekao sam manje nego što bi se moglo reći o sledu političkih događaja i gospodarskog razvoja, o popularnoj kulturi, o institucijama poput crkve, porodice i univerziteta, medija i o strukturi nemačkog društva. Nisam ništa rekao o nauci. Drugim rečima, nisam napisao potpunu istoriju weimarske renesanse, premda sam je jednoga dana nameravam napisati. Ovde sam sakupio teme koje su prevladavale u uzbudljivom životu Weimarske Republike i poredo ih postavio na načine koji će nam, verujem, dopustiti da objasnimo weimarski duh jasnije i obuhvatnije nego što je to bilo dosad učinjeno.
Za one koji nisu upoznati s modernom nemačkom istorijom dodao sam kratku političku istoriju Weimarske Republike koja očigledno ne pretenduje na originalnost. Bibliografija svih naslova koje sam citirao u beleškama i naslova kojima sam se koristio u radu s kratkim komentarima; verujem da će dati tačnu sliku mojih intelektualnih dugova. .........
TRAUMA ROĐENJA
Iz Weimara u Weimar
Weimarska Republika bila je ideja koja je nastojala postati stvarnost. Odluka da se ustavotvorna skupština održi u Weimaru bila je donesena u prvom redu iz razboritosti — kao što je Philipp Scheidemann, prvi predsednik vlade u Weimarskoj Republici, posle priznao: Berlin tada još nije bio siguran.3 Međutim, Weimar će također simbolizovati predviđanje, ili bar nadu, novog početka što je bila prećutna potvrda optužbe često izricane u savezničkim zemljama tokom rata, a s negodovanjem odbacivane u Nemačkoj, da su zapravo postojale dve Nemačke: Nemačka vojničkoga kočoperenja, kukavnog pokoravanja autoritetu, napadačkih pothvata u inostranstvu i opsesivne preokupiranosti formom, te Nemačka lirskog pesništva, humanističke filozofije i pacifističkoga kozmopolitizma. Nemačka je već bila iskušala Bismarckov i Schlieffenov put; sad je bila spremna iskušati onaj Goetheov i Humboldtov.
Lako je, prelako, ismejati tu uzvišenu potragu za upotrebljivom prošlošću. Petnaest godina posle, u egzilu u Engleskoj, uvaženi istoričar Arthur Rosenberg pomalo s gorčinom sećao se ustavotvorne skupštine. »Istorija«, pisao je, »uživa u diskreditovanju proizvoljno izabranih simbola.«4 Ima istine u toj napomeni, odabir Weimara bio je delomično obeležje samozavaravanja. Utemeljenje zemlje u Goetheovu gradu nije garantovalo zemlju prema onome što je Goethe predstavljao. Nije čak ni osiguravalo njezin opstanak. Weimarska Republika bila je rođena iz poraza, živela u previranjima i umrla u rasulu, a od početka je bilo mnogo onih koji su gledali njenu muku sa savršenom ravnodušnošću, ili s bezbožnim užitkom u patnjama drugih, za što su Nemci iskovali izazovan izraz Schadenfreude. Ipak, izbor Weimara nije bio ni donkihotski ni proizvoljan, neko je vreme Weimarska republika imala istinsku priliku. Bez obzira na to što su neki podrugljivi istoričari rekli da se kraj Weimarske Republike dao naslutiti iz njezina početka, taj kraj nije bio neizbežan. Kao što je primijetio Toni Stolper, preživjeli i oštroumni promatrač Weimarske Republike, republika je bila obilježena stvaralaštvom usred patnje, mukotrpnim radom usred opetovanih razočaranja, nadom usprkos bešćutnim i snažnim protivnicima.5Mogao bih dodati da je upravo taj olaki pesimizam koji je tad video (i još uvek vidi) Weimarsku Republiku osuđenu na propast od samoga početka pomogao da se ta predviđanja i ispune. Kraj Weimarske Republike nije bio neizbežan zato što je bilo republikanaca koji su ozbiljno shvatili simbol Weimara i koji su uporno i hrabro pokušavali dati idealu pravi sadržaj.
Ideal Weimara bio je ujedno i star i nov. Dojmljiva mešavina cinizma i pouzdanja, potraga za novinama i za korenima — uzvišeno nepoštivanje — dvadesetih godina bila je dete rata, revolucije i demokratije, ali elementi koji su je tvorili dolazili su iz daleke i bliske prošlosti, nova generacija ih se sećala i oživljavala. Goethe i Schopenhauer, istorijske godine 1848. i 1871., bili su živuća stvarnost za novu Weimarsku Republiku dok je neposredno poreklo weimarskog stila, o kojem se još uvek živo raspravljalo, poticalo s prelaza stoleća i iz devedesetih godina devetnaestoga stoleća. »U nemačkoj umetnosti je prelaz od građanske do popularne umetnosti« — to jest, od impresionizma do ekspresionizma — »uvelike prethodio Revoluciji«. To stajalište, izrečeno u razgovoru obrazovanih amatera početkom 1919. godine, usred revolucije, bilo je prilično tačno.6 Napokon, Frank Wedekind je završio svoju prvu i još uvek najvažniju dramu Fruhlings Envachen 1891., godinu nakon što je Wilhelm II. otpustio Bismarcka i davno pre nego što je car u potpunosti iskušao svoj poseban dar za katastrofu.
Carska Nemačka bila je promišljeno neprijateljski raspoložena prema modemom pokretu. Car i carica Auguste Victoria određivali su modu, a njihov se ukus kretao prema kićenim paradama, bleštećim medaljama, sentimentalnim junačkim portretima: Siegesallee u Berlinu, slavohlepni dvostruki red mramornih kipova koji su slavili ono što nije bilo vredno pamćenja, bila je izraz i obeležje wilhelminskog ukusa. Univerzitetinna koja su Nemci bili tako razmetljivo ponosni bila su rasadnici razbarušenog militarističkog idealizma i središta otpora novinama u umetnosti ili društvenim naukama. Židovi, demokrate, socijalisti, jednom rečju isključenici, bili su držani izvan svetih granica višeg obrazovanja. Carica se upletala u uprizorenje Straussove Salome i zabranila premijeru Straussova Rosenkavaliera u Berlinu, držeći privlačnu i nadarenu dekadenciju za nedopustiv nemoral. Vlada je šikanirala Kathe Kollwitz zbog njenih proleterskih postera, a car je 1908. godine otpustio Huga von Tscudija, direktora Nacionalne galerije u Berlinu, zbog subverzivnog ukusa u umetnosti. Četiri godine posle, kad su Kandinski i Mare objavili svoj zajednički svezak eseja, slika i dela Plavi jahač, primereno su ga posvetili Tschudijevoj uspomeni. Nova umetnost činila je vladajuće krugove doslovno bolesnima: bavarski državnik Princ Chlodwig zu Hohenlohe-Schillingsfurst 1893. godine gledao je Hanneles Himmelfahrt Gerharta Hauptmanna. »Čudovišno iskvareno delo«, zabeležio je u svom dnevniku, »socijaldemokratski realistično, istovremeno puno bolesnog, sentimentalnog misticizma, razdražujuće, uopšteno odvratno. Posle smo otišli kod Borcharda da se povratimo u ljudsko raspoloženje uz šampanjac i kavijar.«7
No wilhelminska Nemačka, premda filistarska i opresivna nije bila diktatura, moderni pokret hranio se oporbom. Ekspresionizam, koji je dominirao kulturom Weimarske Republike tokom prvih godina, potpuno je sazreo već za vreme carstva. Ekspresionistički slikari i pesnici davali su provokativne izjave, izlagali neobuzdane slike, izdavali avangardne časopise i udruživali se radi saradnje i utehe u neformalnim grupama poput Die Briicke i Der blaue Reiter. Njihovi redovi bili su desetkovani pre revolucije. Franz Mare i August Mačke čije su ekscentrične boje i egzotični pejsaži proganjale dvadesete godine poginuli su u ratu; drugi poput Emila Noldea i Ernsta Ludwiga Kir- chnera, koji su preživeli rat, našli su u prvoj deceniji dvadesetoga stoleća svoj konačan stil — agresivni kolorit, primitivne sadržaje, neukroćenu, preku subjektivnost. Tačan datum Kandinskijeve prve potpuno apstraktne slike i dalje je sporan, ali je sigurno da je nastala pre Prvog svetskog rata. U svakom slučaju, Kandinski je napisao svoj revolucionarni manifest Uber das geistige in der Kunst 1910. godine i objavio ga 1912. A 1914. godine Walter Hasenclever završio je prvu ekspresionističku dramu Der Sohn, koja je bila jednako proročanska za weimarski stil kao i Marcovi plavi konji. Posvuda su mladi umetnici prekidali s pompoznošću akademske umetnosti i tražili da se uzdignu iznad bombastičnosti svoje okoline kako bi negovali unutarnji život, izrazili svoje verske čežnje i zadovoljili svoju mutnu težnju za ljudskom i kulturnom obnovom. U usporedbi s tiražima popularnih časopisa, Sturm Herwartha Waldena i Aktion Franza Pfemferta bili su zanemarivi; u poređenju s velikim izdavačkim kućama, Ernst Rowohlt i Kurt Wolff bili su puki amateri — kao što je Kurt Wolff posle rekao, sve što su on i Rowohlt imali bila je opsesija knjigama, entuzijazam i dobar ukus.8 Ekspresionisti su bili skupina isključenika. Međutim, bili su odlučni i delatni. Weimarska Republika dodat će njihovim životima samo još uspeh.
Šta je bilo tačno za slikarstvo, pesništvo i eksperimentalnu kratku prozu bilo je tačno i za druga područja kulture: Bi'dden- brookovi, Tonio Kroger i Smrt u Veneciji Thomasa Manna, sva ta dela objavljena do 1911. godine, već su utjelovljavala oštru ironiju, neumoljiv simbolizam i gorljiv trud da se ideje učine dramatično uglednima što je razlikovalo i delomično naškodilo Mannovim delima iz dvadesetih godina. Neobuzdana politička satira koja je zabavljala i plašila goste Kabaretta der Komiker i čitatelje Weltbiihne za vreme Weimarske Republike, čiji su stil i teme vodili poreklo od Der Untertan Heinricha Manna, od ranih političkih šansona Waltera Mehringa, od ekscentričnih drama Franka Wedekinda — Wedekind je umro 1918. godine — i od potkresanih, uglađenih analiza Carla Sternheima, onoga što je Stemheim ledeno nazvao »herojski život građanstva — biirgerliches Heldenleben, život, kako ga je on video, izrazite vulgarnosti, grube jagme za statusom i samoubilačke trke u veliki rat. »Posle nas, propadnite!« klikče jedan od Sternheimovih likova u drami koju je napisao u zadnjoj godini mira. »Mi smo sazreli.«9
U manje zloslutnom smislu, moderni pokret je također bio sazreo. Psihoanaliza uvedena je u Nemačku 1910. godine osnivanjem berlinskog ogranka Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Friedrich Meinecke i Otto Hintze koji su privukli pažnju istoričara struke drugih zemalja prema Berlinu u dvadesetim godinama, velik su deo svojega rada napravili pre rata: Meineckeov Weltbiirgertum und Nationalstaat, kojeg će se poslije neki od njegovih učenika sećati kao njegove najbolje knjige, objavljena je 1907. godine. Max Reinhardt, čarobnjak weimarskoga kazališta, praktički je napunio svoju torbu trikovima do 1914. Arnold Schonberg, koji je završio dodekafonski sistem 1924. godine, probio se do atonalnosti pre 1912. godine. Čak je i Walter Groupius čije se Bauhaus zgrade u Dessauu pojavljuju kao arhetipski izraz weimarskog stila postigao svoj karakteristični idiom pre rata delomično kao učenik Petera Behrensa, a delomično u saradnji s Adolfom Meyerom s kojim je izgradio tvornicu Fagus 1911. i slavne zgrade za izložbu Werkbunde u Kolnu 1914. godine. Tim zgradama, kao što je Gropius posle rekao, utemeljio je »vlastito područje u arhitekturi«.10 Nema nikakve sumnje: weimarski stil je rođen pre Weimarske Republike. Rat mu je dao politički preliv i parajući ton i opteretio ga smrtonosnom svađom, revolucija mu je dala neslućene mogućnosti. Ali Weimarska Republika stvorila je malo toga, ona je oslobodila ono što je već postojalo.
Kao što je weimarski stil bio stariji od Weimarske Republike tako je bio i širi od Nemačke. I za vreme carstva i za vreme republike, nemački slikari, pesnici, dramatičari, psiholozi, filozofi, kompozitori, arhitekti, čak i humoristi uključili su se u slobodnu međunarodnu razmenu ideja, bili su deo zapadne zajednice iz koje su crpili i koju su zauzvrat hranili. Šovinizam nije bio samo neugodan weimarskom stilu nego bi bio i koban. Kandinski u jednoj osobi utelovljuje taj kozmopolitizam: rođen u Rusiji, puno je naučio od francuskih fauvista, a vlastiti je stil pronašao u Munchenu. Lyonel Feininger bio je kozmopolit u drugačijem smislu: rođen u Sjedinjenim Američkim Državama od roditelja nemačkih emigranata, došao je u Nemačku 1887. godine, živeo je dve godine u Parizu, razvio je krajnje lični stil koji koliko god je bio individualan u izrazu toliko je bio in ternacionalan u inspiraciji. Drugi »nemački« slikari — Kirchner, Heckel, Nolde, Pechstein, Marc i Klee svaki su na svoj način učili od Norvežanina Muncha, Francuza Gauguina i Nizozemca Van Gogha. Max Ernst, iako rođen i obrazovan u Nemačkoj, našao je svoj umetnički dom u Parizu nakon kratke poeeta tom gradu u leto 1913. godine. Talijanski futuristički pokret naišao je na široku pažnju u naprednim nemačkim krugovima od 1912. godine; kad je njegov glavni ideolog Marinetti došao u Berlin 1913. godine, osećao se kao kod kuće. »Posvuda je bio uključen u razgovor«, sećao se Rudolf Leonhard, »mnogo je govorio, posebno mu se sviđao Berlin i činilo se kao da je postojao poseban Berlin, njegov Berlin, njegovo područje, kao da je Berlin bio pripremljen za njega, kao da je bio odjednom ispunjen njime«.11
Ipak Berlin još nije postao neizbežno središte kakvo će postati posle. U Munchenu, slikarskom središtu u doba carstva, postavljale su se uticajne izložbe francuskih neoimpresionista, dok su Marc i Klee odlazili direktno u Pariz što će posle opisivati odlučujućim za svoj umetnički razvoj. Dadaizam, artistička pobuna protiv umetnosti, rođen u Ziirichu za vreme rata, procvetao je u Parizu nakon rata i prvih godina Weimarske Republike učinio Berlin svojim središtem. Nemačko ekspresionističko pozorište nezamislivo je bez Strindbergovih eksperimenata, dok je nemački socijalni realizam crpeo iz Ibsenova realističkog razdoblja čije su drame bile udomaćene u Nemačkoj još pre Prvog svetskog rata. Katalog Brechtovih inostranih izvora — iako je Brechtov poetički izraz čisto, potpuno nemački — morao bi biti dugačak da bi uopšte imao smisla, i sezao bi od Villona i Rimbauda do neverovatnih uticaja kao što je Kipling, i od kineske lirike do augustovske satire. Duhovi tako različiti kao Franz Werfel i Ernst Ludwig Kirchner priznali su da ih je nadahnjivao Walt Whitman. Bergsonov filozofski iracionalizam i izmaštani poetički iracionalizam Dostojevskoga privlačili su osetljive duše od ekstremne levice do ekstremne desnice koji više nisu mogli podneti oblik moderniteta, a bili su zasićeni wilhelminskom kulturom. U arhitekturi su Amerikanac Frank Lloyd Wright, Španac Antonio Gaudi i Belgijnac Henry van de Velde opskrbili nemačke pobunjenike glavninom njihova streljiva. Mallarme i Debussy imali su vredne nemačke učenike. I Austrijanci na svim područjima — pesnici, romanopisci, psiholozi, kulturni kritičari — prenosili su nemačkoj publici opsesiju dekadencijom i pokušaje da se izmire s erosom. Sigmund Freud, Hugo von Hofmannsthal, Karl Kraus i Arthur Schnitzler imali su jednako puno čitaoca u Berlinu, Miinchenu i Frankfurtu kao i u Beču — možda i više.
Za isključenike u vreme carstva, kao i posle za uključenike (insider) u doba Weimarske Republike, najpostojanija pitanja vrtila su se oko potrebe za čovekovom obnovom, pitanja koja su postala važna i praktično nerešiva nestankom Boga, pretnjom stroja, neizlečivom glupošću viših klasa i bespomo ćnim filistarstvom građanstva. Tražeći odgovore na svoja pitanja pobunjenici su izbegavali svaku pomoć koju su mogli naći i gde god su je mogli naći. U tome nije bilo ničega neobičnoga, čovekova jasna nevolja ili jasna radost nikad ne poštuju granice. Ali upravo je taj — uobičajeni kozmopolitizam iz doba carstva — kasnije dao weimarskom stilu čvrstoću tkiva. U svom nesvesnom internacionalizmu delio je krepkost drugih kulturnih pokreta u evropskoj istoriji.
Rat je zaista uništio veze nemačke kulture i prema prošlosti koja se mogla upotrebiti i prema srodnoj inostranoj okolini, svima osim najodlučnijim kozmopolitima. Samo je malen broj zadržao veze. Godine 1915., usred rata je fabijanski socijalista i uvaženi psiholog Graham Wallas pisao prijatelju nemačkom revizionistu Eduardu Bernsteinu: »Danas živimo iz dana u dan i jedva se usuđujemo razmišljati o budućnosti. Ponekad se nadam da ćemo se ti i ja, kad dođe mir, susresti i rukovati, i jedan drugome reći da nikad nismo pomislili ružno jedan o drugome, potom sesti i razmisliti možemo li ikako pomoći zalečiti rane civilizacije.«12 To je bio kulturni zadatak Weimarske republike da kapitalizuje na tim plemenitim osećajima, da obnovi prekinute veze.
_______________
1.Među mnogima, Theodor Heuss će posle žaliti uspon legende »o ’zlatnim dvadesetim a’«. Erinnerungen, 1905-1933 (1963), str. 348
2 U razgovoru s Hannah Arendt što ga je Hannah Arendt prenela autoru ove knjige. Bruno Walter pripisuje isti izraz moćnom berlinskom kritičaru Alfredu Kerru. Walter, Theme and Variations: An Autobiography (prev. James A. Galston, 1946), str. 268.
3. Memoiren eines Sozialdemokraten, 2 vols. (1928), 11, str. 352.
4 A History o f the German Republic (preveli na engleski Ian F. D. Morrow i L. Marie Sieveking, 1936), str. 101.
5. Ein Leben in Brennpunklen unserer Zeit: Gustav Stolper, 1888-1947 (1960), str. 211-213. Tu tvrdnju da kraj ni u kom slučaju nije bio neizbežan nedavno je ponovno uverljivo izneo Karl Dietrich Bracher, posebno u Bracher, Wolgang Sauer, Gerhard Schulze, Die nationalsozialistische Machtergreifung: Studien zur Errichtung des totalitdren Herrschaftssystems in Deutschland, 1933-1934 (1960), str. 17-18.
6. Zabeležio Harry Graf Kessler u svom dnevniku 4. siječnja 1919. Tagebiicher, 1918-1937 (1961), str. 91.
7. Prinčev mrzovoljni izliv je istinski neprevodiv i zaslužuje da bude zabeležen na nemačkom: »Heute abend in ’Hannele.’ Ein grassliches Machwerk, sozialdemokra- tisch rcalistisch, dabei von krankhafter, sentimentaler Mystik, nervenangreifend, uberhaupt schcusslich. Wir gingen nachher zur Borchard, um uns durch Champa- gner und Kavier wieder in eine menschliche Stimmung zu versetzen.« Zabeleženo 14. prosinca 1893. godine, citirano u Paul Kampffmeyer, Fritz Ebert (1923), str. 41.
8. Autoren, Bucher, Abenleuer: Betrachtungen und Erinnerungen eines Verlegers (1965), str. 13
. 9. Ovaj često citirani govor nalazi se u 1913, 3. čin, 2. scena. Carl Sternhcim, Ge- samtwerk, 8 vols., uredio Wilhelm Emrich (1963-1968), I, str. 285.
10. Scope o f Total Architecture (1962 ed.), str. 19.
11. U Paul Raabe, urednik, Expressionismus: Aufzeichnungen und Erinnerungen der Zeilgenossen (1965), str. 122.
12. Peter Gay, The Dilemma of Democratic Socialism: Eduard Bernstein's Challenge to Mane (1952, 1967 ed.), str. 280.
Коментари
Постави коментар