" Making Economic Sense" (Making Economic Sense).
Naša zemlja je opterećena velikim brojem ekonomskih mitova koji iskrivljuju javno razmišljanje o važnim pitanjima i dovode nas do prihvatanja nerazumnih i opasnih vladinih politika. Evo deset najopasnijih od ovih mitova i analize šta nije u redu sa njima.
Mit 1: Deficiti su uzrok inflacije; deficiti nemaju nikakve veze sa inflacijom.
U poslednjim decenijama uvek smo imali federalne deficite. Nepromenljiv odgovor stranke koja nije na vlasti, ko god da je, jeste da osuđuje ove deficite kao uzrok stalne inflacije. I nepromenljiv odgovor bilo koje stranke na vlasti jeste tvrdnja da deficiti nemaju nikakve veze sa inflacijom. Obe suprotstavljene tvrdnje su mitovi.
Deficiti znače da federalna vlada troši više nego što prikuplja porezima. Ovi deficiti se mogu finansirati na dva načina. Ako se finansiraju prodajom državnih obveznica javnosti, onda deficiti nisu inflatorni. Ne stvara se novi novac; ljudi i institucije jednostavno povlače svoje bankovne depozite da bi platili obveznice, a Ministarstvo finansija troši taj novac. Novac se jednostavno prebacuje iz javnosti u Ministarstvo finansija, a zatim se novac troši na druge članove javnosti.
S druge strane, deficit se može finansirati prodajom obveznica bankarskom sistemu. Ako se to desi, banke stvaraju novi novac kreiranjem novih bankarskih depozita i njihovim korišćenjem za kupovinu obveznica. Novi novac, u obliku bankarskih depozita, zatim troši Ministarstvo finansija, čime trajno ulazi u tok potrošnje ekonomije, podižući cene i izazivajući inflaciju. Kroz složen proces, Federalne rezerve omogućavaju bankama da stvaraju novi novac generišući bankarske rezerve od jedne desetine tog iznosa. Dakle, ako banke kupe 100 milijardi dolara novih obveznica za finansiranje deficita, Fed kupuje približno 10 milijardi dolara starih državnih obveznica. Ova kupovina povećava bankarske rezerve za 10 milijardi dolara, omogućavajući bankama da piramidalno formiraju nove bankarske depozite ili novac za deset puta veći iznos. Ukratko, vlada i bankarski sistem koji ona kontroliše u stvari „štampaju“ novi novac da bi platili federalni deficit.
Stoga su deficiti inflatorni u meri u kojoj ih finansira bankarski sistem; nisu inflatorni u meri u kojoj ih obezbeđuje javnost.
Neki kreatori politike ukazuju na period 1982-83, kada su deficiti ubrzavali, a inflacija opadala, kao statistički „dokaz“ da deficiti i inflacija nemaju nikakve veze jedno s drugim. To uopšte nije dokaz. Opšte promene cena određuju dva faktora: ponuda i potražnja za novcem. Tokom 1982-83, Fed je kreirao novi novac veoma visokom stopom, približno 15% godišnje. Veliki deo toga je otišao na finansiranje rastućeg deficita. Ali s druge strane, teška depresija tokom te dve godine povećala je potražnju za novcem (tj. smanjila želju za trošenjem novca na robu) kao odgovor na ozbiljne poslovne gubitke. Ovo privremeno nadoknađujuće povećanje potražnje za novcem ne čini deficite manje inflatornim. U stvari, kako se oporavak nastavljao, potrošnja je rasla, a potražnja za novcem je opadala, a potrošnja novog novca je ubrzala inflaciju.
Mit 2: Deficiti nemaju efekat istiskivanja na privatne investicije.
Poslednjih godina postojala je razumljiva zabrinutost zbog niske stope štednje i investicija u Sjedinjenim Državama. Jedna od briga je da će ogromni federalni deficiti preusmeriti štednju u neproduktivnu državnu potrošnju i time istisnuti produktivne investicije, stvarajući sve veće dugoročne probleme u povećanju ili čak održavanju životnog standarda javnosti.
Neki kreatori politike su ponovo pokušali da opovrgnu ovu optužbu statistikom. 1982-83. godine tvrdili su da su deficiti visoki i da rastu dok kamatne stope padaju, čime sugerišu da deficiti nemaju efekat istisnjivanja.
Ovaj argument još jednom pokazuje pogrešnost pokušaja da se opovrgne logika statistikom. Kamatne stope su pale jer je zaduživanje preduzeća opalo tokom recesije. „Realne“ kamatne stope (kamatne stope minus stopa inflacije) ostale su neviđeno visoke - delom zato što većina nas očekuje obnovljenu inflaciju, delom zbog efekta istisnjivanja. U svakom slučaju, statistika ne može da opovrgne logiku; a logika nam govori da ako štednja ide u državne obveznice, nužno će biti manje štednje dostupne za produktivne investicije nego što bi bilo, a kamatne stope će biti veće nego što bi bile bez deficita. Ako deficite finansira javnost, onda je ovo preusmeravanje štednje u vladine projekte direktno i opipljivo. Ako se deficiti finansiraju bankarskom inflacijom, onda je preusmeravanje indirektno, a istiskivanje se sada vrši novim novcem koji „štampa“ vlada, a koji se takmiči za resurse sa starim novcem koji je uštedela javnost.
Milton Fridman pokušava da opovrgne efekat istiskivanja deficita tvrdeći da sva državna potrošnja, ne samo deficiti, podjednako istiskuju privatnu štednju i investicije. Tačno je da je novac oduzet porezima takođe mogao da ode u privatnu štednju i investicije. Ali deficiti imaju daleko veći efekat istiskivanja od ukupne potrošnje, jer javno finansirani deficiti očigledno koriste samo štednji i uštedi, dok porezi smanjuju javnu potrošnju kao i štednju.
Dakle, deficiti, kako god da ih posmatrate, izazivaju ozbiljne ekonomske probleme. Ako ih finansira bankarski sistem, oni su inflatorni. Ali čak i ako se javno finansiraju, oni će i dalje izazvati ozbiljne efekte istiskivanja, preusmeravajući preko potrebnu štednju sa produktivnih privatnih investicija na rasipne vladine projekte. Štaviše, što su deficiti veći, to je veće trajno opterećenje poreza na dohodak američkog naroda koji plaća rastuće kamatne stope, problem koji pogoršavaju visoke kamatne stope izazvane inflatornim deficitima.
Mit 3: Povećanje poreza je lek za deficite.
Oni ljudi koji su s pravom zabrinuti zbog deficita, nažalost, nude neprihvatljivo rešenje: povećanje poreza. Lečenje deficita povećanjem poreza je kao lečenje nečijeg bronhitisa pucanjem. „Lek“ je daleko gori od same bolesti.
Jedan od razloga, kako su mnogi kritičari istakli, jeste taj što povećanje poreza jednostavno daje vladi više novca, a političari i birokrate će verovatno odgovoriti daljim povećanjem potrošnje. Parkinson je sve to rekao u svom čuvenom „Zakonu“: „Rashodi rastu da bi se uskladili sa prihodima.“ Ako je vlada spremna da, recimo, ima deficit od 20%, nosiće se sa visokim prihodima tako što će dalje povećavati potrošnju kako bi održala isti udeo deficita.
Ali čak i ako ostavimo po strani ovu pronicljivu procenu u političkoj psihologiji, zašto bi neko verovao da je porez bolji od veće cene? Tačno je da je inflacija oblik oporezivanja, u kojem vlada i drugi rani usvojitelji novog novca mogu da eksproprišu članove javnosti čiji prihodi kasnije rastu u procesu inflacije. Ali, barem sa inflacijom, ljudi i dalje ubiraju neke od koristi razmene. Ako cena hleba poraste na 10 dolara po vekni, to je nesrećno, ali barem i dalje možete da jedete hleb. Ali ako porezi porastu, vaš novac se ekspropriše u korist političara i birokrata, a vi ostajete bez ikakve usluge ili koristi. Jedini rezultat je da se novac proizvođača konfiskuje u korist birokratije koja dodaje uvredu šteti koristeći deo tog konfiskovanog novca za manipulaciju javnošću.
Ne, jedini razuman lek za deficite je jednostavan, ali gotovo nepomenut: smanjenje federalnog budžeta. Kako i gde? Bilo gde i svuda.
Mit 4: Svaki put kada Fed smanji ponudu novca, kamatne stope rastu (ili padaju); svaki put kada Fed proširi ponudu novca, kamatne stope rastu (ili padaju).
Finansijska štampa sada dovoljno zna o ekonomiji da prati nedeljne podatke o ponudi novca poput jastrebova; ali oni neizbežno tumače ove brojke na haotičan način. Ako se ponuda novca poveća, to se tumači kao smanjenje kamatnih stopa i inflacije; takođe se tumači, često u istom članku, kao povećanje kamatnih stopa. I obrnuto. Ako Fed smanji rast novca, to se tumači i kao povećanje kamatnih stopa i kao smanjenje kamatnih stopa. Ponekad se čini da sve akcije Feda, koliko god bile kontradiktorne, moraju rezultirati povećanjem kamatnih stopa. Očigledno je da ovde nešto nije u redu.
Problem je u tome što, kao i u slučaju nivoa cena, postoji nekoliko uzročnih faktora koji utiču na kamatne stope u različitim pravcima. Ako Fed širi ponudu novca, to čini generisanjem većih bankarskih rezervi i time širenjem ponude bankarskih kredita i bankarskih depozita. Širenje kredita nužno znači povećanu ponudu na tržištu kredita i samim tim snižavanje cene kredita, tj. kamatne stope. S druge strane, ako Fed ograniči ponudu kredita i rast ponude novca, to znači da se ponuda na tržištu kredita smanjuje, a to bi trebalo da znači povećanje kamatnih stopa.
Upravo se to dešava u prvoj ili drugoj deceniji hronične inflacije. Ekspanzija FED-a smanjuje kamatne stope; zaoštravanje FED-a ih povećava. Ali nakon ovog perioda, javnost i tržište počinju da razumeju šta se dešava. Počinju da shvataju da je inflacija hronična zbog sistemskog širenja novčane mase. Kada shvate ovu životnu činjenicu, shvatiće i da inflacija uništava poverioca u korist dužnika. Dakle, ako neko odobri zajam po ceni od pet procenata na godinu dana, a za tu godinu postoji inflacija od sedam procenata, poverilac gubi, a ne dobija. Gubi dva procenta, jer se vraća u dolarima, koji sada vrede sedam procenata manje u smislu kupovne moći. Shodno tome, dužnik dobija od inflacije. Kako poverioci počinju da shvataju, oni stavljaju inflacionu premiju na kamatnu stopu, a dužnici će biti spremni da je plate. Dakle, na dugi rok, sve što povećava inflaciona očekivanja povećaće inflacione premije na kamatne stope; a sve što smanjuje ta očekivanja smanjiće te premije. Stoga će zaoštravanje FED-a sada težiti smanjenju inflacionih očekivanja i smanjenju kamatnih stopa; Ekspanzija FED-a će ponovo stimulisati ova očekivanja i povećati ih. Na delu su dva suprotna uzročna lanca. Dakle, ekspanzija ili kontrakcija FED-a može ili povećati ili smanjiti kamatne stope, u zavisnosti od toga koji je uzročni lanac jači.
Koji će biti jači? Nema načina da se to sa sigurnošću zna. U ranim decenijama inflacije nema premije inflacije; u kasnijim decenijama, kao što je ona u kojoj se sada nalazimo, postoji. Relativna snaga i vreme reakcije zavise od subjektivnih očekivanja javnosti i ne mogu se sa sigurnošću predvideti. I to je jedan od razloga zašto se ekonomske prognoze nikada ne mogu praviti sa sigurnošću.
Mit 5: Ekonomisti, koristeći grafikone ili brze kompjuterske modele, mogu tačno predvideti budućnost.
Problem prognoziranja kamatnih stopa ilustruje zamke prognoziranja uopšte. Ljudi su kontrastne ličnosti čije se ponašanje, hvala Bogu, ne može precizno predvideti unapred. Njihove vrednosti, ideje, očekivanja i znanje se stalno menjaju, i menjaju se na nepredvidive načine. Koji je ekonomista, na primer, mogao da predvidi (ili predvidi) pomamu za „kupusnim bebama“ tokom božićne sezone 1983. godine? Svaka ekonomska količina, svaka cena, kupovina ili brojka prihoda je oličenje hiljada, čak i miliona, nepredvidivih izbora pojedinaca.
Mnogo studija, formalnih i neformalnih, sprovedeno je o prognoziranju ekonomista, a rezultati su konstantno bili katastrofalni. Prognozeri se često žale da mogu dovoljno dobro da rade sve dok se trenutni trendovi nastavljaju; ono što im je teško jeste da primete promene u trendu. Ali naravno, ne postoji trik u ekstrapolaciji trenutnih trendova u blisku budućnost. Za to vam nisu potrebni sofisticirani kompjuterski modeli; to možete učiniti bolje i mnogo jeftinije koristeći lenjir. Pravi trik je tačno predvideti kada i kako će se trendovi promeniti, a prognozeri su bili poznati po tome što su loši u tome. Nijedan ekonomista nije predvideo dubinu depresije 1981-82. godine, a nijedan nije predvideo snagu buma 1983. godine.
Sledeći put kada se zanesete žargonom ili očiglednom stručnošću ekonomskog prognozera, postavite sebi ovo pitanje: Ako on zaista može tako dobro da predvidi budućnost, zašto gubi vreme objavljujući biltene ili konsultujući kada sam može da zaradi trilione dolara na berzama i robnim tržištima?
Mit 6: Postoji kompromis između nezaposlenosti i inflacije.
Svaki put kada neko pozove vladu da odustane od svoje inflatorne politike, etablirani ekonomisti i političari upozoravaju da rezultat može biti samo teška nezaposlenost. Stoga smo zarobljeni u igranju inflacije protiv visoke nezaposlenosti i uvereni smo da stoga moramo prihvatiti nešto od oba.
Ova doktrina je rezervni stav za kejnzijance. U početku, kejnzijanci su nam obećali da će nam manipulisanjem i finim podešavanjem deficita i državne potrošnje doneti trajni prosperitet i punu zaposlenost bez inflacije. Zatim, kada je inflacija postala hronična i rastuća, promenili su svoju melodiju da bi upozorili na navodni kompromis, da bi oslabili svaki mogući pritisak na vladu da zaustavi inflatorno stvaranje novog novca.
Kompromisna doktrina zasniva se na navodnoj „Filipsovoj krivoj“, krivoj koju je pre mnogo godina izumeo britanski ekonomista A. V. Filips. Filips je povezao rastuće stope plata sa nezaposlenošću i tvrdio da se to dvoje kreće obrnuto: što je veći porast stopa plata, to je nezaposlenost niža. Na prvi pogled, ovo je čudna doktrina, jer protivreči logičkoj teoriji zdravog razuma. Teorija nam govori da što su veće stope plata, veća je nezaposlenost i obrnuto. Ako bi svi sutra otišli kod svog poslodavca i insistirali na dvostrukoj ili trostrukoj stopi plata, mnogi od nas bi odmah ostali bez posla. Pa ipak, ovaj bizarni nalaz je kejnzijanski ekonomski establišment prihvatio kao jevanđelje.
Do sada bi trebalo da bude jasno da ovaj statistički nalaz krši činjenice kao i logičku teoriju. Jer tokom 1950-ih, inflacija je bila samo oko jedan do dva procenta godišnje, a nezaposlenost se kretala oko tri ili četiri procenta, dok se kasnije nezaposlenost kretala između osam i 11%, a inflacija između pet i 13%. Ukratko, tokom protekle dve ili tri decenije, i inflacija i nezaposlenost su naglo i ozbiljno porasle. Ako ništa drugo, imali smo obrnutu Filipsovu krivu. Nije bilo ničega osim kompromisa između inflacije i nezaposlenosti.
Ali ideolozi retko popuštaju pred činjenicama, čak i kada stalno tvrde da „testiraju“ svoje teorije činjenicama. Da bi sačuvali koncept, jednostavno su zaključili da je Filipsova kriva i dalje kompromis između inflacije i nezaposlenosti, osim što se kriva neobjašnjivo „pomerila“ ka novom skupu navodnih kompromisa. Sa ovakvim razmišljanjem, naravno, niko nikada ne bi mogao da ospori nijednu teoriju.
U stvari, trenutna inflacija, čak i ako smanjuje nezaposlenost na kraći rok tako što povećava cene ispred rasta plata (čime se smanjuju realne stope plata), samo će stvoriti veću nezaposlenost na duži rok. Na kraju, stope plata sustižu inflaciju, a inflacija neizbežno donosi recesiju i nezaposlenost. Nakon više od dve decenije inflacije, sada živimo u tom „dugoročnom periodu“.
Mit 7: Deflacija – pad cena – je nezamisliva i izazvala bi katastrofalnu depresiju.
Javno pamćenje je kratko. Zaboravljamo da su, od početka industrijske revolucije sredinom 18. veka do početka Drugog svetskog rata, cene uglavnom padale, iz godine u godinu. To je zato što je kontinuirano povećanje produktivnosti i proizvodnje dobara koje generišu slobodna tržišta uzrokovalo pad cena. Međutim, nije bilo depresije, jer su troškovi padali zajedno sa prodajnim cenama. Tipično, stope plata su ostajale konstantne dok su troškovi života padali, tako da su „realne“ plate, ili životni standard svih, stalno rasle.
Praktično jedino vreme kada su cene rasle tokom ta dva veka bilo je tokom ratnih perioda (Rat 1812. godine, Građanski rat, Prvi svetski rat), kada su zaraćene vlade toliko naduvale novčanu masu da bi platile rat da je to više nego nadoknadilo kontinuirani porast produktivnosti.
Možemo videti kako funkcioniše kapitalizam slobodnog tržišta, neopterećen inflacijom vlade ili centralne banke, posmatrajući šta se u poslednjih nekoliko godina dogodilo sa cenama računara. Čak je i jednostavan računar nekada bio ogroman i koštao milione dolara. Sada, u izuzetnom povećanju produktivnosti izazvanom revolucijom mikročipova, cena računara pada čak i dok ovo pišem. Kompjuterske kompanije su uspešne uprkos padu cena jer im troškovi padaju, a produktivnost raste. U stvari, ovi padovi troškova i cena omogućili su im da iskoriste dinamičan rast masovnog tržišta karakterističan za kapitalizam slobodnog tržišta. „Deflacija“ nije donela katastrofu ovoj industriji.
Isto važi i za druge industrije sa visokim rastom, kao što su elektronski kalkulatori, plastika, televizori i video rekorderi. Deflacija, daleko od toga da donosi katastrofu, obeležje je zdravog i dinamičnog ekonomskog rasta.
Mit 8: Najbolji porez je „ravni“ porez na dohodak, proporcionalan prihodu u svim oblastima, bez izuzeća ili odbitaka.
Zagovornici ravnog poreza obično dodaju da bi ukidanje takvih izuzeća omogućilo saveznoj vladi da značajno smanji trenutnu poresku stopu.
Ali ovo gledište pretpostavlja, pre svega, da su trenutni odbici od poreza na dohodak nemoralne subvencije ili „rupe u zakonu“ koje treba zatvoriti u korist svih. Odbitak ili izuzeće je „rupa u zakonu“ samo ako pretpostavimo da vlada poseduje 100% svačijeg prihoda i da je dozvoljavanje da deo tog prihoda ostane neoporezovan iritantna „rupa u zakonu“. Dozvoljavanje nekome da zadrži deo svog prihoda nije ni rupa u zakonu ni subvencija. Smanjenje ukupnih poreza ukidanjem odbitaka za medicinsku negu, plaćanje kamata ili neosigurane gubitke jednostavno je smanjenje poreza jedne grupe ljudi (onih sa malo kamata za plaćanje, ili medicinskih troškova, ili neosiguranih gubitaka) na račun njihovog povećanja za one koji su imali takve troškove.
Štaviše, ne postoji garancija ili verovatnoća da će, kada se izuzeća i odbici uklone, vlada zadržati svoju poresku stopu na nižem nivou. Posmatrajući postupke vlada, prošlih i sadašnjih, postoji svaki razlog da se pretpostavi da bi vlada uzela više našeg novca ako bi podigla poresku stopu (barem) na stari nivo, sa posledičnim većim ukupnim odlivom od proizvođača ka birokratiji.
Pretpostavlja se da bi poreski sistem trebalo da bude otprilike analogan sistemu određivanja cena ili prihoda na tržištu. Ali tržišno određivanje cena nije proporcionalno prihodima. Bio bi to čudan svet, na primer, kada bi Rokfeler bio primoran da plati 1.000 dolara za veknu hleba - to jest, plaćanje srazmerno njegovim prihodima u odnosu na prosečnog čoveka. To bi značilo svet u kome bi se jednakost prihoda sprovodila na posebno bizaran i neefikasan način. Ako bi se porez naplaćivao kao tržišna cena, bio bi jednak svakom „kupcu“, a ne proporcionalan prihodima svakog kupca.
Mit 9: Smanjenje poreza na dohodak koristi svima; ne samo poreskim obveznicima, već i vladi, jer će se poreski prihodi povećati kada se stopa smanji.
Ovo je takozvana „Laferova kriva“, koju je uspostavio kalifornijski ekonomista Artur Lafer. Uvedena je kao sredstvo da se političarima omogući da zaobiđu kvadraturu kruga; da se zalažu za smanjenje poreza, održavajući potrošnju na trenutnom nivou i istovremeno uravnotežujući budžet. Na taj način, javnost bi uživala u nižim porezima, bila bi zadovoljna uravnoteženim budžetom i dalje bi dobijala isti nivo subvencija od vlade.
Tačno je da ako su poreske stope 99%, a zatim padnu na 95%, poreski prihodi će se povećati. Ali nema razloga da se pretpostave takve jednostavne veze u bilo kom drugom trenutku. U stvari, ovaj odnos mnogo bolje funkcioniše za lokalni akciz nego za nacionalni porez na dohodak. Pre nekoliko godina, vlada Distrikta Kolumbija odlučila je da ostvari neke prihode naglim povećanjem poreza na benzin u Distriktu. Ali onda bi vozači mogli jednostavno da pređu granicu u Virdžiniju ili Merilend i napune gorivo po mnogo nižoj ceni. Prihodi od poreza na benzin u Vašingtonu su pali, i na veliku žalost i zbunjenost vašingtonskih birokrata, morali su da ukinu porez.
Ali to se verovatno neće desiti sa porezom na dohodak. Ljudi neće prestati da rade ili napustiti zemlju zbog relativno malog povećanja poreza, niti će učiniti obrnuto zbog smanjenja poreza.
Postoje i neki drugi problemi sa Laferovom krivom. Vreme potrebno da Laferov efekat deluje nikada nije određeno. Ali što je još važnije: Lafer pretpostavlja da svi želimo da maksimiziramo poreske prihode za vladu. Ako smo – veliko ako – zaista u gornjoj polovini Laferove krive, onda bismo svi trebali da postavimo poreske stope na tu „optimalnu“ tačku. Ali zašto? Zašto bi cilj svakog od nas trebalo da bude maksimiziranje državnih prihoda? Ukratko, maksimalno povećanje udela privatne proizvodnje koji se uliva u državne aktivnosti? Mislim da bismo bili više zainteresovani za minimiziranje državnih prihoda povećanjem poreskih stopa daleko, daleko ispod onoga što bi mogao biti Laferov optimum.
Mit 10: Uvoz iz zemalja gde je radna snaga jeftina uzrokuje nezaposlenost u Sjedinjenim Državama.
Jedan od mnogih problema sa ovom doktrinom jeste to što ignoriše pitanje: zašto su plate niske u stranoj zemlji, a visoke u Sjedinjenim Državama? Počinje sa ovim stopama plata kao krajnjom datošću i ne bavi se pitanjem zašto su one takve kakve jesu. U osnovi, one su visoke u Sjedinjenim Državama zato što je produktivnost rada visoka - zato što radnici ovde imaju pomoć velikih količina tehnološki napredne kapitalne opreme. Stope plata su niske u mnogim stranim zemljama zato što je kapitalna oprema mala i tehnološki primitivna. Bez pomoći velikih količina kapitala, produktivnost radnika je daleko niža nego u Sjedinjenim Državama. Stope plata u svakoj zemlji određene su produktivnošću radnika u toj zemlji. Stoga, visoke plate u Sjedinjenim Državama nisu stalna pretnja američkom prosperitetu; one su rezultat tog prosperiteta.
Ali šta je sa određenim industrijama u Sjedinjenim Državama koje se glasno i hronično žale na „nelojalnu“ konkurenciju proizvoda iz zemalja sa niskim platama? Ovde moramo shvatiti da su plate u svakoj zemlji međusobno povezane od jedne industrije, zanimanja i regiona do drugog. Svi radnici se međusobno takmiče, i ako su plate u industriji A daleko niže nego u drugim industrijama, radnici – predvođeni mladim radnicima koji započinju karijeru – napustili bi ili odbili da uđu u industriju A i prešli bi u druge firme ili industrije gde je stopa plata viša.
Stoga su plate u industrijama koje se žale visoke jer su sve industrije u Sjedinjenim Državama ponudile visoke cene. Ako čelična ili tekstilna industrija u Sjedinjenim Državama teško konkuriše svojim kolegama u inostranstvu, to nije zato što strane firme plaćaju niske plate, već zato što su druge američke industrije podigle američke stope plata toliko visoko da čelična i tekstilna industrija ne mogu sebi da priušte plaćanje. Ukratko, ono što se zapravo dešava jeste da čelična, tekstilna i druge slične firme neefikasno koriste radnu snagu u poređenju sa drugim američkim industrijama. Tarife ili uvozne kvote koje održavaju neefikasne firme ili industrije u radu štete svima, u svakoj zemlji, koji nisu u toj industriji. One štete svim američkim potrošačima održavanjem visokih cena, smanjenjem kvaliteta i konkurencije i iskrivljavanjem proizvodnje. Tarifna ili uvozna kvota je ekvivalentna kidanju železnice ili uništavanju avio-kompanije jer je njena svrha da veštački poskuplji međunarodni transport.
Tarife i uvozne kvote takođe štete drugim, efikasnim američkim industrijama vezujući resurse koji bi inače bili preusmereni na efikasnije namene. I, na duži rok, tarife i kvote, kao i svaka vrsta monopolske privilegije koju dodeljuje vlada, nisu blagodet čak ni za firme koje su zaštićene i subvencionisane. Jer, kao što smo videli u slučajevima železnica i avio-kompanija, industrije koje uživaju vladin monopol (bilo kroz tarife ili regulaciju) na kraju postaju toliko neefikasne da ionako gube novac i mogu samo da traže sve više i više finansijskih pomoći, za sve veće privilegovano sklonište od slobodne konkurencije.
Jedan od mnogih problema sa ovom doktrinom jeste to što ignoriše pitanje: zašto su plate niske u stranoj zemlji, a visoke u Sjedinjenim Državama? Počinje sa ovim stopama plata kao datostima i ne bavi se pitanjem zašto su takve.
Izvor
Коментари
Постави коментар