Nije često privilegija recenzirati knjigu monumentalnog značaja, istinski značajan „prodor“ od opskurantizma do istorijskog znanja i uvida. Ali takva knjiga je veličanstveno delo A.DŽ.P. Tejlora, „Poreklo Drugog svetskog rata“ (London: Hamiš Hamilton, 1961 - sada Njujork: Ateneum, 1962).
Kao što Tejlor ističe i objašnjava na početku ove knjige, revizionizam Drugog svetskog rata, u svim zemljama sveta, praktično nije postojao. U Sjedinjenim Državama, revizionizam Perl Harbora je daleko napredovao i izgradio uspešan korpus istorijske literature, tako da su njegovi protivnici morali da se povlače jedan za drugim. Ali, u potpunoj suprotnosti sa situacijom posle Prvog svetskog rata, poreklo „rata 1939. u Evropi bila su zaključana vrata“, i istorijska struka, kao i šira javnost i zvanično mnjenje, u svim uključenim zemljama, čvrsto i uporno se držala gotovo istih stavova koji su zastupani na vrhuncu samog sukoba. Iako je došlo do značajne promene u ratno vremenskom stavu da je cela Nemačka kriva i da je zauvek kriva za rat, nije bilo promene u ratno vremenskom stavu o Hitleru i njegovoj administraciji, i navodno jedinoj krivici koju su oni snosili. Stepen zagušljive atmosfere ukazuje se automatskim sramotom, šokom i sramotom koje svako odstupanje od ove propagandne linije izaziva ako se iznese usmeno ili štampano. Svaki privid sumnje u zvaničnu liniju da je (a) Hitler bio odlučan da osvoji svet i (b) jedini način da se suoči sa situacijom bio je da se zauzme „čvrst“ stav i da se on zaustavi automatski se optužuje da je „pro-Hitlerov“ ili „pro-nacistički“. Na isti način, „istorijsko zamračenje“ deluje i danas u Hladnom ratu; svaki nagoveštaj da Sovjetski Savez nije bio isključivo odgovoran za Hladni rat dočekuje se optužbama da je „prokomunistički“ ili „blag prema komunizmu“. Svemu tome neizmerno pomaže stari propagandni trik poistovećivanja unutrašnje politike zemlje sa njenom spoljnom politikom; prikazati domaću politiku vlade kao dovoljno zlu (npr. Hitler, komunizam), a neznalice i površni će se automatski složiti da ta zla vlada mora biti kriva, i jedinstveno kriva, za sve ratove ili pretnje ratom koje mogu nastati, i da će obrnuto, „dobre“ Sjedinjene Države (ili Britanija ili Francuska) biti jedinstveno nevine i vrlinske. U Sjedinjenim Državama, čak je i revizionizam Perl Harbora mogao da se bori samo protiv teških i ugnjetačkih izgleda, a njegove šampione je establišment mogao da otpiše ili kao „obične novinare“ (Morgenstern, Čemberlin) ili kao bivše izolacioniste i protivnike ulaska SAD u rat (Barns, Tansil, itd.) - iako ovo teško da je bila diskvalifikacija za najentuzijastičnije pohvale koje su se upućivale otpadničkim bivšim izolacionistima poput Langera. Komager i dr. Ja, revizionizam Perl Harbora, nije se suočio sa poteškoćama u poređenju sa Hitlerovim i nemačkim revizionizmom - jer je ratni emotivizam koji se ovde i u inostranstvu podigao protiv Japana bio ništa u poređenju sa mahnitošću koja se podigla protiv Nemačke i protiv Hitlera. Ovde je ratom rođena propagandna mahnitost zamračenja bila gotovo potpuna.
U ovu mijazmu ušao je, gotovo poput čudesnog deus ex machina, široko poznati oksfordski profesor, A. DŽ. P. Tejlor. Šok ovde je posebno značajan i izvanredan jer se Tejlor, čak i među svojim kolegama istoričarima establišmenta, odlikovao otrovnošću i širinom svoje germanofobije, koju je primenjivao na skoro svaki evropski rat osim na Drugog svetskog rata. A sada, nakon što su ga „momci za zatamnjenje“ široko proglasili velikim istoričarem, profesor Tejlor nije samo radikalno promenio mišljenje, već ga je promenio i objavio prvi pravi revizionistički rad o 1939. godini. Lični napadi na Tejlora su, predvidljivo, bili brojni, žestoki i žestoki. Ali važno je da je Tejlor bio previše istaknut da bi se ignorisao, i stoga se njegova knjiga čita, i biće čitana, i označava prvi veliki revizionistički proboj oko 1939. godine. To je inspirativna lekcija, ova priča, jer pokazuje da bez obzira koliko je žestoko i odlučno potiskivanje istine, istina će izaći na videlo, da će je odnekud hrabri i nezavisni intelektualci i naučnici zgrabiti i objaviti svetu. I to će se čuti. Zašto je došlo do promene u Tejlorovoj ukupnoj orijentaciji i pristupu Nemačkoj? Bilo je mnogo zajedljivih ličnih kleveta (npr. od Trevora-Ropera i Rouza), i sugerisano je da je sve ovo...zabavna igra za buržoaskog šefa. Ništa od ovoga ne vredi komentarisati. Ali jedna recenzija koja se može pomenuti, i jedna od najzlobnijih, bila je od prof. Stivena Tonsora u časopisu National Review. Tonsor je, jedva pominjući sadržaj, histerično optužio da je sve ovo „prezentistički“ traktat, uopšte ne o Hitleru, već u interesu „umirivanja“ Sovjetske Rusije. Ali ako je to bio razlog za Tejlorovu promenu, onda bi se on promenio davno, na početku Hladnog rata. Međutim, tek 1958. godine, prof. Tejlor je, u svojoj knjizi „Troublemakers: Disent Over Foreign Policy, 1792–1939“ (Indiana University Press, 1958), hvaleći sve pro-mirovne disidente iz spoljne politike u modernoj britanskoj istoriji, takođe hvalio pro-ratne disidente iz politike smirivanja krajem 1930-ih. Čak i 1958. godine, Tejlor se čvrsto držao svoje germanofobične linije (knjiga je, inače, posvećena istaknutom germanofobu, Alanu Buloku). Stoga, „prezentistička“ politika prema Rusiji teško da je mogla biti motiv. Ne, postoji samo jedno objašnjenje. A. J. P. Tejlor je počeo da istražuje dokumente i dok je to činio, počeo je da shvata istinu. Moć istine i njegovo smelo prepoznavanje istine zbrisali su sve njegove sopstvene pristrasnosti i predrasude, a on je zatim preduzeo izuzetno hrabar korak usudivši se da svetu objavi ova izuzetno važna otkrića. Uprkos oluji kleveta, Tejlor je već ostavio značajan utisak; Prestižni i veoma poštovani Istorijski književni klub izabrao je Tejlorovu knjigu kao jednu od svojih knjiga meseca, a u vestima Istorijskog književnog kluba, Tejlorova knjiga je dobila neverovatno povoljnu kritiku ni od koga drugog do od Voltera Milisa, bivšeg vođe „brigade za zatamnjenje“ (Milis nije razumeo sve implikacije Tejlorovih nalaza, ali ovo je svakako odličan početak).
Tejlorova centralna tema je jednostavno sledeća: Nemačka i Hitler nisu bili jedini krivi za početak Drugog svetskog rata (zapravo, gotovo da nisu bili krivi); Hitler nije bio odlučan da osvoji svet, za šta je naoružao Nemačku do zuba i konstruisao „raspored“. Hitler, ukratko, (u spoljnim poslovima) nije bio pojedinačno zlo čudovište ili demon, koji bi nastavio đavolski da proždire zemlje dok ga ne zaustavi superiorna sila. Hitler je bio racionalan nemački državnik, koji je - sa značajnim intuitivnim uvidom - sledio tradicionalnu, post-versajsku nemačku politiku (kojoj bismo mogli dodati naznake želje za širenjem na istok u napadu na boljševizam). Ali u osnovi, Hitler nema „generalni plan“; on je bio Nemac sa namerom, kao i svi Nemci, da revidira nepodnošljivi i glupi Versajski diktat, i da to učini mirnim sredstvima i u saradnji sa Britancima i Francuzima. Jedno je sigurno: Hitler nije imao planove, nikakve planove, čak ni nejasne naznake, da se širi na zapad protiv Britanije i Francuske (a kamoli Sjedinjenih Država). Hitler se divio Britanskoj imperiji i želeo je da sarađuje sa njom. Hitler je to uradio ne samo sa uviđanjem, već i sa strpljenjem, kao što Tejlor odlično pokazuje; legenda (koju smo možda svi prihvatili u većoj ili manjoj meri) je da je krajem 1930-ih Hitler mukotrpno stvarao jednu evropsku krizu za drugom, gladno napredujući od jedne pobede do druge; u stvari, krize su nastajale prirodno, razvijale su se iz spoljašnjih uslova (uglavnom iz kolapsa inherentno nestabilnih uslova koje je nametnuo Versajski diktator) i iz drugih, a Hitler je strpljivo čekao ishod kako bi ga iskoristio u svoju i nemačku korist.
Evropska tragedija je bila u tome što je većina Britanaca, Francuza (kada njihova veličina nije bila u pitanju), kao i svetskog javnog mnjenja, generalno priznala da su Nemci moralno u pravu, da Versajski ugovor zaslužuje radikalnu reviziju (npr. skraćivanje, a zatim i zabranjeni Anšlus Austrije; geografski abortus pod češkom despotijom koji se nazivao „čehoslovačkom demokratijom“; poljska tiranija nad Nemcima u Koridoru i Gdanjsku, a da ne pominjemo Gornju Šleziju itd.). Budući moralno i generalno shvaćen kao takav, Versajski ugovor je takođe bio unapred osuđen na propast, jer su pateći narodi stalno zahtevali reparacije. Tejlor ističe da je velika zasluga neopevanog Remzija Makdonalda što je to shvatio i postavio liniju „pomirenja“ za Britaniju do 1939. godine. Tragedija Evrope je bila u tome što, nakon što je ovo prepoznato kao ispravna politika (racionalna politika, najmoralnija i najsvrsishodnija u isto vreme), nije sprovedeno što je brže i odlučnije moguće. Britanija je oklevala; i nisu svi britanski državnici imali uvida da odobre „ustupak“ kakav su demonstrirali Makdonald, Stenli Boldvin ili ser Džon Sajmon. Lokarno, nevoljni kraj reparacija itd., bili su koraci koji su preduzeti oklevajući, nesigurno i sporo. Da je popust uporno sprovođen do kraja 1920. godine, Hitler možda nikada ne bi došao na vlast. Dakle, tragedija Evrope bila je sledeća: Britanija (vođa anglo-francuske koalicije) shvatila je da je ustupak jedina racionalna politika, ali, budući da je zemlja „na vrhu“, pobednik u Versaju nad poraženom Nemačkom, neoprostivo je oklevala i odlagala u njegovom sprovođenju. Kao rezultat toga, Hitler je bio primoran da se hvali i preti, ili da izgleda kao da to čini, kako bi dobio ustupke koje je Britanija trebalo da učini deceniju ranije. Kao rezultat toga, kako se svaka „kriza“ razvijala krajem 1930-ih, činilo se - čak i Čemberlenu i Britancima - da Hitler korak po korak, okrutnim pretnjama, iznuđuje ustupke od nevoljne i uplašene Britanije i Francuske. Hitler je bio osuđen u očima Evrope i sveta, iako je bio apsolutno u pravu, a sve zato što su Britanci odbili da se brzo i usko fokusiraju na postizanje svog cilja racionalnog smirivanja.
Tejlorova istorija raznih kriza je fascinantna; s jedne strane, ona pokazuje da je, zbog ovog oklevanja, Hitlerova politika, zapravo razumna, umerena i pasivna (pa čak i pacifistička), takođe delovala ratoborno i agresivno zbog gotovo potpuno iracionalnih i iznenadnih odluka dotičnih naroda (Austrijanaca, Čeha i Poljaka) da budu čvrste, da zauzmu „čvrst stav“ protiv takozvanog „agresora“. Iznova i iznova, ove zemlje su bile gotovo potpuno uništene sopstvenom iracionalnom „čvrstinom“ i odlukama da „ostanu čvrste“. U svom osvrtu na Jakobsonov značajan rad o rusko-finskom ratu (Rotbard Rešu, 21. mart 1962), ukazao sam da je Finska skoro sama sebe uništila svojom iracionalno „čvrstom“ politikom protiv umerenih i razumnih zahteva Sovjetske Rusije (a kasnije je spasena hrabrim „pacifikujućim“ postupcima predsednika Pasikivija, autora izuzetno uspešne „Pasikivijeve linije“ za mir i mirnu koegzistenciju). Slična priča se dogodila i sa Hitlerom.
Prvo uzmimo za primjer „herojsku malu Austriju“, čiji je kancelar Schuschnigg navodno bio „prisiljen“ na pokornost od strane Hitlera, i gdje su Hitlerove trupe „izvršile invaziju“ na zemlju. Austrija je možda najuočljivije stradala od Prvog svjetskog rata i Versajskog sporazuma. Lišena većeg dijela svoje teritorije, našla se u svijetu fluktuirajućih valuta, carina i deviznih kontrola, teško da je bila održiv ekonomski entitet. Po prvi put svedena na to da bude isključivo njemačka, i sasvim je razumljivo da se razvio snažan pokret za Anschluss s Njemačkom. Ali uslovi u Austriji bili su problematični, jer je Austrijom, 1930-ih , upravljala fašistička diktatura na čelu s Dollfussom , a zatim Schuschniggom ; austrijski nacisti, koji su favorizirali Anschluss , bili su prisiljeni pokušati pobune jer je demokratski put do vlasti bio onemogućen. Taylor, usput rečeno, ističe vrlo važnu činjenicu: da nacisti u Austriji, Sudetima , Gdanjsku itd. nisu bili , kako se oduvijek smatralo, samo "marionete" Hitlera, podložne njegovim naređenjima. (Ista greška je napravljena u vezi s domaćim komunističkim partijama podložnim "naređenjima iz Moskve"; u slučaju nacista, greška je bila još veća. To su bili ideološki pokreti, koje je Hitler, naravno, divio i čak bio pod njegovim utjecajem, ali ih on nije mogao "kontrolirati". Zaista, većinu vremena Hitler je pokušavao - često bezuspješno - obuzdati ove domaće nacističke pokrete od pobune, stvaranja problema itd., toliko daleko od toga da su bili samo Hitlerove marionetske tvorevine.
Zauzvrat, domaći nacisti su se bezuspešno pobunili 1934. godine i bili su uglavnom nemirni. Šušnig je stoga bio srećan da zaključi Džentlmenski sporazum sa Nemačkom u julu 1936. godine, u kojem je priznao Austriju kao „nemačku državu“ i pristao da primi naciste kao članove svoje vlade. Zauzvrat, Hitler je priznao austrijski „suverenitet“ i zadovoljno verovao da je Austrija sada neka vrsta vazalne države Nemačke i da će austrijski nacisti postepeno i mirno steći kontrolu nad Austrijom. To je, zaista, bila racionalna stvar za očekivati od takvog sporazuma. Nije se razmatrao nikakav prisilni anšlus ili dramatično marširanje nemačkih trupa.
Međutim, budala Šušnig je stvari video drugačije; praveći tipičnu grešku da su austrijski nacisti u osnovi Hitlerove marionete, pretpostavio je da će njegov mirovni sporazum sa Nemačkom i uključivanje nacista u kabinet značiti kraj svih daljih domaćih nemira od strane austrijskih nacista. To je, kao što sam rekao, bilo potpuno nerealno; Ideološki pokret se ne može „opozvati“ iz daljine, a Tejlor pokazuje da su ekstremni austrijski nacisti prkosili Hitlerovim sugestijama da smanje svoju propagandu. A Šušnig je nerealno pretpostavio da će, kada austrijske nacističke agitacije postanu javne, Hitler „opozvati“ i odbaciti ih (pošto je Šušnig nastavak nemira video kao izdaju Džentlmenskog sporazuma). Tejlor pokazuje da je, suprotno popularnom mišljenju, Šušnig insistirao da predstavi svoje zahteve Hitleru i dobio poziv da se vidi sa Hitlerom u Berhtesgadenu; Hitler, razumljivo nestrpljiv zbog cele stvari, a samim tim i pod pritiskom, insistirao je da Šušnig imenuje nemačkog nacionalistu Zajs-Inkvarta za ministra unutrašnjih poslova i da pristane da koordinira svoju ekonomsku i spoljnu politiku sa Nemačkom, a zauzvrat bi Hitler pristao da odbaci austrijske naciste. Šušnig je dobrovoljno pristao na ovo; ovo je bio samo dalji evolutivni korak od Džentlmenskog sporazuma; Austrija bi, u stvari, postala satelit Nemačke, a zauzvrat bi Šušnig bio pošteđen revolucionarne agitacije od strane austrijskih nacista. Hitler je ispunio svoj deo dogovora vičući na austrijske naciste i insistirajući na evolutivnom, a ne revolucionarnom kursu.
Sve je sada verovatno bilo lepo rešeno; na miran i evolutivan način, dogovoren između Hitlera, Šušniga i umerenijih, evolutivnijih austrijskih nacista. Šta se desilo? Šušnig je, zapravo, odbacio dobrovoljni Berhtesgadenski sporazum od 12. februara 1938. Odjednom, nakon dve godine racionalnog smirivanja, odlučio se za „tvrd“ stav; odlučio je da isprovocira Hitlera dramatičnim objavljivanjem austrijskog plebiscita o austrijskoj nezavisnosti, koji je trebalo da se održi gotovo odmah. Svi su to prepoznali kao izazov Hitleru. Hitler nije video drugu alternativu nego da odgovori vojnom akcijom protiv Austrije. Kada je Šušnig konačno pristao da odloži plebiscit, nakon što je video da mu druge zemlje neće priteći u pomoć, Hitler je sada, razumljivo, odlučio da se Šušnigu ne može verovati i da bi ga Zajs-Inkvart trebalo da zameni. Šušnig se mudro složio i podneo ostavku, ali je onda došlo do još jednog izliva iracionalne „čvrstine“, a predsednik Austrije Miklas je odbio da imenuje Zajs-Inkvarta; Konačno je Hitler krenuo u marš. Nije planirao da maršira; Nije želeo da maršira. Čak i kada je marširao, planirao je samo da obezbedi Zajs-Inkvartovo imenovanje, a zatim da se povuče. Ali veliko uzbuđenje oduševljene austrijske gomile podstaklo je Hitlera da objavi potpuni anšlus, čin koji je odobrila ogromna većina austrijskog naroda.
Da bismo razumeli češku krizu, moramo shvatiti da je Čehoslovačka bila najgrotesknija od svih neuspelih tvorevina Versajskog sistema. Česi, predvođeni idolizovanim Masarikom, uspeli su da prevare Vilsona da su Česi i Slovaci jedno te isto; a onda, naravno, Bohemija mora imati svoje „prirodne granice“, čime je češke Nemce uvukla u „Čehoslovačku“, zemlju despotizma češke manjine nad Slovacima, Nemcima, Ukrajincima itd. Nemci su bili posebno nezadovoljni što su od partnera u Austrougarskom carstvu gurnuti u patnike pod Česima. Anšlus ih je elektrifikovao, a češka kriza je bila u toku. U stvari, samo postojanje „Čehoslovačke“ praktično je vapilo za rasparčavanjem, ali Beneš je odlučio da zauzme veoma „čvrst“ stav, čvrsto se suprotstavi Hitlerovim „blefovima“ i natera ga da odustane tako što će ubediti Francusku i Veliku Britaniju da priteknu Benešu u pomoć. Beneš je namerno isprovocirao sudetske Nemce da zahtevaju prenos pod Nemačku, a ne samo autonomiju, kako bi pridobio Francuze i Britance na svoju stranu. Nažalost, Britanci i Francuzi su ponovo odlagali pomirenje; Francuzi su i dalje bili zbunjeni svojim iracionalnim sistemom saveza sa istočnoevropskim zemljama koje nisu mogli fizički da podrže. Još jednom, odlaganje je bilo toliko dugo da je izgledalo kao da Britanci popuštaju nemačkom pritisku - kada su Britanci najviše želeli racionalno rešenje - a Čemberlen je dozvolio da bude uvučen u garantovanje ostatka čeških granica.
Minhen, kako Tejlor smelo i pronicljivo izjavljuje, „bio je trijumf svega što je bilo najbolje i najprosvećenije u britanskom životu; trijumf onih koji su propovedali jednaku pravdu među narodima; trijumf onih koji su hrabro osudili okrutnost i kratkovidost Versajskog sporazuma.“ Da, ali jedna ključna stvar nije bila u redu sa Minhenom, kako Tejlor ističe: ne da je to bilo smirivanje, već da smirivanje nije sprovedeno dovoljno brzo, željno ili temeljno. Zapad je uvek ostavljao utisak da su ustupci napravljeni iz straha od Hitlera, a ne iz želje za pravdom; uvek su postojala samo delimična, ne temeljna rešenja, tako da je rak nerešenih problema ostao u centralnoj Evropi. Svakoj informisanoj osobi trebalo je da bude jasno da je, kada se sudetski Nemci ponovo ujedine sa svojom nemačkom braćom, Čehoslovačka gotova; britansko-francuska garancija za ostatak Čehoslovačke bila je najgora ludost. Beneš je to video i napustio zemlju, od tada se izjašnjavajući protiv „smirivanja“ iz sigurnog utočišta. Poljaci su se kretali ka Cešinu; Mađari, gorko ogorčeni zbog Versajskog Trijanonskog sporazuma, angažovali su se. Konačno, Slovaci su, sledeći njihov primer, proglasili dugo očekivanu nezavisnost. Česi, ponovo ogorčeni, spremili su se da krenu na Slovačku, nakon čega je Hitler priznao slovačku nezavisnost kako bi je spasao od Čeha i Mađara. Česima je sada ostao njihov zakoniti deo Bohemije; Okružen neprijateljima i suočen sa mađarskom pretnjom, Haha, češki predsednik, ponovo je dobrovoljno zatražio audijenciju kod Hitlera i zamolio Hitlera da usvoji Bohemiju kao protektorat. Pa ipak, svet je ovo ponovo video kao „izdaju“ Minhena, surovost nemačke invazije na plemenitu, malu zemlju itd. Hitler ponovo nije pregovarao o otvorenoj invaziji, već samo o sporom, evolutivnom raspadu Čehoslovačke; događaji su mu ponovo doneli (pre)dramatične dobitke.
Ako je Beneš bio budala što je očekivao da će Britanija i Francuska braniti Čehe do kraja kada to nije bilo ni geografski moguće, isto je još više važilo za Poljaka Jozefa Beka. Poljska je bila još jedna groteskna - ili bolje rečeno naduta - tvorevina Versaja. Vekovima je Poljska bila zarobljena između mlinova dve velike sile u Centralnoj Evropi, Nemačke i Rusije (takođe i Austrougarske, koja je sada „ubijena“ u Versaju). Svakom Poljaku je trebalo da bude jasno da Poljska može da napreduje, zapravo, da postoji kao nezavisna zemlja, samo u savezu sa Nemačkom, Rusijom ili obema. Bilo koji drugi način bio bi fatalan. Ali Prvi svetski rat je imao veoma neobičan rezultat, kako Tejlor pronicljivo ističe na početku svoje knjige; i Nemačka i Rusija su poražene u Istočnoj Evropi; Rusija od Nemačke, a zatim i činjenicom da je Komunistička revolucija izgubila Rusiju dobitke koje bi požnjela savezničkom pobedom. Privremenim porazom obe velike sile, stvoren je prostor za bezbroj nezavisnih zemalja u Istočnoj Evropi; ovo je bio veštački i samo privremeni prostor, ali malo ko je razumeo ovu ključnu činjenicu. Poljska nije bila samo nezavisna, već je stekla dovoljno teritorije da tiraniše veliki broj Nemaca (u Koridoru, Gornjoj Šleziji i Gdanjsku), Ukrajinaca i Belih Rusa. Poljska u savezu sa Nemačkom ili Rusijom mogla je da zadrži svoje nelegalno stečene dobitke; sama Poljska je bila osuđena na propast. Ipak, Bek, iako je u početku bio saveznik sa Nemačkom, odlučio je da deluje nezavisno, kao velika sila, trijumfalno prkoseći i Nemačkoj i Rusiji, zauzimajući odlučno „čvrst“ i čvrst stav protiv svih i svega. I kao direktna posledica toga, Poljska je uništena. Hitlerovi „zahtevi“ prema Poljacima bili su gotovo nepostojeći; kako Tejlor ističe, Vajmarska republika bi prezrela uslove kao izdaju vitalnih nemačkih interesa. Ono što je Hitler najviše želeo bio je „koridor kroz Koridor“ i povratak izrazito nemačkog (i pronemačkog) Gdanjska; zauzvrat bi garantovao ostalo. Poljska je odlučno odbila da se odrekne „jednog centimetra poljske zemlje“ i odbila je čak i da pregovara sa Nemcima do poslednjeg trenutka. Pa ipak, čak i sa anglo-francuskom garancijom, Bek je jasno znao da Britanija i Francuska zapravo ne mogu spasiti Poljsku od napada. Do kraja se oslanjao na one velike fraze svih „tvrdolinijaša“ svuda: X „blefira“; X će popustiti ako se susretne sa čvrstinom, odlučnošću i rešenošću da se ne pomeri ni centimetar. (Baš kao u slučaju Finske i drugih „ludih realista“, kada se izjava tvrdolinijaša „X blefira“ ispostavi kao čista apsurdnost, a X je već napao, „tvrdolinijaš“ kontradiktorno se okreće izreci... da se „ni centimetar svete zemlje“ neće dati, da nema mira dok je neprijatelj na našem tlu itd., što znači potpuno uništenje zemlje od strane njenih „tvrdolinijaša“. To je ono što je Bek uradio Poljskoj.) Kao što Tejlor pokazuje, Hitler prvobitno nije imao ni najmanju nameru da izvrši invaziju ili osvoji Poljsku; umesto toga, Dancig i druga manja rešenja bi bili sklonjeni s puta, a onda bi Poljska bila udoban saveznik, možda za eventualnu invaziju na Sovjetsku Rusiju. Ali Bekova iracionalna upornost je blokirala put.
Prava misterija knjige je Velika Britanija; od toga što je, iako sporo, vodila politiku smirivanja u Minhenu, Britanija se početkom 1939. godine iznenada okrenula usvajanju „čvrste“, kolektivne bezbednosti, „tvrde linije protiv agresije“. Britanija je dala Poljskoj garanciju, garanciju koja se naravno nije mogla poštovati, i nije uspela da primora Poljsku da popusti pred racionalnim zahtevima kao što je to učinila Čehoslovačkoj. Ubeđivanje Poljske da popusti bio bi racionalan zaključak engleske politike smirivanja; to bi konačno značilo kraj Versaja. Umesto toga, Britanija je iznenada postala protiv „agresije“ i gotovo frenetično pokušavala da podrži Poljake. Pitanje je zašto? I evo glavnog mesta u knjizi gde je Tejlorov argument slab i nezadovoljavajući. Jer Tejlor tvrdi da se britanska politika nije mnogo promenila, da je Britanija do samog kraja pogrešno verovala da će Hitler popustiti pred „tvrdim“ pretnjama, a zatim pregovarati, prihvatiti razumne promene u Gdanjsku itd. Britanija, kaže Tejlor, želela je da Hitler pristane da bude „tih“ nakon toga. Ali ovo je bilo poslednje mesto gde je revizija bila potrebna! Ne, čini se jasnim da frenetična i radikalna promena pravca Britanije nije bila samo nespretna, dobronamerna greška; čini se jasnim, čak i iz Tejlorovog izveštaja, da je Britanija namerno promenila svoju politiku prema ratu i bila frenetična u odluci o Poljskoj jer je Poljska bila poslednje mesto gde je Britanija mogla da izazove rat, dok je Hitlera prikazivala kao monstruoznog skrnavitelja malih zemalja.
Bilo je jasno da ako su Britanija i Francuska zaista želele da pomognu Poljskoj, to su mogle da urade, geografski, samo preko Rusije. I tako je počelo udvaranje Sovjetskoj Rusiji, a Rusija je vraćena - od strane Britanaca i Francuza - u centar evropske politike prvi put od Prvog svetskog rata. (Prethodni francusko-sovjetski sporazum je to donekle učinio.) Tejlor ironično ističe da su antihitlerovski istoričari uvek osuđivali Hitlera zbog sklapanja pakta Hitler-Staljin kao preludijuma za pokretanje njegovog osvajačkog rata; i da su osude zapadnih propagandista Hladnog rata sada dodate da bi se osudila i Rusija zbog istog. U stvari, apsurdna je propaganda osuđivati Rusiju, kao što se uvek radi, zbog toga što nije sklopila pakt sa Britanijom i Francuskom, već je umesto toga sklopila pakt sa Nemačkom. Tejlor je odličan u svojoj diskusiji o Paktu i njegovim prethodnicima. Britanija i Francuska su želele da Rusija pristane da pritekne u pomoć Poljskoj ili Rumuniji ako ih Nemačka napadne i zatraži to. Zauzvrat za ovo odricanje od slobode delovanja, Rusija je trebalo da dobije... tačno ništa. Ključ celokupne spoljne politike Sovjetske Rusije, kako Tejlor navodi, bio je strah; strah od napada sa Zapada, strah od ponavljanja „međunarodne kapitalističke“ invazije na Rusiju tokom njenog građanskog rata, koja je skoro uspela da uništi komunistički režim, strah od ideološkog antiboljševizma Hitlera i njegovih saveznika u „antikominternovskom“ paktu, strah od Japana, koji ju je već napadao u Sibiru. Spoljna politika Sovjetske Rusije bila je defanzivna, puna straha i usmerena na bezbednost (mnogo defanzivnija, treba dodati, nego tradicionalna politika cara). U strahu od Hitlera, i razumljivo, Rusija je želela da se pridruži antihitlerovskom savezu, ali samo ako je taj savez čvrst; njen najveći strah bio je da će se pridružiti takvom savezu, a onda - poput Beneša - da će joj Britanija i Francuska ostaviti teret. Rusija je želela dve stvari: mogućnost, u slučaju nemačkog rata, da njene vojske pređu Poljsku i napadnu Nemačku, bez obzira na to da li se Poljska složila ili ne; i mogućnost da interveniše protiv bilo kakvih pronemačkih režima ili baza koje bi mogle biti uspostavljene u baltičkim državama. U oba slučaja, Britanija, trubeći o pravima malih naroda, odbila je da pristane na bilo kakvu takvu slobodnu ruku od Rusije; a, u slučaju Poljske, Poljska je glatko odbila da ima ikakve veze sa ruskim trupama i ruskom garancijom. Poljska bi delovala sama. Uz to rečeno, nikada nije bilo mnogo nade za britansko-ruski savez, a Tejlor ističe da su Britanci uvek bili polovični u pokušaju da ionako formiraju savez.
Hitler je očekivao da će Bek popustiti kao Beneš; ali ovog puta stvari su bile drugačije. (Moramo zapamtiti da je poljska vojska bila znatno inferiornija u odnosu na češku vojsku iz 1938. godine). Hitler je zatim sklopio sopstveni pakt sa Sovjetskom Rusijom; ako bi se obezbedila ruska neutralnost, zaključio je, Britanija bi sigurno odustala od svake poljske garancije – što bi sada bilo ludost – a Britanija i Bek bi poslušali razum. Hitler je ponudio Rusiji pakt o nenapadanju, sa dodatnim zaslađivačem da, šta god da se desi, Nemačka neće napredovati dalje od Kerzonove linije u Poljskoj ili baltičkim državama; konačno, Rusija je postigla priznanje koje nije mogla dobiti od Zapada – vezanog njegovim legalizmom malih sila – sovjetskom Monroovom doktrinom, sferom uticaja, u svojoj zoni bezbednosti istočne Poljske i baltičkih država. Takođe ne treba zaboraviti da Rusija, kao i Nemačka, ostaje „revizionistička“ sila iz Prvog svetskog rata; ovo priznanje njene sfere uticaja bila je ruska revizija Brest-Litovska. I, kako Tejlor ističe, pakt Hitler-Staljin nije bio sporazum o podeli Poljske, kao što je Minhenski sporazum trebalo da podeli Čehoslovačku; To je bio pre međusobni sporazum o neutralnosti i nenapadanju, plus nemački sporazum da ne prodre u sovjetsku sferu uticaja. Poljska nije imala legitimnu žalbu jer je sve što je želela od Sovjetske Rusije bila neutralnost.
Istoričari establišmenta su imali sjajan dan sa paktom Hitler-Staljin, jer je to bio čin oba njihova bauka. Svaka akcija o kojoj su se ova dva diktatora međusobno složili a priori smatra se monstruoznom. I tako je Pakt trebalo da bude zla iskra koja je započela Drugi svetski rat i rastrgla Poljsku. Ali, kako Tejlor pokazuje, i Nemačka i Rusija su ovo smatrale akcijom za mir, što je bilo racionalno i trebalo je da bude. Opasnost od nemačko-ruskog sukoba je izbegnuta; I Hitler i Staljin su verovali da će, sa svakom nadom u rusku podršku Poljskoj, Britanija i Francuska konačno primorati Poljsku da omekša i da će mir biti očuvan. Kako Tejlor dalje kaže, „teško je videti kojim bi drugim putem Sovjetska Rusija mogla da krene“, s obzirom na britansku istrajnost. Mogli bismo da nastavimo; po mom mišljenju, pakt Hitler-Staljin bio je jedno od velikih dela evropskog državništva - sa obe strane - u dvadesetom veku. Nastavila je veliku tradiciju Rapala. Geografske činjenice nalažu da se mir u Istočnoj Evropi može održati samo ako su Nemačka i Rusija u miru, i stoga samo nemačko-ruska politika prijateljstva ili čak saveza može održati mir u tom nemirnom delu sveta.
NSvakako, da su Britanci, Francuzi ili Poljaci bili iole racionalni, pakt Hitler-Staljin je trebalo upravo to da uradi, a Britanci da popuste sa „tvrdim“ stavom. Umesto toga, Britanci i Poljaci su postali još očvrsniji, ako ništa drugo, i očigledno je britansko javno mnjenje sada uživalo u iracionalnoj orgiji ratnohuškačkog ponašanja zarad prodaje kolektivne bezbednosti, „demokratije“ za male nacije i slično. Ovde je Tejlor ponovo previše blag prema spremnosti Britanije da pregovara. Činjenica je da je Hitler, počevši da se čudi iracionalnosti svojih protivnika, počeo da insistira na pregovorima, ali su Poljaci ostali nepokolebljivi do samog kraja. Ali za mene je najjasniji dokaz britanske loše vere u ovom pitanju to što čak i nakon što je Hitler dokazao da je ozbiljan i da ne „blefira“ invazijom na Poljsku, čak ni tada Britanci i Poljaci nisu hteli da pregovaraju; Sada, kao što smo već rekli, isti „ludi realisti“ koji su sve upropastili izjavljujući da neprijatelj „blefira“ i da će popustiti pred čvrstinom, sada su zahtevali da se pregovori ne mogu početi dok se nemačke trupe ne povuku sa svetog poljskog tla. I tako je Poljska nestala, a Drugi svetski rat je počeo. Uzimajući u obzir imbecilnost politike Beneša i Beka; ali Britanci, prema Tejlorovom sopstvenom izveštaju, snose veću odgovornost za izbijanje tog tragičnog rata nego što je on spreman da prizna. Sigurno je ovde bilo više u pitanju od nesposobnosti.
Postoje još dva, pojačavajuća opšta zapažanja od značaja koja su me pogodila zbog ove briljantne knjige. Jedno je pogubnost tipične „tvrdolinijaške“ mitologije, mitologije posebno voljene u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. To je mitologija koja je stalno propadala i stalno gurala ove „velike demokratije“ u jedan rat za drugim. To je mitologija viđenja neprijatelja ne samo kao „lošeg“ momka; već kao zlikovca obučenog u kalup Fu Mančua ili nekoga sa Marsa. Loši momak, iz nekog nejasnog razloga, želi da osvoji svet, ili barem da osvoji koliko god može da nastavi da osvaja. To je njegov jedini cilj. Može ga zaustaviti samo viša sila, tj. „čvrstim stajanjem“ na „tvrdoj liniji“. Ukratko, iako nepopravljivo zao, Loši momak je kukavica u srcu; i ako plemeniti Dobri momak samo ostane pri svome, Loši momak će, kao i svaki nasilnik, podvući rep pod ruku. Umesto Fu Mančua, Neprijatelj je u srcu Fu Manču, ali sa svim ostalim karakteristikama nasilnika sa ugla ili vesterna. „Mi“ smo Dobri momci, zainteresovani samo za pravdu i samoodbranu, kojima je potrebno samo da se suoče sa zlim, ali kukavičkim bleferskim Lošim momcima. Ovo je gotovo idiotska Moralna Igra u koju Amerikanci i Britanci bacaju međunarodne odnose već pola veka, i zato smo danas u haosu u kom smo. Nigde u ovoj udžbeničkoj gluposti se čak ni ne zamišlja da bi se (a) Loši Momak mogao plašiti našeg napada na njega (Ali Dobri Momci nikada ne napadaju, po definiciji!); ili (b) da Loši Momak, u svojim spoljnopolitičkim zahtevima, ipak ima prilično dobar i pravedan slučaj - ili barem veruje da je njegov slučaj dobar i pravedan; ili (c) da bi, suočen sa prkosom, Loši Momak mogao smatrati da je povlačenje gubitak samopoštovanja - i tako dva rata. Hajde da svi odustanemo od ove detinjaste igre međunarodnih odnosa i počnemo da razmatramo politiku racionalnosti, mira i poštenih pregovora.
Još jedno opšte zapažanje je da je Istočna Evropa izgleda bila poprište - i u tragičnoj ludosti - svakog velikog rata dvadesetog veka: Prvog i Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Istočna Evropa, kao što sam gore naveo, zemlja je mnogih, raznovrsnih nacionalnosti, gotovo svih malih i podeljenih. Realnost Istočne Evrope je takva da je uvek predodređena da bude pod dominacijom ili Nemačke ili Rusije, ili obe. Ako istočnoevropski političari žele da budu racionalni, moraju to shvatiti i razumeti svoju predodređenu potčinjenost jednoj ili obema od ove dve sile; i, ako želimo da bude mir u Istočnoj Evropi, i Nemačka i Rusija moraju biti prijatelji.
Nemojte me pogrešno shvatiti; nisam napustio moralni princip iz cinizma. Moje srce žudi za etničkom pravdom, za nacionalnim samoopredeljenjem za sve ljude, ne samo u Istočnoj Evropi već i širom sveta. Ja sam neukrajinac koji ne bi ništa više voleo nego da vidi slavno nezavisnu etničku Ukrajinu ili Belorusiju; želeo bih da vidim nezavisnu Slovačku ili, konačno, pravedno rešenje za komplikovano transilvansko pitanje. I dalje me brine da li Makedonija treba da bude nezavisna ili da se ujedini sa svojom navodnom etničkom braćom u Bugarskoj. Ali, da parafraziram čuveno pismo Sidni Smita Lejdi Grej, molim vas, pustite ih da to sami reše! Hajde da napustimo kriminalni nemoral i ludilo kontinuiranog prisilnog mešanja neistočnoevropskih sila (npr. Britanije, Francuske, a sada i SAD) u poslove Istočne Evrope. Nadajmo se da će jednog dana Nemačka i Rusija, istovremeno, dobrovoljno obezbediti pravdu narodima Istočne Evrope, ali nemojmo izazivati večne ratove pokušavajući da to veštački postignemo.
Ne mogu da odolim da ne citiram Smitov čuveni odlomak, tako da je to prikladno:
Žao mi je Španaca — žao mi je Grka; žalim zbog sudbine Jevreja; narod Sendvičkih ostrva stenje pod najgnusnijom tiranijom; Bagdad je ugnjetavan; ne sviđa mi se sadašnje stanje Delte; Tibetu nije udobno. Da li treba da se borim za sve ove ljude? Svet je prepun greha i tuge. Da li treba da budem zagovornik Dekaloga i da zauvek podižem flote i vojske kako bismo sve ljude učinili dobrim i srećnim? Upravo smo spasili Evropu, i bojim se da će posledica biti da ćemo jedni drugima prerezati grkljane. Nema rata, draga ledi Grej! — Nema elokvencije; već apatija, sebičnost, zdrav razum, aritmetika! ... „Neka osveta Neba“ zadesi zakonite stanovnike Verone! Ali u sadašnjem stanju zakupnine i oporezivanja, oni moraju biti prepušteni osveti Neba. ... Ne postoji tako nešto kao „pravedni rat“, ili barem mudar rat.
Da se vratimo na Istočnu Evropu, malo smo čuli o raznim nacionalnostima pre 1914. godine, jer su regionom dominirale Nemačka, Rusija i Austrougarska. Prvi svetski rat je izazvan, pre svega, ekspanzionističkim ambicijama carske Rusije u Istočnoj Evropi, posebno na Balkanu, i ohrabrivanjem jedne od retkih nezavisnih nacionalnosti, Srbije. Nemačka i Austrougarska su se protivile pokušaju Rusije da se proširi; Britanija, Francuska i na kraju SAD su prirodno insistirale na ulasku u rat - zašto? da promovišu tu ekspanziju?! Kao što sam već rekao, Prvi svetski rat se završio veoma „slučajno“, zbog Komunističke revolucije; ali nikada ne zaboravimo da da su SAD i njen herojski saveznik Carska Rusija pobedile u ratu - da nije bilo komunističke revolucije - Carska Rusija bi dominirala celom Istočnom Evropom, što je potvrđeno savezničkim tajnim ugovorima, i okupirala bi i Carigrad. Negodovanje i moralizovanje naših sadašnjih hladnoratnika protiv sovjetske „dominacije“ Istočnom Evropom deluje prilično smešno s obzirom na ovu činjenicu; U stvari, Komunistička revolucija je sprečila rusku dominaciju „satelitima“ u Istočnoj Evropi tokom jedne generacije, pa čak i tada je to bio samo rezultat Hitlerovog napada na Rusiju. (Zaista, Finska je očigledno trajno oslobođena ruske kontrole Komunističkom revolucijom.) Pa ipak, Amerikanci bi pristali na imperijalne marionetske države u Istočnoj Evropi već 1918. godine.
Dakle, Prvi svetski rat je u suštini bio sukob između Nemačke i Austrije protiv Rusije oko toga ko će dominirati Istočnom Evropom, pri čemu su se Velika Britanija, Francuska i SAD mešale u sukob. Neobičan poraz i Nemačke i Rusije u Prvom svetskom ratu veštački je otvorio put nacionalnom samoopredeljenju u Istočnoj Evropi, zadatku koji je nesrećno propao u Versaju. Tamo su stvorene nove nepravde, posebno za poražene zemlje. Do 1939. godine, Nemačka i Rusija su bile u miru oko Istočne Evrope, ali je Velika Britanija izazvala rat upuštajući se u rat oko Poljske, koja nije mogla da postoji uprkos oba njena velika suseda. Konačno, kao rezultat mešanja Britanije i SAD u rat oko Istočne Evrope, što ih nije dovoljno zabrinulo, i tragične greške Nemačke u napadu na Rusiju, osvajanje Nemačke je prirodno ostavilo Rusiji praktičnu kontrolu nad Istočnom Evropom, što je ponovo njena sfera uticaja. (Ova dominacija nema nikakve veze sa „komunizmom“, već je rezultat ovih ruskih itd. faktora moći i dogodila bi se bez obzira na ruski društveni sistem.)
A onda, nakon rekordno kobnog mešanja, dva puta, u Istočnoj Evropi, SAD i Britanija su izazvale Hladni rat kako bi izbacile Rusiju iz njene teško stečene sfere uticaja, u Istočnoj Evropi, gde opet nijedna od zapadnih sila nema pravo da se meša!
Postoji nekoliko specifičnih tačaka u vezi sa Tejlorovom knjigom koje bismo mogli dodatno primetiti. Na početku je veoma dobra diskusija o tome zašto revizionizam nije procvetao od rata; dobra, iako kratka, kritika validnosti Nirnberških dokumenata. S vremena na vreme, Tejlor se vraća svojoj staroj ortodoksnoj liniji; na primer, čini se da ne shvata da je zmija „kolektivne bezbednosti“ i stoga stalnog rata za očuvanje granica statusa kvo bila svojstvena Društvu naroda, i da je stoga mentalitet Društva naroda bio ogromna prepreka u tim godinama za ostvarivanje morala i pravednosti politike smirivanja. Tejlor je takođe iznenađujuće „mekan“ prema Versaju, posebno u prvom delu knjige, gde izgleda misli da je jedino što je zaista pogrešno u vezi sa Versajem bilo kontinuirano pitanje reparacija, što je održavalo situaciju iritiranom; Ipak, svakako cela druga polovina knjige, sa raspravom o austrijskoj, čehoslovačkoj i poljskoj krizi, svedoči o ozbiljnim zalima Versajskog sporazuma. Naglašen je značaj činjenice da je Nemačka pobedila u ratu na Istoku (Prvi svetski rat), iako Tejlor pogrešno datira Brest-Litovski sporazum u januar, a ne u mart 1918. Tejlor ne pominje da je Rusko-poljski rat 1920. bio rezultat poljske agresije na rusku Ukrajinu, a teritorijalni gubici koje je Rusija pretrpela od Poljske u tom ratu (etničke ukrajinske i beloruske teritorije) učinili su je još spremnijom da ga revidira kada je imala priliku. Tejlor takođe umanjuje značaj, čak ignoriše, činjenicu da je u Versaju razoružanu Nemačku trebalo da prate razoružani saveznici. Ignorišući uporna saveznička kršenja obećanja o razoružanju, Tejlor ne uspeva da iznese jake argumente za nemačko ponovno naoružavanje, niti da se suprotstavi savezničkom suzbijanju nemačkog ponovnog naoružavanja. Takođe, Tejlor ne pominje ni Litvinovljeve ni Hitlerove predloge za opšte i potpuno razoružanje svih zemalja – predloge loših momaka koje su dobre „demokratije“ ignorisale – jer su one bile naoružane, a loši momci nisu – što je, blago rečeno, kratkovid stav. Tejlor veoma dobro razume prednosti japanskog slučaja u Mandžuriji; iako je potrebno malo više o kasnijem kinesko-japanskom ratu od 1937. godine pa nadalje. Tejlor veoma dobro umanjuje značaj Hitlerovih – menjajućih – „snova“, kao u „Majn kampfu“, snova, čak i tada, koji nisu imali nikakve veze sa „osvajanjem sveta“, ili čak osvajanjem Britanije. Postoji odličan revizionizam u omalovažavanju mnogo hvaljenog Hosbahovog memoranduma, koji se predstavlja kao Hitlerovi „planovi za osvajanje“. Tejlor je takođe odličan u isticanju da su, na primer, „1940. godine nemačke kopnene snage bile inferiorne u odnosu na Francuske u svemu osim u vođstvu“.
Tejlor je takođe veoma dobar u kritici tipičnog „umerenog revizionističkog“ pogleda na Prvi svetski rat, da nijedna vlada ili vođa nije kriva jer su ratovi izazvani „međunarodnom anarhijom“ – stav koji ignoriše prave uzroke i pravu krivicu i mane bilo kog datog rata. Tejlor s pravom kaže: „'Međunarodna anarhija' omogućava rat; ne čini ga izvesnim.“ Postoji i kritika lenjinističkog stava da kapitalizam „neizbežno“ izaziva ratove. U svojoj ispravnoj kritici argumenta Lebensrauma Nemačke i Italije za ekspanziju, Tejlor ignoriše činjenicu da je argument bio mnogo ubedljiviji za prenaseljeni, carinama i imigracijom isključen Japan. On je takođe dobar – i opet hrabar – u osuđivanju uveliko preuveličanog značaja Španskog građanskog rata ili navodne pretnje koju je trebalo da otelotvoruje od „međunarodnog fašizma“. Pa ipak, u nekim odlomcima, Tejlor kao da se vraća svom starom ja i poziva na aktivnu britansku intervenciju u Španskom građanskom ratu.
Tejlor takođe ispravno iznosi još jednu istinu koju su previše ljudi zaboravili: da je Sovjetska Rusija uvek bila zainteresovana za sopstveno očuvanje, izvan interesa „međunarodnog komunizma“, koji je više puta žrtvovala za sopstveni mir i bezbednost (Tejlor pominje slučaj sovjetskog neuspeha da podrže kineske komuniste protiv Čanga).
Tejlor ne pominje tačno – to je van njegove kompetencije – da su Britanci, a ne Nemci, pokrenuli varvarsku politiku strateškog bombardovanja civila u gradovima, ali kaže da su Nemci planirali samo taktičko bombardovanje borbenim avionima, a ne strateško bombardovanje gradova – što je dovoljno svedočanstvo.
Postoje i neke dobre aluzije na sklonost Sovjetskog Saveza i SAD da ostanu po strani u svađama i drže moralizujuća predavanja ugroženim stranama. Tejlor mudro ističe: „Eksperiment pozivanja Novog sveta da bi se rebalansirao Stari već je isproban u Prvom svetskom ratu. Američka intervencija je bila odlučujuća; omogućila je saveznicima da pobede u ratu. ... Gledajući unazad, zar ne bi bilo bolje da su bili primorani na kompromisni mir sa manje-više umerenom Nemačkom iz 1917. godine?“
Tejlor bi trebalo da istakne da je Šaht otpušten, ne, kako kaže, zbog protivljenja povećanju troškova za naoružanje, već zbog insistiranja na višim porezima umesto deficita za njihovo finansiranje. (Vidi rad Bartona Klajna.)
Glavna slabost knjige, pored „mekoće“ u vezi sa britanskim motivacijama 1939. godine o kojoj je gore bilo reči, jeste – verovatno mamurluk iz „Starog Tejlora“ – njena gotovo frenetična osuda i pristrasnost prema Musoliniju i Italiji. Srećom, ovo je sporedno pitanje za 1939. godinu i nije toliko iskrivljeno kao germanofobija u ovom kontekstu. Remzi Makdonald, na primer, osuđen je zbog pisanja srdačnih pisama Musoliniju „u samom trenutku Mateotijevog atentata – neobična rupa u moralizatorstvu za nekoga ko, po nemačkom pitanju, prepoznaje razlike između unutrašnjih i spoljnih poslova i šta je ispravno ponašanje u ovim drugim. Takođe, procenjujući Musolinijeve motive za napad na Etiopiju, Tejlor navodi da je to bila jednostavno ničim izazvana želja za osvajanjem; nema pomena o kontinuiranoj etiopskoj provokaciji i agresiji kod Valvala. Na početku ove knjige, Tejlor snažno odbacuje američke revizioniste kao nedovoljno „akademske“; da je posvetio više pažnje američkim revizionistima (kao što je Tansilova diskusija o Italiji i Varvalu), to bi znatno poboljšalo njegovu knjigu.
Po stilu, Tejlorova knjiga je tipična za Tejlorov rad: dobro napisana, duhovita, puna površnih generalizacija zasnovanih na spekulacijama o različitim motivima i često previše oskudno utemeljena u dokumentarnim izvorima. Potonji nedostaci su, u stvari, previše tipični za savremenu britansku istorijsku nauku.
Ukratko, AJP Tejlorova knjiga „Poreklo Drugog svetskog rata“ „Rat“ je veliko delo, nezaboravno i revolucionarno delo, od ogromnog značaja u pružanju, konačno, revizionističke istorije uzroka 1939. godine. Uzgred, ono takođe ima posledičnu vrednost jer pruža važnu municiju za revizionističke knjige o Hladnom ratu. Kada bi postojali dalji programi Nacionalne fondacije za knjige, ne bih oklevao da ga preporučim za distribuciju u okviru NBF-a. Ono što je sada potrebno je nastavak ovog revolucionarnog dela, nastavak koji će, sa više temeljnosti i dokumentacije, upotpuniti Tejlorovu knjigu pružajući definitivan prikaz porekla 1939. godine. Nadajmo se da će obećana knjiga Dejvida Hogana obaviti posao.
U ovu mijazmu ušao je, gotovo poput čudesnog deus ex machina, široko poznati oksfordski profesor, A. DŽ. P. Tejlor. Šok ovde je posebno značajan i izvanredan jer se Tejlor, čak i među svojim kolegama istoričarima establišmenta, odlikovao otrovnošću i širinom svoje germanofobije, koju je primenjivao na skoro svaki evropski rat osim na Drugog svetskog rata. A sada, nakon što su ga „momci za zatamnjenje“ široko proglasili velikim istoričarem, profesor Tejlor nije samo radikalno promenio mišljenje, već ga je promenio i objavio prvi pravi revizionistički rad o 1939. godini. Lični napadi na Tejlora su, predvidljivo, bili brojni, žestoki i žestoki. Ali važno je da je Tejlor bio previše istaknut da bi se ignorisao, i stoga se njegova knjiga čita, i biće čitana, i označava prvi veliki revizionistički proboj oko 1939. godine. To je inspirativna lekcija, ova priča, jer pokazuje da bez obzira koliko je žestoko i odlučno potiskivanje istine, istina će izaći na videlo, da će je odnekud hrabri i nezavisni intelektualci i naučnici zgrabiti i objaviti svetu. I to će se čuti. Zašto je došlo do promene u Tejlorovoj ukupnoj orijentaciji i pristupu Nemačkoj? Bilo je mnogo zajedljivih ličnih kleveta (npr. od Trevora-Ropera i Rouza), i sugerisano je da je sve ovo...zabavna igra za buržoaskog šefa. Ništa od ovoga ne vredi komentarisati. Ali jedna recenzija koja se može pomenuti, i jedna od najzlobnijih, bila je od prof. Stivena Tonsora u časopisu National Review. Tonsor je, jedva pominjući sadržaj, histerično optužio da je sve ovo „prezentistički“ traktat, uopšte ne o Hitleru, već u interesu „umirivanja“ Sovjetske Rusije. Ali ako je to bio razlog za Tejlorovu promenu, onda bi se on promenio davno, na početku Hladnog rata. Međutim, tek 1958. godine, prof. Tejlor je, u svojoj knjizi „Troublemakers: Disent Over Foreign Policy, 1792–1939“ (Indiana University Press, 1958), hvaleći sve pro-mirovne disidente iz spoljne politike u modernoj britanskoj istoriji, takođe hvalio pro-ratne disidente iz politike smirivanja krajem 1930-ih. Čak i 1958. godine, Tejlor se čvrsto držao svoje germanofobične linije (knjiga je, inače, posvećena istaknutom germanofobu, Alanu Buloku). Stoga, „prezentistička“ politika prema Rusiji teško da je mogla biti motiv. Ne, postoji samo jedno objašnjenje. A. J. P. Tejlor je počeo da istražuje dokumente i dok je to činio, počeo je da shvata istinu. Moć istine i njegovo smelo prepoznavanje istine zbrisali su sve njegove sopstvene pristrasnosti i predrasude, a on je zatim preduzeo izuzetno hrabar korak usudivši se da svetu objavi ova izuzetno važna otkrića. Uprkos oluji kleveta, Tejlor je već ostavio značajan utisak; Prestižni i veoma poštovani Istorijski književni klub izabrao je Tejlorovu knjigu kao jednu od svojih knjiga meseca, a u vestima Istorijskog književnog kluba, Tejlorova knjiga je dobila neverovatno povoljnu kritiku ni od koga drugog do od Voltera Milisa, bivšeg vođe „brigade za zatamnjenje“ (Milis nije razumeo sve implikacije Tejlorovih nalaza, ali ovo je svakako odličan početak).
Tejlorova centralna tema je jednostavno sledeća: Nemačka i Hitler nisu bili jedini krivi za početak Drugog svetskog rata (zapravo, gotovo da nisu bili krivi); Hitler nije bio odlučan da osvoji svet, za šta je naoružao Nemačku do zuba i konstruisao „raspored“. Hitler, ukratko, (u spoljnim poslovima) nije bio pojedinačno zlo čudovište ili demon, koji bi nastavio đavolski da proždire zemlje dok ga ne zaustavi superiorna sila. Hitler je bio racionalan nemački državnik, koji je - sa značajnim intuitivnim uvidom - sledio tradicionalnu, post-versajsku nemačku politiku (kojoj bismo mogli dodati naznake želje za širenjem na istok u napadu na boljševizam). Ali u osnovi, Hitler nema „generalni plan“; on je bio Nemac sa namerom, kao i svi Nemci, da revidira nepodnošljivi i glupi Versajski diktat, i da to učini mirnim sredstvima i u saradnji sa Britancima i Francuzima. Jedno je sigurno: Hitler nije imao planove, nikakve planove, čak ni nejasne naznake, da se širi na zapad protiv Britanije i Francuske (a kamoli Sjedinjenih Država). Hitler se divio Britanskoj imperiji i želeo je da sarađuje sa njom. Hitler je to uradio ne samo sa uviđanjem, već i sa strpljenjem, kao što Tejlor odlično pokazuje; legenda (koju smo možda svi prihvatili u većoj ili manjoj meri) je da je krajem 1930-ih Hitler mukotrpno stvarao jednu evropsku krizu za drugom, gladno napredujući od jedne pobede do druge; u stvari, krize su nastajale prirodno, razvijale su se iz spoljašnjih uslova (uglavnom iz kolapsa inherentno nestabilnih uslova koje je nametnuo Versajski diktator) i iz drugih, a Hitler je strpljivo čekao ishod kako bi ga iskoristio u svoju i nemačku korist.
Evropska tragedija je bila u tome što je većina Britanaca, Francuza (kada njihova veličina nije bila u pitanju), kao i svetskog javnog mnjenja, generalno priznala da su Nemci moralno u pravu, da Versajski ugovor zaslužuje radikalnu reviziju (npr. skraćivanje, a zatim i zabranjeni Anšlus Austrije; geografski abortus pod češkom despotijom koji se nazivao „čehoslovačkom demokratijom“; poljska tiranija nad Nemcima u Koridoru i Gdanjsku, a da ne pominjemo Gornju Šleziju itd.). Budući moralno i generalno shvaćen kao takav, Versajski ugovor je takođe bio unapred osuđen na propast, jer su pateći narodi stalno zahtevali reparacije. Tejlor ističe da je velika zasluga neopevanog Remzija Makdonalda što je to shvatio i postavio liniju „pomirenja“ za Britaniju do 1939. godine. Tragedija Evrope je bila u tome što, nakon što je ovo prepoznato kao ispravna politika (racionalna politika, najmoralnija i najsvrsishodnija u isto vreme), nije sprovedeno što je brže i odlučnije moguće. Britanija je oklevala; i nisu svi britanski državnici imali uvida da odobre „ustupak“ kakav su demonstrirali Makdonald, Stenli Boldvin ili ser Džon Sajmon. Lokarno, nevoljni kraj reparacija itd., bili su koraci koji su preduzeti oklevajući, nesigurno i sporo. Da je popust uporno sprovođen do kraja 1920. godine, Hitler možda nikada ne bi došao na vlast. Dakle, tragedija Evrope bila je sledeća: Britanija (vođa anglo-francuske koalicije) shvatila je da je ustupak jedina racionalna politika, ali, budući da je zemlja „na vrhu“, pobednik u Versaju nad poraženom Nemačkom, neoprostivo je oklevala i odlagala u njegovom sprovođenju. Kao rezultat toga, Hitler je bio primoran da se hvali i preti, ili da izgleda kao da to čini, kako bi dobio ustupke koje je Britanija trebalo da učini deceniju ranije. Kao rezultat toga, kako se svaka „kriza“ razvijala krajem 1930-ih, činilo se - čak i Čemberlenu i Britancima - da Hitler korak po korak, okrutnim pretnjama, iznuđuje ustupke od nevoljne i uplašene Britanije i Francuske. Hitler je bio osuđen u očima Evrope i sveta, iako je bio apsolutno u pravu, a sve zato što su Britanci odbili da se brzo i usko fokusiraju na postizanje svog cilja racionalnog smirivanja.
Tejlorova istorija raznih kriza je fascinantna; s jedne strane, ona pokazuje da je, zbog ovog oklevanja, Hitlerova politika, zapravo razumna, umerena i pasivna (pa čak i pacifistička), takođe delovala ratoborno i agresivno zbog gotovo potpuno iracionalnih i iznenadnih odluka dotičnih naroda (Austrijanaca, Čeha i Poljaka) da budu čvrste, da zauzmu „čvrst stav“ protiv takozvanog „agresora“. Iznova i iznova, ove zemlje su bile gotovo potpuno uništene sopstvenom iracionalnom „čvrstinom“ i odlukama da „ostanu čvrste“. U svom osvrtu na Jakobsonov značajan rad o rusko-finskom ratu (Rotbard Rešu, 21. mart 1962), ukazao sam da je Finska skoro sama sebe uništila svojom iracionalno „čvrstom“ politikom protiv umerenih i razumnih zahteva Sovjetske Rusije (a kasnije je spasena hrabrim „pacifikujućim“ postupcima predsednika Pasikivija, autora izuzetno uspešne „Pasikivijeve linije“ za mir i mirnu koegzistenciju). Slična priča se dogodila i sa Hitlerom.
Prvo uzmimo za primjer „herojsku malu Austriju“, čiji je kancelar Schuschnigg navodno bio „prisiljen“ na pokornost od strane Hitlera, i gdje su Hitlerove trupe „izvršile invaziju“ na zemlju. Austrija je možda najuočljivije stradala od Prvog svjetskog rata i Versajskog sporazuma. Lišena većeg dijela svoje teritorije, našla se u svijetu fluktuirajućih valuta, carina i deviznih kontrola, teško da je bila održiv ekonomski entitet. Po prvi put svedena na to da bude isključivo njemačka, i sasvim je razumljivo da se razvio snažan pokret za Anschluss s Njemačkom. Ali uslovi u Austriji bili su problematični, jer je Austrijom, 1930-ih , upravljala fašistička diktatura na čelu s Dollfussom , a zatim Schuschniggom ; austrijski nacisti, koji su favorizirali Anschluss , bili su prisiljeni pokušati pobune jer je demokratski put do vlasti bio onemogućen. Taylor, usput rečeno, ističe vrlo važnu činjenicu: da nacisti u Austriji, Sudetima , Gdanjsku itd. nisu bili , kako se oduvijek smatralo, samo "marionete" Hitlera, podložne njegovim naređenjima. (Ista greška je napravljena u vezi s domaćim komunističkim partijama podložnim "naređenjima iz Moskve"; u slučaju nacista, greška je bila još veća. To su bili ideološki pokreti, koje je Hitler, naravno, divio i čak bio pod njegovim utjecajem, ali ih on nije mogao "kontrolirati". Zaista, većinu vremena Hitler je pokušavao - često bezuspješno - obuzdati ove domaće nacističke pokrete od pobune, stvaranja problema itd., toliko daleko od toga da su bili samo Hitlerove marionetske tvorevine.
Zauzvrat, domaći nacisti su se bezuspešno pobunili 1934. godine i bili su uglavnom nemirni. Šušnig je stoga bio srećan da zaključi Džentlmenski sporazum sa Nemačkom u julu 1936. godine, u kojem je priznao Austriju kao „nemačku državu“ i pristao da primi naciste kao članove svoje vlade. Zauzvrat, Hitler je priznao austrijski „suverenitet“ i zadovoljno verovao da je Austrija sada neka vrsta vazalne države Nemačke i da će austrijski nacisti postepeno i mirno steći kontrolu nad Austrijom. To je, zaista, bila racionalna stvar za očekivati od takvog sporazuma. Nije se razmatrao nikakav prisilni anšlus ili dramatično marširanje nemačkih trupa.
Međutim, budala Šušnig je stvari video drugačije; praveći tipičnu grešku da su austrijski nacisti u osnovi Hitlerove marionete, pretpostavio je da će njegov mirovni sporazum sa Nemačkom i uključivanje nacista u kabinet značiti kraj svih daljih domaćih nemira od strane austrijskih nacista. To je, kao što sam rekao, bilo potpuno nerealno; Ideološki pokret se ne može „opozvati“ iz daljine, a Tejlor pokazuje da su ekstremni austrijski nacisti prkosili Hitlerovim sugestijama da smanje svoju propagandu. A Šušnig je nerealno pretpostavio da će, kada austrijske nacističke agitacije postanu javne, Hitler „opozvati“ i odbaciti ih (pošto je Šušnig nastavak nemira video kao izdaju Džentlmenskog sporazuma). Tejlor pokazuje da je, suprotno popularnom mišljenju, Šušnig insistirao da predstavi svoje zahteve Hitleru i dobio poziv da se vidi sa Hitlerom u Berhtesgadenu; Hitler, razumljivo nestrpljiv zbog cele stvari, a samim tim i pod pritiskom, insistirao je da Šušnig imenuje nemačkog nacionalistu Zajs-Inkvarta za ministra unutrašnjih poslova i da pristane da koordinira svoju ekonomsku i spoljnu politiku sa Nemačkom, a zauzvrat bi Hitler pristao da odbaci austrijske naciste. Šušnig je dobrovoljno pristao na ovo; ovo je bio samo dalji evolutivni korak od Džentlmenskog sporazuma; Austrija bi, u stvari, postala satelit Nemačke, a zauzvrat bi Šušnig bio pošteđen revolucionarne agitacije od strane austrijskih nacista. Hitler je ispunio svoj deo dogovora vičući na austrijske naciste i insistirajući na evolutivnom, a ne revolucionarnom kursu.
Sve je sada verovatno bilo lepo rešeno; na miran i evolutivan način, dogovoren između Hitlera, Šušniga i umerenijih, evolutivnijih austrijskih nacista. Šta se desilo? Šušnig je, zapravo, odbacio dobrovoljni Berhtesgadenski sporazum od 12. februara 1938. Odjednom, nakon dve godine racionalnog smirivanja, odlučio se za „tvrd“ stav; odlučio je da isprovocira Hitlera dramatičnim objavljivanjem austrijskog plebiscita o austrijskoj nezavisnosti, koji je trebalo da se održi gotovo odmah. Svi su to prepoznali kao izazov Hitleru. Hitler nije video drugu alternativu nego da odgovori vojnom akcijom protiv Austrije. Kada je Šušnig konačno pristao da odloži plebiscit, nakon što je video da mu druge zemlje neće priteći u pomoć, Hitler je sada, razumljivo, odlučio da se Šušnigu ne može verovati i da bi ga Zajs-Inkvart trebalo da zameni. Šušnig se mudro složio i podneo ostavku, ali je onda došlo do još jednog izliva iracionalne „čvrstine“, a predsednik Austrije Miklas je odbio da imenuje Zajs-Inkvarta; Konačno je Hitler krenuo u marš. Nije planirao da maršira; Nije želeo da maršira. Čak i kada je marširao, planirao je samo da obezbedi Zajs-Inkvartovo imenovanje, a zatim da se povuče. Ali veliko uzbuđenje oduševljene austrijske gomile podstaklo je Hitlera da objavi potpuni anšlus, čin koji je odobrila ogromna većina austrijskog naroda.
Da bismo razumeli češku krizu, moramo shvatiti da je Čehoslovačka bila najgrotesknija od svih neuspelih tvorevina Versajskog sistema. Česi, predvođeni idolizovanim Masarikom, uspeli su da prevare Vilsona da su Česi i Slovaci jedno te isto; a onda, naravno, Bohemija mora imati svoje „prirodne granice“, čime je češke Nemce uvukla u „Čehoslovačku“, zemlju despotizma češke manjine nad Slovacima, Nemcima, Ukrajincima itd. Nemci su bili posebno nezadovoljni što su od partnera u Austrougarskom carstvu gurnuti u patnike pod Česima. Anšlus ih je elektrifikovao, a češka kriza je bila u toku. U stvari, samo postojanje „Čehoslovačke“ praktično je vapilo za rasparčavanjem, ali Beneš je odlučio da zauzme veoma „čvrst“ stav, čvrsto se suprotstavi Hitlerovim „blefovima“ i natera ga da odustane tako što će ubediti Francusku i Veliku Britaniju da priteknu Benešu u pomoć. Beneš je namerno isprovocirao sudetske Nemce da zahtevaju prenos pod Nemačku, a ne samo autonomiju, kako bi pridobio Francuze i Britance na svoju stranu. Nažalost, Britanci i Francuzi su ponovo odlagali pomirenje; Francuzi su i dalje bili zbunjeni svojim iracionalnim sistemom saveza sa istočnoevropskim zemljama koje nisu mogli fizički da podrže. Još jednom, odlaganje je bilo toliko dugo da je izgledalo kao da Britanci popuštaju nemačkom pritisku - kada su Britanci najviše želeli racionalno rešenje - a Čemberlen je dozvolio da bude uvučen u garantovanje ostatka čeških granica.
Minhen, kako Tejlor smelo i pronicljivo izjavljuje, „bio je trijumf svega što je bilo najbolje i najprosvećenije u britanskom životu; trijumf onih koji su propovedali jednaku pravdu među narodima; trijumf onih koji su hrabro osudili okrutnost i kratkovidost Versajskog sporazuma.“ Da, ali jedna ključna stvar nije bila u redu sa Minhenom, kako Tejlor ističe: ne da je to bilo smirivanje, već da smirivanje nije sprovedeno dovoljno brzo, željno ili temeljno. Zapad je uvek ostavljao utisak da su ustupci napravljeni iz straha od Hitlera, a ne iz želje za pravdom; uvek su postojala samo delimična, ne temeljna rešenja, tako da je rak nerešenih problema ostao u centralnoj Evropi. Svakoj informisanoj osobi trebalo je da bude jasno da je, kada se sudetski Nemci ponovo ujedine sa svojom nemačkom braćom, Čehoslovačka gotova; britansko-francuska garancija za ostatak Čehoslovačke bila je najgora ludost. Beneš je to video i napustio zemlju, od tada se izjašnjavajući protiv „smirivanja“ iz sigurnog utočišta. Poljaci su se kretali ka Cešinu; Mađari, gorko ogorčeni zbog Versajskog Trijanonskog sporazuma, angažovali su se. Konačno, Slovaci su, sledeći njihov primer, proglasili dugo očekivanu nezavisnost. Česi, ponovo ogorčeni, spremili su se da krenu na Slovačku, nakon čega je Hitler priznao slovačku nezavisnost kako bi je spasao od Čeha i Mađara. Česima je sada ostao njihov zakoniti deo Bohemije; Okružen neprijateljima i suočen sa mađarskom pretnjom, Haha, češki predsednik, ponovo je dobrovoljno zatražio audijenciju kod Hitlera i zamolio Hitlera da usvoji Bohemiju kao protektorat. Pa ipak, svet je ovo ponovo video kao „izdaju“ Minhena, surovost nemačke invazije na plemenitu, malu zemlju itd. Hitler ponovo nije pregovarao o otvorenoj invaziji, već samo o sporom, evolutivnom raspadu Čehoslovačke; događaji su mu ponovo doneli (pre)dramatične dobitke.
Ako je Beneš bio budala što je očekivao da će Britanija i Francuska braniti Čehe do kraja kada to nije bilo ni geografski moguće, isto je još više važilo za Poljaka Jozefa Beka. Poljska je bila još jedna groteskna - ili bolje rečeno naduta - tvorevina Versaja. Vekovima je Poljska bila zarobljena između mlinova dve velike sile u Centralnoj Evropi, Nemačke i Rusije (takođe i Austrougarske, koja je sada „ubijena“ u Versaju). Svakom Poljaku je trebalo da bude jasno da Poljska može da napreduje, zapravo, da postoji kao nezavisna zemlja, samo u savezu sa Nemačkom, Rusijom ili obema. Bilo koji drugi način bio bi fatalan. Ali Prvi svetski rat je imao veoma neobičan rezultat, kako Tejlor pronicljivo ističe na početku svoje knjige; i Nemačka i Rusija su poražene u Istočnoj Evropi; Rusija od Nemačke, a zatim i činjenicom da je Komunistička revolucija izgubila Rusiju dobitke koje bi požnjela savezničkom pobedom. Privremenim porazom obe velike sile, stvoren je prostor za bezbroj nezavisnih zemalja u Istočnoj Evropi; ovo je bio veštački i samo privremeni prostor, ali malo ko je razumeo ovu ključnu činjenicu. Poljska nije bila samo nezavisna, već je stekla dovoljno teritorije da tiraniše veliki broj Nemaca (u Koridoru, Gornjoj Šleziji i Gdanjsku), Ukrajinaca i Belih Rusa. Poljska u savezu sa Nemačkom ili Rusijom mogla je da zadrži svoje nelegalno stečene dobitke; sama Poljska je bila osuđena na propast. Ipak, Bek, iako je u početku bio saveznik sa Nemačkom, odlučio je da deluje nezavisno, kao velika sila, trijumfalno prkoseći i Nemačkoj i Rusiji, zauzimajući odlučno „čvrst“ i čvrst stav protiv svih i svega. I kao direktna posledica toga, Poljska je uništena. Hitlerovi „zahtevi“ prema Poljacima bili su gotovo nepostojeći; kako Tejlor ističe, Vajmarska republika bi prezrela uslove kao izdaju vitalnih nemačkih interesa. Ono što je Hitler najviše želeo bio je „koridor kroz Koridor“ i povratak izrazito nemačkog (i pronemačkog) Gdanjska; zauzvrat bi garantovao ostalo. Poljska je odlučno odbila da se odrekne „jednog centimetra poljske zemlje“ i odbila je čak i da pregovara sa Nemcima do poslednjeg trenutka. Pa ipak, čak i sa anglo-francuskom garancijom, Bek je jasno znao da Britanija i Francuska zapravo ne mogu spasiti Poljsku od napada. Do kraja se oslanjao na one velike fraze svih „tvrdolinijaša“ svuda: X „blefira“; X će popustiti ako se susretne sa čvrstinom, odlučnošću i rešenošću da se ne pomeri ni centimetar. (Baš kao u slučaju Finske i drugih „ludih realista“, kada se izjava tvrdolinijaša „X blefira“ ispostavi kao čista apsurdnost, a X je već napao, „tvrdolinijaš“ kontradiktorno se okreće izreci... da se „ni centimetar svete zemlje“ neće dati, da nema mira dok je neprijatelj na našem tlu itd., što znači potpuno uništenje zemlje od strane njenih „tvrdolinijaša“. To je ono što je Bek uradio Poljskoj.) Kao što Tejlor pokazuje, Hitler prvobitno nije imao ni najmanju nameru da izvrši invaziju ili osvoji Poljsku; umesto toga, Dancig i druga manja rešenja bi bili sklonjeni s puta, a onda bi Poljska bila udoban saveznik, možda za eventualnu invaziju na Sovjetsku Rusiju. Ali Bekova iracionalna upornost je blokirala put.
Prava misterija knjige je Velika Britanija; od toga što je, iako sporo, vodila politiku smirivanja u Minhenu, Britanija se početkom 1939. godine iznenada okrenula usvajanju „čvrste“, kolektivne bezbednosti, „tvrde linije protiv agresije“. Britanija je dala Poljskoj garanciju, garanciju koja se naravno nije mogla poštovati, i nije uspela da primora Poljsku da popusti pred racionalnim zahtevima kao što je to učinila Čehoslovačkoj. Ubeđivanje Poljske da popusti bio bi racionalan zaključak engleske politike smirivanja; to bi konačno značilo kraj Versaja. Umesto toga, Britanija je iznenada postala protiv „agresije“ i gotovo frenetično pokušavala da podrži Poljake. Pitanje je zašto? I evo glavnog mesta u knjizi gde je Tejlorov argument slab i nezadovoljavajući. Jer Tejlor tvrdi da se britanska politika nije mnogo promenila, da je Britanija do samog kraja pogrešno verovala da će Hitler popustiti pred „tvrdim“ pretnjama, a zatim pregovarati, prihvatiti razumne promene u Gdanjsku itd. Britanija, kaže Tejlor, želela je da Hitler pristane da bude „tih“ nakon toga. Ali ovo je bilo poslednje mesto gde je revizija bila potrebna! Ne, čini se jasnim da frenetična i radikalna promena pravca Britanije nije bila samo nespretna, dobronamerna greška; čini se jasnim, čak i iz Tejlorovog izveštaja, da je Britanija namerno promenila svoju politiku prema ratu i bila frenetična u odluci o Poljskoj jer je Poljska bila poslednje mesto gde je Britanija mogla da izazove rat, dok je Hitlera prikazivala kao monstruoznog skrnavitelja malih zemalja.
Bilo je jasno da ako su Britanija i Francuska zaista želele da pomognu Poljskoj, to su mogle da urade, geografski, samo preko Rusije. I tako je počelo udvaranje Sovjetskoj Rusiji, a Rusija je vraćena - od strane Britanaca i Francuza - u centar evropske politike prvi put od Prvog svetskog rata. (Prethodni francusko-sovjetski sporazum je to donekle učinio.) Tejlor ironično ističe da su antihitlerovski istoričari uvek osuđivali Hitlera zbog sklapanja pakta Hitler-Staljin kao preludijuma za pokretanje njegovog osvajačkog rata; i da su osude zapadnih propagandista Hladnog rata sada dodate da bi se osudila i Rusija zbog istog. U stvari, apsurdna je propaganda osuđivati Rusiju, kao što se uvek radi, zbog toga što nije sklopila pakt sa Britanijom i Francuskom, već je umesto toga sklopila pakt sa Nemačkom. Tejlor je odličan u svojoj diskusiji o Paktu i njegovim prethodnicima. Britanija i Francuska su želele da Rusija pristane da pritekne u pomoć Poljskoj ili Rumuniji ako ih Nemačka napadne i zatraži to. Zauzvrat za ovo odricanje od slobode delovanja, Rusija je trebalo da dobije... tačno ništa. Ključ celokupne spoljne politike Sovjetske Rusije, kako Tejlor navodi, bio je strah; strah od napada sa Zapada, strah od ponavljanja „međunarodne kapitalističke“ invazije na Rusiju tokom njenog građanskog rata, koja je skoro uspela da uništi komunistički režim, strah od ideološkog antiboljševizma Hitlera i njegovih saveznika u „antikominternovskom“ paktu, strah od Japana, koji ju je već napadao u Sibiru. Spoljna politika Sovjetske Rusije bila je defanzivna, puna straha i usmerena na bezbednost (mnogo defanzivnija, treba dodati, nego tradicionalna politika cara). U strahu od Hitlera, i razumljivo, Rusija je želela da se pridruži antihitlerovskom savezu, ali samo ako je taj savez čvrst; njen najveći strah bio je da će se pridružiti takvom savezu, a onda - poput Beneša - da će joj Britanija i Francuska ostaviti teret. Rusija je želela dve stvari: mogućnost, u slučaju nemačkog rata, da njene vojske pređu Poljsku i napadnu Nemačku, bez obzira na to da li se Poljska složila ili ne; i mogućnost da interveniše protiv bilo kakvih pronemačkih režima ili baza koje bi mogle biti uspostavljene u baltičkim državama. U oba slučaja, Britanija, trubeći o pravima malih naroda, odbila je da pristane na bilo kakvu takvu slobodnu ruku od Rusije; a, u slučaju Poljske, Poljska je glatko odbila da ima ikakve veze sa ruskim trupama i ruskom garancijom. Poljska bi delovala sama. Uz to rečeno, nikada nije bilo mnogo nade za britansko-ruski savez, a Tejlor ističe da su Britanci uvek bili polovični u pokušaju da ionako formiraju savez.
Hitler je očekivao da će Bek popustiti kao Beneš; ali ovog puta stvari su bile drugačije. (Moramo zapamtiti da je poljska vojska bila znatno inferiornija u odnosu na češku vojsku iz 1938. godine). Hitler je zatim sklopio sopstveni pakt sa Sovjetskom Rusijom; ako bi se obezbedila ruska neutralnost, zaključio je, Britanija bi sigurno odustala od svake poljske garancije – što bi sada bilo ludost – a Britanija i Bek bi poslušali razum. Hitler je ponudio Rusiji pakt o nenapadanju, sa dodatnim zaslađivačem da, šta god da se desi, Nemačka neće napredovati dalje od Kerzonove linije u Poljskoj ili baltičkim državama; konačno, Rusija je postigla priznanje koje nije mogla dobiti od Zapada – vezanog njegovim legalizmom malih sila – sovjetskom Monroovom doktrinom, sferom uticaja, u svojoj zoni bezbednosti istočne Poljske i baltičkih država. Takođe ne treba zaboraviti da Rusija, kao i Nemačka, ostaje „revizionistička“ sila iz Prvog svetskog rata; ovo priznanje njene sfere uticaja bila je ruska revizija Brest-Litovska. I, kako Tejlor ističe, pakt Hitler-Staljin nije bio sporazum o podeli Poljske, kao što je Minhenski sporazum trebalo da podeli Čehoslovačku; To je bio pre međusobni sporazum o neutralnosti i nenapadanju, plus nemački sporazum da ne prodre u sovjetsku sferu uticaja. Poljska nije imala legitimnu žalbu jer je sve što je želela od Sovjetske Rusije bila neutralnost.
Istoričari establišmenta su imali sjajan dan sa paktom Hitler-Staljin, jer je to bio čin oba njihova bauka. Svaka akcija o kojoj su se ova dva diktatora međusobno složili a priori smatra se monstruoznom. I tako je Pakt trebalo da bude zla iskra koja je započela Drugi svetski rat i rastrgla Poljsku. Ali, kako Tejlor pokazuje, i Nemačka i Rusija su ovo smatrale akcijom za mir, što je bilo racionalno i trebalo je da bude. Opasnost od nemačko-ruskog sukoba je izbegnuta; I Hitler i Staljin su verovali da će, sa svakom nadom u rusku podršku Poljskoj, Britanija i Francuska konačno primorati Poljsku da omekša i da će mir biti očuvan. Kako Tejlor dalje kaže, „teško je videti kojim bi drugim putem Sovjetska Rusija mogla da krene“, s obzirom na britansku istrajnost. Mogli bismo da nastavimo; po mom mišljenju, pakt Hitler-Staljin bio je jedno od velikih dela evropskog državništva - sa obe strane - u dvadesetom veku. Nastavila je veliku tradiciju Rapala. Geografske činjenice nalažu da se mir u Istočnoj Evropi može održati samo ako su Nemačka i Rusija u miru, i stoga samo nemačko-ruska politika prijateljstva ili čak saveza može održati mir u tom nemirnom delu sveta.
NSvakako, da su Britanci, Francuzi ili Poljaci bili iole racionalni, pakt Hitler-Staljin je trebalo upravo to da uradi, a Britanci da popuste sa „tvrdim“ stavom. Umesto toga, Britanci i Poljaci su postali još očvrsniji, ako ništa drugo, i očigledno je britansko javno mnjenje sada uživalo u iracionalnoj orgiji ratnohuškačkog ponašanja zarad prodaje kolektivne bezbednosti, „demokratije“ za male nacije i slično. Ovde je Tejlor ponovo previše blag prema spremnosti Britanije da pregovara. Činjenica je da je Hitler, počevši da se čudi iracionalnosti svojih protivnika, počeo da insistira na pregovorima, ali su Poljaci ostali nepokolebljivi do samog kraja. Ali za mene je najjasniji dokaz britanske loše vere u ovom pitanju to što čak i nakon što je Hitler dokazao da je ozbiljan i da ne „blefira“ invazijom na Poljsku, čak ni tada Britanci i Poljaci nisu hteli da pregovaraju; Sada, kao što smo već rekli, isti „ludi realisti“ koji su sve upropastili izjavljujući da neprijatelj „blefira“ i da će popustiti pred čvrstinom, sada su zahtevali da se pregovori ne mogu početi dok se nemačke trupe ne povuku sa svetog poljskog tla. I tako je Poljska nestala, a Drugi svetski rat je počeo. Uzimajući u obzir imbecilnost politike Beneša i Beka; ali Britanci, prema Tejlorovom sopstvenom izveštaju, snose veću odgovornost za izbijanje tog tragičnog rata nego što je on spreman da prizna. Sigurno je ovde bilo više u pitanju od nesposobnosti.
Postoje još dva, pojačavajuća opšta zapažanja od značaja koja su me pogodila zbog ove briljantne knjige. Jedno je pogubnost tipične „tvrdolinijaške“ mitologije, mitologije posebno voljene u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. To je mitologija koja je stalno propadala i stalno gurala ove „velike demokratije“ u jedan rat za drugim. To je mitologija viđenja neprijatelja ne samo kao „lošeg“ momka; već kao zlikovca obučenog u kalup Fu Mančua ili nekoga sa Marsa. Loši momak, iz nekog nejasnog razloga, želi da osvoji svet, ili barem da osvoji koliko god može da nastavi da osvaja. To je njegov jedini cilj. Može ga zaustaviti samo viša sila, tj. „čvrstim stajanjem“ na „tvrdoj liniji“. Ukratko, iako nepopravljivo zao, Loši momak je kukavica u srcu; i ako plemeniti Dobri momak samo ostane pri svome, Loši momak će, kao i svaki nasilnik, podvući rep pod ruku. Umesto Fu Mančua, Neprijatelj je u srcu Fu Manču, ali sa svim ostalim karakteristikama nasilnika sa ugla ili vesterna. „Mi“ smo Dobri momci, zainteresovani samo za pravdu i samoodbranu, kojima je potrebno samo da se suoče sa zlim, ali kukavičkim bleferskim Lošim momcima. Ovo je gotovo idiotska Moralna Igra u koju Amerikanci i Britanci bacaju međunarodne odnose već pola veka, i zato smo danas u haosu u kom smo. Nigde u ovoj udžbeničkoj gluposti se čak ni ne zamišlja da bi se (a) Loši Momak mogao plašiti našeg napada na njega (Ali Dobri Momci nikada ne napadaju, po definiciji!); ili (b) da Loši Momak, u svojim spoljnopolitičkim zahtevima, ipak ima prilično dobar i pravedan slučaj - ili barem veruje da je njegov slučaj dobar i pravedan; ili (c) da bi, suočen sa prkosom, Loši Momak mogao smatrati da je povlačenje gubitak samopoštovanja - i tako dva rata. Hajde da svi odustanemo od ove detinjaste igre međunarodnih odnosa i počnemo da razmatramo politiku racionalnosti, mira i poštenih pregovora.
Još jedno opšte zapažanje je da je Istočna Evropa izgleda bila poprište - i u tragičnoj ludosti - svakog velikog rata dvadesetog veka: Prvog i Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Istočna Evropa, kao što sam gore naveo, zemlja je mnogih, raznovrsnih nacionalnosti, gotovo svih malih i podeljenih. Realnost Istočne Evrope je takva da je uvek predodređena da bude pod dominacijom ili Nemačke ili Rusije, ili obe. Ako istočnoevropski političari žele da budu racionalni, moraju to shvatiti i razumeti svoju predodređenu potčinjenost jednoj ili obema od ove dve sile; i, ako želimo da bude mir u Istočnoj Evropi, i Nemačka i Rusija moraju biti prijatelji.
Nemojte me pogrešno shvatiti; nisam napustio moralni princip iz cinizma. Moje srce žudi za etničkom pravdom, za nacionalnim samoopredeljenjem za sve ljude, ne samo u Istočnoj Evropi već i širom sveta. Ja sam neukrajinac koji ne bi ništa više voleo nego da vidi slavno nezavisnu etničku Ukrajinu ili Belorusiju; želeo bih da vidim nezavisnu Slovačku ili, konačno, pravedno rešenje za komplikovano transilvansko pitanje. I dalje me brine da li Makedonija treba da bude nezavisna ili da se ujedini sa svojom navodnom etničkom braćom u Bugarskoj. Ali, da parafraziram čuveno pismo Sidni Smita Lejdi Grej, molim vas, pustite ih da to sami reše! Hajde da napustimo kriminalni nemoral i ludilo kontinuiranog prisilnog mešanja neistočnoevropskih sila (npr. Britanije, Francuske, a sada i SAD) u poslove Istočne Evrope. Nadajmo se da će jednog dana Nemačka i Rusija, istovremeno, dobrovoljno obezbediti pravdu narodima Istočne Evrope, ali nemojmo izazivati večne ratove pokušavajući da to veštački postignemo.
Ne mogu da odolim da ne citiram Smitov čuveni odlomak, tako da je to prikladno:
Žao mi je Španaca — žao mi je Grka; žalim zbog sudbine Jevreja; narod Sendvičkih ostrva stenje pod najgnusnijom tiranijom; Bagdad je ugnjetavan; ne sviđa mi se sadašnje stanje Delte; Tibetu nije udobno. Da li treba da se borim za sve ove ljude? Svet je prepun greha i tuge. Da li treba da budem zagovornik Dekaloga i da zauvek podižem flote i vojske kako bismo sve ljude učinili dobrim i srećnim? Upravo smo spasili Evropu, i bojim se da će posledica biti da ćemo jedni drugima prerezati grkljane. Nema rata, draga ledi Grej! — Nema elokvencije; već apatija, sebičnost, zdrav razum, aritmetika! ... „Neka osveta Neba“ zadesi zakonite stanovnike Verone! Ali u sadašnjem stanju zakupnine i oporezivanja, oni moraju biti prepušteni osveti Neba. ... Ne postoji tako nešto kao „pravedni rat“, ili barem mudar rat.
Da se vratimo na Istočnu Evropu, malo smo čuli o raznim nacionalnostima pre 1914. godine, jer su regionom dominirale Nemačka, Rusija i Austrougarska. Prvi svetski rat je izazvan, pre svega, ekspanzionističkim ambicijama carske Rusije u Istočnoj Evropi, posebno na Balkanu, i ohrabrivanjem jedne od retkih nezavisnih nacionalnosti, Srbije. Nemačka i Austrougarska su se protivile pokušaju Rusije da se proširi; Britanija, Francuska i na kraju SAD su prirodno insistirale na ulasku u rat - zašto? da promovišu tu ekspanziju?! Kao što sam već rekao, Prvi svetski rat se završio veoma „slučajno“, zbog Komunističke revolucije; ali nikada ne zaboravimo da da su SAD i njen herojski saveznik Carska Rusija pobedile u ratu - da nije bilo komunističke revolucije - Carska Rusija bi dominirala celom Istočnom Evropom, što je potvrđeno savezničkim tajnim ugovorima, i okupirala bi i Carigrad. Negodovanje i moralizovanje naših sadašnjih hladnoratnika protiv sovjetske „dominacije“ Istočnom Evropom deluje prilično smešno s obzirom na ovu činjenicu; U stvari, Komunistička revolucija je sprečila rusku dominaciju „satelitima“ u Istočnoj Evropi tokom jedne generacije, pa čak i tada je to bio samo rezultat Hitlerovog napada na Rusiju. (Zaista, Finska je očigledno trajno oslobođena ruske kontrole Komunističkom revolucijom.) Pa ipak, Amerikanci bi pristali na imperijalne marionetske države u Istočnoj Evropi već 1918. godine.
Dakle, Prvi svetski rat je u suštini bio sukob između Nemačke i Austrije protiv Rusije oko toga ko će dominirati Istočnom Evropom, pri čemu su se Velika Britanija, Francuska i SAD mešale u sukob. Neobičan poraz i Nemačke i Rusije u Prvom svetskom ratu veštački je otvorio put nacionalnom samoopredeljenju u Istočnoj Evropi, zadatku koji je nesrećno propao u Versaju. Tamo su stvorene nove nepravde, posebno za poražene zemlje. Do 1939. godine, Nemačka i Rusija su bile u miru oko Istočne Evrope, ali je Velika Britanija izazvala rat upuštajući se u rat oko Poljske, koja nije mogla da postoji uprkos oba njena velika suseda. Konačno, kao rezultat mešanja Britanije i SAD u rat oko Istočne Evrope, što ih nije dovoljno zabrinulo, i tragične greške Nemačke u napadu na Rusiju, osvajanje Nemačke je prirodno ostavilo Rusiji praktičnu kontrolu nad Istočnom Evropom, što je ponovo njena sfera uticaja. (Ova dominacija nema nikakve veze sa „komunizmom“, već je rezultat ovih ruskih itd. faktora moći i dogodila bi se bez obzira na ruski društveni sistem.)
A onda, nakon rekordno kobnog mešanja, dva puta, u Istočnoj Evropi, SAD i Britanija su izazvale Hladni rat kako bi izbacile Rusiju iz njene teško stečene sfere uticaja, u Istočnoj Evropi, gde opet nijedna od zapadnih sila nema pravo da se meša!
Postoji nekoliko specifičnih tačaka u vezi sa Tejlorovom knjigom koje bismo mogli dodatno primetiti. Na početku je veoma dobra diskusija o tome zašto revizionizam nije procvetao od rata; dobra, iako kratka, kritika validnosti Nirnberških dokumenata. S vremena na vreme, Tejlor se vraća svojoj staroj ortodoksnoj liniji; na primer, čini se da ne shvata da je zmija „kolektivne bezbednosti“ i stoga stalnog rata za očuvanje granica statusa kvo bila svojstvena Društvu naroda, i da je stoga mentalitet Društva naroda bio ogromna prepreka u tim godinama za ostvarivanje morala i pravednosti politike smirivanja. Tejlor je takođe iznenađujuće „mekan“ prema Versaju, posebno u prvom delu knjige, gde izgleda misli da je jedino što je zaista pogrešno u vezi sa Versajem bilo kontinuirano pitanje reparacija, što je održavalo situaciju iritiranom; Ipak, svakako cela druga polovina knjige, sa raspravom o austrijskoj, čehoslovačkoj i poljskoj krizi, svedoči o ozbiljnim zalima Versajskog sporazuma. Naglašen je značaj činjenice da je Nemačka pobedila u ratu na Istoku (Prvi svetski rat), iako Tejlor pogrešno datira Brest-Litovski sporazum u januar, a ne u mart 1918. Tejlor ne pominje da je Rusko-poljski rat 1920. bio rezultat poljske agresije na rusku Ukrajinu, a teritorijalni gubici koje je Rusija pretrpela od Poljske u tom ratu (etničke ukrajinske i beloruske teritorije) učinili su je još spremnijom da ga revidira kada je imala priliku. Tejlor takođe umanjuje značaj, čak ignoriše, činjenicu da je u Versaju razoružanu Nemačku trebalo da prate razoružani saveznici. Ignorišući uporna saveznička kršenja obećanja o razoružanju, Tejlor ne uspeva da iznese jake argumente za nemačko ponovno naoružavanje, niti da se suprotstavi savezničkom suzbijanju nemačkog ponovnog naoružavanja. Takođe, Tejlor ne pominje ni Litvinovljeve ni Hitlerove predloge za opšte i potpuno razoružanje svih zemalja – predloge loših momaka koje su dobre „demokratije“ ignorisale – jer su one bile naoružane, a loši momci nisu – što je, blago rečeno, kratkovid stav. Tejlor veoma dobro razume prednosti japanskog slučaja u Mandžuriji; iako je potrebno malo više o kasnijem kinesko-japanskom ratu od 1937. godine pa nadalje. Tejlor veoma dobro umanjuje značaj Hitlerovih – menjajućih – „snova“, kao u „Majn kampfu“, snova, čak i tada, koji nisu imali nikakve veze sa „osvajanjem sveta“, ili čak osvajanjem Britanije. Postoji odličan revizionizam u omalovažavanju mnogo hvaljenog Hosbahovog memoranduma, koji se predstavlja kao Hitlerovi „planovi za osvajanje“. Tejlor je takođe odličan u isticanju da su, na primer, „1940. godine nemačke kopnene snage bile inferiorne u odnosu na Francuske u svemu osim u vođstvu“.
Tejlor je takođe veoma dobar u kritici tipičnog „umerenog revizionističkog“ pogleda na Prvi svetski rat, da nijedna vlada ili vođa nije kriva jer su ratovi izazvani „međunarodnom anarhijom“ – stav koji ignoriše prave uzroke i pravu krivicu i mane bilo kog datog rata. Tejlor s pravom kaže: „'Međunarodna anarhija' omogućava rat; ne čini ga izvesnim.“ Postoji i kritika lenjinističkog stava da kapitalizam „neizbežno“ izaziva ratove. U svojoj ispravnoj kritici argumenta Lebensrauma Nemačke i Italije za ekspanziju, Tejlor ignoriše činjenicu da je argument bio mnogo ubedljiviji za prenaseljeni, carinama i imigracijom isključen Japan. On je takođe dobar – i opet hrabar – u osuđivanju uveliko preuveličanog značaja Španskog građanskog rata ili navodne pretnje koju je trebalo da otelotvoruje od „međunarodnog fašizma“. Pa ipak, u nekim odlomcima, Tejlor kao da se vraća svom starom ja i poziva na aktivnu britansku intervenciju u Španskom građanskom ratu.
Tejlor takođe ispravno iznosi još jednu istinu koju su previše ljudi zaboravili: da je Sovjetska Rusija uvek bila zainteresovana za sopstveno očuvanje, izvan interesa „međunarodnog komunizma“, koji je više puta žrtvovala za sopstveni mir i bezbednost (Tejlor pominje slučaj sovjetskog neuspeha da podrže kineske komuniste protiv Čanga).
Tejlor ne pominje tačno – to je van njegove kompetencije – da su Britanci, a ne Nemci, pokrenuli varvarsku politiku strateškog bombardovanja civila u gradovima, ali kaže da su Nemci planirali samo taktičko bombardovanje borbenim avionima, a ne strateško bombardovanje gradova – što je dovoljno svedočanstvo.
Postoje i neke dobre aluzije na sklonost Sovjetskog Saveza i SAD da ostanu po strani u svađama i drže moralizujuća predavanja ugroženim stranama. Tejlor mudro ističe: „Eksperiment pozivanja Novog sveta da bi se rebalansirao Stari već je isproban u Prvom svetskom ratu. Američka intervencija je bila odlučujuća; omogućila je saveznicima da pobede u ratu. ... Gledajući unazad, zar ne bi bilo bolje da su bili primorani na kompromisni mir sa manje-više umerenom Nemačkom iz 1917. godine?“
Tejlor bi trebalo da istakne da je Šaht otpušten, ne, kako kaže, zbog protivljenja povećanju troškova za naoružanje, već zbog insistiranja na višim porezima umesto deficita za njihovo finansiranje. (Vidi rad Bartona Klajna.)
Glavna slabost knjige, pored „mekoće“ u vezi sa britanskim motivacijama 1939. godine o kojoj je gore bilo reči, jeste – verovatno mamurluk iz „Starog Tejlora“ – njena gotovo frenetična osuda i pristrasnost prema Musoliniju i Italiji. Srećom, ovo je sporedno pitanje za 1939. godinu i nije toliko iskrivljeno kao germanofobija u ovom kontekstu. Remzi Makdonald, na primer, osuđen je zbog pisanja srdačnih pisama Musoliniju „u samom trenutku Mateotijevog atentata – neobična rupa u moralizatorstvu za nekoga ko, po nemačkom pitanju, prepoznaje razlike između unutrašnjih i spoljnih poslova i šta je ispravno ponašanje u ovim drugim. Takođe, procenjujući Musolinijeve motive za napad na Etiopiju, Tejlor navodi da je to bila jednostavno ničim izazvana želja za osvajanjem; nema pomena o kontinuiranoj etiopskoj provokaciji i agresiji kod Valvala. Na početku ove knjige, Tejlor snažno odbacuje američke revizioniste kao nedovoljno „akademske“; da je posvetio više pažnje američkim revizionistima (kao što je Tansilova diskusija o Italiji i Varvalu), to bi znatno poboljšalo njegovu knjigu.
Po stilu, Tejlorova knjiga je tipična za Tejlorov rad: dobro napisana, duhovita, puna površnih generalizacija zasnovanih na spekulacijama o različitim motivima i često previše oskudno utemeljena u dokumentarnim izvorima. Potonji nedostaci su, u stvari, previše tipični za savremenu britansku istorijsku nauku.
Ukratko, AJP Tejlorova knjiga „Poreklo Drugog svetskog rata“ „Rat“ je veliko delo, nezaboravno i revolucionarno delo, od ogromnog značaja u pružanju, konačno, revizionističke istorije uzroka 1939. godine. Uzgred, ono takođe ima posledičnu vrednost jer pruža važnu municiju za revizionističke knjige o Hladnom ratu. Kada bi postojali dalji programi Nacionalne fondacije za knjige, ne bih oklevao da ga preporučim za distribuciju u okviru NBF-a. Ono što je sada potrebno je nastavak ovog revolucionarnog dela, nastavak koji će, sa više temeljnosti i dokumentacije, upotpuniti Tejlorovu knjigu pružajući definitivan prikaz porekla 1939. godine. Nadajmo se da će obećana knjiga Dejvida Hogana obaviti posao.
Коментари
Постави коментар