Istinita priča o Drugom svetskom ratu

Neverovatne laži utkane u lažnu istoriju Drugog svetskog rata uništene su uglavnom knjigama Dejvida Irvinga - Čerčilov rat i Hitlerov rat, ali i knjigama Peta Bjukenena "Nepotrebni rat", Džona Vira "Nemački rat", i člancima Rona Anza, ​​mene i Majka Vitnija. Vitni je upravo oživeo napad istine i stvarnih činjenica na izmišljenu istoriju Drugog svetskog rata koja je institucionalizovala ratnu propagandu kao zvaničnu istoriju: Vidi ovde 

Okrivite Churchilla za Drugi svetski rat, a ne Hitlera!
Istoričari su nam lagali o svemu, ne samo o Drugom svetskom ratu, već i o Prvom svetskom ratu, takozvanom američkom „građanskom ratu“ koji je bio invazija na Konfederativne Američke Države od strane onoga što je Linkoln nazvao Unijom, a ne borba oko toga ko kontroliše vladu u Vašingtonu, ropstvu, prevari „Rat protiv terora“, prevari „Pandemija Kovida“, 11. septembru i svakom drugom velikom događaju. Lažna istorija se stvara zato što su istoričari ograničeni ratnom propagandom i zvaničnim narativima. Da bi bili uspešni, istoričari moraju da stvore izveštaje prihvatljive elitama i čitaocima koji žele potvrdu da je žrtva vredela. Ići protiv narativa znači odustati od karijere.

Ukratko ću sumirati najvažnije činjenice o Drugom svetskom ratu.

Drugi svetski rat je izazvan britanskom garancijom Poljskoj i objavom rata Britanije i Francuske Nemačkoj. Sami ovi događaji imaju korene u „Versajskom sporazumu“, koji je razdvojio Nemačku i ostavio milione Nemaca pod vlašću neprijateljskih vlada. Hitlerov cilj je bio da rekonstruiše nemačku naciju, što je učinio bez nasilja, baš kao što je jedinstvo Nemačke sa Austrijom postignuto bez nasilja. Britanci su bili uzbuđeni ovim događajima i stvorili su narativ u svojim glavama o nemačkoj ekspanzionističkoj državi koja će osvojiti Evropu. Danas su zapadne vlade učinile isto kao odgovor na rusku odbranu Rusa.

„Versajskim sporazumom“ na kraju Prvog svetskog rata, nemačke pokrajine Zapadna Pruska i Poznanj date su novoj poljskoj državi. Kada je Nemačka započela pregovore sa poljskom vojnom vladom o vraćanju nemačkih pokrajina, kako su građani tih pokrajina želeli, britanska vlada je dala Poljskoj garanciju protiv nemačke vojne intervencije. Ova garancija, očigledno neprimenljiva, ipak je ohrabrila poljsku vladu da odbije da pregovara o sudbini Nemaca pod poljskom vlašću. Jedan od rezultata bio je pakt Molotov-Ribentrop potpisan 24. avgusta 1939. godine, kojim je Poljska podeljena između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Nemačka je izvršila invaziju na Poljsku 1. septembra, a Sovjetski Savez je izvršio invaziju na Poljsku 17. septembra.

Britanska vlada i njihov francuski saveznik objavili su rat Nemačkoj zbog invazije na Poljsku, ali nisu objavili rat Sovjetskom Savezu zbog invazije na Poljsku. Rat se brzo završio nemačkom pobedom, predajom Francuske i proterivanjem Britanaca sa evropskog kontinenta.

Hitler, koji je jasno stavio do znanja da niti želi niti namerava rat sa Britancima i Francuzima, ponudio je britanskoj vladi izuzetno velikodušne uslove za mirovni sporazum. Uslovi su uključivali nemačku vojnu zaštitu Britanske imperije, koju je Hitler smatrao neophodnom za zaštitu znatno nadbrojanijih evropskih etničkih grupa. Čerčil je krio uslove sporazuma od britanskog naroda, a ako me sećanje dobro služi, i od svog kabineta.

Zapis je jasan. Britanci su započeli rat, a zatim ga nastavili odbacivanjem mirovnog sporazuma.

Džon Mejnard Kejns, britanski predstavnik trezora na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine, osudio je sporazum kao „jedan od najneverovatnijih činova okrutnog pobednika u istoriji civilizacije“. Tačno je predvideo da će „posejati propadanje celog civilizovanog života Evrope“ i dovesti do novog rata.

Kada je Nemačka pristala na primirje kojim je okončan Prvi svetski rat 11. novembra 1918. godine, nemačke vojske su okupirale velike delove teritorije nemačkih neprijatelja. Nemačka nije vojno poražena. Nemačka je poražena unutrašnjom revolucijom koja je počela 29. oktobra kada se nemačka mornarica pobunila. Do 9. novembra, nemački car Vilhelm II je pobegao, a proglašena je republika. Ovi uslovi su onemogućili nastavak rata. Američki predsednik Vudro Vilson obećao je Nemačkoj da neće biti teritorijalnih gubitaka niti reparacija, ali je Versajski „sporazum“ prekršio obećanje američkog predsednika. Britanci su iskoristili situaciju i nametnuli blokadu hrane samonaoružanoj Nemačkoj, koja je izgladnjivala Nemačku sve dok se nije predala u Versaju.

U Versaju, Francuzi su zahtevali da Nemačka potpiše „sporazum“ bez rasprave. Posledica je bila da je nemačka Vajmarska vlada proglašena izdajnikom Nemačke u očima nemačkih građana. Naknadni komunistički ustanak Spartaka u januaru 1919. godine, koji je potisnuo patriotske Frajkorpse, stvorio je okruženje za uspon nacionalsocijalizma i Hitlera.

U dve decenije između dva svetska rata, nemački intelektualci i pisci isticali su važnost nacije. Naciji su bili potrebni ljudi koji se osećaju kao jedno. To nije bio rasni koncept, kako su ga kasnije predstavili propagandisti koji su se predstavljali kao istoričari. Čak su i nemački komunisti sebe nazivali nacionalboljševicima.

Kao što je rekao Osvald Špengler, nacija nije slobodarska nacija pojedinaca. „Ne postoji 'ja' već 'mi', kolektivni osećaj kome je svako posvećen celim svojim postojanjem.“ Pruska ideja je da se sloboda sastoji u poslušnosti interesima naroda i njegovom opstanku, a ne sebičnim interesima. Ovo nije rasni koncept jer se primenjuje na sve narode.

Nemački intelektualci i pisci su uspon nacionalsocijalizma videli kao rekonstrukciju Nemačke iz očaja, poniženja i nejedinstva. Hitler nije viđen kao demagog, već kao obnovitelj nacionalnog samopouzdanja, vođa koji se suočava sa moralnom degeneracijom i raspadom nacije, ne samo sa ekonomskom, političkom i društvenom krizom.

Pruska aristokratija, okosnica nemačkog oficirskog kora, gledala je s visine na običan narod koji je činio članove političkih stranaka i mešala se u planove za atentat na Hitlera. Intelektualci i pisci su se okrenuli protiv Hitlera, jer je nacionalsocijalistička politička stranka uzdizala političku stranku iznad nacije koju predstavlja država. Njihov koncept jedinstva nije bio jedinstvo pod političkom strankom. To je bilo jedinstvo naroda pod nacijom.

Hitler nije bio nasilna i rasistička osoba koju istoričari prikazuju. Kada se nemački ratni heroj iz Prvog svetskog rata Ernst Jinger okrenuo protiv nacionalsocijalista zbog uzdizanja stranke iznad nacije, Gebels je naredio njegovo hapšenje. Hitler je promenio naređenje: „Ostavite Jingera na miru“. Kako će se nacija rekonstruisati kada uhapsi svoje ratne heroje? Prema biografiji Ernsta Jungera koju je napisala Dominik Vener, Hitler nije samo štitio Jungera, već su ga štitili i pripadnici SS-a i Gestapoa prateći ga.

Čini se da se istoričari bore oko toga ko može više demonizovati Hitlera. To je stvorilo lažnu sliku. Kako su Dejvid Irving i Džon Vir dokumentovali, Čerčil i Ajzenhauer bili su najgori ratni zločinci od Hitlera. Na početku Drugog svetskog rata, ratovanje je još uvek bilo civilizovano. Ratovi su se vodili između vojski, a ne između vojski i civila. Uprkos tome što su napadi na civile smatrani ratnim zločinima, Čerčilova naređenja britanskom vazduhoplovstvu bila su da se fokusiraju na bombardovanje civilnih kuća, posebno kuća radničke klase, jer su bile bliže jedna drugoj i požari su se lakše širili. Čerčil je naredio vazduhoplovstvu da prvo koristi zapaljive bombe, a zatim, kada stignu vatrogasci da stave pod kontrolu požare, da pređe na visokoeksplozivne materijale. Čerčil je potom dodao da bi vazduhoplovstvo trebalo da uključi otrovni gas. Pošto je britansko vazduhoplovstvo već očekivalo da će biti masovno suđeno kao ratni zločinci ako Britanija izgubi rat, vazduhoplovstvo je odbilo da posluša naređenje. Čerčil je krio od britanskog naroda da Britanija bombarduje kuće nemačkih civila. Oslanjao se na Hitlera da mu uzvrati istom merom, a zatim ga predstavi kao zver koja bombarduje britanske civile. Želeo je javnu podršku za rat i možda se plašio da će se otkriti da je bio tajanstven u vezi sa Hitlerovim velikodušnim mirovnim uslovima. Nemačka vojska je na kraju ubedila Hitlera da će Britanci nastaviti da bombarduju nemačke civile ukoliko oni ne bombarduju Britaniju kao odgovor. Tako je Čerčil konačno dobio svoju pompeznu priliku da okrivi Hitlera za ono što je Čerčil radio toliko dugo. Sve je to dokumentovano u istorijskim delima Dejvida Irvinga.

Što se tiče Ajzenhauera, Džon Vir ga smatra odgovornim za namernu smrt milion nemačkih ratnih zarobljenika glađu i izlaganjem. Američka i britanska ratna propaganda stvorile su tako monstruoznu sliku o Nemcima da pobednički saveznici nisu smatrali Nemce ljudskim bićima. Prevlast engleskog jezika nad nemačkim značila je da su Angloamerikanci kontrolisali narativ. Neki Jevreji su se zalagali za nemački holokaust u kojem bi nemački muškarci bili kastrirani kako bi se izazvalo uništenje nemačkog naroda. Henri Morgantau, ministar finansija predsednika Ruzvelta, osmislio je plan za potpunu deindustrijalizaciju Nemačke, što bi izazvalo masovnu glad u Nemačkoj.

Nirnberška suđenja bila su parodija pravde. „Suđenja“ su služila da se Nemci okrive za sve ratne zločine, uključujući i sovjetske. Razotkrio sam kriminalnost Nirnberških suđenja u prethodnom članku : Tiranija u Nirnbergu Link

Kristalnaht je bila operacija smeđih košulja. Dejvid Irving izveštava da je Hitler bio besan kada je čuo za nju. Irving pruža stvarnu dokumentaciju. Ali kada pitam veštačku inteligenciju, lažni odgovor koji dobijam je da je „to eksplicitno orkestrirano od strane najvišeg nacističkog rukovodstva i odobreno od strane Hitlera“. Verujem Dejvidu Irvingu, a ne zagađenoj bazi podataka veštačke inteligencije koja sadrži ogroman broj laži koje su napisali dvorski istoričari.

Hitler nije odobrio SA (Smeđekošuljaše) i uništio ih je.

Što se tiče Holokausta, Evropa ima zakone koji zabranjuju bilo kakvu istragu o navodnom Holokaustu. Cionističke tvrdnje moraju se prihvatiti bez obzira na bilo kakve dokaze. Ovo je veoma neobično, jer ako je narativ istinit, naučna istraživanja bi ga potvrdila. Generalno govoreći, stvari koje se ne mogu istražiti su stvari koje nisu potkrepljene istinom.

Dejvid Irving je izvestio da nakon pola veka istraživanja nije pronašao nijednu reč o Holokaustu ni u jednom zvaničnom dokumentu u nemačkim, izraelskim, sovjetskim, britanskim ili američkim arhivama, niti u memoarima, dnevnicima ili pismima. Čak je ponudio novčanu nagradu svakome ko mu može pružiti neke dokaze. Ako me sećanje dobro služi, ni Čerčilovi ni Ajzenhauerovi memoari ne pominju Holokaust.

Razmislite o ovome na trenutak. Operacija velikih razmera poput navodnog Holokausta zahtevala bi organizaciju sa sopstvenom administracijom, sa sopstvenim kancelarijskim materijalom, sedištem, oznakama i uniformama, ali nema znakova takve organizacije.

Ovo bi zahtevalo ogroman budžetski izdatak, ali nema znakova takvog budžetskog unosa.

Poslednji dani rata zahtevali bi posebnu dozvolu za gorivo koja je nadjačala potrebe nemačke vojske, ali takva naređenja ne postoje.

Dokazi su ubedljivi da su takozvani „logori smrti“ zapravo bili radni logori gde su se proizvodili sintetičko gorivo i guma za nemačku vojsku. U Nemačkoj je sva radna snaga bila vredna, uključujući i Jevreje, jer je nemačka radna snaga značajno smanjena kako bi se Istočnom frontu obezbedile trupe koje su pokušavale da zaustave napredovanje Crvene armije u Nemačku. Teško je prihvatiti ideju da će šest miliona veoma vrednih radnika biti lišeno teško opterećene nemačke radne snage.

Nema sumnje da su Jevreji u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj trpeli diskriminaciju i okrutan tretman, kako zvaničan tako i ad hok. S pravom ili ne, Jevreji su bili povezani sa unutrašnjom revolucijom i porazom Nemačke u Prvom svetskom ratu. Mnogi članovi Nacionalsocijalističke partije su se zalagali za njih i delovali protiv njih. Ali ne čini se tačnim da je postojala sveobuhvatna zvanična Hitlerova politika istrebljenja Jevreja. Dejvid Irving dokumentuje slučajeve kada je Hitler naredio da se Jevrejima ne sme nauditi i navodi da će „jevrejsko pitanje“ biti rešeno posle rata. Hitlerov prvobitni plan je bio da ih deportuje na Madagaskar. Sa početnim uspehom nemačke invazije na Sovjetski Savez, Hitler je odlučio da će Jevreje poslati u ostatak Rusije iza Urala, gde će ih ostaviti Staljinu. Ova objava je rezultirala time da su nacističke organizacije poslale Jevreje na okupirane ruske teritorije pre očekivane pobede, za koju upravnici teritorija nisu imali rezerve. Dejvid Irving kaže da može da dokumentuje 200.000-300.000 Jevreja pogubljenih uprkos Hitlerovim naređenjima od strane upravnika koji nisu imali gde da ih smeste. Irving osuđuje ova pogubljenja, a ja se pridružujem njegovoj osudi.

Vafen SS je bila velika vojna sila tenkovskih i pešadijskih divizija koje su se borile na nemačkim frontovima. Često su korišćene za otvaranje ili zatvaranje proboja u borbenim linijama. Nisu bile organizacija za istrebljenje Jevreja. Kako su izvestili Dejvid Irving i drugi, oko 150.000 Nemaca jevrejskog porekla, od kojih su neki bili čistokrvni Jevreji, služilo je u Vermahtu, mnogi kao oficiri, uključujući i oficire SS-a. Poslednji komandant Luftvafea bio je Helmut Vilberg, nemački oficir jevrejskog porekla. ( Vidi Je reji koji su se borili za Nacističku Nemaćku.)

      Otac Geringovog podređenog, feldmaršala Luftvafea Erharda Milha, bio je Jevrejin. Kada je Gestapo istraživao Milha, Gering im je rekao: „Ja odlučujem ko je Jevrejin u Luftvafeu.“ Gering je više želeo Milha za šefa Luftvafea nego što je želeo da ubija Jevreje. Gering je prisilio Milhovu nejevrejsku majku da potpiše izjavu pod zakletvom u kojoj se navodi da je Milhov biološki otac njen ujak. Hitler je iskoristio ovu izmišljenu priču o incestu i preljubi da bi Milhu dodelio nemački krvni sertifikat.

     Nemački kancelar Helmut Šmit je posle Drugog svetskog rata bio je jednom četvrtinom Jevrejin. Tokom rata, hrabro se borio na ruskom frontu i odlikovan je Gvozdenim krstom i 6 drugih medalja.

    Sve što je Hitler uradio protumačeno je kao rasizam, čak i njegova invazija na Sovjetski Savez. Nekoliko nezavisnih istoričara zaključilo je da je Hitler smatrao da britansko odbijanje mirovnih uslova odražava nadu da će se Staljin pridružiti ratu protiv Nemačke i da je Hitler odlučio da je način da se uguše takve nade taj da Nemačka uništi Sovjetski Savez. Ne mislim da je ovo tumačenje dobilo mnogo podrške. U dve zapanjujuće knjige objavljene u 21. veku, ruski istoričar Viktor Suvorov dokumentuje da su Hitler i Staljin, bez njihovog znanja, istovremeno pripremali invazije i da su Hitlerove pripreme završene tri nedelje pre Staljinovih. Suvorov pripisuje početni laki uspeh nemačke invazije činjenici da su Sovjeti napustili svoje odbrambene položaje i bili zatečeni nespremni u procesu reorganizacije u ofanzivnu silu. Rusi nisu pozdravili ovaj izveštaj, jer je ruska nepokolebljivost pred nemačkom agresijom veliki stub ruskog ponosa. Malo je verovatno da je Suvorov imao veliku podršku zapadnih istoričara, jer se njegov izveštaj fundamentalno razlikuje od zvanične naracije.

Hitler je govorio o „arijevskoj rasi“. Arijevac je bio lingvistički koncept, a ne rasni koncept. Francuski teoretičari rase iz 19. veka, poput Artura de Gobinoa, pretvorili su taj termin u rasni ili biološki koncept. Nacisti su usvojili ovu upotrebu reči „Arijevac“ i definisali Nemce kao Arijevce. Ne znam da li je Hitler razumeo šire značenje reči.

Činjenica da Hitler, za koga se procenjuje da ima koeficijent inteligencije u rasponu od 120-140, nije želeo rat sa Francuskom i Engleskom, zajedno sa svojom ponudom Čerčilu da brani Britansko carstvo sa nemačkom vojskom, sugeriše da je razumeo da nemački narod nije ograničen samo na Nemačku. Velika Britanija i veći deo Evrope činio je nemački narod.

Nemačka je bila naseljena germanskim plemenima: Franci, Saksonci, Alemani i Truinđani.

Francuska je bila naseljena germanskim plemenima: Franci, Burgunđani, Alemani i Normani (nordijski Nemci).

Englesku su naselili Angli i Saksonci - otuda i poznati termin „anglosaksonski“, koji je kasnije pomešan sa drugim germanskim plemenom - Normanima.

Skandinaviju su naseljavala germanska plemena: Goti, Danci. Skandinavija je bila ključni region za razvoj protogermanske kulture i jezika. Protogermanski jezici uključuju engleski, nemački, holandski i staronordijski.

Španiju su naselili germanski Vizigoti u 5. veku. Međutim, germanski sastav španskog naroda je oslabio kada su muslimani porazili vizigotskog kralja Roderika početkom 8. veka i stavili veći deo Španije pod muslimansku, zatim arapsku, kontrolu, koja je trajala do 1492. godine.

Vikinzi su bili severnogermanski narod koji se naselio duž glavnih reka u Rusiji koje povezuju Baltičko more sa Crnim morem, tako da su čak i neki Rusi nemačkog porekla.

Ako je Hitler tvrdio da Nemci imaju rasnu superiornost, ta tvrdnja je uključivala Englesku, Francusku, Holanđane, Dansku i Skandinaviju.

Pošto su dvorski istoričari jednostavno pretpostavili da je Hitler bio rasista, ne znamo da li su Hitlerove tvrdnje o „arijevskoj rasi“ bile pokušaji da se Nemci izvuku iz očaja poraza i poniženja Versajskim sporazumom i degeneracijom Vajmarske republike kako bi se ponovo ujedinila Nemačka, ili je nameravao da eliminiše nearijevce. Šta je bio Hitlerov plan? Da obnovi Nemačku ili da eliminiše druge? Ovo i svako drugo relevantno pitanje je zakopano istorijom ratne propagande.

Kao i svaka druga laž kojoj smo učili, zvanična naracija o Drugom svetskom ratu je laž. Zaista, ne mogu da identifikujem nijedan veliki događaj u kojem je Amerikancima predstavljena istina. Amerikanci žive u lažnim narativima koji služe interesima i karijerama dvorskih istoričara.