HARTMUT BINDER, Gustav Mayrink
PREDGOVOR
Gustav Majrink je malo doprineo rasvetljavanju njegovih životnih okolnosti i, zapravo, osigurao je da one ostanu obavijene velom misterije. Koliko god je to bilo moguće, odbio je da otkrije bilo kakve biografske detalje; takođe se uzdržao od pobijanja ranih legendi koje su okruživale njegove praške godine. To je razumljivo, jer ono što bi imao da kaže teško da bi doprinelo da ga se prikaže u povoljnom svetlu: Majrink je bio vanbračno dete i, pošto je njegova majka falsifikovala matičnu knjigu rođenih, takođe je rođen pod lažnim imenom; imao je osrednje školsko obrazovanje, ali ne i univerzitetsku diplomu; odigrao je neslavnu ulogu u društvenom skandalu; istakao se kao tužnički klaun; propao je kao biznismen (ne samo kao bankar); bio je u pritvoru zbog sumnje na prevaru i zatvoren zbog klevete; i ostavio je ženu zbog druge žene.
Majrink je rođen van braka i, pošto je njegova majka falsifikovala matičnu knjigu rođenih, takođe je rođen pod lažnim imenom; imao je osrednje školsko obrazovanje, ali ne i univerzitetsku diplomu; Odigrao je nečasnu ulogu u društvenom skandalu; istakao se kao tužbeni klaun; propao je kao biznismen (ne samo kao bankar); bio je u pritvoru zbog sumnje na prevaru i zatvoren zbog klevete; i ostavio je ženu zbog druge žene.
... Majrink se morao naći u teškoj situaciji kada je izdavačka kuća Albert Langen planirala katalog za svoju desetogodišnjicu, u kojem bi autori koji objavljuju kod njih trebalo da daju informacije o sebi. On je to zaobišao tako što je strukturirao potrebnu biografiju kao neku vrstu policijskog izveštaja, karikaturišući birokratskog Nemca Habzburške monarhije. To mu je omogućilo da sakrije svoje poreklo, svoje profesionalne neuspehe i svoje sukobe sa zakonom. Skandali časti i pritvora, kojih je izdavačka kuća Albert Langen naravno bila svesna, pominju se, ali, kao što će se pokazati, protumačeni su na potpuno netačan način i, štaviše, pogrešno datirani. Dakle, pomenuto krivično suđenje nije se dogodilo četiri godine ranije, kako Majrink ovde tvrdi, već samo dve. Prateći ovu strategiju, 1916. godine je odbio da doprinese biografskim podacima prevodiocu Bofivoju Prusiku za češku verziju svog romana „Golem“. To je opravdao rekavši da trenutno nema vremena potrebnog za završetak takvog zadatka; takođe je sumnjao da bi takav izveštaj mogao biti od koristi za planiranu knjigu. Kasnije je objavio cirkular pod nazivom „Samoopis autora Gustava Majrinka“, u kojem je pružio informacije o sebi na način uporediv sa trenutnom praksom, bez potrebe da se dotiče osetljivih pitanja: Počinje ključnim rečima mesto stanovanja, mesto rođenja, datum rođenja, nacionalnost, religija, obrazovanje, zanimanje, zatim prelazi na detalje kao što su visina, težina, obim grudi, bicepsa, butina i potkolenice, i završava se izjavama o različitim aspektima njegovog života, tako da čitalac, zaokupljen ekscentričnošću ovog niza, zaboravlja da su njegovo poreklo, obrazovanje i, naravno, skandalozni...nedostajuu događaji koji su učvrstili njegovu sumnjivu reputaciju i činili osnovu njegovog književnog rada.“
Tek 1931. godine, u intervjuu sa novinarom Karlom Marilaunom, govorio je o svom vanbračnom rođenju, školovanju i bankarskoj karijeri, naravno, opet bez pominjanja bilo kakvih sporova ili tužbi. Biografska rekonstrukcija Majrinkove ličnosti dodatno je komplikovana činjenicom da je počeo da piše tek sa 33 godine, tako da za period pre toga nedostaju zapisi koji se obično akumuliraju tokom razvoja pisca i olakšavaju prikazivanje njegovog života. Štaviše, gotovo da nijedno pismo nije sačuvano iz ove pretknjiževne faze, a prepiska sa njegovom drugom suprugom, Menom, posebno nedostaje – praznina u zapisu, kako je sama naznačila, nikako slučajna. Sada, sigurno nije slučaj da sam Majrink nije ništa otkrio o svom životu u Pragu; naprotiv. Objavio je desetak autobiografskih članaka i ostavio je za sobom posebno opsežan posthumni tekst „Preobražaj krvi“, u kojem koherentno opisuje svoj duhovni razvoj. Međutim, svi ovi doprinosi se prvenstveno bave okultnim pitanjima i srodnim fenomenima i izuzetno su nepouzdani u pogledu činjenične hronologije; zapravo, Majrinkovo rukovanje sopstvenim biografskim podacima ostavlja mnogo toga da se poželi. Slična situacija postoji i sa sećanjima Majrinkovih savremenika i prijatelja, koja, kao što pokazuju sledeći primeri, ne daju bolje rezultate: Maks Brod, poznat po svom više puta dokazanom odličnom pamćenju i koji je upoznao Majrinka u Pragu, tvrdi u svom „Spornom životu“ da se bankarski posao autora Simplisimusa koga je divio nalazio „u centru Praga, u Celtnergaseu blizu Barutne kule“. Egon Ervin Kiš, poput Broda rođenog u boemskoj metropoli, smešta ga u Hajnrihsgase (Jindriška), a Majrinkov naučnik Eduard Frank u „Crnu ružu“ na Grabenu (F 423). U stvari, dve Majerinkove bankarske institucije su tokom godina poslovale na šest različitih adresa, od kojih se nijedna nije nalazila ni na jednoj od gorepomenutih ulica, a svakako ne u poznatom hotelu „Zum schwarzen Roß“ na Grabenu (Na Prikope). Kišova tvrdnja u drugom eseju da se menjačnica Majer i Morgenštern nalazila na Vaclavskom trgu* takođe je netačna. Posledica opisane situacije bila je da su oni koji su pisali o Majerinku pribegli nekrolozima i zasnivali svoje izveštaje na legendama i anegdotama koje su ga okruživale.
Takođe je zanimljivo da Fridrih Alfred Šmid Nor tvrdi da je njegovog prijatelja Majerinka majka dovela iz Hamburga u Minhen, gde je pohađao Realsku školu (vrstu srednje škole), iako je sam Majerink izjavio da je krenuo suprotnim putem i krenuo potpuno drugačijim obrazovnim putem. Ovo je posebno „impresivno“ u ovom slučaju uvoda u Majerinkov roman *Anđeo zapadnog prozora*, koji je napisao Jozef Strelka, a koji — ali to je druga priča — nije čak ni napisao Majerink. Strelka piše: „On [Majerink] je učestvovao u mačevaočkim mečevima u gospodskom klubu do dva ili tri ujutru, bio je član Praškog kazina i pojavljivao se kao gost na bezbroj ekskluzivnih zabava.“ Ovo je prepisano, uzgred budi rečeno, bez ikakvih odgovarajućih dokaza, iz disertacije Vilijama Rajlija van Buskirka, koji se zauzvrat poziva na članke Majerinka i Pola Lepina u dotičnom trenutku, u kojima se, naravno, ne može pronaći nijedna od navodnih činjenica. Ovo je takođe nemoguće, jer su pomenute Majerinkove aktivnosti u slobodno vreme bez izuzetka izmišljotine: „Džentlmenski klub“ u smislu stalne institucije nije postojao među praškim Nemcima, a nijedan izvor ne pominje Majerinkovo učešće u mačevaoskim takmičenjima. Što se tiče navodnog članstva u Praškom kazinu, mora se postaviti pitanje šta bi to uopšte moglo da znači u gradu gde se nemačko-jevrejska manjina suočavala sa ogromnom češkom većinom. U Pragu je zaista postojao nemački kazino, ali to nije bio ni državno licencirani kockarski objekat niti mesto za okupljanje za karte ili šah, a kamoli mesto za mačevaoske utakmice. Umesto toga, to je bila formalno organizovana krovna organizacija za praške Nemce, koja je posedovala klub sa salama za proslave i restoranima. Nema naznaka da je Majerink pripadao ovom društvenom klubu, čije su konzervativne sklonosti bile poslovične i direktno su protivrečile samim uverenjima koja je imao. zalagao se. Konačno, termin „ekskluzivne zabave“, koji koristi van Buskirk, a usvojio Strelka, pogrešno tumači Majrinkov praški način života, jer sugeriše da je bio redovan gost istaknutih nemačkih porodica. S obzirom na sumnjivu reputaciju koja mu je prethodila, to se ne može reći. Jer kada memoari praških savremenika, na koje se van Buskirk poziva, pominju takva okupljanja, oni se odnose na društvene krugove nezavisnih umetnika i intelektualaca održavanih na javnim mestima.
Moglo bi se nastaviti sa listom grešaka: Majrink nikada nije bio predstavnik fabrike penušavih vina, a kamoli da je ikada vodio „živ život“ kao takav; niti je ikada pobeđivao na „jedriličarskim regatama“. Sanatorijum koji je pohađao nikako nije bio u Halajnu, već u Drezdenu, i nije ga vodio teozof Franc Hartman. Tvrdnja da je Majrinkova druga žena, Filomena Bernt, bila pevačica u praškom kabareu koji je nastupao u hotelu „Zur Stadt Wien“ u Hibernskoj ulici deluje potpuno apsurdno. Osnovna ideja da je krajem 19. veka ćerka direktora praške banke mogla da nastupa u kabareu, a da i dalje ostane deo buržoaskog društva, otkriva tako duboko nepoznavanje uslova koji su vladali u boemskoj metropoli u to vreme da je nespojiva sa bilo kakvom tvrdnjom da se ponudi informisan prikaz Majrinkovih godina u Pragu.
Međutim, najveća slabost studija o Majrinku dostupnih do danas leži u njihovom nedostatku dokumentarne potkrepe. Ovaj nedostatak je, s jedne strane, izraz načina razmišljanja posebno rasprostranjenog u Majrinkovim studijama, koje prvenstveno pridaju značaj ezoteričnim fenomenima i pokazuju malo interesovanja za prozaični tok života svog subjekta. S druge strane, takav nedostatak činjenica, koji se uglavnom odnosi na Majrinkove godine provedene u Pragu, Beču i Montreu, proizilazi iz nedostatka stručnosti. Mnogi autori očigledno nisu sposobni da sprovode arhivska istraživanja izvan čitanja dostupne arhivske građe, umesto toga se neprestano upuštaju u spekulacije o Majrinkovim mogućim iskustvima u raznim situacijama o kojima njegovi radovi ne pružaju nikakve informacije. Na primer, monografija o Majrinku iz 2008. godine tvrdi da „nema dokumentarnih dokaza“ za prikupljanje podataka i detalja o njegovim bankarskim aktivnostima. Poseta Praškom nacionalnom arhivu ili dugotrajno proučavanje nemačkih novina koje su u to vreme objavljivane u gradu lako bi mogli da ubede autora u suprotno, i to ne samo u vezi sa Majrinkom bankarom.
U ovoj situaciji, jedini izlaz je konsultovanje uglavnom nekorišćenih primarnih izvora koji su sačuvani, posebno iz Majrinkovih praških godina, koji su bili ključni za njegov razvoj kao pisca i značajno su oblikovali njegov kasniji rad. Na primer, postoje dosijei o Majrinku biznismenu koji sežu daleko izvan njegovih aktivnosti kao bankara; postoje oglasi, uključujući i oglase za njegove poslovne odnose, novinske izveštaje, lične izjave u dnevnoj štampi, transkripte njegovih skandala i njegovog krivičnog suđenja, sećanja bliskih saradnika i pisane izveštaje koji takođe osvetljavaju njegov razvoj kao sportiste i ezoteričara.
Međutim, neispitani dokumenti koji se odnose na Majrinka ne nalaze se samo u Pragu i u arhivama u Hamburgu, Beču, Montreu, Minhenu i Štarnbergu – gradovima u kojima je Majrink živeo – već i u Nemačkom književnom arhivu u Marbahu na Nekaru, posebno u imanju Fridriha Alfreda Šmida Nora, u Saveznom arhivu i u Filozofskoj hermetičkoj biblioteci u Amsterdamu, koja čuva brojne dokumente o Majrinkovom životu i radu. Zajedno sa pismima razbacanim po različitim imanjima iz perioda u kojima je Majrink bio aktivan kao pisac, kao i obimnim fondovima njegovog imanja u Gradskoj biblioteci u Minhenu i Bavarskoj državnoj biblioteci, ovaj materijal čini osnovu ove studije, koja, rečima i slikama, predstavlja sveobuhvatan, na izvorima zasnovan prikaz ove izuzetne ličnosti. Život pisca, iako se osećao vezanim za sile koje prkose distanciranom književno-naučnom razumevanju.
ispitivanjem otkriva se da se u nekim od njegovih ranih priča, posebno u „Golemu“ i „Valpurgijevoj noći“, on u velikoj meri oslanja na topografiju Praga. Odgovarajuće lokacije mogu se identifikovati i locirati unutar današnjeg gradskog pejzaža, tako da čitalac, kroz opsežne istorijske slike, ne samo da stiče razumevanje Majrinkovog praškog okruženja, već mu je, kao turisti, omogućeno da uporedi književnu fikciju sa uslovima koji su je inspirisali. Jer, srećom, većina spomenika koje je Majrink koristio je opstala, kao i neke od njegovih rezidencija i poslovnih prostorija.
... Još jedan fokus je na Majrinkovim publikacijama, čiji je izgled uglavnom nepoznat čak i među stručnjacima: zaštitne korice, povezi, ilustracije teksta i tipografija imaju za cilj da prenesu utisak o prvim izdanjima Majrinkovih dela, koja su značajno oblikovala lice nemačke književnosti u prve dve decenije 20. veka.
Da bi postigao ove ciljeve, autoru je bila potrebna pomoć, kojima se iskreno zahvaljuje. Našao ju je u posvećenim istraživačima koji su spremno delili svoje znanje, ali pre svega u arhivima i bibliotekama sa kojima je kontaktiran, koje, iako se ovde ne mogu poimenično navesti, navedene su u fusnotama. Osoblje ovih institucija značajno je doprinelo ovoj studiji sprovođenjem istraživanja, što nikako nisu uvek bili obavezni da urade, pružanjem informacija, a posebno stavljanjem na raspolaganje kopija i fotografija – u nekim slučajevima, to je učinjeno uz velikodušno tumačenje postojećih propisa.
Hartmut Binder
Grad ludila i zločina progutao je moju mladost!“ (W 174)
Ja
U avgustu 1649. godine, vojvoda Eberhard III od Virtemberga dodelio je tajnom savetniku Johanu Konradu Varnbileru imanje i zamak Hemingen, koji se nalazi u blizini Štutgarta, a koji je od tada ostao u posedu porodice. U novembru sledeće godine, car Ferdinand III je diplomom obnovio Varnbilerov drevni plemski titul i dodelio mu pravo da sebe i sve svoje legitimne naslednike naziva „fon und cu Hemingen“; 1652. godine Varnbiler je primljen u carsko viteštvo kao baron. Johan Konrad, čiji su preci dokumentovani kao patriciji u Sankt Galenu u 14. i 15. veku i stupili su u službu Virtemberga 1543. godine, odigrao je ključnu ulogu u pregovorima koji su doveli do kraja Tridesetogodišnjeg rata Vestfalskim mirom, postižući, gotovo protiv svih očekivanja, potpunu obnovu teritorije Virtemberga.
Među njegovim potomcima, koji su takođe služili vladajućoj kući ove zemlje na odgovornim pozicijama, Fridrih Karl Gotlob Frajher fon Varnbiler (1809–1889), „zgodni Varnbiler“, kako je bio poznat u diplomatskim krugovima, svakako je bio najvažniji. (Sl. 1) Preuzeo je upravljanje porodičnim imanjima 1832. godine nakon očeve smrti, postao je član državnog parlamenta Virtemberga 1845. godine, pa čak i ministar-predsednik 1864. godine, funkcija sa koje je, međutim, smenjen 1870. godine pod ponižavajućim okolnostima jer je izgubio kraljevo poverenje. Bio je obrazovan i pametan um, pun planova i poduhvata, ambiciozan, samouveren, ponosan, ali i uglavnom bez predrasuda; sangviničkog temperamenta, ne bez umetničkih sklonosti, ali ipak potpuno usmeren na ono što je korisno i obećavajuće, često egocentričan, ali i od pomoći, pre svega nezavisan i tvrdoglav. Drugi istoričar ističe Varnbilerov talenat, njegovu svetovnost, kao i njegove retoričke veštine i njegovu brzu duhovitost, koju je znao da koristi i u parlamentu, ali njegovu nezavisnost i tvrdoglavost pretvara u negativnu kada govori o grandioznim spoljnopolitičkim aktivnostima koje su se graničile sa arogancijom i na kraju su ga koštale funkcije. Možda se sva ova ponašanja mogu sumirati činjenicom da je Varnbiler bio previše zavisan od dotične situacije, da je bio pod uticajem i uvek žrtvovao principe za potrebe dana, što je rezultiralo nepredvidljivim političkim akcijama koje su mu donele reputaciju čoveka kome nedostaju uverenja i pouzdanost.
Njegova veza sa glumicom Mari Majer, koja je bila angažovana u Kraljevskom dvorskom pozorištu u Štutgartu (Sl. 2) od novembra 1865. do kraja avgusta 1868. godine, pada u vreme njegovog mandata kao premijera. Bila je ćerka hamburškog pozorišnog inspektora Fridriha Avgusta Majera, koga su na scenu privukli muzičari, pesnici i glumci koji su posećivali kuću njegovog oca, i Ane Marije Absenger, devojke sa sela iz oblasti Graca, koja je imala „talenat za ulogu subrete“. Otac Fridriha Avgusta, sin Johana Gotliba Majera i Marije Elizabete, rođene Kicelt, bio je Johan Hajnrih Majer, rođen 9. avgusta 1770. godine u Drezdenu. Njegov deda, Kristijan Majer, za koga se navodno tvrdi da je pripadao staroj bavarskoj porodici Majerink (Majerink), kaže se, prema porodičnoj tradiciji koja nije potvrđena dokumentima, da je stupio u saksonsku vojnu službu 1706. godine i tamo se odrekao plemstva. Johan Hajnrih se oženio dvadesetosmogodišnjom udovicom Marijom Elizabet, rođenom Šade, 18. oktobra 1796. godine. Bio je vlasnik takozvanog „Obergezelšafta“ (Višeg društva) u Hamburgu od 1795. godine, a od avgusta 1799. do 1813. godine, zakupac kuće Ajnbek, zatim Ratskelera (podruma gradske kuće), pre nego što je stekao gostionicu na Nojer Valu. Od 1820. do 1825. godine bio je hotelijer u Bad Oldesloeu, nakon čega je ponovo vodio kuću Ajnbek do svoje smrti 1837. godine.
Njegov sin, Fridrih Avgust Majer, imao je trojicu braće, od kojih Eduard (1804–1884) zaslužuje posebno pominjanje. Eduard je bio učitelj u Johaneumu u Hamburgu i tamo je proveo i penziju. Eduard je imao dva sina koji su bili izuzetni naučnici i, u izvesnom smislu, otelotvoruju naučnu stranu i žeđ za znanjem ove porodice: Eduard Majer Mlađi (1855–1930) bio je poznati profesor antičke istorije na Univerzitetu u Berlinu – njegov portret, koji je naslikao Lovis Korint, visi u hamburškoj Kunsthale – dok je njegov mlađi brat, Kuno (1858–1919), bio profesor keltskih studija.
Eduard je imao dva sina koji su bili izuzetni naučnici i, u izvesnom smislu, otelotvoruju naučnu stranu i žeđ za znanjem ove porodice: Eduard Majer Mlađi (1855–1930) bio je poznati profesor antičke istorije na Univerzitetu u Berlinu – njegov portret, koji je naslikao Lovis Korint, visi u hamburškoj Kunsthale – dok je njegov mlađi brat, Kuno (1858–1919), bio profesor keltskih studija.
Fridrih Avgust i Ana Marija Absenger upoznali su se u pozorištu u Ahenu, venčali se 1831. godine i nastupali su u Parizu, Strazburu i Triru, između ostalog. U crtežima o porodici Majer, koje je 1865. godine sastavio Hajnrih Majer, brat Fridriha Avgusta, majka Marije Majer je opisana na sledeći način:
"Ona ima oštar um i energiju karaktera koja joj je donela poštovanje svih koji su je poznavali, čak i ako se nije moglo poreći da je toplina njenog srca bila zasenjena tim kvalitetima. Ona nije bez srca, to mogu da potvrdim. Ona je najbesprekornijeg morala i vodila je svoju decu u tom pogledu na najdostojanstveniji način do danas, u njihovom jedinstvenom položaju u javnosti. Ponavljam, moja draga snaja Marija je veoma poštovana žena. Otkako se i sama povukla sa scene, oko 1846/47, ostala je željna da se učini što korisnijom u svom domu".
Par je imao dvoje dece: Lujzu (1831-1899), opersku pevačicu koja je postala poznata pod imenom Dastman-Majer i koju su visoko hvalili Rihard Vagner i Eduard Hanslik, i Mariju Vilhelminu Adelhajd Majer, koja je rođena 27. avgusta 1840. u Breslau. Nakon što se prvi put pojavila na sceni u Bremenu, Hanoveru i Frankfurtu na Majni, Marija je dobila svoj prvi pravi angažman u pozorištu Valner u Berlinu početkom 1860-ih. Jedan savremenik je pisao o tim godinama:
" Hvaljena je zbog svoje originalnosti i hirovite drskosti i opisana kao talenat u usponu, zadivljujući čija je utešna toplina i jednostavnost tona, kao i njeno dirljivo i prirodno izražavanje emocija, opravdavala najveće nade."
Mari je bila srednjeg rasta, prilično vitka, figure znatno istaknute crvenkastom perikom, i, kako pokazuju sačuvane fotografije, izgledala je veoma dobro. Najraniji sačuvani portret glumice verovatno je snimljen 1870-ih i verovatno je prikazuje onako kako ju je Varnbiler video (Sl. 3). Jer ovde izgleda znatno mlađe nego na fotografiji takođe snimljenoj u Minhenu, koja verovatno datira iz 1880-ih (uporedi Sl. 9). Stoga nije iznenađujuće što je izazvala interesovanje kulturno nastrojenog fon Varnbilera, koji je bio preko trideset godina stariji od nje – što je morao biti slučaj najkasnije do proleća 1867. godine. Međutim, iznenađujuće jeste da je zauzeti političar, koji je bio u javnosti, mogao da se sastane sa svojom ljubavnicom, a da to niko ne primeti, čak je uspeo da sakrije postojanje svog sina, rođenog iz ove veze, koji je predmet ove istrage. Da je Gustav Majrink zaista bio vanbračni sin barona fon Varnbilera može se dokazati dvema činjenicama: Prvo, u vezi sa krivičnim postupkom 1902. godine, Majrink je bio primoran da otkrije identitet svog oca zbog javnih spekulacija; drugo, pismo od 13. jula 1936. godine, upućeno udovici pisca od strane Aksela fon Varnbilera, najstarijeg sina Fridriha Karla Gotloba, pruža dobrodošlu potvrdu, navodeći:
„Da, moj otac mi je više puta usmeno objasnio da je Gustav njegov i sin gospođice Marije Majer, i shodno tome, kao što znate, smatrao sam ga svojim bratom i primio ga. Međutim, moj otac mi nije ostavio nikakav pisani zapis o tome.“
Sam Majerink je u članku iz časopisa iz 1925. godine, sarkastično i očigledno u vezi sa nesrećom koju je njegovo začeće nesumnjivo značilo za njegove roditelje, izjavio da kada se postupa po seksualnim nagonima, čovek mora „posedovati neophodno naučno obrazovanje da bi mogao blagovremeno da spreči automatske posledice“.
Zbog trudnoće, Mari Majer je prekinula veridbu u Štutgartu na kraju sezone 1866/67 i verovatno je odmah nakon toga napustila grad kako bi sakrila svoje stanje od javnosti, koje bi, da je postalo poznato, naravno neizbežno izazvalo skandal. Urođena logika stvari čini verovatnim da je otišla sa majkom u letovalište ili poznati sanatorijum, ostala tamo što je duže moguće i vratila se u Beč tek neposredno pre rođenja deteta. Tamo se, u nedelju, 19. januara 1868. godine, porodila u hotelu „Zum blauen Bock“ (Sl. 4) na adresi Mariahilfer Straße 81 (sl. 5), tačnije, kako se može videti iz horoskopa sačuvanog u Majrinkovom imanju, u 13:30 časova. Međutim, postojanje ovog dokumenta ne bi trebalo da dovede do prebrzog zaključka da je Majrink bio sledbenik astrologije. U svojoj knjizi iz 1923. godine *Na granici zagrobnog života*, on ovu vrstu astronomije naziva „gnusnim otrovom“ (L 427), a postoji i odlomak u njegovom romanu *Zeleno lice* koji upozorava na ovo: Ako su isto mesto rođenja, isti sat rođenja i isti minut rođenja bili jedini odlučujući faktori, kako je moguće da su čudovišta poput sijamskih sestara Blašek, koje su rođene u istoj sekundi, imala tako različite sudbine da je jedna postala majka, a druga ostala devica? (GG 37.)
Sestre Roza i Jozefa Blažek, rođene 1878. u Skerhovu kod Mnihovica (Mnihovice) u Čehoslovačkoj, bile su sijamske bliznakinje, spojene od ilijačnog grebena nadole. Od detinjstva su zarađivale za život izložbama u varijeteima kao što je Kastanov Panoptikum u Berlinu, koji Majerink, uzgred budi rečeno, pominje u svojoj priči „Dr Lederer“ (W 178). Godine 1909, njih dve su se prvi put pojavile u Pragu. Sledeće godine, u novinama je objavljeno da je jedna od sestara rodila zdravo dete. Vest je u početku trebalo da se drži u tajnosti, ali je praški novinar Egon Ervin Kiš (1885-1948), čiji je nos za priče bio legendaran, izneo senzacionalnu činjenicu na videlo i tako je predstavio čitaocima novina širom sveta. Međutim, Majerinkov zaključak je pogrešan, jer je anatomija dve sestre dozvoljavala samo zajedničku defloraciju.“* Francl, sin, pratio je bliznakinje na njihovim putovanjima (Sl. 6), koja su ih 1921. godine odvela u SAD, gde su potom proveli neko vreme
Postojali su dobri razlozi zašto je Marija Majer izabrala Beč kao rodno mesto svog deteta. S jedne strane, njena sestra, Jozefa i Roza, bila je član tima Bečke dvorske opere i pružila je neprocenjivu podršku u ovoj teškoj situaciji. S druge strane, dunavska metropola bila je veoma udaljena od Štutgarta unutar nemačkog govornog područja, tako da je verovatnoća susreta sa radoznalim poznanicima koji bi mogli postavljati neprijatna pitanja bila posebno mala. Štaviše, jasno je da nisu nameravali da se trajno nasele u gradu. Spisak dečaka rođenih u Beču, koji beleži datum rođenja Marije Majer, sadrži napomenu da Marija Majer nije bila zvanično registrovana kao stanovnik grada. Trebalo je da izgleda kao da je trudnica bila u prolazu i neočekivano se porodila u hotelu, jer je samo na taj način mogla da sprovede obmanu koju je smislila, verovatno zajedno sa svojim ljubavnikom, kako bi pouzdano prikrila očinstvo svog deteta. Uspešno je tvrdila da se prethodne godine udala za izvesnog Karla Berga u Štutgartu — verovatno je, prilikom pružanja potrebnog dokaza o identitetu, navela da joj je pasoš izdat na njeno devojačko prezime, koje je nastavila da koristi kao umetničko ime — tako da je novorođenče prvobitno registrovano u bečkoj matičnoj knjizi rođenih kao sin bračnog para Karla i Marije Berg. (Sl. 7)
Ovaj dokument dalje otkriva da je ona predstavila razglednicu kao dokaz o braku. Drugim rečima, Mari Majer je dobila uputstva od poverljive osobe u Štutgartu, verovatno upravnika Varnbilera, Pored Aksela fon Varnbilera, jedinog upućenog u ljubavne afere Fridriha Karla Gotloba“, poslao je razglednicu, na kojoj je kao pošiljalac naveden odani muž, Karl Berg. Unosi takođe pokazuju da je obmana otkrivena tek pet godina kasnije kada je minhenski notar Vilhelm fon Vinčenti obavestio bečki matični ured o pravim okolnostima. Priznajem da je zanimljiva okolnost da se Majerink ipak pojavljuje na pomenutom spisku dečaka rođenih u Beču pod svojim pravim prezimenom, Majer, verovatno se može objasniti činjenicom da se smatralo previše opasnim prijaviti se u hotel pod lažnim imenom, pa je rođenje prevarantski prijavljeno svetovnim vlastima, dok je crkvena kancelarija zadužena za matične knjige u to vreme bila prevarena.
5. marta 1868. godine, dečak je kršten po protestantskom obredu — majka je ispovedila augzburšku ispovest — ali ne, kako se tvrdi u vremenskoj liniji u zbirci „Das Haus zur letzten Latern“ (Kuća poslednjeg fenjera), „u protestantskoj crkvi Marijahilf“ (L 466), jer je bečka crkva katolička hodočasnička crkva. Krštenje se zapravo održalo u hotelu „Zum blauen Bock“, a majka Marije Majer bila je kuma. Ovo „kućno krštenje“ je, naravno, takođe pomoglo da se izbegne neprijatan publicitet.
Bilo je preporučljivo predstaviti se kao venčan bečkom matičnom zavodu zbog pravne situacije. Za decu bez oca morao je biti imenovan zvanični staratelj. Prema tadašnjem bavarskom zakonu, ovaj staratelj, koji je bio isključivo pod kontrolom organa starateljstva, morao je da odredi iznose novca koji će se koristiti za izdržavanje štićenika, da nadgleda njihovo vaspitanje i da odluči o njihovom budućem načinu života. Ako je štićenik imao imovinu, ona je prenošena staratelju, koji je njome upravljao dok štićenik nije postao punoletan. Staratelj je takođe zastupao svog štićenika u svim ličnim stvarima. Odnos starateljstva prestajao je kada je štićenik postao punoletan, u ovom slučaju, dakle, kada je napunio 21 godinu.
Na osnovu gore navedenih činjenica, aranžmani u vezi sa starateljstvom nad Gustavom nisu napravljeni do njegove šeste godine. Stvar se više nije mogla odugovlačiti, jer su izvodi iz matične knjige rođenih i krštenice, koji su, naravno, morali da nose ime Majer, bili potrebni za njegov upis u školu u jesen 1874. godine. Tako je pomenuti minhenski notar, kome je fon Varnbiler poverio rešavanje ovog osetljivog pitanja, obavestio... aprila 1873. Bečka matična služba je izvestila da je brak Marije Majer bio fiktivan i zahtevala je izvod iz matične knjige rođenih i krštenice sa tačnim datumima. Nakon što je primio ovaj dokument – datiran 23. maja 1873. godine, sačuvan u overenoj kopiji – Vinsent fon Vinčenti je u oktobru te godine podneo zahtev Gradskom sudu u Minhenu u vezi sa starateljstvom nad Gustavom Majerom, u kojem je izjavio spremnost da preuzme starateljstvo nad dečakom i podneo sledeću ponudu neimenovanog oca, koju je smatrao dovoljnom za brigu o štićeniku: 1. Otac će mi unapred obezbediti 10.000 florina u hartijama od vrednosti za isporuku kancelariji starateljstva;
Kamata na ovih 10.000 florina biće isplaćena u celosti i bez odbitka majci kao doprinos za izdržavanje i vaspitanje deteta, a ona će biti oslobođena bilo kakvog obračuna. biće.
2. Po dostiženju punoletstva, gore pomenutih 10.000 feninga biće slobodna i neograničena imovina Gustava Majera.
3. Međutim, ukoliko umre dok je maloletan, imovina od 10.000 feninga o kojima je reč vratiće se ocu, a ako je preminuo, najstarijem od najstarije muške loze njegove porodice, gospođici Mari Majer, a ako ona umre, njenoj majci, koja će biti odgovorna doživotno.
4. Izvršenje odredbi iz tačke 3 biće povereno meni.
5. Sve troškove snosiće otac. Kasno odabrano vreme za ove aranžmane možda nije samo poslužilo javnom priznavanju Varnbilerovog očinstva. Svrha ovog aranžmana nije bila samo da se situacija pouzdanije prikrije, već i da se izbegne izazivanje sumnje među članovima porodice. Varnbiler nije bio bogat, tako da verovatno nije mogao odjednom da prikupi potrebnih 10.000 guldena, a da ne izazove sumnju svoje žene, već je morao tajno da ih odvaja malo po malo. Štaviše, smrtnost odojčadi je u to vreme bila veoma visoka, pa je verovatno želeo da sačeka i vidi da li će Gustav preživeti detinjstvo i da li će dugoročni sporazum uopšte biti potreban, iako je prirodno od početka obezbedio izdržavanje deteta – proces o kome, međutim, nisu sačuvani zapisi.
Vinčentisov zahtev da ga postavi za staratelja i da zakaže ročište za dostavljanje dokumenata o alimentaciji odbio je Gradski sud u Minhenu 5. maja 1873. godine, jer Mari Majer i njeno dete nisu posedovali bavarsko državljanstvo, pošto su bili građani Hamburga zbog porekla svog oca, Fridriha Avgusta Majera. Ovaj nedostatak je, međutim, otklonjen, jer je Kraljevska vlada Gornje Bavarske 2. februara 1874. godine potvrdila da su Mari Majer i njen vanbračni sin stekli državljanstvo u Kraljevini Bavarskoj „na osnovu svog prebivališta u kraljevskoj prestonici i rezidenciji Minhenu“. Upravo je taj pravni čin naturalizacije, a ne njegovo rođenje kao sina bavarskog državljanina, dodelio „status Bavarca po poreklu“. Shodno tome, u svojoj skici „Mesečina nad Berlinom“, u kojoj se pojavljuje pod svojim pravim imenom, on sebe naziva bavarskim pesnikom (F 186), dok se na drugim mestima opisuje kao nemački pisac (L 182).
Činjenica da je Majerink bio bavarski državljanin imala je značajne posledice, na primer, u vezi sa njegovom obaveznom vojnom službom, razvodom i ponovnim brakom, ali i, naravno, za njegove godine u Pragu u celini, tokom kojih su ga vlasti tretirale kao stranca kome je čak mogla pretiti i proterivanje.
II.ŠKOLSKO VREME
Iako je Mari Majer želela da nastavi karijeru, a internat bi bio opcija, barem za vreme dok je Gustav morao da pohađa srednju školu, odlučila je da sama odgaja dete. Ova odluka je značila da je zavisila od pomoći svoje majke, sa kojom je, kako svedoče gore pomenuti zapisi o porodici Majer, već delila stan tokom ranijih angažmana. Hajnrih Majer piše:
[Mari Majer] je stalno bila u pratnji svoje majke, sa kojom živi u neraskidivoj, nežnoj zajednici do ovog trenutka [1865]. [...] Za nju imam stalnu želju da Svemogući Otac sačuva njenu dragu majku dugo, dugo vremena i da joj se u tome pruži najveći blagoslov koji može da primi na ovoj zemlji. Dvadesetpetogodišnjoj glumici koja je neudata potreban je sistem podrške koji joj samo verna majka može pružiti.“
Pošto je majka Marije Majer postala udovica 1859. godine, zajedničko domaćinstvo je bilo finansijski isplativa opcija, iako bi sada dobilo potpuno drugačije značenje nego što je pobožni pisac porodične hronike nameravao. Jer podrška koju je Marija Absenger mogla da pruži svojoj ćerki više nije bila u zaštiti od neopreznosti; već je sada bila njena odgovornost da se nosi sa posledicama takve neopreznosti: morala je da brine o svom unuku dok je njena ćerka vežbala i nastupala u pozorištu, naravno uz pomoć osoblja. Moguće je da Majer misli na takvog slugu kada se narator u „Časovničaru“ seća svoje stare dadilje, čije su ga monotone reči uspavale svake večeri. (L 154)
Pomenuti sporazum o izdržavanju takođe podržava pretpostavljeno zajedničko domaćinstvo, koje, međutim, nije ostavilo traga u policijskim evidencijama ili adresarima. U slučaju da i Marija Majer i njen sin umru pre nego što dostignu punoletstvo, Marija Absenger bi trebalo da dobije doživotno uživanje imovine koja je zapravo bila namenjena njenom unuku. Ovaj aranžman, međutim, ima smisla samo ako je baka bila značajno uključena. u odgoju deteta i Varnbiler je bio svestan ove činjenice. Konačno, u ovom kontekstu, Majerinkovo sopstveno svedočenje ima težinu; on je svom prijatelju Fridrihu Alfredu Šmidu Noru izjavio da je u svojim ranim godinama uvek živeo sa bakom.
Kada je Mari Majer napustila Beč nije poznato. Sve što se može utvrditi jeste da se 29. oktobra 1868. godine preselila u stan u Minhenu na drugom spratu zgrade u Maksimilijanštrase 6a (danas broj 43), koji je ubrzo napustila, preselivši se 12. oktobra u stan u prizemlju u Maksimilijanštrase 6c (danas broj 47). Moguće je da je proleće i leto 1868. godine provela sa sestrom u Beču, ali je moguće da je tokom ovog perioda živela i u hotelu u Minhenu ili čak u Maksimilijanštrase i da se kasno prijavila, jer njeno ponašanje tokom drugih selidbi sugeriše da je bila izuzetno nemarna u pogledu svojih obaveza prijave.
U policijskim zapisima sačuvanim u Gradskom arhivu Minhena, ona je navedena kao „glumica“ – svrha boravka: „dramska nastava“ – i pojavljuje se pod ovim zanimanjem i u minhenskom adresaru iz 1869. godine. Činjenica da se u bečkoj knjizi rođenih svog sina pojavljuje kao kraljevska bavarska dvorska glumica ne znači da je već u to vreme imala čvrstu ponudu za angažman u Kraljevskom dvorskom, Nacionalnom i rezidencijalnom pozorištu u Minhenu; pre je to verovatno bila pusta želja i nedopustivo uzdizanje ranga, preduzeto da bi se rođenje njenog sina predstavilo u nešto buržoaskijem svetlu. Naravno, moguće je da joj je već u to vreme obećano mesto u Dvorskom pozorištu (Sl. 8), možda čak i zahvaljujući zagovoru njene sestre ili štutgartskih pokrovitelja; U stvari, međutim, dobila je željenu Zaruke tek od 1. aprila 1869. godine, naime u oblasti naivnih i veselih ljubavnika (Sl. 9 i 10), mesto koje je obavljala do leta 1880. godine.
Činjenica da je Mari Majer bila zaposlena i tokom ovog perioda u privatnim predstavama koje su se održavale od 1872. godine, u kojima je Ludvig II pratio scensku radnju sam ili sa nekoliko prijatelja, sugeriše da je bila jedna od glumica koje je kralj favorizovao u takvim predstavama – spekulacija koja još uvek nije potkrepljena nikakvim dokazima.
Rezidencija u Maksimilijanštrase, kao i njena prethodnica, izgleda da je bila samo privremeno rešenje. Zatim, 5. maja 1869. godine, Mari Majer i njena porodica su se preselili u Adelgundenštrase 6 (danas Knebelštrase 27), gde su se nastanili u stanu na trećem spratu (sl. 11). Možda su ih kolege obavestile o ovom stanu, jer su u zgradi živeli dvorski muzičar i dvorski solo plesač. Tri adrese pokazuju da je potraga za odgovarajućim smeštajem bila vođena željom da se živi u blizini dvorskog pozorišta, jer ova ideja nije mogla biti baš privlačna za jednu glumicu. Možda je bilo primamljivo putovati na velike udaljenosti nakon što bi se predstave završile kasno uveče kako bi se videla Mari Majer na sceni Hofa, Na, kako bi se vratila kući.
Kao rezultat ovih okolnosti, Majerink je proveo svojih prvih dvanaest godina u Minhenu. Sudeći po njegovom eseju „Grad sa tajnim otkucajem srca“, ovo je morao biti srećan period njegovog života, jer govori o radosnom „nebeskom sjaju“ koga se sećao iz detinjstva „u svetloj, bezbrižnoj Bavarskoj“ (L 157). Stvarnost je, međutim, bila sasvim drugačija, jer je kasnije izjavio Šmidu Noru da je bio stidljivo, tiho, bezradosno, ogorčeno i veoma nesrećno dete koje je doživelo „potpuno sedu mladost“. Naravno, patio je od odsustva porodičnog života u konvencionalnom smislu. Ova situacija je prvenstveno bila posledica majčine profesije, koja ju je držala podalje od kuće upravo kada joj je dete bilo potrebno. Tome su se dodali i društveni uslovi, koji su naveli Mariju Majer da poriče postojanje svog sina pred drugima, jer je zahtevala da je zove „tetka“ kada su drugi prisutni. Štaviše, vredi napomenuti u ovom kontekstu da je majka, iako je stupila u drugu vezu, ostala stara devojka, tako da se bezočevost njenog deteta nije mogla ni spolja sakriti. I ovog puta, njen ljubavnik je bio plemić, tačnije član porodice Vecel, poznat i kao fon Karbon, iz oblasti Regensburga, koji je pripadao rangu carskih barona.
Pre svega, verovatno je ličnost Marije Majer i njen odnos sa sinom bacili senku na njegovo detinjstvo. Jer, osim činjenice da je bila inteligentna i dobra domaćica — iako je to značilo da je on uvek bio na kratkoj uzdi — Majerink se mogao setiti samo negativnih stvari o njoj: Bila je, kako je kasnije rekao Šmidu Noru, „neudobna“, „disharmonična“ i „neprijatna“ za biti u njenom društvu, i bila je „oštra“, „zlonamerna“ i „surova“. Iako nije bila naročito egoistična, morala je biti viđena kao komičarka koja nikada nije istinski volela, ali ni mrzela. „Severna Nemica berlinskog stila“ bila je njegova sumirajuća procena njene ličnosti svom prijatelju.
Bila je, kako je rekao, „tipična berlinsko-severna Nemica“. Težina ove procene postaje potpuno jasna tek kada se zna da je Majerink prezirao sve prusko, što je očigledno video predstavljeno u delimično severnonemačkom poreklu svoje majke. To je posebno očigledno u poglavlju koje je napisao za roman *Dvanaest*. Ovde, otac protagoniste kaže o vaspitanju svojih unučadi da ih treba „potpuno deberlinizovati“. Stoga savetuje svog sina:
„Kada ih zadesi neizbežna sudbina i moraju da uče geografiju, možeš se pobrinuti da pogranični region na Špreji bude izostavljen iz nastavnog plana i programa, ili još bolje, jednostavno izbrisati to mesto iz atlasa. Kao otac, čovek je odgovoran za dušu svog deteta!“
Majerink je svoju odbojnost prema svemu severnonemačkom, u izvesnom smislu, smatrao očevim nasleđem, jer je verovao da je Varnbilerov državnički ideal bio „svet bez Pruske“. Međutim, ovo je samo delimično tačno. Pošto je smatrao da je pruska politika previše agresivna, a antiprusko raspoloženje u zemlji jako, fon Varnbiler, oportunista i taktičar, u početku se istakao antipruskim izjavama i podržao austrijsku kartu, što je dovelo do toga da Kraljevina Virtemberg krene u rat protiv Pruske 1866. godine. Međutim, nakon poraza, postao je pristalica Bizmarka.
Majrink, koji se kao dete smatrao previše zrelim, tako da njegova majka nije mogla ništa da „sakrije“ od njega, doživljavao ju je kao svog „antagonistu“, uvek protiv njega i, na primer, pošto je upozorila svoju prvu ženu na njega. Izgleda da je od malih nogu postojao dubok poremećaj u odnosu između njih dvoje, što je učinilo njegovu majku neprijateljskom figurom prema njemu, čak i ako to nije eksplicitno artikulisao Šmidu Noru. Ali postoje i drugi dokazi. Roda Roda izveštava da je Majrink strastveno mrzeo svoju majku i to je vikao u svojoj pesmi „Die Fledermäuse“ (Slepi miševi). Maks Pulver se prisetio da Majrink nikada nije govorio o svojoj majci tokom njihovog dugog poznanstva, ali je jednom aludirao na nju.Ona je prikazana u njegovoj noveli „Majstor Leonhard“. Ovaj tekst opisuje preterano zauzetu, nervoznu ženu koja maltretira osoblje, kao i svog muža i sina, sve dok bes ovog drugog ne postane toliko veliki da je ubije. U ovom kontekstu, istaknuto je da u Majerinkovom romanu „Valpurgijska noć“, grofica Zahradka puca u svog nesvetog, odrečenog sina (W 215) i da se u njegovom imanju može pronaći samo jedno pismo od njegove majke.
Zbog ovih okolnosti, Majrink je profesionalnu sferu svoje majke video kao svet koji je odbacivao. Mrzeo je glumce sa kojima se Mari Majer prvenstveno družila; samo pozorište mu se gadilo, a u svom romanu „Preobražaj krvi“ piše: „Šminka i patos su mi mrski do smrti.“ (F 210) Naravno, scenska radnja se takođe bori protiv opštijeg fenomena, naime maskolike prirode mnogih života, samoobmane komičara koji veruju u autentičnost likova koje prikazuju, koji igraju svoje uloge i zaboravili su da ih je „lažljiva banda reditelja“ postavila među glumce protiv njihove volje u ranom detinjstvu i prisilila ih na materijalističku servilnost. (F 210)
Ova odbojnost se takođe više puta pojavljuje u Majrinkovim književnim tekstovima. U delu „Četiri braće sa Meseca“, on zaliva pozorište ironijom, jer se ovde tvrdi da bi svaka mogućnost vegetacije na Mesecu bila uništena kada bi se tamo uvela dramska „umetnost“. (F 128) U „Golemu“, ovaj stav naglašeno predstavlja Harusek:
„Osoba sa osećajem stida treba da govori hladnim rečima, a ne sa patetikom kao prostitutka ili—ili pesnik.“ — Od početka sveta, nikome ne bi palo na pamet da „krči ruke od tuge“ da glumci nisu usavršili ovaj gest kao posebno „živopisan“. (G 133)
A kasnije u romanu, student tvrdi da bi sva pozorišta odavno bila „zbrisana vatrom i mačem“ da najodvratniji patetik nije izazvao suze kod potpuno prevarne gomile: „Hiljade jadnih đavola mogu umreti od gladi, i niko ne plače, ali kada kamila sa šminkom na sceni, obučena kao seljak, prevrće očima, oni zavijaju kao ludi.“ (G 203f.) U „Belom dominikancu“, svet pozornice se takođe pojavljuje u izuzetno nepovoljnom svetlu. Jer kada mlada Ofelija treba da postane glumica po želji svoje majke, ona izbegava te planove samoubistvom jer smatra da je „odvratno“ da stoji pred ljudima i glumi entuzijazam ili unutrašnju patnju:
„Ružno, ako sve to glumim, i bestidno, ako iskreno osećam, samo da bih minut kasnije skinula masku i prihvatila zahvalnost za to.
— I da to radim iz noći u noć, uvek u isti sat — čini mi se kao da prostituišem svoju dušu.“ (D 112)
Da ovaj odlomak sadrži procene Majrinka otkriva se već pomenutim samoopisom autora Gustava Majrinka, jer ovde, nakon što je žestoko izjavljeno da dela ovog pisca nemaju nikakve veze sa književnošću i poezijom, pod naslovom „Stav prema pozorištu“ piše: „on lako priznaje da ni pozorište nema ni najmanju vezu sa umetnošću, ali ipak ostaje što je više moguće protiv toga.“
U svetlu gore navedenih činjenica, može izgledati čudno da je Majerink napisao četiri drame zajedno sa Rodom Roda 1911. i 1912. godine. Doduše, to su bile komedije, na koje su se gore navedeni prigovori odnosili samo u mnogo manjoj meri; i to su bili književni poduhvati preduzeti ne iz umetničkih razloga, već zato što je Majerink verovao da na ovaj način može zaraditi mnogo novca. Jer kada se to pokazalo kao iluzija, pisao je svom prijatelju i koautoru 6. maja 1913. godine: „Sada sam toliko siti svega što je vezano za pozorište da vidim samo jedno rešenje: Napolje.“ Međutim, da njegova odbojnost nije bila isključivo zasnovana na ovom neuspehu, očigledno je iz činjenice da se uporedive procene, iako prikrivene književnim terminima, mogu naći već pre nego što je postao aktivan kao dramaturg. Na primer, u ranoj satiri /zzi Pizzi, narator u prvom licu, nakon što je potrošio ceo dan, uveče vadi kompas iz džepa i kreće se u pravcu „koji najbrže i najbezbednije vodi dalje od gradskog pozorišta“. (W 42) Majerink ovo čini još jasnijim u priči „Veronika, divlja svinja“, gde kaže o naslovnom liku:
„Bio je to popriličan mali puž koga je sada tako punačka, ali i dalje tako odlučna gospodarica tako tiho i bez mnogo buke stekla kroz svoju umetnost, pre nego što se zauvek oprostila od dasaka koje predstavljaju svet i – nažalost, mora se reći – ne uvek od dasaka čistog srca.“ (W 38f.)
Prema njegovom sopstvenom iskazu, Majrink je bio „slabo“, „nežno“ dete koje je moralo biti gojeno lekovima; tek kasnije ga je sportska aktivnost ojačala. Zaista, Hans Rajman pripoveda da je Majrink kao dečak morao tri puta dnevno da guta kašičicu tinkture feri Atenštat, koju je proizvodila kompanija Atenštat. Majrink se očigledno osvetio proizvodu tako što ga je personalizovao, dao mu ime Feri, a rezultat se pojavio kao grof Feri Atenštat u Golemu.
Može se zamisliti da su njegova baka ili sluge izvodile malog dečaka u kolicima, a kasnije išle sa njim u šetnje kako bi ojačale njegovu konstituciju. Takvi izlazi su verovatno vodili do obližnjeg Maksimilijansplaca, čiji je istočni deo u to vreme bio uređeni trg, na čijim dugim stranama dominirala je vlada Gornje Bavarske i današnji Muzej etnologije - novoizgrađene i veoma divljene veličanstvene zgrade u gotičko-romanskom stilu, prema kojima je Maksimilijan II od Bavarske imao posebnu naklonost. Gustav je video spomenik posvećen ovom kralju, koji danas dominira proširenjem ulice nalik trgu, od 1875. godine pa nadalje, i Maksimilijaneum, ustoličen na drugoj strani Izara, čak i godinu dana ranije, kada je preveden preko Maksimilijanovog mosta (sl. 12) do Maksimilijanovog zalagena, koji se protezao duž istočne obale reke i gde bi se verovatno najradije šetalo. Ova iskustva iz detinjstva su verovatno doprinela Majrinkovoj kasnijoj sklonosti ka stanovima blizu vode.
Majrink je počeo školu u jesen 1874. godine, osim ako nije uzimao privatne časove, što je u to vreme još uvek bio moguć oblik pripreme za pohađanje srednje škole. Nažalost, ni svedočanstva iz njegovih školskih dana u Minhenu niti dnevnici iz prve godine gimnazije nisu sačuvani, tako da više nije moguće utvrditi gde i kako je proveo svoje osnovne školske godine. Ako je zaista pohađao osnovnu školu, može se napraviti bar jedna pretpostavka. U početku su minhenski protestanti imali na raspolaganju samo jednu denominacionu školu, što je značilo da su bili primorani da u nju šalju svoju decu iz svih delova grada. Međutim, za školsku 1873/74. godinu osnovane su dve koedukativne škole bez sopstvenih određenih okruga, a zatim još jedna u narednoj školskoj godini. Jedna od njih je osnovana u „Rozentalu“; bila je posebno pogodna jer se nalazila u blizini Majerove rezidencije.
Tokom osnovnih školskih godina, Majrink je možda doživeo period u kojem su ga toliko mučile noćne more da je morao da se konsultuje sa lekarom. O tome piše u svom eseju „Pilot“:
„Još sam bio dete kada sam jedne noći sanjao da mi srce sve jače i jače kuca krilima; i tada sam jasno mogao da vidim da je to jastreb ili slična ptica grabljivica. Moje grudi su bile njegov kavez, a rebra su bila mesta za sedenje. Kada se san ponavljao iz noći u noć, rekao sam majci i pitao je da li bih umro ako mi jastreb uleti u glavu. Pozvan je porodični šaman. [...] Jastreb nije obraćao nikakvu pažnju, ali sam povraćao...“ Često, — naravno, tada nisam znao šta mi san pokušava reći — nisam ni sumnjao da snovi uopšte mogu imati bilo kakvo značenje; na kraju krajeva, šaman je jednom rekao mojoj majci, sa upozoravajućim podignutim prstom: „Snovi nastaju kada jedete previše svinjetine uveče!“
U jesen 1877. godine, Majrink je ušao u uglednu Vilhelmovu gimnaziju u ulici Tirštrase 46, osnovanu 1559. godine kao jezuitski koledž po nalogu vojvode Albrehta V i nazvanu po vojvodi Vilhelmu V. Škola, koja i danas postoji, smatrana je „najboljom i najuglednijom“ u Bavarskoj. Morao je da pređe samo nekoliko koraka do Maksimilijanštrase i pređe je u visini spomenika Maksu II (sl. 13) da bi stigao do Tirštrase, na čijem početku, na istočnoj strani, stajala impozantna, novozavršena zgrada rane renesanse. Napolju su se nalazile statue Sofokla i Cicerona sa citatima vezanim za školu, a na tavanu skupštinske sale stajala je Minerva, boginja mudrosti (sl. 14). Skupštinska sala bila je ukrašena maksimama Horacija, Ovidija i Plinija, bistom kralja Ludviga II i sgrafito slikom. koja je prikazivala alegoriju nauke, koja je jednom rukom podigla veo istine, a drugom držala baklju prosvetljenja.“
Preduslov za prijem bio je da je osoba uglavnom završila tri razreda osnovne škole, da ima najmanje devet godina, a da još nije navršila dvanaest godina. Štaviše, moralo se položiti ispit iz nemačkog, aritmetike i veronauke, koji je Majerink uspešno završio 25. septembra 1877. godine; formalna nastava je počela 2. oktobra. Institucija je bila i ostala humanistička gimnazija, koja je vodila do upisa na univerzitet za devet godina, a to je značilo da je u prve tri školske godine koje je Majerink tamo proveo – uzgred budi rečeno, u odeljenjima sa oko 50 drugova iz razreda – latinski bio jedini strani jezik; grčki bi bio dodat u četvrtoj godini. Pored toga, tu su bili nemački, aritmetika, geografija, kaligrafija i religija, predmet koji je morao da ostavi trajan utisak na njega. U svojoj knjizi *Preobražaj krvi*, on govori o „teizmu“ svog detinjstva, za koji veruje da je „u krvi“ svake osobe odgajene u hrišćanskoj veri. (F 225) Rekao je Karlu G. Bitneru da je od detinjstva bio duboko ubeđen u „stvari iz drugog sveta“; U predgovoru knjige Karla Fogla „Šri Ramakrišna“ on govori o tome da je „istraživao“ oblast magije „od detinjstva“ (F 367), a izdavaču Oldfišu Nojbertu je napisao da se intenzivno bavio misticizmom gotovo od detinjstva.
Dalje sklonosti sugeriše predgovor koji je Majrink napisao za „Veštičarske priče“ Ludviga Behštajna, u kojem je priznao da „sa magičnim sjajem“ sećanja na njegovu „mladost“ nicaju kad god bi se pomenulo ime Behštajn, jer gotovo da nije bilo nikoga ko bi mogao iskreno reći da je čitao njegove bajke kao dete, a da ga one nisu dotakle. Shodno tome, narator govori o „čežnji za bajkama“ u fiktivnom kontekstu. Ne samo da Behštajnovo izdanje pokazuje da je Majrinkova ljubav prema bajkama, reči shvaćenoj u najširem smislu, opstala i u kasnijim godinama; smatrao je Kineske narodne priče „najboljom knjigom poslednjih 100 godina“, a Hasidske priče iz Elijasberga, objavljene 1917. godine, bile su među najzanimljivijim, najzanimljivijim i najlepšim stvarima koje je ikada pročitao.
Majerink je ovu vrstu književnosti tumačio u kontekstu svog mističnog puta ka iskupljenju: Cilj je bio postepeno transformisati ljudsku životinju, „obučenu u krzno“ i izbačenu iz raja, u to blistavo prvobitno ljudsko biće „koje, prema sagama, legendama, bajkama i svetim knjigama, neće smatrati smrt prijatnom“. (F 376) Tekstovi poput Uspavajuće lepotice, sage o Zigfridu ili priče o Padu čoveka, koju je verovatno shvatio kao spuštanje iz sveta fantazije u svet prirode, govorili su mu o trenutnom stanju čovečanstva, ali su istovremeno ukazivali na mogućnost postajanja savršenim. (F 240) Ova ideja je dalje razrađena u predgovoru za „Knjigu živog Boga“ Bo Jin Rea Tamo, navodi se, tragači za istinom stoje na putu rešavanja Alberihove zagonetke: „Kako da koristim mač!?
Ne misli mozga, ne, samo osećanja i njihovi odjeci koji postaju reči mogu probuditi dušu iz sna, tako da se može uzdići, razmišljajući o sebi, o trajnoj svesti i večnom sećanju na svoj dom — u početku još uvek sanjajući kao mesečar, zatim sve budnije, sve jasnije shvatajući „magiju reči“, sve radosnije hodajući ka svetlosti, ka dušama koje su se već probudile, da jede sa njima sa Drveta Večnog Života, a ne, kao ranije, kao leš među leševima, samo sa Drveta Spoznaje. (F 37)"
U tom smislu, Majerink je hvalio priče iz Hiljadu i jedna noć, u kojima je, kako je tvrdio, bilo više istine nego u svetim spisima Vedante; i kao primer navodi priču o princezi Parizadi, koja poseduje pticu koja govori, drvo koje peva i izvor iz kojeg teče zlatna voda, a koja pruža informacije o početku pravog puta. (L 233) To je deo priče o dve sestre koje su zavidele svojoj najmlađoj sestri i ispričana je u sedamsto pedeset šestoj noći. Na drugom mestu, u Majerinkovoj skici „Za šta se zapravo koristi beli pseći izmet?“, pominje se priča o dervišu, iz iste zbirke. On provaljuje u riznicu, nemarno ostavlja sve nakite i uzima samo malu teglu masti koja, kada se nanese na oko, obećava svu moć zemlje. (W 157) Majerink je to verovatno znao u verziji Adalberta fon Šamisoa, koji je priču uklopio u dugačku pesmu pod nazivom „Adala“ 1828. godine. U takvom pogledu, može se prepoznati uticaj bečkog polihiste Fridriha Ekstajna, koji je lično poznavao Majerinka i koji je 1916. godine u uvodu Jitsovog izbora koji je priredio napisao da kultura zarobljena u romantičnim sanjarenjima, koja stoji u suprotnosti sa metodičkim razmišljanjem, mora biti proterana iz teorijske misli i prebačena u carstvo fantazije i poezije, gde joj pripada pravo mesto:
Ovde, u carstvu bajki i mitova, čiji je veliki kreativni i simbolički značaj za svu religiju i civilizaciju već bio razmatran, „obilje vizija“ i višak koji je Blejk tako hitno zahtevao ne mogu se dovoljno pohvaliti, dok sve što je proizvedeno u umetnosti bez bujnosti emocionalnog entuzijazma i bez vizionarske mašte uvek deluje hladno, siromašno i bezvredno, još uvek pripadajući svakodnevnom životu i ostajući daleko od te „transformacije svih stvari u božansku, neprolaznu suštinu“, od te alhemijske „transformacije života u umetnost“ kako je Jits zamišlja u „Rosa Alchemica“.*
Raspored u Kraljevskoj Vilhelmsovoj gimnaziji obuhvatao je ukupno 23 časa nedeljno, ali su postojali i takozvani izborni predmeti, uključujući hebrejski, italijanski, engleski, španski i prirodnu istoriju. Verovatno nije bilo poteškoća u vezi sa verskom pripadnošću, jer je dobra četvrtina učenika bila protestantska u Majrinkovo vreme, a spisak razreda sačuvan u štampanom godišnjem izveštaju institucije za školsku 1877/78. godinu čak pokazuje da je 23 protestanta bilo u većini u poređenju sa 14 katolika i 9 jevrejskih učenika. Verovatno je bilo više problema zbog Majrinkovog vanbračnog rođenja, ali je nemoguće reći kako se zapravo snašao u ovom okruženju. Prema njegovom sopstvenom sećanju, on je, u svakom slučaju, bio „vrlo dobar učenik“, najbolji učenik u svom razredu, „bez učenja“. Dve najranije sačuvane fotografije Majrinka datiraju iz njegovih školskih godina u Minhenu. Jedna od fotografija je snimljena 1. oktobra 1879. godine u Bad Rajhenhalu (sl. 15), gde su učenici očigledno proveli raspust: Kako pokazuje godišnji izveštaj Kraljevske Vilhelms gimnazije za akademsku godinu 1879/80, nastava je nastavljena sledećeg dana. Pošto se ime Marije Majer ne pojavljuje na sačuvanim listama gostiju Rajhenhala tokom 1870-ih – listama koje, istina, beleže samo posetioce koji su ostali duže od nedelju dana – ova poseta je morala biti kratak odmor ili jednodnevni izlet, što je bilo sasvim moguće, jer je postojala direktna železnička veza od Minhena do banjskog grada na austrijskoj granici, sa svojom sofisticiranom atmosferom koja je privlačila plemstvo i poznate ličnosti. Još jedna fotografija iz ovog perioda – moglo bi se pretpostaviti da je nešto starija i snimljena u hladnijim mesecima zbog stila odeće i relativno detinjastog izraza lica – prikazuje ga kako sedi na sanduku. (Sl. 16)
Dalje, može se pretpostaviti da je Majerink provodio leta u bavarsko-austrijskim alpskim podnožjima, ispresecanim planinskim jezerima, jer u svojoj priči „Spiegelbilder“ (Razmišljanja) pominje beli crkveni toranj, koji se blistavo ogleda u vodi, kao i suncem obasjano alpsko selo na jezeru. (L 204) Uspomene na školske dane naratora, koje se očigledno mogu povezati sa autorovim utiscima iz detinjstva.
HAMBURG
Pošto je majčina veridba u Minhenu završena 30. avgusta 1880. godine, a ona se već obavezala da će se pridružiti Gradskom pozorištu u Hamburgu za jesen te godine, dve žene su otišle u Hamburg sa dvanaestogodišnjakom 13. septembra 1880. godine. Tvrdnja koja se nalazi u dva memoara o Majrinku, da su ga odgajali rođaci u Hamburgu ili u kući svog dede, ne može se potvrditi izvorima; naprotiv: Mari Majer je živela u Hamburgu u Kolonadenu 47,* dok su rođaci koji su ostali u gradu, naime dr Eduard Majer i njegov sin istog imena, živeli pola sata hoda odatle. Pomenuta sećanja, koja potiču od bliskih Majerinkovih prijatelja, verovatno sadrže zrno istine, jer se moraju shvatiti kao da je Majerink često posećivao svog ujaka.
U jesen 1880. godine, Majerink se upisao u Johaneum, koji je 1529. godine osnovao Johan Bugenhagen kao školu Svetog Jovana, a koji i danas postoji i bio je jedina srednja škola u hanzeatskom gradu do 1881. godine. Beleška u glavnom katalogu Praške gimnazije Graben, u koju je prešao 1883. godine, ukazuje da je došao iz ove hamburške institucije. Međutim, od 1837. godine, Johaneum je bio administrativno podeljen na humanističko odeljenje, staru gimnaziju, i Realskule (vrstu srednje škole) namenjenu zadovoljavanju potreba trgovačke klase. U jesen 1876. godine, dve institucije su i fizički razdvojene, jer se mlađe odeljenje, koje je od 1884. godine radilo pod nazivom Realgimnazijum des Johaneums, preselilo u zgradu na Štajntorplacu. 1, u kojoj se danas nalazi Museum fur Kunst und Geverbe (Muzej umetnosti i zanata). (Sl. 17)
Promena škola predstavljala je probleme, jer nastavni planovi i programi visokoškolskih ustanova koje su se nalazile na teritoriji novoformiranog Nemačkog carstva nikako nisu bili zadovoljavajuće usklađeni, uprkos osnivanju Carstva 1871. godine. Stoga je Johaneum imao drugačiji nastavni plan i program od Vilhelms-Gimnazije u Minhenu, i to ne samo zato što je od 1828. godine – jedinstveno u Nemačkoj u to vreme – engleski jezik bio obavezan predmet zbog bliskih veza između Hamburga i Engleske. Što se tiče humanističkog odeljenja Johaneuma, revizije nastavnog plana i programa su se dogodile 1874. i 1876. godine, sa ciljem da se školski propisi grada usklade sa propisima Severnonemačke konfederacije, a uskoro i sa propisima Nemačkog carstva. To je značilo da se tokom devetogodišnjeg studija francuski jezik više nije predavao od prve godine srednje škole, već od druge, dok je grčki počeo u trećoj umesto u drugoj, a engleski tek u šestoj.
Što se tiče humanističkog odeljenja Johaneuma, revizije nastavnog plana i programa su izvršene 1874. i 1876. godine, sa ciljem usklađivanja školskih propisa grada sa propisima Severnonemačke konfederacije, a uskoro i sa propisima Nemačkog carstva. Nasuprot tome, jezički redosled u Realnoj školi Johaneuma (vrsta srednje škole) bio je strukturiran tako da se latinski predavao od prvog razreda, i, kao što je bio običaj u humanističkim školama, osam sati nedeljno; francuski od drugog razreda; i engleski od trećeg. To je značilo da Majrink, bez obzira koji smer je izabrao, nije mogao organski da nastavi svoje obrazovanje pohađanjem četvrtog razreda; zapravo, čak ni početak trećeg razreda nije dolazio u obzir. Pošto je školska godina u Hamburgu počela u proleće, i stoga je već bila na pola završena kada je stigao, morao je da nadoknadi godinu i po francuskog na oba smera, plus pola godine grčkog na humanističkom smeru i jedan semestar engleskog na Realnoj školi.
Pošto bi mu oba očigledno bila previše, nije imao drugog izbora nego da se upiše u drugi razred, iako je to značilo gubitak godine i po, tačnije na smer Realne škole. Iako se ne pominje u godišnjim izveštajima, koji navode samo diplomce, sertifikati koji se odnose na njegove godine u Hamburgu, a koji su sačuvani u njegovoj zaostavštini u Bavarskoj državnoj biblioteci, dokazuju da je pohađao Realnu školu Johaneuma (vrstu srednje škole), jer kombinacija predmeta koja se ovde pojavljuje odgovara nastavnom planu i programu ove grane u to vreme.
Majerink je kasnije izjavio da je njegova majka, u vezi sa njegovim školovanjem, sledila mišljenje svojih prijatelja glumaca, koji su mu „zabranili“ da pohađa univerzitet. U stvari, njegov izabrani obrazovni put značio je odustajanje od univerzitetskog obrazovanja, jer diploma Realne škole, koja bi bila ekvivalentna današnjoj Abituri (kvalifikaciji za upis na univerzitet), tada nije kvalifikovala za univerzitetske studije. Međutim, na ovu odluku je možda uticala i činjenica da je, čak i kao školarac, Majerink bio više sklon nauci i biznisu i nadao se da će završiti školu što je pre moguće. Realna gimnazija (vrsta srednje škole), koja je trajala osam godina, omogućila bi mu da barem delimično nadoknadi vreme izgubljeno promenom škole. Ova poslednja tačka se svakako može zaključiti iz štampanih memoara Fridriha Alfreda Šmida Nora, koji se zasnivaju na razgovorima sa Majerinkom, ali ipak ostavljaju nešto da se poželi u pogledu tačnosti. On piše:
Rano je doživeo ambivalentnu sudbinu da bude jedino dete svoje majke, koja je, sa svim dečačkim ponosom i otporom, usred hiljadu bolova nesporazuma i prkosa, težila da pobegne od jednostrane ženske brige. [...] Tako je nezavisnost postala njegov najraniji nagon, kome je žrtvovao dug tok gimnazije.“
Pošto se mesecima znalo da je preseljenje u Hamburg neizbežno, raspiti o školskim uslovima tamo morali su biti blagovremeno postavljeni, a preduzeti su i aranžmani da Majrink dobije podučavanje francuskog jezika, jer je inače neobjašnjivo što je na kraju druge školske godine pretežno dobijao ocenu „2“ („dobar“) iz ovog predmeta.
Degradacija od jedne i po školske godine objašnjava, barem delimično, zašto se, uprkos nepovoljnim uslovima pod kojima se odigrala promena škole, pojavio kao najbolji u svom razredu u Hamburgu na kraju druge školske godine, poziciju koju je zadržao i u naredne dve školske godine.
Jer je već bio u velikoj meri upoznat sa gradivom drugog razreda, a pošto je rođen u januaru, krenuo je u školu tek sa šest godina i osam meseci, sada je bio znatno stariji i zreliji od većine svojih drugova iz razreda i stoga je imao odgovarajuću prednost. U izveštaju izdatom 1. aprila 1881. godine, njegovi hamburški nastavnici su potvrdili njegove sposobnosti: „Veoma marljiv, inteligentan, skroman i uredan, G. je bio uzor svom razredu u svakom pogledu. Njegov uspeh, iako još uvek nije dovoljno dosledno visok, toliko je zadovoljavajući u svim pogledima da ga možemo unaprediti u četvrti razred kao najboljeg učenika.“
Većina ocena, čak i u naredne dve godine, bila je „2“ („dobar“) i „3“ („zadovoljavajući“), kvalifikacije koje, prema ključu koji je pratio ove izveštaje, „ukazuju na postizanje cilja razreda, odnosno na planirani napredak u većem ili manjem stepenu“. Pošto su delimične ocene date iz većine predmeta, koji su takođe bili uključeni u liste izveštaja, mogu se preciznije reći o Majrinkovim preferencijama, na primer iz nemačkog jezika, koji je u tri školske godine o kojima je reč bio podeljen na oblasti čitanja, pravopisa, gramatike, pisanja eseja i recitovanja. Osim recitovanja, gde je dva puta dobio samo „3“, generalno je imao dobre rezultate, čak je dva puta dobio „1“ iz pisanja eseja, i barem jednom iz pravopisa i gramatike, ocena koja je data samo „da bi se istakla izuzetna dostignuća“. Ova ocena „vrlo dobar“ se povremeno pojavljuje i iz matematike, prirodne istorije, pa čak i iz latinskog jezika tokom jednog semestra. U engleskom jeziku, ocena „3“ se pojavljuje jednom u delu čitanja i dva puta u improvizovanom testu (recitovanje napamet), dok inače preovlađuje ocena „2“.
Uprkos svojoj odbojnosti prema svemu severnonemačkom, Majrink se čini da se osećao više kao kod kuće u Hamburgu nego u Minhenu. Iako je i dalje bio strogo tretiran kod kuće, sada mu je zbog godina dodeljena izvesna sloboda, što mu je omogućavalo da samostalno istražuje okolinu. Na primer, da bi pobegao od ograničenja i izolacije doma – njegova majka (Sl. 18) nije imala prijatelje u gradu, a i njegova baka se osećala „izolovano“ u njihovom stanu – sada je većinu vremena provodio na „Flotama“* sa mornarima i pokazivao je interesovanje za gradnju čamaca i pomorstvo. Takođe mu se dopao jedan stari profesor, botaničar, koji je na neki način izgleda preuzeo očinsku ulogu. Njih dvojica su nedeljom zajedno išli na izlete i sakupljali gusenice i leptire sa drveća. Nije sačuvana nijedna fotografija Majerinka iz ovog vremena, iako je morao da proslavi svoju konfirmaciju u Hamburgu, događaj koji se obično dokumentuje fotografijama. Verovatno je izgledao slično onom reprodukovanom ovde (sl. 19), koji je snimljen na samom početku njegovog boravka u boemskoj metropoli,* jer ovde izgleda nešto mlađe nego na slici 25, koja takođe datira iz njegovih ranih godina u Pragu.
Коментари
Постави коментар