Naravno, svaka sloboda ima svoje granice. Samo ih treba slobodno prepoznati. Uostalom, o preprekama koje danas stoje na putu slobode misli, rekli smo sve što smo mogli reći i reći ćemo sve što možemo, dok ne budemo zadovoljni. Na primer, nikada nećemo prestati da se čudimo kako je, nakon što je nametnut princip cenzure, reprodukcija tekstova objavljenih u Francuskoj i odobrenih od strane tamošnje cenzure bila zabranjena u „Le Soir Reublicain“ (dnevnim novinama koje su se objavljivale u Alžiru, a uređivali su ih Alber Kami i Paskal Pija). Činjenica da u tom pogledu novine zavise od raspoloženja ili kompetentnosti jednog čoveka bolje od svega drugog ukazuje na stepen neznanja u kojem se danas nalazimo.
Jedno od dobrih pravila filozofije dostojne da se tako nazove jeste da se nikada ne troši na suvišne jadikovanja pred stanjem stvari koje se više ne može izbeći. U Francuskoj danas pitanje više nije kako sačuvati slobodu štampe, već kako novinar, suočen sa ukidanjem tih sloboda, može ostati slobodan u njoj. Problem se više ne tiče kolektiva. Tiče se pojedinca. I upravo ovde bismo želeli da utvrdimo uslove i metode pomoću kojih se sloboda, čak i usred rata i njegovog zarobljeništva, može ne samo sačuvati već i izraziti.
Postoje četiri takve metode: Lucidnost, odbacivanje, ironija i istrajnost.
Lucidnost pretpostavlja otpor strastima mržnje i kultu fatalnosti. Prema našem iskustvu sveta, sigurno je da se sve može izbeći. Sam rat, koji je ljudski fenomen, može se izbeći ili zaustaviti u bilo kom trenutku ljudskim sredstvima. Dovoljno je poznavati istoriju evropske politike poslednjih godina da bismo bili sigurni da rat, kakav god da je, ima jasne obrasce. Ovaj jasan pogled na stvari isključuje slepu mržnju i beznađe koje ostaje nekontrolisano.
Godine 1939, slobodni novinar ne očajava i bori se za ono što veruje da je istinito kao da bi njegovi postupci mogli uticati na tok događaja. Ne objavljuje ništa što bi moglo da podstakne mržnju ili izazove očaj. Sve je to u njegovoj moći. Suočen sa naletom gluposti, potrebno je suprotstaviti se i nekoliko odbijanja. Sve prinude ovog sveta ne mogu naterati najmanje pošten duh da prihvati nepoštenje. Stoga, i prema tome koliko znamo o mehanizmu cirkulacije informacija, lako se možemo uveriti u autentičnost vesti.
Upravo tome slobodan novinar mora posvetiti svu svoju pažnju. Jer ako ne može reći sve što misli, može se uzdržati od toga da kaže ono što ne misli ili ono što smatra pogrešnim. Shodno tome, novine se mere i po onome što kažu i po onome što ne kažu. Ova potpuno negativna sloboda je nesumnjivo najvažnija od svih, ako znamo kako da je održimo. Jer one pripremaju put istinskoj slobodi. Shodno tome, nezavisne novine otkrivaju poreklo svojih informacija, pomažu svojim čitaocima u njihovoj proceni, odbacuju propagandu, ukidaju uvrede, prikrivaju jednoobraznost informacija komentarima i, ukratko, služe istini u ljudskoj meri svoje snage. Ova mera, ma koliko relativna bila, omogućava im bar da odbiju ono na šta ih nijedna sila na svetu ne bi mogla naterati: da služe lažima.
Tako dolazimo do ironije. Možemo u principu pretpostaviti da je um koji ima sklonosti i sredstva da nametne prinudu nepropusan za ironiju. Ne vidimo Hitlera, da uzmemo samo jedan od mnogih primera, koristeći sokratsku ironiju. Podjednako je tačno, dakle, da je ironija jedinstveno oružje protiv moćnih. Ona upotpunjuje odbacivanje utoliko što dozvoljava da se ne odbaci ono što je lažno, već da se često kaže ono što je istina. Godine 1939, slobodni novinar ima malo iluzija o inteligenciji onih koji ga ugnjetavaju. On je pesimističan u pogledu čoveka. Istina, izrečena dogmatskim tonom, cenzurisana je devet puta od deset. Ista istina, izrečena u šali, cenzurisana je samo pet puta od deset.
Ovakav raspored prilično tačno predstavlja mogućnosti ljudskog intelekta. Objašnjava zašto francuski listovi poput „Le Merle“ ili „Le Canard enchaine“ (francuski satirični listovi) mogu redovno objavljivati smele članke kakve poznajemo. Stoga je 1939. godine slobodni novinar nužno ironičan, iako često protiv svoje volje. Ali istina i sloboda zahtevaju „konkubine“ jer imaju malo ljubavnika. Nakon što smo ukratko opisali ovo stanje uma, jasno je da se ono ne može uspešno održati bez minimalne doze istrajnosti.
Niz prepreka stoji na putu slobode izražavanja. Ali to nisu najteže prepreke koje bi mogle obeshrabriti duh. Jer pretnje, suspenzije i krivična gonjenja, uglavnom u Francuskoj, dovode do suprotnog efekta od željenog. Ali mora se priznati da postoje obeshrabrujuće prepreke: Upornost u gluposti, sistematska labavost, agresivna uskogrudost, da nabrojimo samo neke. Ovde leži velika prepreka koju treba prevazići.
Istrajnost je u ovom slučaju kardinalna vrlina. Kroz zanimljiv, ali i očigledan paradoks, ona je stavljena u službu objektivnosti i tolerancije.
Ovo je, dakle, skup pravila za očuvanje slobode do same srži ropstva. A kasnije?, reći ćete. Kasnije? Nemojmo se previše žuriti. Kad bi samo svaki Francuz želeo da održi u svom okruženju ono što smatra istinitim i pravednim, kad bi želeo da pomogne u očuvanju slobode svojim malim udelom, kad bi odbio da popusti i želeo da nametne svoju volju, tada i samo tada bismo pobedili u ovom ratu, u punom smislu te reči.
Da, slobodni duh ovog veka često pribegava ironiji protiv svoje volje. Ali kako se može naći išta duhovito u ovom razdraženom svetu? Vrlina čoveka je da se drži svog pred svim što ga poriče. Niko ne želi da za dvadeset pet godina ponovo počne dvostruko iskustvo iz 1914. i 1939. Stoga moramo isprobati potpuno nove metode pravde i velikodušnosti. Ali one se izražavaju samo u srcima koja su već slobodna i u umovima koji su još uvek pronicljivi. Oblikovati ta srca i taj duh, ili možda samo probuditi ih, zadatak je koji je i skroman i preuzet, koji pripada svakoj nezavisnoj osobi. Trebalo bi da se držite toga i da ne gledate unapred.
Istorija će prepoznati ove napore, a možda i ne. Ali oni su završeni.
Коментари
Постави коментар