*******
Da su neke uzvišene vrednosti kojima je čovečanstvo do sada težilo nespojive je uvid koji je, prema Berlinu, prvi artikulisao Makijaveli. Na kraju krajeva, poznati Firentinac je istakao da su vrednosti vladajuće klase, neophodne za upravljanje državom, nespojive sa hrišćanskim vrlinama kao što su poniznost, prezir prema svetu, rezignacija prema patnji i verovanje u iskupljenje posle smrti. Pa ipak, to su bile vrednosti koje su mogle – i morale – da koegzistiraju. Ali, prema Makijaveliju, to je onemogućilo određivanje kriterijuma za pitanje kako čovek treba da živi. U delu *La scienza nuova*, Đambatista Viko je opisao kako su različite kulture smenjivale jedna drugu u istoriji i kako je svako društvo razvilo potpuno jedinstven pogled na stvarnost. Shodno tome, u svakoj kulturi su se primenjivale različite vrednosti, što je onemogućilo poređenje klasične Grčke, ranog hrišćanstva ili renesanse. Još jedan heroj Berlina, nemački filozof iz osamnaestog veka Herder, otišao je još dalje. Ne samo da su uzastopne kulture imale različite vrednosti i stavove, već su se i društva koja su postojala istovremeno, čak i živela jedno pored drugog, razlikovala jedno od drugog. Naravno, nije bio slučaj da zemlje nisu delile zajedničke vrednosti, ali ono što je Herder nazvao „centar gravitacije“ ležalo je drugačije u Nemačkoj nego u Francuskoj ili Engleskoj.
Da li se Berlin, sledeći Vika i Herdera, sada zalaže za etički relativizam? Da li je on mišljenja da nije bitno koje vrednosti ljudi smatraju važnim i da je posedovanje vrednosti stoga, zapravo, čista besmislica? Berlin Vika i Herdera vidi kao zagovornike pluralizma, koji opisuje kao „stav da ljudi mogu težiti bezbrojnim različitim ciljevima, a da ipak ostanu potpuno racionalni, potpuno ljudski, sposobni da razumeju i saosećaju jedni sa drugima i da crpe uvide jedni iz drugih“. Postoje zajedničke vrednosti – inače bi komunikacija između kultura ili razumevanje istorijskih perioda bilo nemoguće – ali postoje i stalno sukobljene vrednosti. Klasičan primer je, naravno, sloboda i jednakost. Dve vrednosti koje čovečanstvo teži vekovima, ali koje neizbežno dovode do velikih tenzija jer su fundamentalno nekompatibilne. Međutim, ova nekompatibilnost ne znači diskvalifikaciju bilo koje od ove dve vrednosti; ona samo jasno stavlja do znanja da je ideja savršene celine, utopija idealnog društva, potpuno nedostižna. Uzgred, Berlin ne vidi neostvarivost kao najvažniji prigovor ideji savršenog društva. On smatra činjenicu da je to potpuno nekoherentan koncept još ozbiljnijom. Na kraju krajeva, šta se podrazumeva pod takvom harmonijom? Pa ipak, Berlin smatra da ne treba preterivati ni sa ovom nekompatibilnošću vrednosti. Univerzalne vrednosti možda ne postoje, ali ipak postoji „minimum praktično univerzalnih vrednosti bez kojih bi društvo teško moglo da preživi“. Na kraju krajeva, danas je malo zagovornika ropstva, gasnih komora ili dužnosti dece da prijave svoje roditelje ako kritički govore protiv vlade. Po ovim tačkama, kompromisi se ne mogu opravdati. „Ali s druge strane, težnja ka savršenstvu uvek kao da podrazumeva recept za krvoproliće, i to da li je to iskreni idealista, najčistiji duhom, koji ga želi, ne menja činjenicu.“
Da je Berlin otvoreni protivnik svake totalitarne ideologije biće jasno. Ali da li ga to čini liberalom? I ako jeste, šta to za njega podrazumeva? Da li je Berlin neka vrsta filozofskog Miltona Fridmana, eruditski ujak Fukujame ili duboka varijanta Bolkeštajna? U knjizi objavljenoj prošle godine u seriji „Fontana Modern Masters“, Džon Grej kristalno jasno pokazuje da Berlinovo delo nema nikakve veze sa onim što on naziva „panglosovskim optimizmom“ prosečnog liberala, koji očekuje da će kroz neometan razvoj proizvodnih snaga čovek postati sve prosperitetniji i samim tim srećniji. Za razliku od hedonističkog cinizma VVD-a, Berlinov liberalizam je stoički i tragičan. Iako se Berlin prilično često svrstava među liberalne mislioce i smatra sebe liberalom, prema Greju, on je u sukobu i sa klasičnim i sa modernim liberalizmom. I svako ko pročita Grejevu majstorsku knjigu razumeće zašto Bolkeštajn – nikada previše stidljiv da se druži sa poznatim misliocima kao da je išao u školu sa njima – još uvek nije pozvao Berlina da mu se pridruži na prijateljskoj debati jedne večeri u De Baliju. Od Loka i Mila do Hajeka i Rolsa, liberali pretpostavljaju da je naša sloboda zasnovana na činjenici da pravimo racionalne izbore. A za Bolkeštajna, ta racionalna procena je pojednostavljena na: šta ja imam od toga? I za Berlina, sloboda se sastoji od izbora koje pravimo, ali taj izbor nikako ne može uvek biti racionalan. Pošto su stvari ili vrednosti između kojih moramo birati ponekad neuporedive, razum često zakaže. Za Berlina, to nije stvar racionalnog, već radikalnog izbora. Možemo beskonačno vagati prednosti i mane izbora između dve vredne stvari, ali na kraju moramo doneti odluku. Prema Greju, ovaj izbor je „bez osnova i kriterijuma“, i u takvom slučaju „nemamo drugog izbora nego da delujemo“. Upravo u ovom gledištu – koje se može nazvati decizionističkim, voluntarističkim ili egzistencijalističkim prema sopstvenom ukusu – leži glavna razlika između Berlina i svih racionalnih liberala. Svako ko želi da ga svrsta sa mladim Sartrom ili Hajdegerom, za koje Berlin tvrdi da ne može da čita, pravi ozbiljnu grešku. Prema Berlinu, iako se ostvarujemo u donošenju izbora, taj izbor se ne dešava ex nihilo, suprotno onome što većina egzistencijalista veruje. Na kraju krajeva, mi ne biramo u vakuumu, već u kontekstu oblikovanom izborima prethodnih generacija. Na kraju krajeva, nismo sami sebe izabrali, već smo proizvod nasleđenih vrednosti, tradicija i društvenih odnosa. Štaviše, naši izbori često nisu rezultat istinskih „odluka“, već iskustava. Koristeći postmoderni žargon, Grej to sumira na sledeći način: „Možda smo koautori naših života, ali to su uvek varijacije na postojeće tekstove.“
Sa svojim odbacivanjem razuma kao određenog kompasa u svim okolnostima na osnovu kojih možemo da usmerimo svoj kurs, Berlin nikako nije iracionalista. Ako bi se njegova sabrana dela svela pod jedan naslov, to bi moglo biti: „Veličina i beda prosvetiteljstva“. Iako je Berlin sa velikim saosećanjem, a ponekad i divljenjem, pisao o fanatičnim protivnicima prosvetiteljstva kao što su Haman i Žozef de Mestr, on ih ne prati u njihovoj potpunoj objavi rata. Za Berlina, tolerancija, sloboda i emancipacija od ugnjetavanja i neznanja su vrednosti kojima treba težiti. On je veliki poštovalac Kondorsea, sa njegovim zalaganjem za pristojno društvo. Niti je ikada zatvorio oči pred glavnim razlikama između prosvetiteljskih filozofa. Ali ono što Berlin odbacuje u delu „Kondorse i drugi“ jeste tvrdnja da su propagirane vrednosti univerzalne, stav da je suština čoveka oblikovana razumom i ideja da se istorija razvija ka potpunom savršenstvu čoveka i društva. Za njega je sve to previše dogmatsko i previše pojednostavljeno, a pre svega, previše opasno. Na kraju krajeva, filozofski monizam prosvetiteljstva otvorio je vrata totalitarnim ideologijama poput komunizma i nacionalsocijalizma.
Mnogi Berlinovi eseji bave se kontra-pokretom koji je počeo da se pojavljuje od osamnaestog veka pa nadalje, takozvanim kontra-prosvetiteljstvom. Iako se ideje koje se mogu koristiti za borbu protiv prosvetiteljstva već mogu naći kod Paskala i Vika, Berlin u Hamanu (1730-1788) vidi prvog koji je pokrenuo frontalni napad. On pokazuje da je ovaj nemački teolog i filozof, koji je stajao u tradiciji misticizma Bemea i Majstora Ekharta i koji je strastveno mrzeo svoj vek, imao izuzetno originalne ideje o ljudskoj prirodi, osnovama i ograničenjima našeg znanja, jeziku, kreativnosti i slično. Iako ni u kom pogledu ne deli Hamanovu veru i političke stavove, Berlin je mišljenja da je ovaj fanatik, odbačen kao „nejasan“ i „zastareo“, bacio više svetlosti na brojna pitanja nego čuveni Limijer. Mislioci poput Hamana, Herdera, Mestra i Berka istakli su da razum i nauka ne mogu dati odgovor na sva pitanja koja čovečanstvo ima i da kada su u pitanju vrednosti – etičke, estetske, društvene ili političke – često postoji višestruki odgovor. Ili, Hamanovim rečima: „Bog nije matematičar, Bog je umetnik.“ Ovi protivnici prosvetiteljstva takođe su odbacili univerzalizam. Svaka epoha, svaka kultura, čak i svaka zemlja ima svoje vrednosti, svoju kulturu, svoje tradicije i ove stvari se moraju poštovati.
U svojoj oštroj analizi Berlinovih ideja, Grej pokazuje da ironija istorije nije ostavila netaknutim ni prosvetiteljstvo i njegove neprijatelje. Na kraju krajeva, prosvetiteljstvo se generalno povezuje sa slobodom, humanitarnim društvom, razumom i napretkom. A kontraprosvetiteljstvo se često vidi kao plodno tlo za nacionalističke, reakcionarne, pa čak i nacionalsocijalističke stavove. Međutim, Berlinove pažljive studije jasno pokazuju da monistička prosvetiteljska misao nije samo uticala na moderni totalitarizam, kao što su Poper i Tulmin već naveli, već da kontraprosvetiteljstvo, sa svojim naglaskom na pluralizmu, zapravo predstavlja važan izvor modernih pogleda na toleranciju. A pod tolerancijom se ne misli na ono što je Mestr osudio kao „glupu ravnodušnost koju nazivamo strpljenjem“, već na prihvatanje i poštovanje vrednosti i normi koje nisu naše, pod uslovom da ne ugrožavaju naše vrednosti.
Ali značaj kontraprosvetiteljstva ne leži samo u pozitivnom, u opravdanoj kritici apstraktnih dogmi. Posebno u delu Žozefa de Mestra, postaje jasno i nešto drugo, naime da je bezgranični pesimizam protivnika prosvetiteljstva postao stvarnost u našem veku. Mestr je izjavio da je ludost stavljati harmoniju u prirodi kao primer ljudskom društvu, kao što su to činili prosvetiteljski filozofi. Na kraju krajeva, harmoniju je teško pronaći u prirodi; to je velika klanica u kojoj jaki proždiru slabe i sav život besmisleno propada. Nasilje je bilo suština celog života, dželat je bio istinski, najljudskiji čovek, i samo su najteži lanci mogli donekle da drže krvožedno čovečanstvo pod kontrolom. Iza klasične fasade Mestrove misli buja crni, fermentirajući tok krvi i izmeta. Prema Berlinu, ono što je ovde govorilo nije bio reakcionaran, veličalac dobrog života predrevolucionarne aristokratije, već preteča Ničea, Frojda, Sorela, D. H. Lorensa, Morrasa, D'Anuncija i čitavog mračnog carstva Bluta i Bodena.
U očima protivnika prosvetiteljstva, svet izgleda sve samo ne privlačno, ali njihov pogled je verovatno donekle realističniji od Kondorseove vizije „vladavine istine“. Posle Gulaga, Aušvica, „Polja smrti“ i Ruande, možda ćemo morati da se suočimo sa činjenicom da je Mestr bio odličan prorok.
Ono što Berlina čini pravim liberalom jeste to što ne traži utehu u nekoj metafizici, već je mišljenja da ne bi trebalo da se pomirimo sa činjenicama. „Verujem u rad na minimalno pristojnom društvu. Možda to možemo čak i proširiti, tim bolje. Ali čak i minimum pristojnosti je više nego što sada imamo u nekim zemljama.“Izvor
„Berlin podržava Kantov pojam slobode jer kombinuje 'zajedničke obrasce' u obliku univerzalnih fenomenoloških kategorija sa istinskim ograničenjima znanja (sve izvan ovih zajedničkih obrazaca je 'metafizičko' i ne može se dokazati), dok zadržava istinsku slobodu izbora (unutar granica znanja možemo da ostvarimo svoju individualnu volju). On hvali Vikov koncept istorije jer Viko pokazuje put ka razumevanju kako se istorija može razvijati, dok istovremeno prepoznaje da uzastopne epohe imaju osnovne temeljne sličnosti koje nam omogućavaju da istinski saosećamo sa prošlim društvima. Berlinove 'nejasnoće' proizilaze iz jednostavne činjenice da, za razliku od Vika i Kanta, on nije dovoljno smeo da definiše i ocrtava — on samo nagoveštava i traži od nas da verujemo.“ (str. 403–404)
U eseju „Od nade i straha oslobođeni“, Berlin definiše slobodu onako kako je on vidi:
„Prava sloboda se sastoji... u samovođenju: čovek je slobodan u meri u kojoj istinsko objašnjenje njegove aktivnosti leži u namerama i motivima kojih je svestan, a ne u nekom skrivenom psihološkom ili fiziološkom stanju koje bi proizvelo isti efekat, odnosno isto ponašanje (koje se predstavlja kao izbor), kakvo god objašnjenje ili opravdanje agent pokušao da proizvede. Racionalan čovek je slobodan ako njegovo ponašanje nije mehaničko, već proizilazi iz motiva i namenjeno je ispunjenju ciljeva kojih je svestan ili može po volji biti svestan; tako da je tačno reći da je posedovanje ovih namera i ciljeva neophodan, ako ne i dovoljan, uslov za njegovo ponašanje.“ ( Koncepti i kategorije , str. 228)
Iako su neki smatrali prikladnim da Berlina percipiraju samo kao tumača klasika političke misli, u njemu postoji individualno razmišljanje koje se može svesti na dve teme kojima je dao originalan doprinos. Ove bitne teme su pluralizam i sloboda. U vezi s prvom, Berlin ističe da ljudi imaju različite ciljeve i vrednosti, te da ih čak i ista osoba ima, tako da je njihovo pomirenje uvek složeno i nepotpuno. To se izražava idejom da naše vrednosti mogu biti nekompatibilne i da stoga savršeno društvo nije samo empirijski nemoguće, već je ta nemogućnost i konceptualna. Dakle, ideali racionalno integriranog čovečanstva, kada postanu programi pomoću kojih se gradi društvo budućnosti, nisu samo nemogući za ostvariti, već su i nehumani. Oni su nehumani jer nastoje uklopiti unapred zamišljene modele u stvarnost koja je, s obzirom na ljudsko stanje, uvek pluralistička i, kao takvi, zahtevaju delovanje nasiljem na postojeće, stvarne ljude od krvi i mesa.
Ova nuklearna ideja pluralizma pokreće njegovo liberalno uverenje, ono što je John Gray nazvao agonističkim liberalizmom. Drugim rečima , u društvu u kojem koegzistiraju različite vrednosti i sukobljeni konačni ciljevi, samo liberalne institucije omogućavaju njihovu mirnu organizaciju.
Druga velika tema njegovog razmišljanja je politička sloboda. Njegova knjiga Četiri eseja o slobodi (1969) donela mu je slavu i akademsko priznanje koje i danas uživa. Za Berlina, politika nije odvojiva od ideja, i budući da, kao što sam ranije spomenuo, političke ideje često stvaraju univerzitetski profesori, upravo su oni ti koji imaju obavezu da ih ispitaju i kritikuju pre nego što proklijaju u fanatizam. Njegovo proučavanje pojmova negativne i pozitivne slobode sadržanih u političkoj slobodi obeležilo je proučavanje i razumevanje ovog koncepta od tada. Za Berlina, ove ideje nisu ni dobre ni loše same po sebi. Negativna sloboda odnosi se na odsustvo mešanja u naše slobodno delovanje; pozitivna sloboda da vršimo svoju volju da činimo ono što želimo. Na neki način, jedno i drugo su dva aspekta iste slobode. Ali, i to je ono što je važno za Berlina, kada se jedno ili drugo postavi kao princip kojim se uređuje politička aktivnost, rezultati, iskustvo nam govori, su antagonistički.
Ako se fokus stavi na zaštitu negativne slobode, to onda dovodi do ustavnih ili liberalnih sistema u kojima suverenitet pronalazi način da obuzda vršenje neograničene moći u pravima pojedinaca i u institucijama usmerenim na kontrolu, podelu i ograničavanje te moći. Naprotiv, istorija nam je pokazala da je naglašavanje pozitivne slobode dovelo do njene kolektivizacije i, u konačnici, do eliminacije svake slobode u ime više slobode. Racionalistički uverenja totalitarizama bila bi rezultat prihvatanja ove ideje. Štaviše, ostale Berlinove knjige - zbirke članaka posvećenih romantizmu, ruskim misliocima, Vicu i Herderu ili savremenim političkim ili intelektualnim figurama - u osnovi su obeležene ovim dvema centralnim problemima: pluralizmom i slobodom. Izvor
Коментари
Постави коментар