Giorgio Agamben, Vatra i priča

Književni žanrovi su rane što ih zaborav tajne urezuje u jezik: tragedija i elegija, himna i komedija tek su načini na koji jezik oplakuje svoju izgubljenu vezu s vatrom

Na kraju svoje knjige o hebrejskoj mistici, Scholem pripoveda priču koju mu je prenio Yosef Agnon:
“Kad bi Baal Schem, utemeljitelj hasidizma, trebao izvršiti neku tešku zadaću, odlazio bi na posebno mesto u šumi, palio vatru, izgovarao molitve i ono što je želeo bi se ostvarilo. Kad se, jedan naraštaj kasnije, Maggid iz Messeritscha našao pred istim problemom, ode on na isto mesto u šumi i reče: ”ne znamo više zapaliti vatru ali znamo moliti” – i sve se ostvari prema njegovoj želji. Još jedan naraštaj kasnije, Rabbi Mosche Leib iz Sassova nađe se u istim okolnostima, ode u šumu i reče: ”Ne znamo više zapaliti vatru, ne znamo više moliti, ali poznajemo mesto u šumi i to mora dostajati”. I zaista beše dovoljno. Ali kad još jedan naraštaj prođe i Rabbi Israel iz Rischlina se suoči sa istom poteškoćom, on ostade u svom dvorcu, sedne u pozlaćenu stolicu i reče: ”Ne znamo više zapaliti vatru, nismo sposobni recitovati molitve, ne poznajemo čak ni mesto u šumi: ali o svemu tome možemo ispričati priču”. I to je, još jednom, dostajalo.”01

Ovu je anegdotu moguće čitati kao alegoriju književnosti. Čovečanstvo, tokom svoje istorije, udaljuje se sve više od vrela tajne i malo se po malo gubi sećanje na ono što ga je predaja naučila o vatri, o mestu i o formuli – ali o svemu tome ljudi još uvek mogu ispričati priču. Ono što preostaje od tajne je književnost i “to”, spominje rabin sa smeškom, “može dostajati”. Smisao ovog “može dostajati” nije tako lako pojmiti i sudbina književnosti možda zavisi upravo o tome kako se shvati. Ako se jednostavno shvati u smislu da gubitak vatre, mesta i formule na podeban način predstavlja napredak te da je plod tog napretka – sekularizacija – oslobađanje priče od mitskih izvora i uspostava književnosti – autonomne i punoletne – u odvojenoj sferi, u kulturi, tad to “može dostajati” zaista postaje tajnovito.

Može dostajati – ali čemu? Je li verovatno da se neko može zadovoljiti pričom bez povezanosti s vatrom?

Rekavši “o svemu tome možemo ispričati priču” rabin je tvrdio sasvim suprotno. “Sve to” znači gubljenje i zaborav i ono što priča pripoveda je upravo istorija gubljenja vatre, mesta i molitve. Svaka priča – sva književnost – je, u tom smislu, sećanje na gubljenje vatre.

Da roman proizlazi iz misterija je sada prihvaćena činjenica književne istorije. Kerényi, i nakon njega Reinhold Meyerbach, dokazali su postojanje genetske povezanosti između paganskih misterija i antičkog romana o čemu Apulejeve Metamorfoze (gde protagonist, pretvoren u magarca, na kraju nalazi spas kroz pravu inicijaciju u misterij) predstavljaju naročito uverljiv dokument. Veza se manifestuje u tome što, jednako kao i u misterijima, mi vidimo u romanima kako se individualni život vezuje uz božanski ili nadljudski element, tako da događaji, epizode i lutanja ljudske egzistencije dobijaju značenje koje ih nadilazi i uspostavlja kao misterij. Poput iniciranog, koji, prisustvujući u eleuzinskoj poluseni glumljenoj i plesanoj otmici Persefone u Hadu i njezinom godišnjem pojavljivanju na zemlji u proleće, prodire u tajnu i u tome nalazi nadu u spas svojega života, tako i čitaoc, sledeći zaplet situacija i događaja što ga roman milosrdno ili jarosno plete oko svog lika,učestvuje na odredjeni način u njegovoj sudbini, na odredjeni način uvodi vlastito postojanje u sferu misterija.

Taj misterij je, međutim, odrešen od svakog mitskog sadržaja i od svake religijske perspektive, te za čitaoca može biti, na određen način, očajavajući, kao što se dogodilo Isabel Archer u Jamesovom romanu ili Ani Karenjini; može i pokazati život koji je u potpunosti izgubio svoju tajnu kao u sudbini Emma BOVAry; u svakom slučaju, ako se radi o romanu, radiće se o inicijaciji, ili bednoj, ili u ništa drugo doli u život sam i u njegovu razmetnost. Prirodi romana pripada da bude zajedno gubljenje i prisećanje na tajnu, zametanje i podsećanje na formulu i na mesto. Ako to, kao što se danas sve češće događa, razdvaja sećanje od njegove dvosmislene veze s misterijem, ako, brišući svaki trag privremenog, nestalnog i neizvesnog eleuzinskog spasa, to pretenduje da nema potrebu za formulom ili, još gore, rasipa misterij u hrpu privatnih činjenica, tad se sam oblik romana gubi zajedno sa sećanjem vatre.

Element u kojem se misterij raspršuje i gubi je pripovijest.02 I to je činjenica o kojoj uvek iznova vredi razmisliti, da jedan te isti pojam sad imenuje hronološko kretanje ljudskih zbivanja koje književnost priča, sad pak gestu idtoričara ili istraživača kao pripovedača. Možemo tajni pristupiti samo preko pripovesti, a svejednako (ili bi možda trebalo reći u stvari) je pripovest ono gde je misterij ugasio ili sakrio svoje tajne.

U jednom pismu iz 1937. godine Scholem je pokušao promišljati – počev od svog vlastitog iskustva istraživača quabbalah – implikacije čvora što zajedno veže dva, barem naizgled proturečna elementa poput mističke istine i istorijskog istraživanja. On je nameravao pisati “ne istoriju nego metafiziku kabale”, ali je ubrzo shvatio da nije moguće pristupiti mističkoj jezgri tradicije (quabbalah znači tradicija) bez prelaska “zida istorije”.

“Planina [tako on zove mističku istinu] nema potrebe ni za kakvim ključem; dovoljno je samo prodreti kroz zavesu magle koja je okružuje. Prodreti kroz nju – upravo sam to pokušao. Možda ću ostati blokiran u magli, te krenuti u susret, da tako kažem “profesorskoj smrti”? Nužnost istorijske kritike i kritičke istoriografije, čak i kad traži žrtve, ipak ne može biti zamenjena ničim drugim. Svakako, istorija konačno može izgledati kao iluzija, ali iluzija bez koje, u vremenskoj stvarnosti, nije moguće prodreti u bit stvari. Taj mistički totalitet istine, čija egzistencija manjka kad se projicira u istorijsko vreme, može postati vidljiva danas ljudima u čistijem načinu samo u legitimnoj disciplini komentara i u posebnom ogledalu filološke kritike. Moj posao, danas kao i prvog dana, živi u tom paradoksu, u nadi u istinsku komunikaciju planine i onog najnevidljivijeg, sićušnog pomaka istorije što dopušta istini da poteče iz iluzije ”razvoja”.03

Zadatak, koji Scholem određuje paradoksalnim, jeste zadatak preobraćanja, u skladu s naukom svog prijatelja i učitelja Waltera Benjamina, filologije u mističku disciplinu. Kao u svakom mističkom iskustvu, valja uroniti telo i dušu u neprozirnost i magle filološkog istraživanja, u tužne arhive i sumorne regeste, u nečitljive rukopise i zakučaste glose. Opasnost da se izgubi u filološkoj praksi, da se izgubi iz vida – zbog conjunctivitis professoria što takva praksa podrazumeva – mistički element do kog se želi stići prilično je velika. Ali kao što se Graal izgubio u istoriji, tako se istraživač mora izgubiti u svojoj filološkoj quête, jer jedino to gubljenje garantuje ozbiljnost metode, koja je u istoj meri mističko iskustvo.

Ako je istraživati istoriju i ispričati pripovest zaista isti gest, onda se i pisac nalazi pred paradoksalnom zadaćom. Treba verovati isključivo i nepokolebljivo u književnost – tj. u gubitak vatre -, mora se zaboraviti u pripovesti koju plete oko svojih likova, a ipak, čak i samo uz tu cenu, mora znati razabrati na dnu zaborava ivere crnog svetla što dolazi iz izgubljenog misterija.

Nestalan, tal. precario, znači ono što se postiže putem molitve (praex je zahtev rečima, različit od quaestio, zahteva koji se čini svim mogućim sredstvima, čak i nasilnim) te je stoga krhak i pustolovan. Pustolovna je i nestalna književnost, ako se želi zadržati u pravom odnosu s misterijem. Poput iniciranog u Eleuzini, pisac korača u maglu i polumrak, stazom što lebdi između donjih i gornjih bogova, između zaborava i sećanja. Vodi ga, ipak, odrešena nit, neka vrsta sonde bačene prema misteriji, što mu dopušta da svaki put izmeri svoju udaljenost od vatre. Ta sonda je jezik i na jezik se razmaci i lomovi koji dele priču od vatre utiskuju neumoljivo poput ozleda. Književni žanrovi su rane što ih zaborav tajne urezuje u jezik: tragedija i elegija, himna i komedija tek su načini na koji jezik oplakuje svoju izgubljenu vezu s vatrom. Te rane pisci danas ne primećuju. Poput slepaca koračaju nad bezdanom svog jezika, ne čuju jadikovku što dolazi s dna, veruju da upotrebljavaju jezik kao neutralni instrument, ne primećuju srdito mucanje što ga zahteva formula i mesto, što traži polaganje računa i osvetu. Pisati znači: posmatrati jezik i onaj ko ne vidi i ne voli svoj jezik, ko ne zna sricati njegovu slabašnu elegiju niti osluhnuti njegovu poniznu himnu, nije pisac.

Vatra i priča, misterija i istorija su dva neophodna elementa književnosti. Ali na koji način jedan element, čija je prisutnost neoboriv dokaz gubitka drugog, može svedočiti o tom iskustvu, prizvati njegovu senu i sećanje? Gde ima priče, vatra je ugašena, gde je misterija, ne može biti istorije.

Dante je jednim stihom sažeo situaciju umetnika suočen s tom nemogućom zadaćom: “l’artista / ch’a l’abito de l’arte ha man che trema”. 04 Jezik pisca, kao i gesta umetnika, je polje polarnih napetosti čiji su ekstremi stil i način. Abito de l’arte, “ha-bit umetnika” je stil, savršeno vladanje vlastitim sredstvima, gde je odsutnost vatre odlučno prihvaćena jer je sve u delu i ništa ne manjka. Nema, i nikad nije ni bilo tajne i misterija, stoga što su oni u potpunosti izloženi ovde, sada i zauvek. Ali u tom se oholom, zapovednom gestu katkad dogodi drhtaj, nešto poput intimnog kolebanja, gde se naglo stil prelije, boje izblede, reči zamucaju, materija zgruša i razlije. Taj drhtaj je način, što, pri odlaganju habita, još jednom potvrđuje odsutnost i eksces vatre. I u svakom se pravom piscu, svakom pravom umetniku nalazi uvek način što se distancira od stila, stila što se odvaja u način. Tako misterij i tajna ruše i slabe tkivo istorije, a vatra gužva i sažiže stranicu priče.

Henry James je jednom ispričao kako su se rađali njegovi romani. Na početku beše tek nešto što je on zvao une image de disponibilité, izolovano viđenje nekog muškarca ili žene, još uvek bez ikakvog određenja. Oni behu, naime, “raspoloživi” za autora da može oko njih isplesti sudbinsku intrigu situacija, odnosa, susreta i epizoda koji će “ih izneti van na najprikladniji način” ne bi li, na kraju, postali ono što jesu, “komplikacija što je s najvećom verovatnošću baš oni mogu proizvesti ili osetiti”. Što će reći: likovi.

Pripovest što ih, na takav način, stranicu za stranicom, pripovedajući njihove uspehe i neuspehe, njihov spas i propast, izlaže i otkriva, je istovremeno i zaplet što ih zatvara u neku sudbinu te njihov život uspostavlja kao mysterion. “Iznosi ih van” samo da ih zatvori u neku pripovest. Na kraju, slika nije više “raspoloživa”, izgubila je svoju tajnu, može samo umreti.

I u ljudskom se životu događa nešto slično. Svakako, u svom neumitnom toku, egzistencija, što je na početku delovala tako raspoloživo, tako bogato mogućnostima, gubi malo pomalo svoju tajnu, jedan po jedan gasi svoje kresove. Na kraju postaje tek jedna pripovest, beznačajna i raščarana kao svaka pripovest. Dok jednog dana – možda ne poslednjeg već pretposlednjeg – načas pronađe ponovo svoj čar, odjednom isplati sve svoje razočarenje. Ono što je izgubilo svoju tajnu sada je zaista, nepopravljivo tajnovito, zaista, apsolutno neraspoloživo. Vatra, što može biti samo ispričana, tajna i misterij, što je u celosti iskušan u pripovesti, sad nam oduzima reč i zauvek se zatvara u sliku.

odabrao i s talijanskoga preveo: Nenad Ivić
Naslov izvornika: “Il fuoco e il racconto”, u Giorgio Agamben, Il fuoco e il racconto, nottetempo, Rim 2014, str. 7-16.

Izvor
______________________

01 Gershom Scholem, Le grandi correnti della mistica ebraica, tal. pr. G. Russo, Einaudi, Torino 1993, p. 353.
02 U izvorniku storia što na italijanskom znači i pripovest i istorija [op. prev.].
03 Gershom Scholem, Briefe, Beck, München 1994, vol. I, pp. 471 ss.
04 “Umetnik kom rad zanatski vredi / ali mu ruka dršćući zataji” (Raj XIII, 77-78, prijevod F. Čale i M. Zorić) [op. prev.].