U ovom slučaju imamo masu koja slobodno progovara a kojoj istovremeno smeta "sloboda govora". Očekuju se bezuslovna politička podrška, ukoliko je nema, slede osude pojedinaca koji se javno ne oglašavaju, ćutanje je prokazano kao prestup, a "počinioci" se poistovećuju sa onima na vlasti i smatraju moralno odgovornim za navedeno političko stanje. Proziva se preko foruma, društvenih mreža, "opozicionih "medija, portala, televizija, televizijskih emisija, prozivaju se pojedinci, razne grupe, udruženja, pa čak i institucije. Društvena platforme su postale mesta na kojima cveta nasilje i zlostavljanjem bez odgovornosti.
Ćutanje ne predstavlja nužno moralni prestup sam po sebi, pozitivnim ili negativnim određuje ga tek politički diskurs o tome šta je ispravno, a šta pogrešno u određenim političkim situacijama. I ne samo to! Pitanje duboko zadire u ličnost pojedinca, njegovu životnu situaciju. Vrste ćutanja i ćutologa naprosto treba razlikovati, međutim, u praksi obično vlada mišljenje da je ćutanje u principu pokazatelj ne-odgovornosti, neprihvatljiv / nemoralan čin. Ukidanjem prava na ćutanje, ili neslaganje, ukida se jedan od najvažnijih stubova demokratije PRAVO. Demokratija je izgrađena na kritici, i to onoj slobodnoj.
"Studenstki" pokret počinje imati zastrašujući efekat na to šta i kako građani komuniciraju jedni s drugima. Ćutanje i otvoreno neslaganje postaje nedopustivo, u odlučnosti protestanata da napadnu nečiju građansku slobodu naziru se elementi totalitarizma. Da li su studenti svesni u punoj meri svoje odgovornosti, imaju li puni kapacitet za demokratski preokret?
ODGOVORNOST
Ko je u društvu odgovoran a ko ne, za šta je odgovoran? Postoji pravno regulisana "službena odgovornost" direktno uključenih u strukturu vlasti, administrativne ili operativne, i bez obzira da li se može vršiti samostalno ili zajedno sa drugima. Dužnosti su pravno regulisane i u tom smislu je precizno određena i neupitna odgovornost javnih službenika. Ćutanje je, da kažemo, apsolutno neprihvatljivo.
Nema dvosmislenosti ni oko odgovornosti građana. Njihovo je demokratsko pravo da prate politiku i odluke Vlade i da Vladu drže odgovornom, data im je mogućnost da na vlast deluju preko svojih predstavnika. U zdravoj demokratskoj državi svi su na određeni način uključeni u vlast - i svi bez sumnje saučesnici - odgovorni neko direktno, neko indirektno, u manjoj ili većoj meri.
Građanin može imati razloge da ne učestvuju u političkoj praksi i to je njegovo demokratsko pravo, ali neučestvujući on daje više moći onima koji žive na distrakciji. To može da utre put autoritarizmu, prekomernoj moći grupa i pojedinaca na vlasti. U autoritarnim sistemima, pojedinci mogu ostati pasivni i zaokupljeni svojim privatnim životima bez ikakvih problema, jer ovi režimi uglavnom dozvoljavaju određeni stepen individualne slobode sve dok to ne dovodi u pitanje politički autoritet. Međutim, pod totalitarizmom, građani mogu biti izloženi ugnjetavanju, ti elementi se naziru u blokaderskim protestima.
Ćutanje ili govorenje ne zavise uvek od ideologije
Ćutanje, kao i govor ne mora biti odraz političkog stava ili moralne neosetljivosti, čak i kada se ima određeno političko mišljenje. Razlozi mogu biti banalni i sasvim pdihvatljivi. Nečija pasivnost može biti način da se izbegne strančarstvo ( koje se suptilno prikriva ), možda želja nekih da ne stave prst na vagu dok se stvari ne iskristališu. Namera takvih nije okretanje glave od postupaka vlasti, već sasvim opravdana potreba da se prvo pročitaju političke opcije. Neki imaju uverenja koja se ne podudaraju ni sa jednom političkom stranom, ili veruju da je bilo kojoj opciji u današnjim političkim odnosima realno uskraćena moć odlučivanja. Ono što je zastrašujuće u današnjoj demokratiji je to što su građani, uključeni u proteste nesvesni volje svetskih moćnika. U Srbiji ( većinom i u svetu) učešće građana je u velikoj meri ili potpuno simbolično: građani su uključeni samo da bi se pokazalo da su bili uključeni, da formalno demokratija postoji. Ćutanje može biti izraz te ogorčenosti, prezasićenost prevarama i manipulacijama u politici.
... većina ljudi daje podršku studentima i ovim protestima, ali ne može se očekivati od svih da po ovoj zimi idu da šetaju i da stoje sa njima. Neki su već stajali, moja generacija se tukla, nadobijali smo se batina i suzavaca. Studenti sada stoje i isteruju svoja prava, i ne treba ih dekoncentrisati, ne treba se mešati u njihove ideje...
intervju : Dušan Kovačević
Danas
FANDOMANIJA
Ko je u društvu odgovoran a ko ne, za šta je odgovoran? Postoji pravno regulisana "službena odgovornost" direktno uključenih u strukturu vlasti, administrativne ili operativne, i bez obzira da li se može vršiti samostalno ili zajedno sa drugima. Dužnosti su pravno regulisane i u tom smislu je precizno određena i neupitna odgovornost javnih službenika. Ćutanje je, da kažemo, apsolutno neprihvatljivo.
Nema dvosmislenosti ni oko odgovornosti građana. Njihovo je demokratsko pravo da prate politiku i odluke Vlade i da Vladu drže odgovornom, data im je mogućnost da na vlast deluju preko svojih predstavnika. U zdravoj demokratskoj državi svi su na određeni način uključeni u vlast - i svi bez sumnje saučesnici - odgovorni neko direktno, neko indirektno, u manjoj ili većoj meri.
Građanin može imati razloge da ne učestvuju u političkoj praksi i to je njegovo demokratsko pravo, ali neučestvujući on daje više moći onima koji žive na distrakciji. To može da utre put autoritarizmu, prekomernoj moći grupa i pojedinaca na vlasti. U autoritarnim sistemima, pojedinci mogu ostati pasivni i zaokupljeni svojim privatnim životima bez ikakvih problema, jer ovi režimi uglavnom dozvoljavaju određeni stepen individualne slobode sve dok to ne dovodi u pitanje politički autoritet. Međutim, pod totalitarizmom, građani mogu biti izloženi ugnjetavanju, ti elementi se naziru u blokaderskim protestima.
Ćutanje ili govorenje ne zavise uvek od ideologije
Ćutanje, kao i govor ne mora biti odraz političkog stava ili moralne neosetljivosti, čak i kada se ima određeno političko mišljenje. Razlozi mogu biti banalni i sasvim pdihvatljivi. Nečija pasivnost može biti način da se izbegne strančarstvo ( koje se suptilno prikriva ), možda želja nekih da ne stave prst na vagu dok se stvari ne iskristališu. Namera takvih nije okretanje glave od postupaka vlasti, već sasvim opravdana potreba da se prvo pročitaju političke opcije. Neki imaju uverenja koja se ne podudaraju ni sa jednom političkom stranom, ili veruju da je bilo kojoj opciji u današnjim političkim odnosima realno uskraćena moć odlučivanja. Ono što je zastrašujuće u današnjoj demokratiji je to što su građani, uključeni u proteste nesvesni volje svetskih moćnika. U Srbiji ( većinom i u svetu) učešće građana je u velikoj meri ili potpuno simbolično: građani su uključeni samo da bi se pokazalo da su bili uključeni, da formalno demokratija postoji. Ćutanje može biti izraz te ogorčenosti, prezasićenost prevarama i manipulacijama u politici.
... većina ljudi daje podršku studentima i ovim protestima, ali ne može se očekivati od svih da po ovoj zimi idu da šetaju i da stoje sa njima. Neki su već stajali, moja generacija se tukla, nadobijali smo se batina i suzavaca. Studenti sada stoje i isteruju svoja prava, i ne treba ih dekoncentrisati, ne treba se mešati u njihove ideje...
intervju : Dušan Kovačević
Danas
FANDOMANIJA
Masa se spontano okuplja oko poznatih, slavnih javnih ličnosti ( čiji su strastveni fanovi) posebno onih koje poseduju značajan stepen moći da utiču na ljude. Otuda poseban pritisak na intelektualce, sportiste, umetnike.. zabavljače. Fenomen ulaska slavnih u političku arenu odavno je kritikovan zbog njihovog preteranog uticaja na političke agende i uopšte pretvaranja politike u sektor industrije zabave. To je dovelo do toga da slava u politici postaje bitnija u odnosu na stručnu sposobnost ( demokratski elitizam). Svemu tome doprinose mediji, uglavnom senzacionalistički, stvara se euforična atmosfera, prozivanha sve masovnija i agresivnija.
Bunt poprima oblik spektakla, i eto nas na pragu fandomanije, blage histerije "fanova" . Postoji razlika između umerenosti i preterivanja. Fandomanija predstavlja višak i zato ima negativne konotacije. U politici kao i u zabavi ona prerasta u navijanje za jedne ili druge.Ovaj toksični oblik polarizacije iz temelja je promenio politički diskurs, javnu uljudnost, pa čak i način na koji političari vladaju. Politika je neizbežno emotivna. Ali ne moraju sve emocije biti dobrodošle u politici. Neke emocije pokreću isključujuće ponašanje, prenagljene i nepravedne osude. Netrpeljivost, mržnja, više se ne skrivaju, nisu prikriven učtivošću, javno se ispoljavaju bez ustezanja, pod maskom ljubavi prema određenoj politici, ili političkoj akciji. Mediji imaju stvarnu moć da intenziviraju bes i mržnju, posebno preko nekog uticajnog i to obično rade.
"Znate, meni je neverovatno da ne postoji unisona podrška za te mlade ljude. Paradoksalno je da recimo oni koji se predstavljaju kao idoli nacije, mislim pre svega na vrhunske sportiste koji imaju i sopstvene milione i sopstvenu autonomiju, se pažljivo čuvaju da ne podrže nešto što nije nijedna politička opcija. ( ?????) Ali taj kukavičluk tih prebogatih ljudi, to nemanje hrabrosti da, bez obzira koliko ste bili hrabri dok ste bili sportista, nemate hrabrosti da se suočite sa različitim izazovima, na kraju padate i ispadate kukavica..
intervju:Kokan Mladenović
Nova.S.
Demonstranti/ protestanti se ne mogu posmatrati izdvojemo od onih koji im se pridruže, koje na kraju oni sami privuku, zapravo, jedni podstiču druge. Strastvena debata je žila kucavica politike, agresivno prozivanhe i nepotrebno etiketiranje neuključenih nanosi štetu i odvraća pažnju od potrage za pravdom prema progonu nedužnih. U vrtlogu bunta razumna kritika tako preraste u mržnju, sa željom osvete " kada se sve završi". Mržnja ni u kom smislu ne može biti legitimno političko sredstvo a većina učesnika protesta polaže svoje nade upravo u raspirivanju mržnju protiv vlasti, kojoj je to odavno metod delovanha. Pravda se mora tražiti, ali to moramo slediti uljudno i humano.
Malo istorijskog podsećanja..
Fandomija nosi mnogo istorijskog prtljaga. Prvi put je termin primenjen na fandom 1844. godine kada je nemački pesnik i esejista Heinrich Heine skovao reč Lisztomania da opiše "pravo ludilo, nezapamćeno u analima besa" koje je izbilo na koncertima klavirskog virtuoza Franca Liszta. Reč je imala medicinske rezonancije i Heine je razmatrao različite moguće uzroke galame, od bioloških do političkih, pre nego što je prozaično odlučio da je to verovatno samo zbog Listovog izuzetnog talenta, karizme i estetike.
Devojke su vrištale na Sinatru, vrištale su na Elvisa, čak su vrištale i na Cliffa Richarda. Voleti Lista, ili 1963. Bitlse značilo je prihvatiti modernost. To su bili veliki, novi događaji, harizmatično izvođenje Lista, kao i pojava pop muzike. To nije bila samo zabava, to je bio nov ritual. Vrištati na koncertima, padati u nesvest, plakati, bilo je i danas je " pomodno". Zahvaljujući medijima, televiziji, fanovi unapred znaju šta se od njih očekuje, neka vrsta zanosne agonije. Buka je postala pratilac do te mere da je Ringo izjavio:..." Nikad nisam osećao da ljudi dolaze da čuju našu muzuku“....osećao sam da su došli da nas vide.", i da budu viđeni, da učestvuju u ..Vrištanje je kultni simbol, obavezan.
RITUAL / PERFORMANS- POLITIKA
Mladi dolazi da čuju, da učestvuje u ritualu, koncerti su postali performansi u kom mladi slave sebe, svoju slobodu, svoju mladost, svoju moć. Arene su pune ko šibica, koncerata je sve više, dan za danom, cene ulaznica visoke, spektakli sve zahtevniji. Protesti poprimaju isti oblik, okupljanja postaju neka vrsta zabavnog spektakla.
Odnos između pojedinaca i političkih ličnosti postaje sličan odnosu fan-slavna ličnost. U jeku smo npr. trampizma. Njegovi fanovi ponašaju se poput navijača sporta i estradnih zvezda. Tretiranje politike iz 'navijačke' perspektive je konzumacija politike kao zabave pojedinaca, grupa, koje razmišljaju o politici gotovo kao navijači o sportu i u nezasitnom stilu Postmana (1985.) "Zabavljamo se do smrti ". Zabava kao zabava, pa i politička, zahteva kostime, performanse...
Politički komentator, komičar i bivši stranački aktivista, Matt Forde, otvara svoju knjigu ( Politički beskućnici ) parodirajući fana- ovisnika :
| Moje ime je Matt Forde i ja sam politički opsesivan. Eto, rekao sam to… Ja sam zaokupljen svime što ima veze s politikom i tu mi nema pomoći. Volim svaki deo toga – ideje, pojedince, debatu, izbore, komisije, skandale, upite, budžete, greške, sve. Svaki zamorni element me angažuje… Političke institucije me očaravaju; Volim da idem prvi put u zgrade Parlamenta i većnice na isti način na koji prvi put uživam ići na fudbalske stadione.
O samoj politici ništa. Nema sumnje da naši protestanti sve više postaju fandomanski folklor
Bunt poprima oblik spektakla, i eto nas na pragu fandomanije, blage histerije "fanova" . Postoji razlika između umerenosti i preterivanja. Fandomanija predstavlja višak i zato ima negativne konotacije. U politici kao i u zabavi ona prerasta u navijanje za jedne ili druge.Ovaj toksični oblik polarizacije iz temelja je promenio politički diskurs, javnu uljudnost, pa čak i način na koji političari vladaju. Politika je neizbežno emotivna. Ali ne moraju sve emocije biti dobrodošle u politici. Neke emocije pokreću isključujuće ponašanje, prenagljene i nepravedne osude. Netrpeljivost, mržnja, više se ne skrivaju, nisu prikriven učtivošću, javno se ispoljavaju bez ustezanja, pod maskom ljubavi prema određenoj politici, ili političkoj akciji. Mediji imaju stvarnu moć da intenziviraju bes i mržnju, posebno preko nekog uticajnog i to obično rade.
"Znate, meni je neverovatno da ne postoji unisona podrška za te mlade ljude. Paradoksalno je da recimo oni koji se predstavljaju kao idoli nacije, mislim pre svega na vrhunske sportiste koji imaju i sopstvene milione i sopstvenu autonomiju, se pažljivo čuvaju da ne podrže nešto što nije nijedna politička opcija. ( ?????) Ali taj kukavičluk tih prebogatih ljudi, to nemanje hrabrosti da, bez obzira koliko ste bili hrabri dok ste bili sportista, nemate hrabrosti da se suočite sa različitim izazovima, na kraju padate i ispadate kukavica..
intervju:Kokan Mladenović
Nova.S.
Demonstranti/ protestanti se ne mogu posmatrati izdvojemo od onih koji im se pridruže, koje na kraju oni sami privuku, zapravo, jedni podstiču druge. Strastvena debata je žila kucavica politike, agresivno prozivanhe i nepotrebno etiketiranje neuključenih nanosi štetu i odvraća pažnju od potrage za pravdom prema progonu nedužnih. U vrtlogu bunta razumna kritika tako preraste u mržnju, sa željom osvete " kada se sve završi". Mržnja ni u kom smislu ne može biti legitimno političko sredstvo a većina učesnika protesta polaže svoje nade upravo u raspirivanju mržnju protiv vlasti, kojoj je to odavno metod delovanha. Pravda se mora tražiti, ali to moramo slediti uljudno i humano.
Malo istorijskog podsećanja..
Fandomija nosi mnogo istorijskog prtljaga. Prvi put je termin primenjen na fandom 1844. godine kada je nemački pesnik i esejista Heinrich Heine skovao reč Lisztomania da opiše "pravo ludilo, nezapamćeno u analima besa" koje je izbilo na koncertima klavirskog virtuoza Franca Liszta. Reč je imala medicinske rezonancije i Heine je razmatrao različite moguće uzroke galame, od bioloških do političkih, pre nego što je prozaično odlučio da je to verovatno samo zbog Listovog izuzetnog talenta, karizme i estetike.
Devojke su vrištale na Sinatru, vrištale su na Elvisa, čak su vrištale i na Cliffa Richarda. Voleti Lista, ili 1963. Bitlse značilo je prihvatiti modernost. To su bili veliki, novi događaji, harizmatično izvođenje Lista, kao i pojava pop muzike. To nije bila samo zabava, to je bio nov ritual. Vrištati na koncertima, padati u nesvest, plakati, bilo je i danas je " pomodno". Zahvaljujući medijima, televiziji, fanovi unapred znaju šta se od njih očekuje, neka vrsta zanosne agonije. Buka je postala pratilac do te mere da je Ringo izjavio:..." Nikad nisam osećao da ljudi dolaze da čuju našu muzuku“....osećao sam da su došli da nas vide.", i da budu viđeni, da učestvuju u ..Vrištanje je kultni simbol, obavezan.
RITUAL / PERFORMANS- POLITIKA
Mladi dolazi da čuju, da učestvuje u ritualu, koncerti su postali performansi u kom mladi slave sebe, svoju slobodu, svoju mladost, svoju moć. Arene su pune ko šibica, koncerata je sve više, dan za danom, cene ulaznica visoke, spektakli sve zahtevniji. Protesti poprimaju isti oblik, okupljanja postaju neka vrsta zabavnog spektakla.
Politički komentator, komičar i bivši stranački aktivista, Matt Forde, otvara svoju knjigu ( Politički beskućnici ) parodirajući fana- ovisnika :
| Moje ime je Matt Forde i ja sam politički opsesivan. Eto, rekao sam to… Ja sam zaokupljen svime što ima veze s politikom i tu mi nema pomoći. Volim svaki deo toga – ideje, pojedince, debatu, izbore, komisije, skandale, upite, budžete, greške, sve. Svaki zamorni element me angažuje… Političke institucije me očaravaju; Volim da idem prvi put u zgrade Parlamenta i većnice na isti način na koji prvi put uživam ići na fudbalske stadione.
O samoj politici ništa. Nema sumnje da naši protestanti sve više postaju fandomanski folklor
Коментари
Oni levi zato što studenti nisu dovoljni levo.
Oni desni što nisu dovoljno uz crkvu i nacionalno
Apatični, zato što misle da ništa ne može da se promeni.
Cinični zato što veruju da su studenti samo,prolazna moda i lažna priča, jer je njima sve laž i loženje u prazno.
Oni koji su uz vlast , zato što im ruše iluziju o miru i stabilnosti,
Stariji, zato što misle da su studenti naivni,neiskusni i ne znaju šta je život.
Karijeristi, zato što ne žele da rizikuju svoj položaj,a i jošje rano da ih podrže, biće najglasniji nakon smene vlasti.
Oni mnogo pametni,zato što misle da studenti ne razumeju suštinu problema, a oni (pametni) imaju ekskluzivno,pravo na istinu.
Pojedini političari , zato što im smeta konkurencija.
Oni koji su se odselili, zato što misle da je sve uzalud.
Biznismeni, zato što im remete tokove novca, a ne znaju kako na studentima da zarade, mada će smisliti.
Oni kojima je "dobro", zato što su u strahu da um ne bude gore.
Oni koji nikada nisu studirali, zato što misle da su studenti deo privilegovane elite , a ne shvataju da su mnogi od njih deca sirotinje.
Oni koji bi podržali ali se boje posledica.
Oni koji bi podržali ali čekaju da bude "sigurno."
A ja želim da im nešto kažem:
Da su se malo više potrudili da upoznaju studente.
Lično nez da su donosili zaključke,
U nekom od njih bi prepoznali sebe
I nešto svoje
Duboko, najdublje
I sigurno bi se pronašli u nečijoj priči.
Ali ne
Bolje je nalaziti mane
I pričati kako se ne dešava ništa,
I kako je promena nešto drugo
I dolazi od negde tamo
A ne ovde i sada.
Svako vidi ono što hoće da vidi
Prognozirali su da će protesti trajati
Nekoliko dana.
A evo,ulaze evo u 4.mesec.
Što studenti duže budu izdržali,
Ljudi će prelaziti na njihovu stranu
Jedan po jedan.
Da će na kraju Vučić ostati sam.
Živi bili pa videli.
Stefan Simic
Impresionira organizacija, nema divljanja, žutih i ostalih prsluka, mladi pokazaše Evropi da Balkan nije divlji. Bravo!
Bravo za filozofski, oduvaše stranke, NVO i ostale prislonjene na bunt iz interesa.
Bravo za konsolidaciju građana, za ustrajnost, za trpljenje idiotske vlasti i pojedinaca nasilnika.
Saglasan sa stavom o prozivkama, Kokan po običaju neumeren, Kovačević razborit.
Idemo dalje.
XXX
Masa kao svaka, šarenilo u svakom pogledu.
Prozivke nedopustive.
Pesnik u prolazu
Ј. Б.
XXX
Ministar transporta Madlener je ove sedmice pisao Predstavničkom domu da je Rijkswaterstaat odgovorna za otprilike stotinu mostova i vijadukata, plus nepoznat broj kojima upravljaju provincije. Svi su napravljeni sa zupčastom konstrukcijom, koja izgleda osjetljiva na vodu sa solju. Budući da voda dospijeva do armature u betonu, hrđa nastaje brže.
Reakcije - nema gustog saobraćaja ...na. .itd. Rešen problem do sanacije, bez protesta, štrajka, prozivki.
Malo od mene
Pogođena tema.
Pedja
U utakmici protiv vakcina Tramp je pobednik, Justin Trudeau gubitnik. Antifanovi su bili ujedinjeni vizijom iza konvoja slobode 2020. i protesta za kamiondžiju koji je zatvoren, nisu bili jači od države. Ne znam da li se ova vrsta žara doživljava kao politički fandom. Nebitno, neće biti pogrešno smatrati je političkom fandomanijom, moćnom masovnom politikom protiv.
XXX
Za proteste bez stranaka
Z
Neverovatno.
Za proteste bez stranaka
„Неко вас је лагао у вези са ненасилном и спонтаном револуцијом. Тако нешто у свету не постоји. Кад год видите младе људе како на челу реда покушавају да се здруже са полицијом и војском, знајте да је неко већ размишљао о томе...
Проблем овог протеста је што ће реално пропасти без обзира на то ко их je покренуo, већинско расположење Срба није артикулисано политички, у поправку више нико не верује, променила се власт у Америци, оно што је некад било важно сад је небитно, оно што је било небитно сад је јако важно, а народ се понаша као да се ништа није променило. Данас, када се прави нова подела света, и повлаче нове границе, једном у 100 година, ми се бавимо несрећом као „пар екселанс“ политичким питањем, а не обично кривично-правним!? Тако смо 1918. прокоцкали шансу да имамо српску државу једном у 1.000 година. Сада се бавимо питањем да ли ће владати Александар или Проглас. Концептуално, ови протести се базирају на студентским протестима из`96., када је као студент организатор био Јово Бакић, али је сада све дигнуто на далеко виш и организациони и културни ниво.Зар толики штрапац за ово аутошовинстичко просеравање?
Ј. Б.
Ovo nije trapava izjava već ozbiljan politički poziv za obustavom naboja i snage da bi eto, ta skupina preuzela stvar u svoje ruke. Muka mi je od proseravanja inteligencije sa Univerziteta, škola, u ovoj izmrcvarenoj, ubogoj Srbiji, nekoliko meseci zavlačenja dece da bi im se u neko doba ladno zahvalili a oni zauzeli fotelje. Sa njima će biti još manje suvereniteta, još više upliva zapada i na kraju ćemo završiti u NATO-u.
Ovaj protest spektakl od početka je zamirisao političarima, bilo je samo pitanje kada će se ubaciti. Desilo se da su ih studenti odbacili ali nisu osetili opasnost sa svoje strane. Niko razuman ne bi trebao da se saglasi sa zatvaranjem univerziteta, škola, dugoročnim blokadama žila kucavica države. Izleda da je inteligencija svesno podržala sve to, pogotovo jalova opozicija, jer institucionalno ne mogu da pobede. Na Zapadu bi davno reagovala država. Krv ne pada jer ona budaletina ipak ima zrno razuma. Idemo dalje sa žurkom, dokle ćemo. Onaj cvikeraš bivši dopisnik iz Londona izjavi da ipak očekuje nasilje a posle toga briselsku delegaciju iza koje će da sledi poznati scenario, postavljanje nekog njihovog, on reče instaliranje. Nekako svi očekujemo takav ishod. Neće Evropa dozvoliti Srbima samostalan izbor, a kao što vidimo, mnogo ih je u Srbiji zadojeno zapadnjačkim mlekom, mnogo željnih pozicijskih benefita .
XXX
Pesnik u prolazu
Ključno je pitanje koji je politički put rešenja, koga mora biti, a (kao) nema ga, koje će ljude- vođe izbaciti ovaj pokret i koje ideje, i duhovne knjige ih imaju, moraju i oni, osim par pod kojima se kriju- da prorade institucije, ovo naravno nije politički zahtev, on. E podrazumeva sistem u kom su te institucije, ni ljude koji u njima sede ni..sve duhovno, nadzemaljsko.
Bože šta ja pišem, na kraju ću ko Oscar Wilde zaključiti, ne slažem se sa ovim što sam napisao. Stvar je dogurala dotle. Niko ne zna gde smo.
XXX
bet maske pokrer izaziva zapanjujuće različite reakcije pokazujući kako se politika ubacila u njihove redove. Istinu je neprijatno i opasno razmatrati, to što politiku i dalje kriju ukazuje na njihovu želju da zadrže svoj imidž u javnosti. Trebalo bi ćuti sledbenike da javno iznesu ono što govore samo privatno. Ja čitam dnevno političke zahteve, besne uvrede, nasilne napade na ličnosti, neopisivu pljuvačinu po mrežama. Ljudi ne skrivaju mržnju, ne kriju karakter, imamk takvu ironiju kontrasta, tako neposredan i tragičan efekat podela. Protest nosi jedan utisak, i to samo jedne strane. I mislim da je šteta što su se toliki kritičari napapali uzdržane pre nego što je pokret dostigao kraj, iluziju u šta, pa videćemo. Tramp uspešno ruši temelje "demokratske" humanosti organizacije koja je bila predvodnik ovakvih pokreta širom sveta. Videli smo rezultate. E pa da vidimo i konačne rezultate ovog pokreta.
Pesnik u prolazu
Постави коментар