Anarhistički elementi mogu se naći u učenjima Diogena Kinika (412/404–323. p. n. e.) i Zenona iz Kitija (333–262. p. n. e.), osnivača stoičke filozofske škole na koga je uticao Diogen. Sačuvane su samo priče o ponekad skandaloznom ponašanju Diogena i fragmenti Zenonovih spisa, što otežava utvrđivanje šta su oni zaista zastupali.
Prilikom procene mogućnosti pojave „anarhističkih“ ideja među starim Grcima, korisno je razmotriti stavove koje su Diogen, Zenon i drugi mogući preteče anarhizma zastupali u vezi sa ropstvom, jednim od najekstremnijih primera hijerarhije i dominacije kojoj se svaki anarhista dostojan imena mora nepokolebljivo protiviti.
Diogen je najzanimljiviji primer, jer je u jednom trenutku imao svog roba, a u drugim trenucima svog života i sam je bio rob. Postoji priča da kada je Diogenov lični rob pobegao, Diogen nije pokušao da ga vrati, obrazlažući da ako njegov rob može da živi bez njega, onda može i bez roba. [Dojn Doson, Gradovi bogova: Komunističke utopije u grčkoj misli, Oksford U Pres, 1992, str. 136] Ali ovo nam više govori o Diogenovim stavovima o životu samostalnim sa malo, ako uopšte ima, imovine, nego što pokazuje bilo kakvu vrstu političkog protivljenja ropstvu, ili hijerarhiji i dominaciji uopšte. Dojn Doson sugeriše da je „priča da je sam Diogen prodat kao rob [...] bila toliko popularna“ ne samo „zato što je pružila najdramatičniju moguću demonstraciju kiničke ravnodušnosti prema sreći; već možda i zato što je implicitno uveravala sve da nema ničeg društveno subverzivnog u vezi sa cinizmom.“ [str. 136]
Ali uprkos svojoj ravnodušnosti prema ropstvu (i mnogo čemu drugom), Diogen je delovao na načine koji su bili veoma subverzivni prema starogrčkom moralu i konvencijama. Druge priče o njemu nisu mogle nikoga uveriti da su njegove ideje bezopasne. Diogen je nazvan „cinik“, što znači „psolik“, jer je živeo baš kao pas, na ulicama, bez imovine i bez stida. Navodno je masturbirao i imao seks u javnosti. Njegovo odbacivanje konvencionalnog morala moglo ga je učiniti nekom vrstom filozofskog anarhiste, ali je takođe izražavao mišljenja direktnije političke prirode, poznato proglašavajući sebe građaninom „kosmosa“ ili sveta, odbacujući pripadnost bilo kom određenom grčkom gradu i srodne ideje u vezi sa lojalnošću domovini. Diogen i drugi cinici nisu verovali u žrtvovanje sebe za dobrobit svog grada ili države i protivili su se ratu i upotrebi oružja, veoma suprotan stav u staroj Grčkoj gde se vojna služba očekivala od svih sposobnih muškaraca, a rat je bio sveprisutan. [Malkolm Skofild, Stoička ideja grada, Kembridž: Cambridge University Press, 1991, str. 51–52]
Ipak, Diogenovi politički stavovi ostaju nejasni, jer nijedan od njegovih spisa, ako ih je uopšte bilo, nije sačuvan. Kasniji pisci su tvrdili da je napisao „Državu“; ako je tako, to više zvuči kao parodija Platonove hijerarhijske i autoritativne Države nego kao konvencionalni politički traktat. Između ostalog, Diogen se zalagao za zamenu kovanog novca kockicama. Međutim, kroz parodiju i satiru, cinici poput Diogena pokušavali su da prenesu ozbiljnije ideje, poput ukidanja valute jer bi ljudi trebalo da budu u mogućnosti da zadovolje svoje potrebe direktno, bez potrebe da koriste veštačko sredstvo razmene. Protivnici su tvrdili da ovaj „komunizam“ uključuje žene kao zajedničko vlasništvo, ali to je bilo pogrešno predstavljanje (koje su u 19. veku ponovili mnogo kasniji protivnici socijalističkih i komunističkih doktrina)
Kinici su odbacivali konvencionalne shvatanja o imovini i stoga nikada ne bi zastupali ideju da žene treba da budu zajedničke. Umesto toga, zalagali su se za to da su žene podjednako sposobne kao i muškarci da žive prirodnim životom, bez ograničenja konvencionalnim normama, tradicijama ili običajima. I žene i muškarci su stoga bili slobodni da biraju kada, gde i sa kim će imati seks ili bilo kakvu vrstu veze. S obzirom na izrazito patrijarhalnu strukturu starogrčkih društava, takvi stavovi su se mogli smatrati samo „skandaloznim“. [Doson, str. 137] Diogenov učenik, Krates, i njegova partnerka, Hiparhija, navodno bi imali seks kad god bi im se to prohtelo, uključujući i javno.
Ne samo da se očekivalo da seks bude u potpunosti uz pristanak, već su kinici takođe odbacili ideje o društvenoj skromnosti i pristojnosti. Dakle, žene nisu bile obavezne da kriju svoja tela, već su mogle da nose istu jednostavnu odeću kao kinički muškarci ili da vežbaju sa njima sa malo ili bez odeće.
Odbacivanje društvenih konvencija podrazumevalo je nepoštovanje zakona i autoriteta, jer su zakoni veštačke ljudske tvorevine. Kinici nisu bili dužni nikome, uključujući i ljude koji su tvrdili da su im superiorniji, bilo da su bili njihovi vlasnici (ako su bili robovi) ili njihovi vladari. Jedna od priča o Diogenu je da je rekao čoveku koji ga je kupio na pijaci robova da će njegov novi vlasnik morati da posluša Diogena. [Luis E. Navija, Klasični cinizam: Kritička studija (Vestport: Grinvud Pres, 1996, str. 105] Druga priča je da je Diogen voleo da se sunča i da je, kada mu je Aleksandar Veliki došao u susret, rekao Aleksandru da se skloni sa njegove svetlosti. [Klasični cinizam, str. 81]
Kiničke doktrine su se fokusirale na pojedinca, bez težnje da postanu društveni pokret. Iako cinici nisu imali ništa osim prezira prema pravima imovine i tradicionalnim običajima, nisu sugerisali da niže klase i robovi treba da ustanu i svrgnu svoje gospodare. Cinizam je bio sredstvo za oslobađanje pojedinca od konvencionalnog morala, smatrajući političke institucije kao da nemaju pravo na legitimitet ili poslušnost.
U tom smislu, cinizam je bio sličan konceptima „filozofskog anarhizma“ iz 20. veka. Kao i kod „filozofskih anarhista“, cinici nisu imali očekivanja ili poverenja da će dovoljno ljudi doći da podele njihove stavove da bi predstavljali pretnju statusu kvo, niti je bila njihova misija da... ohrabrite ih da to čine. S druge strane, život samodovoljnim i nezavisnim životom, poput životinje, sa malo imovine i bez odanosti bilo kom bogu ili gospodaru, pronalazi neke daleke odjeke u idejama anarho-primitivista s kraja 20. veka, s tom glavnom razlikom što su cinici bili urbani autsajderi. Možda su živeli kao psi, ali kao psi na ulicama, a ne kao lovci-sakupljači u svetu bez gradova.
Predrasude cinika o ljudima, koje se i dalje ogleda u savremenom značenju reči „cinik“, mogu se uporediti sa stavovima filozofa 19. veka koji su odbacivali konvencionalni moral, poput Fridriha Ničea, ali koji nisu imali ništa osim prezira prema „masama“. Na kraju krajeva, Diogen je bio poznat po tome što je šetao ulicama grada sa fenjerom usred bela dana, tražeći „poštenog čoveka“. Jedan aforizam koji mu se pripisuje je „razum ili konopac“, što je značilo da ako ne možete sami da mislite, mogli biste i da izvršite samoubistvo.
Ipak, uprkos svom ponekad mizantropskom tonu, cinizam je postao popularan među nižim klasama tokom prva dva veka Rimskog carstva, za razliku od svog naslednika, stoicizma, koji se udružio sa tim carstvom, lišen svog radikalnog sadržaja. Istaknuti filozofi osuđivali su cinične „ulične filozofe“ zbog podsticanja nepoštovanja autoriteta i podrivanja društvene hijerarhije svojim odbacivanjem konvencionalnih pojmova o vlasništvu i pripadnosti. [Doson, str. 244–245]
Kinici nisu očekivali, već su tvrdili, da svako, uključujući žene i robove, može, ako ima dovoljno nezavisnosti uma, da prihvati cinički način života. Za razliku od ranijih cinika u Grčkoj, cinični ulični filozofi Rimskog carstva „nameravali su“, svojim postupcima, da „postave model koji će ljudi imitirati“. [Doson, str. 246] Na neki način, praktikovali su neku vrstu „propagande delom“: svojim postupcima i načinom života pokazivali su ljudima kako da žive iskreno, prirodno i slobodno. Ali čak ni ovi kinici nisu težili stvaranju masovnog pokreta. Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, tek sa usponom hrišćanstva pojavili su se jeretički pokreti koji su odbacili hijerarhije Rimskog carstva i rane hrišćanske crkve koja se kasnije s njim spojila.
Kinizam, po samoj svojoj prirodi, nikada nije mogao da posluži kao ideološka podrška Rimskom carstvu, što pomaže da se objasni zašto je tako malo kiničkih spisa sačuvano. Doson je uporedio kinizam sa filozofskim daoizmom, po tome što je delovao kao „kontrapunkt“ filozofskim i verskim doktrinama koje su pružale opravdanja za društvene hijerarhije starog Rima, baš kao što je daoizam delovao kao kontrapunkt konfučijanizmu u Kini. [Doson, str. 250] Diogenov učenik, Kratet, zamislio je polis, Peru, „gde niko ništa ne poseduje, a rat i sukob ne postoje, jer nikoga nije briga za novac, slavu ili pohotu“. [Doson, str. 149] Veze između privatne svojine, statusa, ambicije, pohlepe i rata isticali su i filozofski taoisti i anarhisti 19. veka. Rimski car Julijan (331–363. n. e.) bio je dovoljno zabrinut zbog subverzivne prirode kiničkih učenja da ih je osudio zbog promovisanja komunizma i prezira „svih ljudskih i božanskih zakona“. Uporedio je cinike sa razbojnicima, jer su „išli svuda i mešali opšte zakone“. [Doson, str. 249]
Primjedbe
Objavi komentar