tuniski istoričar iz 14. veka, autor jedne od najranijih nereligijskih filozofija istorije , sadržanu u njegovom remek-delu, Mukadimi („Uvod“)
Asabija , što se često prevodi kao plemenska solidarnost, je duboko ukorenjena unutrašnja kohezija i saradnja koja osigurava stabilnost i sigurnost plemena, grupe, nacije ili etnosa. Može rasti i širiti se, ali i sušiti i umreti - u ciklusu rađanja, širenja, rasta, propadanja i smrti koji će kasnije ponoviti Oswald Spengler i na neki način sovjetski istoričar i etnolog Lev Gumiljov sa terminom „strastvenost ”.
U svom remek-delu iz 1377. poznatom kao Muqadimah , uvodu u njegov veliki opus serijala svetske istorije u sedam tomova, Abu Zeyd Abdurrahman Ibn Khaldun predstavlja asabiyyu kao odlučujući faktor u usponu i padu carstava i carstava. Plemena i klanovi sa jačim društvenim vezama i unutrašnjom solidarnošću na kraju pometu okamenjene i često korumpirane institucije starijih carstava i zamene ih revitaliziranim i zdravim državnim organizmom u narednim stolećima.
Sve dok ova unutrašnja solidarnost ostaje jaka, budućnost dinastije, carstva ili klana je osigurana. Ali kada egoizam, arogancija, korupcija i dekadencija dođu u prvi plan, carstvo će proći na isti način kao i njegovi prethodnici. Ciklično kretanje istorije u kojem se nezdravi „organizam“ državnosti bez korena, neusredotočene državnosti neprestano zamenjujj vitalnom suštinom nove društvene i političke kulture.
| Ibn Khaldunovim vlastitim rečima: |Dinastije imaju prirodan životni vek kao i pojedinci. Sve dok postoji dovoljno asabija među grupom, dinastija ostaje jaka. Kada asabija grupe oslabi, oslabi i dinastija.|
Slično drevnoj kineskoj doktrini Nebeskog mandata, asabija je nestalan i prolazan koncept koji može ojačati zahteve za imperijalnom moći i autoritetom kada se održava i podržava, ali može isto tako dovesti do propasti čitavih imperija kada je oslabljen i korumpiran.
Ibn Khaldun je bio veliki obožavatelj grubog i "primitivnog" plemstva nomadskih stanovnika severnoafričkih pustinja i srednjoazijskih stepa, i video je u njihovoj blizini prirodi i njihovom skromnom načinu života veću čast od onoga što se može naći u centrima velikih urbanizovanih civilizacija. Sedilački život, iako donosi velike prednosti, nosi stalnu i vrlo realnu opasnost da dovede do degeneracije, dekadencije i korupcije. Kao što je detaljno opisano u sledećim citatima:
|Kada grupa stekne moć, njena solidarnost i jedinstvo se očuvaju neko vreme. Ali kako uživaju u svojoj moći i bogatstvu, postaju zaokupljeni sebičnim brigama, a grupna solidarnost koja ih je držala na okupu nestaje.|
Asabija opada sa porastom luksuza i civilizacije. Jednom kada ljudi postanu sedeći i iskuse užitke bogatstva i moći, više ne osećaju potrebu da se vežu ili zavise jedni od drugih.
Ovo poslednje je izuzetno primenjivo na moderno zapadno društvo, barem na liberalno-kapitalističko društvo koje dominira Evropom i Severnom Amerikom već više od jednog stoleća. Individualizam i liberalizam doveli su do društva atomizovanih, izolovanih pojedinaca, koji često imaju malo ili nimalo solidarnosti jedni s drugima, niti sebe smatraju delom većeg entiteta. Ovo je omogućilo ljudima poput arhi-neoliberalne Margaret Thatcher da pokušaju da zacementiraju beskorenost kao vrlinu citatom da „ne postoji takva stvar kao što je društvo“.
A sada dolazimo do srži stvari. Razlog zašto su zapadni mediji toliko zapanjeni žestinom odgovora / npr. Irana, Palestine...) je taj što liberalni način razmišljanja ne može da shvati osnovni koncept kao što je „solidarnost“, a kamoli činjenicu da su ljudi spremni uzvratiti kao grupa ako je neko od njih napadnut.
Ono što Ibn Khaldun i Spengler nisu mogli predvideti je da se asabija pokazao posebno moćnim i potresnim u migrantskim zajednicama posleratne Evrope. Samo nekoliko primera su zajednice centralne Afrike u predgrađima Pariza, južnoazijsko stanovništvo Engleske, turska dijaspora u Nemačkoj i Marokanci u Holandiji. Lični moralni sud o tome kako se ovo odvija u stvarnosti, što uključuje nasilne buktinje i nerede u nekim slučajevima, trenutno nije relevantno. Činjenica je da postoji. Grupna solidarnost je tu da ostane, pa čak i u najmultikulturalnijim društvima, moderni ekvivalent plemenske kohezije ostaje sila na koju se treba računati.
Asabija , što se često prevodi kao plemenska solidarnost, je duboko ukorenjena unutrašnja kohezija i saradnja koja osigurava stabilnost i sigurnost plemena, grupe, nacije ili etnosa. Može rasti i širiti se, ali i sušiti i umreti - u ciklusu rađanja, širenja, rasta, propadanja i smrti koji će kasnije ponoviti Oswald Spengler i na neki način sovjetski istoričar i etnolog Lev Gumiljov sa terminom „strastvenost ”.
U svom remek-delu iz 1377. poznatom kao Muqadimah , uvodu u njegov veliki opus serijala svetske istorije u sedam tomova, Abu Zeyd Abdurrahman Ibn Khaldun predstavlja asabiyyu kao odlučujući faktor u usponu i padu carstava i carstava. Plemena i klanovi sa jačim društvenim vezama i unutrašnjom solidarnošću na kraju pometu okamenjene i često korumpirane institucije starijih carstava i zamene ih revitaliziranim i zdravim državnim organizmom u narednim stolećima.
Sve dok ova unutrašnja solidarnost ostaje jaka, budućnost dinastije, carstva ili klana je osigurana. Ali kada egoizam, arogancija, korupcija i dekadencija dođu u prvi plan, carstvo će proći na isti način kao i njegovi prethodnici. Ciklično kretanje istorije u kojem se nezdravi „organizam“ državnosti bez korena, neusredotočene državnosti neprestano zamenjujj vitalnom suštinom nove društvene i političke kulture.
| Ibn Khaldunovim vlastitim rečima: |Dinastije imaju prirodan životni vek kao i pojedinci. Sve dok postoji dovoljno asabija među grupom, dinastija ostaje jaka. Kada asabija grupe oslabi, oslabi i dinastija.|
Slično drevnoj kineskoj doktrini Nebeskog mandata, asabija je nestalan i prolazan koncept koji može ojačati zahteve za imperijalnom moći i autoritetom kada se održava i podržava, ali može isto tako dovesti do propasti čitavih imperija kada je oslabljen i korumpiran.
Ibn Khaldun je bio veliki obožavatelj grubog i "primitivnog" plemstva nomadskih stanovnika severnoafričkih pustinja i srednjoazijskih stepa, i video je u njihovoj blizini prirodi i njihovom skromnom načinu života veću čast od onoga što se može naći u centrima velikih urbanizovanih civilizacija. Sedilački život, iako donosi velike prednosti, nosi stalnu i vrlo realnu opasnost da dovede do degeneracije, dekadencije i korupcije. Kao što je detaljno opisano u sledećim citatima:
|Kada grupa stekne moć, njena solidarnost i jedinstvo se očuvaju neko vreme. Ali kako uživaju u svojoj moći i bogatstvu, postaju zaokupljeni sebičnim brigama, a grupna solidarnost koja ih je držala na okupu nestaje.|
Asabija opada sa porastom luksuza i civilizacije. Jednom kada ljudi postanu sedeći i iskuse užitke bogatstva i moći, više ne osećaju potrebu da se vežu ili zavise jedni od drugih.
Ovo poslednje je izuzetno primenjivo na moderno zapadno društvo, barem na liberalno-kapitalističko društvo koje dominira Evropom i Severnom Amerikom već više od jednog stoleća. Individualizam i liberalizam doveli su do društva atomizovanih, izolovanih pojedinaca, koji često imaju malo ili nimalo solidarnosti jedni s drugima, niti sebe smatraju delom većeg entiteta. Ovo je omogućilo ljudima poput arhi-neoliberalne Margaret Thatcher da pokušaju da zacementiraju beskorenost kao vrlinu citatom da „ne postoji takva stvar kao što je društvo“.
A sada dolazimo do srži stvari. Razlog zašto su zapadni mediji toliko zapanjeni žestinom odgovora / npr. Irana, Palestine...) je taj što liberalni način razmišljanja ne može da shvati osnovni koncept kao što je „solidarnost“, a kamoli činjenicu da su ljudi spremni uzvratiti kao grupa ako je neko od njih napadnut.
Ono što Ibn Khaldun i Spengler nisu mogli predvideti je da se asabija pokazao posebno moćnim i potresnim u migrantskim zajednicama posleratne Evrope. Samo nekoliko primera su zajednice centralne Afrike u predgrađima Pariza, južnoazijsko stanovništvo Engleske, turska dijaspora u Nemačkoj i Marokanci u Holandiji. Lični moralni sud o tome kako se ovo odvija u stvarnosti, što uključuje nasilne buktinje i nerede u nekim slučajevima, trenutno nije relevantno. Činjenica je da postoji. Grupna solidarnost je tu da ostane, pa čak i u najmultikulturalnijim društvima, moderni ekvivalent plemenske kohezije ostaje sila na koju se treba računati.
To je jedna od ključnih slabosti zapadnog sveta i tako je već decenijama: nedostatak solidarnosti, nedostatak samosvesti, neobuzdani individualizam i temeljni egoizam. Savremeno evropsko društvo više nema asabije . Plemenska solidarnost i društvena kohezija su nejasni odjeci daleke prošlosti kada su etnos, religija i ekonomska klasa još uvek značili nešto u narodnom duhu. Kada je “dodirni jednog i dodirni sve” bila je normalna reakcija na agresiju.
I možda Zapad može pronaći vlastito duhovno buđenje ako razume asabiju . Jer pretnja kosmopolitizma i liberalizma može biti veća opasnost od bilo kojih vanjskih protivnika.
Da zaključim rečima Ibn Khalduna:
|Kroz istoriju su mnoge nacije pretrpele fizički poraz, ali to nikada nije označilo kraj jedne nacije. Ali kada nacija postane žrtva psihološkog poraza, onda to označava kraj nacije.|
Da zaključim rečima Ibn Khalduna:
|Kroz istoriju su mnoge nacije pretrpele fizički poraz, ali to nikada nije označilo kraj jedne nacije. Ali kada nacija postane žrtva psihološkog poraza, onda to označava kraj nacije.|
Primjedbe
Objavi komentar