Tarkovskog sam prvi put upoznao kada sam prisustvovao ručku dobrodošlice u Mosfilmu tokom moje prve posete Sovjetskoj Rusiji. Bio je nizak, mršav i izgledao je pomalo krhko, ali istovremeno izuzetno inteligentan, neobično pronicljiv i osetljiv. Pomislio sam da me podseća na Torua Takemicua, ali ne znam zašto. Onda se izvinio, rekavši: „Još uvek imam posla“, i nestao, a posle nekog vremena čuo sam tako glasnu eksploziju da su se svi stakleni prozori u trpezariji žestoko zatresli. Videvši me preplašenog, šef Mosfilma je sa značajnim osmehom rekao: „Znate, nema novog svetskog rata. Tarkovski je upravo lansirao raketu. Međutim, ovaj rad sa Tarkovskim se za mene ispostavio kao Veliki rat.“ Tako sam znao da Tarkovski snima Solaris.
Posle ručka, posetio sam njegov set za Solaris. Bio je tamo. Video sam izgorelu raketu u uglu seta svemirske stanice. Žao mi je što sam zaboravio da ga pitam kako je snimao lansiranje rakete na setu. Set satelitske baze bio je prelepo napravljen uz ogromne troškove, jer je bio napravljen od debelog duraluminijuma.
Treperio je u hladnom metalno srebrnom svetlu, i video sam zrake svetlosti crvene, plave ili zelene boje, kako blago trepere ili se njišu od električnih sijalica ugrađenih u kalemove na opremi poređanoj tamo. A gore, na plafonu hodnika, protezale su se dve duraluminijumske šine sa kojih je visio mali točak kamere koji se mogao slobodno kretati unutar baze satelita.
Tarkovski me je vodio po setu, veselo mi ga objašnjavajući, kao dečak kome se pružila zlatna prilika da nekome pokaže svoju omiljenu kutiju za igračke. Bondarčuk, koji je došao sa mnom, pitao ga je koliko košta set i ostao je širom otvorenih očiju kada je Tarkovski odgovorio. Cena je bila toliko ogromna: oko šest stotina miliona jena, da je Bondarčuka, koji je režirao taj veliki spektakl „Rata i mira“, zadivila. Sada sam potpuno razumeo zašto je šef Mosfilma rekao da je to za mene „Veliki rat“. Ali potreban je ogroman talenat i trud da se uloži tako ogromna cena. Misleći: „Ovo je ogroman zadatak“, pažljivo sam zurio u njegova leđa dok me je sa entuzijazmom vodio po setu. Što se tiče Solarisa, mnogi se žale da je predugačak, ali ja tako ne mislim. Posebno smatraju da je opis prirode u uvodnim scenama predugačak, ali ti slojevi sećanja na oproštaj od zemaljske prirode tonu duboko ispod dna priče nakon što glavni lik biva poslat raketom do baze satelitske stanice u svemiru, i gotovo muče dušu gledaoca poput neke vrste neodoljive nostalgije za majkom Zemljom, koja podseća na nostalgiju. Bez prisustva prelepih sekvenci prirode na Zemlji kao dugog uvoda, publika ne bi mogla direktno da razume osećaj beznađa koji kriju ljudi „zatvoreni“ unutar satelitske baze.
Kasno noću, prvi put sam video ovaj film na jednoj od pretpremijera u Moskvi i ubrzo sam osetio kako me srce boli od čežnje da se što pre vratim na Zemlju. Uživali smo u neverovatnom napretku nauke, ali kuda će to na kraju odvesti čovečanstvo? Ovaj film uspeva da izazove čistu, strašnu emociju u našim dušama. Bez njega, naučnofantastični film ne bi bio ništa više od sitne fantazije. Ove misli su dolazile i odlazile dok sam zurio u platno. Tarkovski je bio sa mnom u to vreme. Bio je u uglu studija. Kada se film završio, ustao je i pogledao me kao da se oseća plašljivo. Rekao sam mu: „Vrlo dobro. Osećam pravi strah.“ Tarkovski se stidljivo, ali srećno osmehnuo. I nazdravili smo votkom u restoranu Filmskog instituta. Tarkovski, koji obično nije pio, popio je mnogo votke, čak je isključio zvučnik iz kojeg je muzika dolazila u restoran i počeo da peva samurajsku melodiju iz filma „Sedam samuraja“ iz sveg glasa.
Kao da bih mu parirao, pridružio sam se. Jer sam u tom trenutku bio veoma srećan što živim na Zemlji. Solaris čini da gledalac to oseti, i čak i ta jedina činjenica nam pokazuje da Solaris nije običan naučnofantastični film. On zaista nekako izaziva čisti užas u našim dušama. I nalazi se pod potpunim stiskom Tarkovskijevih dubokih uvida. Mora da postoji mnogo, mnogo stvari koje su čovečanstvu još uvek nepoznate na ovom svetu: ponor kosmosa u koji je čovek morao da zaviri, čudni posetioci u satelitskoj bazi, vreme koje teče unazad, od smrti do života, čudno dirljiv osećaj levitacije, njegov dom koji je u umu glavnog junaka u satelitskoj stanici je mokar i natopljen vodom. Čini mi se da su to znoj i suze koje je iscedio iz celog svog bića u svojoj srceparajućoj agoniji. A ono što nas tera da se naježimo je snimak lokacije Akasamicuke, Tokio, Japan. Veštom upotrebom ogledala, pretvorio je mlazeve farova i zadnjih svetala automobila, umnožene i pojačane, u vintage sliku budućeg grada. Svaki kadar Solarisa svedoči o gotovo blistavom talentu Tarkovskog.
Mnogi se žale da su Tarkovskijevi filmovi teški, ali ja tako ne mislim. Njegovi filmovi samo pokazuju koliko je Tarkovski neverovatno osetljiv. Snimio je film pod nazivom „Ogledalo“ po Solarisu. „Ogledalo“ se bavi njegovim lepim uspomenama iz detinjstva, a mnogi ljudi ponovo kažu da je uznemirujuće teško. Da, na prvi pogled, čini se da nema racionalnog razvoja u njegovoj naraciji. Ali moramo zapamtiti: nemoguće je da se naša sećanja iz detinjstva uklope u našim dušama u statičnom, logičnom nizu. Čudan niz fragmenata ranih slika sećanja, razbijenih i polomljenih, može stvoriti poeziju u našem detinjstvu. Kada se uverite u njegovu istinitost, možda ćete otkriti da je „Ogledalo“ najlakši film za razumevanje. Ali Tarkovski ćuti, ne govori takve stvari. Sam njegov stav me navodi na pomisao da ima divan potencijal u svojoj budućnosti. Ne može biti svetle budućnosti za one koji su spremni da objasne sve o svom filmu.
Akira Kurosawa
Primjedbe
Objavi komentar