Transplantacija organa i religija:

Veza između transplantacije i religije vraća nas u daleku istoriju1. Naime, legenda o lekarima iz 3. veka, svetim Kozmi i Damjanu, donosi nam priču o transplantaciji crne noge. Prema ovoj legendi, oni su presadili nogu preminulog Etiopljanina bolesnom čoveku. Ova priča potiče iz hagiografije Zlatna legenda Jakova de Varagina, napisane u 13. veku. Ikonografija ovog čuda prvi put je prikazana na firentinskim panelima oko 1370. godine (slika 1). Ovu legendu možemo tumačiti na različite načine. U to vreme, transplantacija je bila čudesan tretman, i možemo zaključiti da su i lekari tog vremena nastojali da razmišljaju o napretku svoje profesije.

U ovoj legendi, „glavni likovi“ su drevni hrišćanski sveci, lekari i mučenici. Sam izbor svetaca, čudotvoraca i transplantatora može se protumačiti kao rano prepoznavanje ideje o transplantaciji organa od preminulog donora unutar hrišćanskih crkava. Uzimanje noge od nedavno preminule osobe i njeno presađivanje bolesnoj osobi može se povezati sa stavom pape Jovana Pavla II iz 20. veka, koji je rekao da je sramota sahraniti nešto što bi moglo spasiti nečiji život. Simbolika „crne noge“ presađene „belom“ pacijentu može se tumačiti kao simbol jednakosti za sve u medicini, dozvoljenosti doniranja organa bez obzira na veru donora ili primaoca.

Ipak, religija se i dalje navodi kao jedna od mnogih prepreka doniranju i transplantaciji organa. Transplantacija organa i doniranje organa nisu podjednako prihvaćeni u svim delovima sveta2. Napredak transplantacione medicine zavisi od društvenih, ekonomskih, kulturnih i verskih uslova svakog regiona. Zašto sada, nakon decenije uspeha transplantacione medicine i svih ostalih grana medicine koje su doprinele njenom uspehu (imunologija, transfuzija, farmakologija itd.), ponovo raspravljamo i proučavamo vezu između religije i transplantacione medicine? Svedoci smo velikih promena na globalnom društvenom planu, velikih migracija stanovništva, koje sa sobom nose „sukob“ civilizacija, etike i religije. Mnoge studije su pokazale da je oblast transplantacione medicine veoma osetljiva u odnosu na druge oblasti medicine, neizbežno uključujući etičke i moralne dileme, zakonodavne, kulturne dileme, a na kraju krajeva i verska pitanja i nedoumice. Transplantaciona medicina podrazumeva pitanje trenutka smrti. Smrt kao koncept, događaj od početka ljudske civilizacije, predstavlja entitet koji zaokuplja umetnike, naučnike, etičare i lekare. U trenutku ljudskog suočavanja sa smrću, često se okrećemo religiji, tražeći odgovore i pomoć3. Tako je u istraživanju Pelčića i saradnika o transplantaciji organa i razumevanju smrti4 utvrđeno da je oko 30% ispitanika zabrinuto zbog nedovoljno precizne definicije moždane smrti, 27,8% ispitanika sumnjalo je u mogućnost namernog oduzimanja života zbog prodaje organa, 14,5 % ispitanika brinulo šta će se s njima dogoditi nakon njihove smrti.

Religija nam daje uputstva i principe o tome kako se ponašati u mnogim životnim situacijama. Pitanje je kako svetske religije upućuju i vode vernike u odluci o doniranju organa u trenutku smrti. Takođe se pitamo da li postoje smernice za vernike unutar verskih zajednica u njihovoj odluci da doniraju organe od živog donora. Kroz istoriju čovečanstva, sve što se dešavalo na društvenom planu razvoja društva neminovno se odrazilo i na medicinu.

Ovo se posebno odnosi na transplantacionu medicinu, koja sa sobom nosi, kao što smo već rekli, pitanje smrti ljudskog bića, pitanje doniranja, altruizma, društvene osetljivosti, žrtvovanja. Možemo zaključiti da su ova fundamentalna ljudska pitanja sastavni deo transplantacione medicine i stoga je, u svetlu novih društvenih okolnosti, potrebno progovoriti, podići svest i približiti vezu između religije i transplantacije organa.

Krupić i dr. u svom istraživanju ističu problem nedostatka informisanosti u društvu i kod zdravstvenih radnika u vezi sa transplantacijom organa. S druge strane, verski aspekti i predrasude su jedan od važnih faktora u odluci o doniranju organa5,6. Na doniranje organa utiču različiti faktori, kao što su kulturno nasleđe, društveni uslovi i uređenje društva, etički elementi, zakonodavstvo određene sredine i religija7.

Različite zemlje su preduzele različite korake i izgradile svoje programe sa ciljem razvoja transplantacione medicine, koja je nezamisliva bez doniranja organa, čina ljudske solidarnosti. Jedan od prvih modela je španski model8. Španija je 2015. godine ostvarila 40 donacija i više od 100 transplantacija na milion stanovnika. Takav uspeh se može pripisati, između ostalog, javnoj promociji doniranja organa nakon smrti. Hrvatska je takođe izgradila sopstveni program transplantacije organa zasnovan na organizacionim poboljšanjima, zakonskim propisima i podizanju javne svesti9. Važno je naglasiti da bioetički principi leže u osnovi hrvatskog modela transplantacije i doniranja organa. Temelj svakog uspešnog programa transplantacije je poverenje u ceo proces transplantacije, u organizaciju medicinske struke u određenom okruženju i u sistem koji garantuje etiku i uspeh svega navedenog10.

Većina svetskih religija se ne protivi donaciji i transplantaciji organa11,12 Moguće sumnje u vezi sa religijom i doniranjem organa mogu se zasnivati na činjenici da je transplantaciona medicina veoma mlada disciplina u odnosu na fundamentalne verske tekstove, kojima se ti tekstovi ne bave. Poznato je da mnogi verski vođe često nisu zainteresovani za diskusiju i bavljenje temama kao što su transplantacija organa i doniranje13. S druge strane, neki verski vođe tumače i interpretiraju verske tekstove prema svojim ličnim uverenjima. Kroz istoriju, različiti verski stavovi su se razlikovali u vezi, na primer, sa definicijom moždane smrti. Birn i dr. navode da čak i nakon što je definicija moždane smrti uspostavljena, ona nije bila prihvatljiva od strane ortodoksnih Jevreja i hrišćana14

Transplantaciju organa sa preminulog donora ne podržavaju autohtono stanovništvo u Severnoj Americi, Romi, konfučijanci, šintoisti i neki ortodoksni rabini. Neki muslimanski verski učitelji iz Južne Azije protive se transplantaciji organa, bilo od živog ili preminulog donora11. Oni svoje tumačenje zasnivaju na doktrini da je ljudsko telo poverenje (arapski: Emanet – primljeno dobro, vrednost poverena na čuvanje) primljeno od Boga i kao takvo ne sme biti oskrnavljeno15. S druge strane, nijedna religija ne primorava na doniranje ili primanje organa. Nijedna religija se ne protivi ksenotransplantaciji. Mnoga dela ističu važnost vere u odluci o doniranju organa3,5,6,13. Značaj uzimanja u obzir vere prilikom planiranja strategije doniranja organa je očigledan u politici Nacionalne zdravstvene službe za krv i transplantaciju (NHSBT) u Ujedinjenom Kraljevstvu, u saradnji sa Ministarstvom zdravlja i vladama Škotske, Velsa i Severne Irske, koje su započele svoj program 2013. godine strategijom „Transplantacija organa do 2020. godine“.16 Generalno, možemo reći da vera igra važnu ulogu u mnogim stavovima u našim životima, stoga je važno uzeti u obzir verske stavove, kako u različitim naučnim i javnim istraživanjima, tako i u medicini. 17 Cilj ovog rada je da predstavi stavove verskih zajednica o pitanju doniranja i transplantacije organa. Stavovi pojedinih verskih vođa nisu uvek jedinstveni i variraju u zavisnosti od vremena i situacije. Važno je sada, na pragu 21. stoleća, u vreme velikih društvenih promena i migracija, približiti stajališta verskih zajednica prema transplantaciji organa, koja su u svom temelju pozitivna.

HRIŚĆANSTVO

Hrišćanstvo generalno podržava doniranje organa, kako od živih tako i od preminulih donora2,19.Doniranje organa smatra činom milosrđa i vernici se podstiču da to čine. Kultura saosećanja i empatije može se naći u ranom hrišćanstvu i biblijskom tekstu o dobrom Samarjaninu (Luka 10:30-37)20.

RIMOKATOLICI

Pije XI i Pije XII naglašavaju princip totaliteta ili celine. Ljudsko biće predstavlja psihofizičko jedinstvo. Dakle, može se tumačiti da svaki organ ima svoju svrhu u telu kao celini21. Delovi tela postoje radi celine. Osakaćivanje tela je opravdano u slučaju dobra celine. Pije XII naglašava da je želja da se pomogne bližnjem koji pati opravdana22,23.

Teološki dokumenti Katoličke crkve

Katehizis Katoličke crkve direktno pominje transplantaciju organa u nekoliko kanona24. Kanon 2301 navodi da je donacija organa nakon smrti zakonita ako je dobrovoljna i može biti zaslužna24. Kanon 2296 navodi važnost informisanog pristanka. Uzimanje organa bez pristanka je moralno neprihvatljivo za Katoličku crkvu. Takođe je moralno neprihvatljivo izazvati nesposobnost osakaćivanjem ili smrću ljudskog bića24.

Rimokatolička crkva takođe podržava transplantaciju organa i od živih i od preminulih donora. 19

Katolička crkva podržava transplantaciju organa i od živih i od preminulih donora. U enciklici Evangelium Vitae, Jovan Pavle II ističe svakodnevni herojizam, zasnovan na činu deljenja koji doprinosi kulturi života. 25 Definicija smrti, prema Rimokatoličkoj crkvi, zasniva se na neurološkim kriterijumima. Prema rečima pape Jovana Pavla II, Crkva ne može da se bavi definicijom smrti, već to prepušta medicinskim stručnjacima i prihvata koncept moždane smrti kao smrti ljudskog bića. 25 Papa Benedikt XVI se takođe obratio simpozijumu „Dar za život. Razmatranja o donaciji organa“ i podržao doniranje organa i transplantaciju kao čin ljubavi i milosrđa, dar sopstvenog života za drugog. Papa Benedikt ističe poseban značaj ove ljubavi u današnjem dobu egoizma26. Katolička crkva veruje da smrt osobe nastupa kada duša napusti telo.

Crkva se protivi transplantaciji organa dobijenih nakon aktivne eutanazije i od anencefalnih donora19.

Rimokatolička crkva se protivi donaciji gameta19. U studiji Kobusa i kolega, katolici su bili ti koji su najčešće pozitivno reagovali na transplantaciju organa od preminulog rođaka3.

Katolička crkva, na osnovu antropocentrizma, uzima u obzir istraživanja vezana za ksenotransplantaciju27. Uprkos antropocentričnoj teološkoj etici, oni ističu ugledan tretman životinja. U ovom slučaju, autor ističe ksenotransplantaciju kao terapeutski pokušaj usmeren na spasavanje života i ublažavanje bola i patnje. Naglašena je potreba da se uzmu u obzir rizici, kao što je prenošenje infekcija.

PRAVOSLAVCI

Pravoslavne zajednice nemaju jedinstveni moralni autoritet kao što Katolička crkva ima Papu, pa su teološka mišljenja u vezi sa sekularnim pitanjima i medicinom prepuštena pojedinačnim pravoslavnim crkvama koje su manje ili više zainteresovane za tu temu. Isto tako, u pravoslavnim crkvama postoje različite teološke perspektive u vezi sa transplantacijom organa28.

Ne postoji zajednički stav u pravoslavnim crkvama u vezi sa transplantacijom organa. U pravoslavlju, svako treba da bude zahvalan Bogu na daru života. Svaka medicinska intervencija koja ne šteti drugom je dozvoljena prema pravoslavlju. Grčka pravoslavna crkva je jedna od retkih koja je javno iznela svoj pozitivan stav prema transplantaciji organa2. Čin doniranja organa treba da bude svestan i dobrovoljan čin. Vuković naglašava da pravoslavne crkve podupiru transplantaciju organa na osnovi svoje moralne teologije29

Reardon navodi kako je u pravoslavlju nezamisliva i nedopustiva prodaja organa ili delova ljudskog tela temeljem sakramentalnog učenja i liturgije30. Ne može se prodavati niti kupovati nešto što je posvećeno na način kako je posvećeno ljudsko telo u Crkvi.

PROTESTANTI

Protestantske zajednice, kao i pravoslavne zajednice, nemaju zajednički moralni autoritet poput Pape u Katoličkoj crkvi. U protestantskim zajednicama se naglašava individualnost i zajednice i svakog pojedinca u odluci o transplantaciji organa.

BAPTISTI

U studiji Kobusa i kolega, baptisti su bili ti koji su najviše podržavali doniranje organa i transplantaciju bez obzira na godine2. Baptisti veruju da je doniranje organa nakon smrti stvar savesti svakog pojedinca, ali podržavaju doniranje organa kao čin saosećanja i jedinstva sa onima koji pate i kojima je potrebna pomoć. Vernici se podstiču da doniraju organe2.

Sautermajsterov rad o dozvoljenosti ksenotransplantacije u Katoličkoj crkvi i u protestantskim zajednicama, u ovom slučaju evangelističkoj zajednici27, već je citiran.

ISLAM

Guverdžin predstavlja stav Uprave za verska pitanja (RAA) u Turskoj o mnogim bioetičkim pitanjima, uključujući transplantaciju organa.19 RAA podržava medicinske kriterijume za definiciju moždane smrti; međutim, većina verskih vođa veruje da je trenutak smrti trenutak kada duša napusti telo, što može dovesti do kašnjenja u preuzimanju organa. Oni podržavaju transplantaciju organa od preminulog donora ako su ispunjeni sledeći uslovi: postojanje medicinske „nužde“, tj. neophodnost transplantacije za život primaoca, izvesnost smrti donora, odsustvo bilo kakvog fiducijarnog odnosa između donora i primaoca, saglasnost porodice donora i saglasnost primaoca organa. Oni podržavaju doniranje svih organa osim materice.

Krioprezervacija germinativnih ćelija je dozvoljena samo za bračne parove. Kobus i kolege ističu takođe kako islam podržava transplantaciju organa Gana se zasniva na altruizmu i spasavanju života, jedan od najvećih principa u Kuranu3. Isto autori takođe pominju formalnu potvrdu institucije Muslimanskog saveta Britanije iz 1996. godine koja navodi kako je transplantacija organa potpuno u skladu sa islamom.

Padela i dr. zaključuju da je u islamu važna definicija smrti i određivanje minimalne štete za rivala31. Sautermajster i dr. istraživali su teološko-etička razmatranja tri monoteističke religije i ksenotransplantacije32,33,. Istakli su da kako u islamu, tako i u hrišćanstvu i judaizmu, ne postoji teološka osnova za zabranu ksenotransplantacije. Kuran posmatra životinje u smislu Božje milosti (Sura 16:79; 6:6-8). Prema islamskoj eshatologiji, čovek mora da opravda svoje postupke prema životinjama, dok se životinje posmatraju kao moralni objekti. Čin ksenotransplantacije zahteva opravdanje za ubijanje životinja radi eksplantacije, opravdanje za genetsku modifikaciju životinje i konačno „nečistoću“ korišćenih životinja. U islamu, čovek je na vrhu hijerarhije i ima dužnost da očuva sopstveno zdravlje. Pitanje očuvanja zdravlja i života osobe prevazilazi obavezu pridržavanja dijetetskih pravila, međutim, treba uzeti u obzir lična verska uverenja u odbijanju takve terapije i poštovati autonomiju pacijenta.

ŽIDOVI

Stav jevrejskih rabina prema transplantaciji organa kroz istoriju nije bio jednoobrazan34. Kontroverze su bile vezane za prihvatanje moždane smrti, doniranje organa od preminule osobe. Međutim, doniranje organa od preminule osobe u judaizmu mora se posmatrati iz perspektive pikuah nefeš, vrhovne zapovesti u judaizmu koja podrazumeva očuvanje života32. Ovaj zadatak nadgrađuje sve ostale zadatke i pravila u judaizmu. Izrael je zemlja u zapadnom svetu sa najmanjim brojem donacija od preminulog donora35. Pikuah nefeš se odnosi na ozbiljne, životno ugrožavajuće situacije ili manifestacije bolesti. Iako je u judaizmu obavezno sahraniti celo telo, vađenje organa u smislu pikuah nefeš nije samo obaveza već i moralni čin (micva). Kada se jednom transplantirani organ više ne posmatra kao deo preminule osobe već kao deo celog primaoca. U istom smislu, organ ili tkivo dobijeno ksenotransplantacijom ne posmatra se kao himera ili hibrid, već kao sastavni deo primaoca. Organ dobijen od „nečiste“ životinje se ne smatra Hana'om (zadovoljstvom) prema jevrejskim pravilima, a transplantacija ne podleže kašrutu (pravilima ishrane), stoga su istraživanja vezana za ksenotransplantaciju dozvoljena. Tradicionalne verske zajednice ne priznaju moždanu smrt kao definiciju smrti, dok se donacija organa od živog donora priznaje i smatra pohvalnim činom35. S obzirom na veliki uticaj religije i stav sekularnog društva o pitanju donacije organa i transplantacije, izraelski parlament je 2008. godine usvojio dva nova zakona, sa ciljem da okupi verske zajednice i javnost oko jedinstvenog stava o doniranju organa i transplantaciji. Prvi zakon nazvali su Zakon o respiratornoj smrti mozga, oko kojeg su postigli konsenzus između verskih vođa i medicinskih udruženja. Drugi zakon, nazvan Zakon o transplantaciji organa, odredio je etičke, pravne i organizacione aspekte transplantacije organa u Izraelu.

Od 2009. godine, Matnat Haim (hebr. Dar života), jevrejska neprofitna ortodoksna organizacija koja se zalaže za skraćivanje i eliminisanje lista čekanja za transplantaciju bubrega, kao i za promociju doniranja organa35. Pod uticajem ove organizacije, od 2009. do 2017. godine, donirano je 494 živa bubrega domaćinu. Matnat Haim naglašava važnost altruističkog doniranja organa od nepovezanih donora35. Guverdžin i dr. analizirali su stavove katoličkih, islamskih i ortodoksnih jevrejskih verskih vođa o transplantaciji organa19. Ortodoksni Jevreji priznaju moždanu smrt pod sledećim uslovima: poznati uzrok smrti, apsolutno odsustvo spontanog disanja, klinički evidentno oštećenje moždanog stabla, odsustvo refleksa, odsustvo moždane aktivnosti u periodu od najmanje 12 sati. Transplantacija organa od preminulog donora takođe mora da ispunjava sledeće kriterijume: primaocu je potreban organ, život primaoca je u opasnosti, donor je dao saglasnost dok je bio živ. Donacija jajnih ćelija, s obzirom na to da se judaizam nasleđuje preko majke, može se razmotriti za žene jevrejskog porekla19. Judaizam podržava istraživanja vezana za ksenotransplantaciju. Ne postoji kategorična zabrana ksenotransplantacije u Halahi (jevrejskim verskim pravnim spisima)3

KONFUCIONIZAM

Konfučijanska filozofija bila je samo jedna od mnogih filozofskih škola mišljenja do dinastije Han. Od dinastije Han pa nadalje, postala je vodeća ideologija u Kini38. Globalni problem u transplantacionoj medicini je nedostatak organa za transplantaciju. Kina se takođe suočava sa istim problemom. Odbijanje doniranja organa u Kini često se zasniva na konfučijanizmu, kao etičkoj i religioznoj osnovi za protivljenje doniranju organa7,39. U konfučijanizmu, očuvanje integriteta tela nakon smrti zasniva se na sjao (sinovskoj pobožnosti, dobrim i poslušnim sinovima) u kojem je očuvanje tela nakon smrti neophodno39. Sjao je fundamentalni konfučijanski etički koncept koji uključuje poštovanje predaka, ljubav, poštovanje i brigu38. Manifestuje se i na nivou porodice i na nivou šire zajednice. Prema Konfučiju, sinovska pobožnost predstavlja klicu čovečanstva, ili ren38. Ren je vrlina koja se odnosi i manifestuje u međuljudskim odnosima. Čovečanstvo se ostvaruje u ljubavi i brizi za druge. Za Konfučija, čovečanstvo je najveće ljudsko dostignuće.

U novije vreme, postojala su različita tumačenja primarnih tekstova, kako navode Nie i dr.,koji tumače xiao (sinovska pobožnost) i ren (čovečnost i milosrđe), u kom tumačenju konfučijanizam zapravo poziva na doniranje organa39. Međutim, isto tako, došlo je do razmimoilaženja u tradicionalnim vrednostima. Tako, u istraživanju Prema Aijingu i dr., 28,1% ispitanika smatralo je očuvanje integriteta svog tela nakon smrti važnim, dok je 18,5% ispitanika verovalo da doniranje organa krši njihova verska uverenja.

RASPRAVA I ZAKLJUČAK

Javnost često traži savete i mišljenja od verskih zajednica o mnogim pitanjima vezanim za medicinu, kao što su vakcinacija i transplantacija organa. Stoga je veoma važno da stav verskih zajednica bude jasan, jedinstven i poznat široj javnosti. Pitanje transplantacione medicine duboko dotiče intimnost ljudskog bića, svetost života, smrti i žrtve. U tom smislu, jezik, izražavanje, umetnost korišćenja jezičkih izraza i razumevanje su veoma važni, kako u medicini, tako i u teološkim tekstovima. Cilj pisanja stručne i naučne literature nije primarni cilj pisanja radi samog pisanja, već prenošenja znanja i iskustava drugima i široj javnosti. Slično tome, u vezi sa transplantacijom i njenim implikacijama na zdravlje, život, veru i društvenu komponentu ljudskog bića, potrebno ih je preneti na razumljiv način, vodeći računa da lična tumačenja ni na koji način ne doprinesu pogrešnim zaključcima.

Mnoge studije5,6,41, kao i jedan master rad42 o uticaju verskih uverenja na doniranje organa, naglašavaju važnost adekvatnih informacija o transplantaciji organa, a nedostatak informacija kao vodeći negativni faktor prema transplantaciji organa. Javnost često nije svesna ili pogrešno tumači stav verskih zajednica prema doniranju organa i transplantaciji, kao u studiji Riosa i dr., gde se videlo da čak 35% ispitanika smatra da se njihova vera protivi transplantaciji sa preminulog donora42,43. S druge strane, postoje sporovi, različite informacije i različita tumačenja unutar samih verskih zajednica u vezi sa doniranjem organa i transplantacijom35. U gore pomenutom istraživanju master rada, 50% ispitanika veruje da njihova verska zajednica može nešto da učini po pitanju doniranja organa ako se uključi. U ovoj studiji, kao i u studiji Riosa i dr., ateisti i katolici su bili oni koji su najverovatnije donirali organe nakon svoje smrti42,43. Transplantaciona medicina je sama po sebi složena grana medicine koja kombinuje medicinski napredak, etiku, pravo, filozofiju i teologiju i društvenu komponentu35. Zaista posvećen i jasan stav o svemu navedenom neophodan je za uspeh i korist transplantacione medicine za život pojedinca i zajednice.

Većina svetskih verskih zajednica slaže se i podržava medicinsku definiciju moždane smrti. Takođe naglašavaju važnost informisanog pristanka prilikom doniranja organa za transplantaciju. Postoje neki teolozi koji nude različita tumačenja. Međutim, možemo zaključiti da verske zajednice naglašavaju transplantaciju organa kao pohvalan čin solidarnosti, žrtve i pomoći bližnjem, a neke verske zajednice podržavaju transplantaciju organa kao čin spasavanja života.

autori :Gjuran Coha- Anamarija, Pelčić Goran, Pelčić Gordana, Valković Ana

Izvor