Rozanov je jedan od najzanimljivijih i najoriginalnijih mislilaca svog perioda. Također ostaje jedan od najtežih za procenu. U mnogim aspektima on je vrlo ruski mislilac, a način na koji Rozanov sebe definiše u kontekstu tradicija ruske misli omogućava dublje istraživanje evolucije ruske filozofije. Rozanov je rođen u pobožnoj pravoslavnoj porodici u Kostromi i potiče iz loze sveštenika. Njegov ujak bio je nadbiskup Jaroslavlja. Rozanov je proveo svoje rane godine na obalama Volge i bio je duboko ukorenjen u ruralnim tradicijama tog područja.
Rozanov se 1893. godine preselio u Sankt Peterburg, sa mešavinom uzbuđenja i strepnje, i uronio u najvažnije filozofske, književne i kulturne pokrete tog vremena. Ovo preseljenje u carsku prestolnicu bilo je u mnogočemu teško za Rozanova, jer je Peterburg povezivao s revolucionarnim idejama koje je smatrao uvezenim sa zapada. Uključio se u nove filozofske i književne pokrete dok se istovremeno borio da sačuva ono što je doživljavao kao izvorno rusko. Stoga, u svom životu i misli, Rozanov mnogo otkriva o sukobu između ruskog i neruskog, tradicije i modernosti.
Rozanov se 1893. godine preselio u Sankt Peterburg, sa mešavinom uzbuđenja i strepnje, i uronio u najvažnije filozofske, književne i kulturne pokrete tog vremena. Ovo preseljenje u carsku prestolnicu bilo je u mnogočemu teško za Rozanova, jer je Peterburg povezivao s revolucionarnim idejama koje je smatrao uvezenim sa zapada. Uključio se u nove filozofske i književne pokrete dok se istovremeno borio da sačuva ono što je doživljavao kao izvorno rusko. Stoga, u svom životu i misli, Rozanov mnogo otkriva o sukobu između ruskog i neruskog, tradicije i modernosti.
********
POSLEDNJE LIŠĆE
Bogatstvo je, uopšte, sredstvo za realizaciju: čovek koji „živi“ a ne „sredstvuje“, nikada neće kao prirodan „cilj“ svoga života odabrati „pribavljanje sredstava za njega“.
Zato je „buržuj“ i „buržoazija“ potpuno neprirodan oblik čovekove egzistencije i neprirodna faza istorije.
Toga nije bilo. Na primer – u Srednjem veku. Nije ga bilo u Rimu, kod Grka. U Haldeji toga nije bilo.
Toga nigde nije bilo, osim u našem veku. Uistinu odvratnom veku. Devetnaesti vek je klasičan vek buržoazije i možda će ona s njim i nestati.
Kako je ona nastala? Odakle je došla?
Doneli su je Jevreji: nisu njih tek tako držali u „getu“, odvojene od ostalih. Iščupavši se iz geta – oni su proširili taj čudan i strašan način egzistencije koji se sastoji u „pribavljanju sredstava za život“.
Oni su neobična, specifično buržoaska nacija. Nacija u kojoj se svi buržuji, u kojoj se ljudi već rađaju kao buržuji. Tek stvoreni Adam je već našao zlato u raju; Tovit šalje sina Toviju u Ekbatanu midijsku da naplati dug sa kamatom, Josifa njegova braća prodaju trgovcima-Izmailćanima, Hristos je prodat za 30 srebrnjaka.
Među zlatom, novcem i Jevrejima postoji nešto urođeno-srodno. Oni su svi „zlatni“, „u zlatu“, „pozlaćeni“, „Goldenberzi“.
Dobro, šta se to tiče nas, Evropljana? Mi ćemo da „popijemo“, da razbucamo „jevrejski dućančić“ i da organizujemo „turnir“. Ili – hodočašće.
Jevreji su nas zarazili buržoazijom. Jevreji su Evropu zarazili i socijalizmom. To je prirodno i razumljivo, zato što je socijalizam samo kruna i završetak buržoazije. Taj izuzetan i, u suštini, redak fenomen da „neki ljudi ne brinu o samom životu već o načinu sticanja sredstava za njega“, ulazi „u samu dušu civilizacije“ i ona postaje potpuno sulud sport obezbeđivanja sredstava za život – radi čega, đavo će ga znati. „Brže, brže, hleba, mašina, jaja, pamuka, dajte, prevozite, obrađujte, cic, šećer, jaja, lan, secite šume, pravite od njih drva, prerađujte ih u parket, brže, brže, brže!“
– Bezglavo čudovište: pa šta će ti sve to?
Ali čudovište je već odavno „bezglavo“, i viče:
„Brže, brže!.. Telefon, mašine... Kultura, napred, idemo, letimo!“ Sasvim je prirodno što je ta nacija, koja je zlato osetila „već u raju“, na kraju vremena – drugom i „poslednjem raju“ – takođe videla „Goldenberge“ u zlatu.
Za nas je to potpuno bezumlje, za njih je to sasvim prirodno. „Poslednji strašni sud“... „Gresi“... „Naplata“...
The... ničega od toga neće biti. Mi ćemo jesti bika – judejska molitvena mitologija – velikog kao planina, velikog do neba. Besmisleno jedenje bika na onom svetu, ždranje – to je sve što očekuju Jevreji. „Primenjeno na sadašnje vreme“, mislim da oni „bika“ zamenjuju „bankom“. „Mi ćemo i tamo primati zlato i davati zlato... Zlato, zlato...“
Neverovatno je što se plemenita, velikodušna i osetljiva Evropa zarazila tako bednim idealom. Zarazila se gubljenjem svih ideala i stavljanjem vreće s novcem, koji je njoj u suštini nepotreban, na njihovo mesto.
Šta znači uobrazilja.
„Teorija ekonomskog materijalizma“... „Svi istorijski fenomeni objašnjavaju se ekonomskim stanjem, ekonomskim pojavama, ekonomskim procesima.“ To ne treba pobijati, to treba lečiti. „Čovek nema glavu. Ja je kod njega ne vidim. Ja uvek gledam u noge i vidim samo noge.“ To je razmišljanje jednog obućara koje se Pisarevu učinilo verodostojnim i koje se sada na univerzitetu predaje „kao nauka“.
– Moja ćerka se udala za noge, zato što je njen muž dole imao čizme.
– Moja mati je otegla noge: jer su je, kada je umrla, stavili na sto i ja sam video njene noge u cipelama.
– Moja žena je rodila dečje nožice: zato što me još od svog porođaja neprekidno podseća da treba da kupimo „dečje cipelice“.
– Moju taštu leče lekarske noge: kada očekuje doktora i kada se začuje zvono – u sobu „lupkajući ulaze noge“.
Život i smrt su – noge. Noge, čizme, cipele, koža, trgovina kožom, izrada obuće pod nazivom „brzohod“.
To je „ekonomski materijalizam“, „teorija istorijskog materijalizma“, gde sve opipljivo „miriše na kožu i na rad“, gde nema cveća, anđela, Boga, gde je umro car, gde su pobijeni svi carevi i nastala je Valpurgijska noć.
– Odlazi, nečastivi. Socijalizam, međutim, i dalje stoji, zato što ne čuje i ne vidi, zato što je drven, u suštini, mrtav. Mrtvaci ne umiru, njih iznose. I socijalizam neće nikada biti „slomljen“, ali će nestati, sav i odmah, čim se evropsko čovečanstvo vrati normalnom evropskom životu.
Sa pesmom i bajkom.
Sa siromaštvom i radom.
S molitvom i podvigom.
I ne pomišljajući da bude bogato.
O NAUCI
S naukom se dogodilo nešto što se zaista nikako nije moglo očekivati; nešto što se, u stvari, ne bi moglo dogoditi da nije bilo posebnih okolnosti…
Radi se o sledećem: u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, u Švedskoj i Norveškoj, najzad, čak i u Bugarskoj i Rusiji postoje univerziteti i specijalne visokoobrazovne ustanove. Na svakom univerzitetu postoji oko sto profesora, često i više, i čak mnogo više (Moskva). Svaki profesor „rodi“ po jednog ili dvojicu učenika, tj. predloži univerzitetu da te učenike „zadrži kako bi ih pripremio za katedru“. To su budući profesori. I, evo, svaki od njih je dužan da napiše disertaciju. Reklo bi se, u redu: međutim, sve je to po narudžbini i u određenom roku od dve-tri godine. Na taj način se pravi jedan ogroman iskorak – nauka po narudžbini, što nikako ne proizilazi iz njene suštine.
Nauka po narudžbini? Ne razumem. Nauka, zato što je naručeno i naređeno, zato što to traži profesor. To niko na svetu ne može da razume. A to – jeste, postoji.
Šta ona pruža i po čemu se razlikuje od oda velmožama iz 18. veka? Tamo je bilo veštačke visine – visine bez pravog uzleta, a ovde? Po svoj prilici, ovde će biti knjiga koja neće interesovati čak ni same autore. To su, otprilike, knjige „ni o čemu“, u kojima uma ima onoliko koliko je bilo rima u odama 18. veka. I kao što tamo nije bilo ni kapi poezije, tako će ovde um biti prividan, samo u pogledu forme, a u stvari, u njima neće biti ničeg umnog, zanimljivog, živog, interesantnog; nikakve „čarolije“ koje ima u poeziji i koja čini njenu dušu, a koja je postojala u nauci i takođe činila njenu dušu od Pitagore do Njutna i Paskala, do Lomonosova, Timirjazeva i Danilevskog.
Ipak, knjige će potpuno nekontrolisano negovati: dužnost, čin, službeni položaj i platu. Ma-a-a-lu. Pa ipak. One će rasti kao stanovi u gradu, čije se stanovništvo povećava, „kao broj stanovnika u Čikagu“. Pre 70 godina – pet hiljada, kroz 70 godina – milion i po stanovnika. I ni u jednoj od njih ni duha, ni misli, ničega. U stvari, korice i papir. I „nešto odštampano“.
Šta je odštampano?
Ne pitaj. Pitaj: Zašto je štampano? Zato što neko namerava da dođe na dužnost privat-docenta, zatim vanrednog profesora i najzad redovnog profesora. Kroz 30 godina će umreti u činu državnog savetnika. Žena će ga oplakati, a deca naslediti.
Suviše malograđanski. Ja volim malograđanštinu, ali tamo gde joj je mesto. Ali, sme li nje biti tamo gde su Paskal i Njutn, ili Pitagora?
Pa čak i nije u tome stvar, već u nečemu mnogo većem – u onome štampanom, gde „u suštini nema ničega“. Ne, privid knjige postoji. Postoje, ipak, stranice i na tim stranicama slova. Najzad, redovi i stranice definitivno imaju izgled nečeg pametnog, makar formalno: nešto se razmatra, ređaju se dokazi. Naprosto užasno: zato što nema misli, u čitavoj knjizi je nema i ona nije potrebna čak ni autoru, da i ne govorimo o nekakvom čitaocu.
Kako je ona sastavljena?
Bez vere, bez nadahnuća. Kao i stihovi iz 18. veka.
Na primer:
Hristos nikada nije postojao.
Hristos je nešto između mitologije i obične gluposti.
Ali:
Ja objavljujem disertaciju o Ocu Crkve iz 11. veka.
Reklo bi se besmislica: trebalo bi da objavi disertaciju o parnim kotlovima, o jednačinama četvrtog stepena, o ruletu, o kralju Luju XI, ali, on je već odabrao taj put, „otac mu je bio sveštenik i tako je dospeo u Duhovnu akademiju“ – i sada, prirodno, objavljuje disertaciju iz svog predmeta i predmeta svog „voljenog profesora“.
„Voljeni profesor“ čita njegovu disertaciju, uverava se da poznaje svu literaturu iz datog predmeta, tj. da zna nesumnjivo sve knjige, kao i disertacije napisane o tom istom Ocu Crkve; da nikakve očigledne gluposti u njegovoj disertaciji nema: i tada podnosi zahtev savetu univerziteta da mu odobri odbranu disertacije.
Međutim, ni „voljenog profesora“ ni talentovanog učenika nimalo nije briga za Oca Crkve, oni mu se nikada nisu molili, i u duši nimalo o njemu ne razmišljaju.
Ali, bogoslovlju je dat doprinos zato što je napisana nova disertacija o Svetom Irineju.
Na taj način, ako u 18. veku još nije bila rođena poezija, u 20. veku je zbog autonomnog organizovanja i delovanja naučne mašinerije došlo do svojevrsnog sahranjivanja, iščezavanja nauka i to apsolutno svih osim egzaktnih, eksperimentalnih, fizičkih, prirodnih.
Celokupno veliko more humanističkih nauka, nauka o čoveku, o društvu, o moralu, o religiji, o crkvi, o Bogu, o umetnosti, o estetici, i tako dalje, i tome slično, potpuno je iščezlo ostavivši korice i unutar njih, ko zna zašto ispisanu, tj. upropašćenu hartiju. U samo biće te nauke i biće predmeta tih nauka niko ne veruje. Uopšte, same suštine stvari ovde nema.
Čudno. Užasno. I sasvim istinito.
Prevela: Mirjana Grbić
Iz knjige POSLEDNJE LIŠĆE, Beograd: Logos, 2018.
********
SREBRNO DOBA RUSKE KULTURE
O simbolistima i dekadentima
Evropska civilizacija će propasti od saosećanja.
Kao Grčka od sofista i Rim od 'parazita' (prisluškivača za stolom optimata).
Mehanizam smrti evropske civilizacije sastojaće se u paralizi protiv svakog zla, svake nitkovštine, svake grozote, i na kraju vremena zlikovci će rastrovsti svet.
Imajte na umu da se čak i sada sve dobro, jednostavno, mirno, jednostavno kreposno istiskuje, ismeva i prezrivo vređa. Ubo je 80-godišnju baku i njenu 8-godišnju unuku. Svi ćute. „Ne zanima me.“ Odjednom, „filistar sa čulom mirisa“ („Zločin i kazna“) udario je rezbara po licu. Svi skaču: „uvredio je ljudsko lice“, „počinio je nekulturan čin.“
Dakle, zapravo, (propašće) ne od saosećanja, već od lažnog saosećanja... U nekom obratu ovoga... Civilizacije propadaju od izopačenja temeljnih vrlina, onih osnovnih, „pisanih za sudbinu“, od kojih se „nastalo svo testo“... U Grčkoj je to bio um, σωφια u Rimu – volo, „ja dominiram“, a za hrišćane – ljubav. „Čovečnost“ (društva i književnosti) je ledena ljubav...
Pogledajte: ledenica se igra na zimskom suncu i izgleda kao dijamant.
Od tih „dijamanata“ će sve propasti...“
― Vasilij Rozanov, Poslednje lišće
Niko, čak ni 'prijatelj', ne može nas učiniti boljim. Ali velika je sreća u životu sresti osobu sasvim drugačije građe, drugačijih sklonosti, potpuno različitih pogleda, koja bi, ostajući uvek svoja i ni na koji način ne ponavljajući nas niti nam se dodvoravajući (kao što se ponekad događa) i ne pokušavajući da uvuče svoju dušu (i to neiskrenu dušu!) u našu psihu, u našu zbrku, u našu zamršenost, stajala kao čvrsti zid, kao prepreka našim ludostima i našim iracionalnostima, koje svako ljudsko biće ima. Prijateljstvo leži u protivrečnosti, a ne u slaganju! Zaista, Bog mi je podario Strahova za učitelja i moje prijateljstvo s njim, moja osećanja prema njemu, uvek su bila neka vrsta čvrstog zida na koji sam osećao da se uvek mogu osloniti, ili bolje rečeno, odmoriti. I neće vas pustiti da padnete, i daje toplinu“
U ovoj bujici nekoherentnosti primećujemo nedostatak pravilnosti u samom subjektu; 'Ja' se raspalo nakon što se tri stoleća borilo protiv velikih objektivnih institucija i rastvaralo ih svojim subjektivizmom te odbacivalo u njima svaki zakon koji je bio sveti i obavezujući za sebe.
Nema razloga misliti da se dekadencija - očito istorijski fenomen od velike neizbežnosti i značaja - ograničila na poeziju; trebali bismo očekivati u manje-više dalekoj budućnosti dekadenciju filozofije i konačno dekadenciju morala, politike i oblika zajedničkog života. Do određene mere Nietzsche se već može smatrati dekadentom ljudske misli - barem u meri u kojoj se Maupassant, u određenim "završnim dodirima" svoje umetnosti, može smatrati dekadentom ljudskih emocija. Poput Maupassanta, Nietzsche je završio u ludilu; i kod Nietzschea, baš kao i kod Maupassanta, kult "Ja" gubi sve ograničavajuće granice: svet, istorija i ljudsko biće sa svojim trudovima i legitimnim zahtevima nestali su podjednako iz dela obojice; obojica su bili "mistični"...“ muškarci" u znatnoj meri, samo je jedan od njih više voleo "lepršati" iznad "drhtavih orhideja", dok je drugi voleo sedeti u pećini ili na vrhu planine i proglašavati novu religiju čovečanstvu u svom svojstvu ponovo rođenog "Zaratustre". Religiju "nadčoveka", objasnio je. Ali svi oni, uključujući Maupassanta, već su bili "nadljudi" po tome što im apsolutno nije trebalo čovečanstvo, a čovečanstvo njih apsolutno nije trebalo. Na ovom novom tipu nisus formativus ljudske kulture, da tako kažem, trebali bismo očekivati velike neobičnosti, velike rugobe, a možda i velike nesreće i opasnosti.
("O simbolistima i dekadentima")"
- Vasilij Rozanov, Srebrno doba ruske kulture
Veliko samoograničavanje koje je čovek praktikovao deset vekova dalo je, između četrnaestog i sedamnaestog veka, čitav cvet takozvane 'Renesanse'. Koren, obično, izgledom ne liči na plod, ali postoji neporeciva veza između snage i sočnosti korena i lepote i okusa ploda. Srednji vek, čini se, nema ništa zajedničko s Renesansom i u svakom pogledu joj je suprotan; ipak, sva obilnost i usijanje ljudskih energija tokom Renesanse uopšte nisu bili zasnovani na navodno 'renesansnom' klasičnom svetu, niti na imitiranom Platonu i Vergilijevu, niti na rukopisima istrgnutim iz podruma starih manastira, već upravo na tim manastirima, na tim strogim franjevcima i okrutnim dominikancima, na svecima Bonaventuri, Anselmu od Canterburyja i Bernardu od Clairvauxa. Srednji vek je bio veliko skladište ljudskih energija: u asketizmu srednjovekovnog čoveka, samoodricanju i preziru prema vlastitoj lepoti, vlastitim energijama i vlastitom umu, tim energijama, ovom srcu i...“
Ovaj um je bio pohranjen do pravog vremena. Renesansa je bila epoha otkrića ovog blaga: tanki sloj zemlje koji ga je prekrivao iznenada je odbačen, i na zaprepaštenje narednih stoleća, blistava, neprocenjiva blaga su svetlucala tamo; jučerašnji siromah i jadni prosjak, koji je znao samo stajati na raskrsnicama i urlati psalme neskladnim glasom, iznenada je počeo cvetati poezijom, snagom, lepotom i inteligencijom. Odakle je sve to došlo? Iz antičkog sveta, koji je iscrpeo svoje vitalne moći? Iz pljesnivih pergamenata? Ali je li Platon zaista pisao svoje dijaloge s istim živim uživanjem s kojim ih je Marsilio Ficino označavao? I jesu li Rimljani, čitajući Grke, zaista doživljavali iste emocije kao Petrarka, kada je, zbog nepoznavanja grčkog, mogao samo premeštati svoje dragocene rukopise s mesta na mesto, ljubiti ih s vremena na vreme i tužno gledati njihov nerazumljiv tekst? Svi ovi rukopisi, u prikladnim i tačnim izdanjima, leže i pred nama: zašto nas ne vode do "renesanse" među nama? Zašto Grci nisu doneli... "renesansu" u Rimu? I zašto grčko-rimska književnost nije proizvela ništa slično italijanskoj renesansi u Galiji i Africi od drugog do četvrtog stoleća? Tajna renesanse četrnaestog i petnaestog stoleća ne leži u antičkoj književnosti: ova književnost je bila samo lopata koja je odbacila tlo s blaga zakopanog ispod; tajna leži u samim blagima; u činjenici da je između četvrtog i četrnaestog stoleća, pod uticajem strogog asketskog ideala umrtvljivanja tela i obuzdavanja impulsa svog duha, čovek samo akumulirao svoje energije i ništa nije trošio.Tokom ove velike hiljadugodišnje tišine, njegova duša je sazrevala za Božanstvenu komediju; tokom ovog prisilnog zatvaranja očiju pred svetom - zanimljivim, iako grešnim svetom - sazrevali su Galileo, Kopernik i škola pažljivog eksperimentisanja koju je osnovao Bacon; tokom borbe s Maurima kovani su talenti Velazqueza i Murilla; a u molitvama hiljadu godina koje su prethodile šesnaestom veku crtane su slike Madone tog veka, slike kojima se mi možemo moliti, ali koje niko ne može oponašati.
(„O simbolistima i dekadentima“)“
Od četrnaestog do devetnaestog stoleća samo smo trošili neprocenjiva blaga otkrivena tada i koristili velike zalihe energije prikupljene do tada. Stoga je moderna istorija antiteza srednjeg veka; čovek više ne želi da ćuti o sebi: on žuri da drugima izrazi svaki najmanji osećaj i svaku novu misao koju može imati putem boja ili zvukova i, neizostavno, putem štamparije. Moglo bi se reći da kao što se čovek studiozno povlačio do četrnaestog stoleća, tako postaje brbljiv kada pređe u to stoleće i sva naredna. Ne samo ono što je mudro, ne samo ono što je plemenito, već i ono što je smešno, glupo i odvratno u sebi, on toči u poeziji i prozi, komponuje i jako bi voleo, ali ne može, izraziti u mramoru i učvrstiti unutar arhitektonskih linija. Značajno je da arhitektura - ta vrsta bezlične umetnosti, taj oblik stvaranja u kojem je stvaralac spojen sa svojom epohom i narodom, u kojem se ne uzdiže iznad njih, niti izdvaja svoje ja na njihovoj pozadini -“ opada čim uđemo u modernu istoriju, i nijednom tokom ovog perioda se ne uzdiže do uzvišenog ili lepog.
(„O simbolistima i dekadentima“)”
Očigledno je da je za ove umetnike istorija umrla; pa čak i u njihovim omiljenim „temama“ lice, ime, prošlost i budućnost čoveka su umrli; i iz ove mrtve tišine, iz ovog mračnog nepostojanja nije virilo - baš kao i za dekadente našeg vremena - ništa osim „bledih nogu“, fiksne ideje njihove morbidno nastrojene mašte.
(„O simbolistima i dekadentima“)“
„Rekao sam „i Evanđelje u ovom nizu.“ I zaista, ovo je njegov iskreni glagol. „Začeće bez semena“ - to je ono čime počinje, sa Zahtevom da se prepozna - ono se i pojavilo. To je to čudo, to „neopisivo“, „izvan razuma“, nečuveno i neverovatno, kojem će se, čuvši ga, svi smejati, jer je to „dva puta dva je pet“ seksa, a ipak bez pristanka na ovo „čudo“ i „glupost“ - ti nisi hrišćanin, „nisi kršten“. Ali čim si to prihvatio i pokorio se tome, čim si poverovao u ovo seksualno „dva puta dva je pet“, onda si „hrišćanin“, „kršten“, „u sinovima spasenja“ i „Carstvo Božijeg“.
― Ljudi mesečine. Metafizika hrišćanstva
„Dakle, simbolizam i dekadencija nisu zasebna nova škola koja je nastala u Francuskoj i proširila se po celoj Evropi: oni predstavljaju kraj i kulminaciju određene druge škole čije su veze bile vrlo opsežne i čiji koreni sežu do početka modernog doba. Simbolizam, koji se lako izvodi iz Maupassanta, može se izvesti i iz Zole, Flauberta i Balzaca, iz ultrarealizma kao antiteze prethodnog ultraidealizma romantizma i „preporoda“ klasicizma. Upravo se taj element ultra – rezultat ultra manifestovanog u samom životu, u njegovim običajima, idejama, sklonostima i težnjama – uvukao u književnost i ostao tamo do danas, izražavajući se, konačno, u tako užasnom fenomenu kao što su dekadencija i simbolizam. Ultra bez svog referenta, preterivanje bez preteranog objekta, prefinjenost forme spojena s potpunim nestankom sadržaja i „poezija“ lišena rime, metra i smisla – to je ono što čini dekadenciju.“
„Eva je bila poslednja novina na svetu, poslednja i konačna novina.“
Ljudi mesečine. Metafizika hrišćanstva
„Religija ovog 'ja', poezija ovog 'ja' i filozofija istog 'ja', od Poggia i Felelfa do Byrona i Goethea, koja je od Poggia i Felelfa do Byrona i Goethea proizvela niz dela zapanjujućih svojom dubinom i briljantnošću, konačno su iscrpili svoj sadržaj; a u poeziji dekadencije vidimo brzo nestajanje prazne ljuske ovog 'ja'. Prethodno smo spomenuli preterivanje bez preteranog objekta i dragocjenost stila bez subjekta te dragocenosti, koji karakterišu ovu poeziju - to je tako u pogledu njene forme; u pogledu njenog sadržaja, dekadencija je iznad svakog beznadežnog egoizma. Svet, kao objekt ljubavi, interesa, čak i kao objekt ogorčenja ili prezira, nestao je iz ove "poezije"; svet je nestao, ne samo kao objekt koji izaziva neku reakciju u ovom ispraznom 'ja', već i kao gledalac i mogući sudija ovog 'ja'; on nije čak ni prisutan.
("O simbolistima i dekadenciji") “
Evropska civilizacija će propasti od saosećanja.
Kao Grčka od sofista i Rim od 'parazita' (prisluškivača za stolom optimata).
Mehanizam smrti evropske civilizacije sastojaće se u paralizi protiv svakog zla, svake nitkovštine, svake grozote, i na kraju vremena zlikovci će rastrovsti svet.
Imajte na umu da se čak i sada sve dobro, jednostavno, mirno, jednostavno kreposno istiskuje, ismeva i prezrivo vređa. Ubo je 80-godišnju baku i njenu 8-godišnju unuku. Svi ćute. „Ne zanima me.“ Odjednom, „filistar sa čulom mirisa“ („Zločin i kazna“) udario je rezbara po licu. Svi skaču: „uvredio je ljudsko lice“, „počinio je nekulturan čin.“
Dakle, zapravo, (propašće) ne od saosećanja, već od lažnog saosećanja... U nekom obratu ovoga... Civilizacije propadaju od izopačenja temeljnih vrlina, onih osnovnih, „pisanih za sudbinu“, od kojih se „nastalo svo testo“... U Grčkoj je to bio um, σωφια u Rimu – volo, „ja dominiram“, a za hrišćane – ljubav. „Čovečnost“ (društva i književnosti) je ledena ljubav...
Pogledajte: ledenica se igra na zimskom suncu i izgleda kao dijamant.
Od tih „dijamanata“ će sve propasti...“
― Vasilij Rozanov, Poslednje lišće
Niko, čak ni 'prijatelj', ne može nas učiniti boljim. Ali velika je sreća u životu sresti osobu sasvim drugačije građe, drugačijih sklonosti, potpuno različitih pogleda, koja bi, ostajući uvek svoja i ni na koji način ne ponavljajući nas niti nam se dodvoravajući (kao što se ponekad događa) i ne pokušavajući da uvuče svoju dušu (i to neiskrenu dušu!) u našu psihu, u našu zbrku, u našu zamršenost, stajala kao čvrsti zid, kao prepreka našim ludostima i našim iracionalnostima, koje svako ljudsko biće ima. Prijateljstvo leži u protivrečnosti, a ne u slaganju! Zaista, Bog mi je podario Strahova za učitelja i moje prijateljstvo s njim, moja osećanja prema njemu, uvek su bila neka vrsta čvrstog zida na koji sam osećao da se uvek mogu osloniti, ili bolje rečeno, odmoriti. I neće vas pustiti da padnete, i daje toplinu“
U ovoj bujici nekoherentnosti primećujemo nedostatak pravilnosti u samom subjektu; 'Ja' se raspalo nakon što se tri stoleća borilo protiv velikih objektivnih institucija i rastvaralo ih svojim subjektivizmom te odbacivalo u njima svaki zakon koji je bio sveti i obavezujući za sebe.
Nema razloga misliti da se dekadencija - očito istorijski fenomen od velike neizbežnosti i značaja - ograničila na poeziju; trebali bismo očekivati u manje-više dalekoj budućnosti dekadenciju filozofije i konačno dekadenciju morala, politike i oblika zajedničkog života. Do određene mere Nietzsche se već može smatrati dekadentom ljudske misli - barem u meri u kojoj se Maupassant, u određenim "završnim dodirima" svoje umetnosti, može smatrati dekadentom ljudskih emocija. Poput Maupassanta, Nietzsche je završio u ludilu; i kod Nietzschea, baš kao i kod Maupassanta, kult "Ja" gubi sve ograničavajuće granice: svet, istorija i ljudsko biće sa svojim trudovima i legitimnim zahtevima nestali su podjednako iz dela obojice; obojica su bili "mistični"...“ muškarci" u znatnoj meri, samo je jedan od njih više voleo "lepršati" iznad "drhtavih orhideja", dok je drugi voleo sedeti u pećini ili na vrhu planine i proglašavati novu religiju čovečanstvu u svom svojstvu ponovo rođenog "Zaratustre". Religiju "nadčoveka", objasnio je. Ali svi oni, uključujući Maupassanta, već su bili "nadljudi" po tome što im apsolutno nije trebalo čovečanstvo, a čovečanstvo njih apsolutno nije trebalo. Na ovom novom tipu nisus formativus ljudske kulture, da tako kažem, trebali bismo očekivati velike neobičnosti, velike rugobe, a možda i velike nesreće i opasnosti.
("O simbolistima i dekadentima")"
- Vasilij Rozanov, Srebrno doba ruske kulture
Veliko samoograničavanje koje je čovek praktikovao deset vekova dalo je, između četrnaestog i sedamnaestog veka, čitav cvet takozvane 'Renesanse'. Koren, obično, izgledom ne liči na plod, ali postoji neporeciva veza između snage i sočnosti korena i lepote i okusa ploda. Srednji vek, čini se, nema ništa zajedničko s Renesansom i u svakom pogledu joj je suprotan; ipak, sva obilnost i usijanje ljudskih energija tokom Renesanse uopšte nisu bili zasnovani na navodno 'renesansnom' klasičnom svetu, niti na imitiranom Platonu i Vergilijevu, niti na rukopisima istrgnutim iz podruma starih manastira, već upravo na tim manastirima, na tim strogim franjevcima i okrutnim dominikancima, na svecima Bonaventuri, Anselmu od Canterburyja i Bernardu od Clairvauxa. Srednji vek je bio veliko skladište ljudskih energija: u asketizmu srednjovekovnog čoveka, samoodricanju i preziru prema vlastitoj lepoti, vlastitim energijama i vlastitom umu, tim energijama, ovom srcu i...“
Ovaj um je bio pohranjen do pravog vremena. Renesansa je bila epoha otkrića ovog blaga: tanki sloj zemlje koji ga je prekrivao iznenada je odbačen, i na zaprepaštenje narednih stoleća, blistava, neprocenjiva blaga su svetlucala tamo; jučerašnji siromah i jadni prosjak, koji je znao samo stajati na raskrsnicama i urlati psalme neskladnim glasom, iznenada je počeo cvetati poezijom, snagom, lepotom i inteligencijom. Odakle je sve to došlo? Iz antičkog sveta, koji je iscrpeo svoje vitalne moći? Iz pljesnivih pergamenata? Ali je li Platon zaista pisao svoje dijaloge s istim živim uživanjem s kojim ih je Marsilio Ficino označavao? I jesu li Rimljani, čitajući Grke, zaista doživljavali iste emocije kao Petrarka, kada je, zbog nepoznavanja grčkog, mogao samo premeštati svoje dragocene rukopise s mesta na mesto, ljubiti ih s vremena na vreme i tužno gledati njihov nerazumljiv tekst? Svi ovi rukopisi, u prikladnim i tačnim izdanjima, leže i pred nama: zašto nas ne vode do "renesanse" među nama? Zašto Grci nisu doneli... "renesansu" u Rimu? I zašto grčko-rimska književnost nije proizvela ništa slično italijanskoj renesansi u Galiji i Africi od drugog do četvrtog stoleća? Tajna renesanse četrnaestog i petnaestog stoleća ne leži u antičkoj književnosti: ova književnost je bila samo lopata koja je odbacila tlo s blaga zakopanog ispod; tajna leži u samim blagima; u činjenici da je između četvrtog i četrnaestog stoleća, pod uticajem strogog asketskog ideala umrtvljivanja tela i obuzdavanja impulsa svog duha, čovek samo akumulirao svoje energije i ništa nije trošio.Tokom ove velike hiljadugodišnje tišine, njegova duša je sazrevala za Božanstvenu komediju; tokom ovog prisilnog zatvaranja očiju pred svetom - zanimljivim, iako grešnim svetom - sazrevali su Galileo, Kopernik i škola pažljivog eksperimentisanja koju je osnovao Bacon; tokom borbe s Maurima kovani su talenti Velazqueza i Murilla; a u molitvama hiljadu godina koje su prethodile šesnaestom veku crtane su slike Madone tog veka, slike kojima se mi možemo moliti, ali koje niko ne može oponašati.
(„O simbolistima i dekadentima“)“
Od četrnaestog do devetnaestog stoleća samo smo trošili neprocenjiva blaga otkrivena tada i koristili velike zalihe energije prikupljene do tada. Stoga je moderna istorija antiteza srednjeg veka; čovek više ne želi da ćuti o sebi: on žuri da drugima izrazi svaki najmanji osećaj i svaku novu misao koju može imati putem boja ili zvukova i, neizostavno, putem štamparije. Moglo bi se reći da kao što se čovek studiozno povlačio do četrnaestog stoleća, tako postaje brbljiv kada pređe u to stoleće i sva naredna. Ne samo ono što je mudro, ne samo ono što je plemenito, već i ono što je smešno, glupo i odvratno u sebi, on toči u poeziji i prozi, komponuje i jako bi voleo, ali ne može, izraziti u mramoru i učvrstiti unutar arhitektonskih linija. Značajno je da arhitektura - ta vrsta bezlične umetnosti, taj oblik stvaranja u kojem je stvaralac spojen sa svojom epohom i narodom, u kojem se ne uzdiže iznad njih, niti izdvaja svoje ja na njihovoj pozadini -“ opada čim uđemo u modernu istoriju, i nijednom tokom ovog perioda se ne uzdiže do uzvišenog ili lepog.
(„O simbolistima i dekadentima“)”
Očigledno je da je za ove umetnike istorija umrla; pa čak i u njihovim omiljenim „temama“ lice, ime, prošlost i budućnost čoveka su umrli; i iz ove mrtve tišine, iz ovog mračnog nepostojanja nije virilo - baš kao i za dekadente našeg vremena - ništa osim „bledih nogu“, fiksne ideje njihove morbidno nastrojene mašte.
(„O simbolistima i dekadentima“)“
„Rekao sam „i Evanđelje u ovom nizu.“ I zaista, ovo je njegov iskreni glagol. „Začeće bez semena“ - to je ono čime počinje, sa Zahtevom da se prepozna - ono se i pojavilo. To je to čudo, to „neopisivo“, „izvan razuma“, nečuveno i neverovatno, kojem će se, čuvši ga, svi smejati, jer je to „dva puta dva je pet“ seksa, a ipak bez pristanka na ovo „čudo“ i „glupost“ - ti nisi hrišćanin, „nisi kršten“. Ali čim si to prihvatio i pokorio se tome, čim si poverovao u ovo seksualno „dva puta dva je pet“, onda si „hrišćanin“, „kršten“, „u sinovima spasenja“ i „Carstvo Božijeg“.
― Ljudi mesečine. Metafizika hrišćanstva
„Dakle, simbolizam i dekadencija nisu zasebna nova škola koja je nastala u Francuskoj i proširila se po celoj Evropi: oni predstavljaju kraj i kulminaciju određene druge škole čije su veze bile vrlo opsežne i čiji koreni sežu do početka modernog doba. Simbolizam, koji se lako izvodi iz Maupassanta, može se izvesti i iz Zole, Flauberta i Balzaca, iz ultrarealizma kao antiteze prethodnog ultraidealizma romantizma i „preporoda“ klasicizma. Upravo se taj element ultra – rezultat ultra manifestovanog u samom životu, u njegovim običajima, idejama, sklonostima i težnjama – uvukao u književnost i ostao tamo do danas, izražavajući se, konačno, u tako užasnom fenomenu kao što su dekadencija i simbolizam. Ultra bez svog referenta, preterivanje bez preteranog objekta, prefinjenost forme spojena s potpunim nestankom sadržaja i „poezija“ lišena rime, metra i smisla – to je ono što čini dekadenciju.“
„Eva je bila poslednja novina na svetu, poslednja i konačna novina.“
Ljudi mesečine. Metafizika hrišćanstva
„Religija ovog 'ja', poezija ovog 'ja' i filozofija istog 'ja', od Poggia i Felelfa do Byrona i Goethea, koja je od Poggia i Felelfa do Byrona i Goethea proizvela niz dela zapanjujućih svojom dubinom i briljantnošću, konačno su iscrpili svoj sadržaj; a u poeziji dekadencije vidimo brzo nestajanje prazne ljuske ovog 'ja'. Prethodno smo spomenuli preterivanje bez preteranog objekta i dragocjenost stila bez subjekta te dragocenosti, koji karakterišu ovu poeziju - to je tako u pogledu njene forme; u pogledu njenog sadržaja, dekadencija je iznad svakog beznadežnog egoizma. Svet, kao objekt ljubavi, interesa, čak i kao objekt ogorčenja ili prezira, nestao je iz ove "poezije"; svet je nestao, ne samo kao objekt koji izaziva neku reakciju u ovom ispraznom 'ja', već i kao gledalac i mogući sudija ovog 'ja'; on nije čak ni prisutan.
("O simbolistima i dekadenciji") “
Коментари
izvanredan a relativno malo poznat.Jevreje je i kudio i hvalio, a kraju je tražio da se posle njegove smrti spali bilo koji njegov spis koji bi mogao da se smatra štetnim za njih. Na stranu lucidnosto o njima, bar ne sada kada ih svi kudimo s opravdanom ljutnjom, Oni su samo jedna od četiri teme:hrišćanstvo, seks i ruska revolucija. ( ili lica- dobra knjiga )
"Tražim metodu duše, ali ne i argument uma. A ta metoda je nežnost.', Moja je duša satkana od prljavštine, nežnosti i tuge", ha..prljavština, prljavo, prljavo, i to je osećao na svoj način. .Neprocenjiv!
Pesnik u prolazu.
Постави коментар