Frensis Bejkon je rođen 22. januara 1561. u Jork Hausu u Strend-u, London, kao drugi sin Ser Nikolasa Bejkona, lorda čuvara, i njegove druge žene Ane, ćerke Ser Entonija Kuka. Bejkon je stekao rano obrazovanje kod kuće. 5. aprila 1573. (kada je imao samo dvanaest godina), on i njegov stariji brat Entoni su otišli u Triniti koledž u Kembridžu, gde ih je predavao dr Džon Vitgift, budući nadbiskup Kenterberijski. Bejkon je ostao u Kembridžu do decembra 1575. Iako je uglavnom pratio srednjovekovni nastavni plan i program, humanizam je doneo naglasak na moralnu filozofiju, retoriku i istoriju, a samim tim i na praktične probleme, a ne na logičku suptilnost.
Bejkon je primljen u Grejs In 1576. godine, ali je u septembru 1576. otišao u Francusku da prati ambasadora, Ser Amijasa Poleta. Ostao je u Francuskoj dve i po godine, uglavnom na diplomatskim misijama, ali je takođe proučavao građansko pravo, pravni sistem zasnovan na rimskom pravu. Nakon vesti o očevoj smrti, vratio se u London u proleće 1579. i nastavio studije u Grejs Inu. Brzo je napredovao, pozvan je u advokatsku komoru u junu 1582. godine, postao je sudija 1586. godine, izabran za predavača 1587. godine i održao svoja prva predavanja 1588. godine.
U međuvremenu, Bejkon je započeo svoju javnu karijeru i izabran je u parlament u januaru 1581. godine. Od tada je sedeo u svakom parlamentu do 1621. godine. Tokom 1580-ih i početkom 1590-ih, bio je angažovan u istrazi engleskih katolika i podržao je pogubljenje Meri, kraljice Škotske, u parlamentu 1586–7. Oko 1589. godine, Bejkon je napisao „Oglas koji se dotiče kontroverzi Crkve Engleske“, koji je bio široko rasprostranjen. Kritikovao je i puritance i biskupe, podsećajući prve da iako je „u građanskim državama republika bolja politika od kraljevstva“, hijerarhija je više odgovarala crkvi nego „paritet i jednakost“. Što se tiče biskupa, oni su bili „glavni uzroci... raskola i podela“ (OFB I: 177, 169).
Od ranih 1590-ih, pojavili su se prvi pokazatelji Bekonovih do tada nevidljivih filozofskih interesovanja. U čuvenom pismu lordu Burgliju 1591. godine, izjavio je da „imam jednako široke kontemplativne ciljeve kao i umerene građanske ciljeve“ i da je „svako znanje uzeo za svoj domen“. Pomenuo je svoje planove da reformiše znanje i da „uvede marljiva zapažanja“ i „profitabilne izume“ (SEH VIII: 109). U jednom spisu iz istog vremena, čak je nazvao znanje „najvrednijom moći“ (OFB I: 247, 262).
Tokom 1590-ih, Bejkon se zbližio sa Robertom Deverom, drugim grofom od Eseksa, koji ga je zaposlio u intelektualnim i književnim aktivnostima i koji je u njegovo ime vodio kampanju za vladinu funkciju. Ova kampanja nije urodila plodom zbog Bejkonovog zloglasnog govora u Parlamentu 1593. godine protiv vladinog zakona o subvencijama. Međutim, kraljica Elizabeta ga je imenovala za jednog od svojih učenih savetnika u julu 1594. godine, i on je bio angažovan u nekoliko sudskih slučajeva. U februaru 1597. godine, Bejkon je objavio svoje prvo izdanje Eseja, zajedno sa Religioznim meditacijama i Mestima verovanja i oproštaja. Takođe je posvetio vreme ideji reforme prava. Kada je Eseks, nakon što je pao sa vlasti, napravio svoj neuspešan pokušaj pobune, kraljica je koristila Bejkona kao tužioca u kasnijem suđenju i pozvala ga da napiše zvanični izveštaj o tome.
U proleće 1603. godine, Džejms VI od Škotske nasledio je Elizabetu I na engleskom prestolu kao Džejms I, a Bejkon je uložio odlučan napor da stekne kraljevu naklonost. Proglašen je vitezom u julu 1603. i objavio je raspravu o smirivanju crkve, a drugu o ujedinjenju Engleske i Škotske 1603. godine. Promovisao je kraljev plan za ujedinjenje dva kraljevstva, kako unutar tako i van Parlamenta. To se isplatilo, i imenovan je za generalnog solicitora u junu 1607. Godinu dana ranije, u maju 1606, Bejkon se oženio Alis Barnam (1592–1650). Imao je četrdeset pet godina, a ona jedva četrnaest.
Tokom ovih ranih godina nove vladavine, Bejkon je takođe razvio svoje filozofske projekte. U oktobru 1605. objavio je „Dve knjige Frensisa Bejkona: O umetnosti i napretku učenja, božanskog i ljudskog“. Dok je prva knjiga nudila snažnu odbranu i hvalospev učenja, druga knjiga je pregledala stanje ljudskog znanja, a posebno njegove nedostatke. U isto vreme, Bejkon je napisao niz drugih filozofskih spisa, koji, iako neobjavljeni, pokazuju da se njegov veliki filozofski program oblikovao. Termin „Instauratio magna“ prvi put se pojavio (oko 1602–3). U ovim spisima, Bejkon je počeo da zamišlja svoj filozofski plan kao da se sastoji od šest delova, sa ciljem da razvije svoju novu metodologiju, pruži prvi prikaz svoje čuvene doktrine o idolima i naglasi centralnu ulogu prirodne i eksperimentalne istorije u novoj prirodnoj filozofiji. U pismu iz 1609. godine, primetio je da „polako“ piše „pravedan i savršen tom filozofije“ (SEH XI: 141). Pored ovih dela, Bejkon je takođe objavio „De sapientia veterum“, zbirku drevnih mitova i svojih tumačenja istih, takođe 1609. godine.
Tokom 1610-ih, Bejkon je bio sve više zaokupljen pravnim i političkim dužnostima. To se odrazilo na njegovom usponu na poziciji. Imenovan je za generalnog tužioca u oktobru 1613, položio zakletvu kao tajni savetnik u junu 1616, imenovan za lorda upravnika u martu 1617, uzdignut u lorda kancelara u januaru 1618, a sledećeg jula je imenovan za barona Verulama. Moćan državnik i najistaknutiji advokat u zemlji, Bejkon je očigledno bio na vrhuncu svoje političke i pravne karijere. U januaru 1621. proslavio je šezdeseti rođendan i postao vikont od Sent Albana. Nažalost, to nije dugo trajalo. U proleće 1621. godine, Parlament je optužio Bejkona za primanje mita, i umesto da se brani, on se izjasnio krivim. Bio je žrtva političke kampanje protiv kraljevog glavnog favorita, markiza (kasnije vojvode) od Bakingema. Bejkon je nakratko bio zatvoren u Taueru.
Uprkos rastućem pravnom i političkom radu, Bejkon je uspeo da održi svoje intelektualne aktivnosti tokom 1610-ih. Krajem 1612. godine objavio je drugo, prošireno izdanje Eseja. Takođe je radio na svom projektu prirodne filozofije, a u oktobru 1620. objavljena je knjiga koja je Bejkonu garantovala zasluženo mesto u istoriji filozofije - Instauratio magna. Knjiga se sastoji od predgovora za celu Instauratio magna, „Plana“ Instauratio magna, dve knjige Novum organum, „Priprema za prirodnu i eksperimentalnu istoriju“ i „Kataloga posebne istorije“. U ovoj knjizi, Bejkon je učestvovao u savremenoj evropskoj filozofiji. Poslao je tri primerka engleskom diplomati u Beču, Henriju Votnu, koji je, potvrđujući njihov prijem u decembru 1620. godine, obećao Bekonu da će pokloniti primerak čuvenom astronomu Johanesu Kepleru (Jardine 2000: ix–x).
Opoziv je primorao Bekona da se penzioniše. Iako je stalno gajio nade u politički povratak, ostatak života posvetio je književnim i filozofskim aktivnostima. Objavio je Istoriju vladavine kralja Henrija VII u martu 1622. godine, vratio se svojim planovima za reformu prava i objavio treće izdanje Eseja u aprilu 1625. godine. Ipak, Bekon je većinu svog vremena posvetio prirodnoj filozofiji, objavivši u novembru 1622. godine prvi deo svog projekta prirodne istorije - „Historia naturalis et experimentalis“ - koji sadrži prirodnu istoriju vetrova, „Historia ventorum“. U januaru 1623. objavljena je njegova „Historia vitae et mortis“ [Istorija života i smrti]; a u oktobru 1623. objavio je proširenu latinsku verziju dela „Napredak učenja“ pod naslovom „De dignitate et augmentis scientiarum libri IX“. Sylva sylvarum, sveobuhvatna zbirka prirodnih istorija na engleskom jeziku, i Bejkonova utopija, Nova Atlantida, objavljeni su posthumno 1626. Bejkon je umro u Hajgejtu 9. aprila 1626. godine.
Коментари
Постави коментар