Radosti roditelja su tajne; kao i njihove tuge i strahovi: Ne mogu izgovoriti jedno; niti će izgovoriti drugo. Deca zaslađuju trud; ali nesreće čine gorčim: povećavaju brige života; ali ublažavaju sećanje na smrt. Večnost generacijom je zajednička životinjama; ali sećanje, zasluge i plemenita dela su svojstvena ljudima: i sigurno će čovek videti da su najplemenitija dela i temelji proistekli iz ljudi bez dece; koji su nastojali da izraze slike svojih umova; tamo gde su slike njihovih tela zakazale: tako je briga o potomstvu najveća u njima, koji nemaju potomstvo. Oni koji su prvi osnivači svojih kuća, najpopustljiviji su prema svojoj deci, gledajući ih kao nastavak ne samo svoje vrste, već i svog rada; i tako i deca, i stvorenja.
Razlika u naklonosti roditelja prema njihovoj raznovrsnoj deci je mnogo puta nejednaka; a ponekad i nedostojna; posebno kod majke; kao što kaže Solomon; mudar sin raduje oca; ali nemilostiv sin sramoti majku. Čovek će videti, gde je kuća puna dece, jedno ili dvoje, od najstarijih, poštovano, a najmlađe raskalaše; ali u sredini, neke koji su, kao da su zaboravljeni, koji se, mnogo puta, ipak, pokažu kao najbolji. Ljubaznost roditelja prema svojoj deci je štetna greška; čini ih niskim; upoznaje ih sa prevarama; čini ih pristojnim u lošem društvu; i čini ih još siromašnijima kada dođu do izobilja: i stoga je dokaz najbolji kada ljudi zadržavaju svoj autoritet prema svojoj deci, ali ne i svoj novčanik. Ljudi imaju glup način (i roditelji, i učitelji, i sluge) u stvaranju i negovanju eritacije između braće tokom detinjstva, što mnogo puta dovodi do razdora, kada su muškarci; i uznemirava porodice. Italijani ne prave veliku razliku između dece i nećaka, ili bliže rođake; ali pošto su od naroda, ne mare, iako ne prolaze kroz sopstveno telo. I, istina je, u prirodi je to veoma slično; utoliko što vidimo da nećak, ponekad, više liči na ujaka ili rođaka nego na svog roditelja; kao što se dešava sa krvlju. Neka roditelji blagovremeno izaberu zanimanja i kurseve koje žele da njihova deca izaberu; jer su tada najfleksibilniji; i neka se ne bave previše raspoloženjem svoje dece, misleći da će najbolje izabrati ono što im najviše odgovara. Istina je da ako je naklonost ili sklonost dece izvanredna, onda je dobro ne preći je; Ali generalno, pravilo je dobro; Optimum elige, suave ^^ facile illiid faciei Consuetudo. Mlađa braća su obično srećna, ali retko ili nikada tamo gde su stariji lišeni nasledstva.
VIII. O BRAKU I SAMOSTALNOM ŽIVOTU.
Onaj ko ima ženu i decu, dao je taoce sreći; jer su oni prepreke velikim poduhvatima, bilo vrlina ili zla. Svakako, najbolja dela i najveće zasluge za javnost potekla su od neoženjenih, ili bezdetnih muškaraca; koji su, i u ljubavi i u sredstvima, oženili i obdarili javnost. Pa ipak, postojao je veliki razlog da oni koji imaju decu vode najveću brigu o budućim vremenima; kojima, znaju, moraju preneti svoja najdraža obećanja. Postoje neki koji, iako vode samački život, ipak se njihove misli završavaju sa sobom i buduća vremena računaju sa drskošću. Štaviše, postoje i neki drugi koji ženu i decu računaju samo kao troškove. Štaviše, postoje neki glupi bogati, pohlepni ljudi koji se ponose time što nemaju decu, jer se može pomisliti da su toliko bogatiji. Jer možda su čuli neke priče; Takav je veliki bogat čovek; A drugi osim njega; Da, ali on ima veliki broj dece: Kao da je to smanjenje njegovog bogatstva. Ali najčešći uzrok samačkog života je sloboda; posebno, kod izvesnih sebičnih i duhovitih umova, koji su toliko osetljivi na svako ograničenje, koliko god da se približe tome da misle da su njihovi pojasevi i podvezice okovi i okovi. Neotesani ljudi su najbolji gospodari; najbolje sluge; ali ne uvek i najbolji podanici; jer je lako pobeći; i skoro svi begunci su u tom stanju. Samački život dobro deluje crkvenim ljudima: jer milosrđe teško da će zaliti zemlju, gde prvo mora da napuni bazen.
To je ravnodušno za sudije i magistrate: Jer ako su površni i korumpirani, imaćete slugu, pet puta goreg od žene, jer vojnici, nalazim da generali obično u svojim propovedima, stavljaju muškarce na um njihove žene i decu: I mislim da prezir prema braku, među Turcima, čini vulgarnog vojnika još nižim. Svakako, žena i deca su vrsta discipline čovečanstva: I samci, iako su mnogo puta milosrdniji, jer su im sredstva manje iscrpljujuća; ipak, s druge strane, oni su okrutniji i tvrdog srca (dobri za stroge inkvizitore) jer se njihova nežnost ne koristi tako često. Ozbiljne prirode, vođene običajem, i stoga postojane, obično su voljeni muževi; Kao što je rečeno za Uliksa; Vetulani suain prcetulit Inimmortalitati. Čedne žene su često ponosne i krivudave, jer pretpostavljaju zasluge svoje čednosti. To je jedna od najboljih veza, i čednosti i poslušnosti, kod žene, ako smatra da je njen muž mudar; što nikada neće učiniti ako ga smatra ljubomornim. Žene su mladi muškarci ljubavnice; pratilje za srednje godine; a stari muškarci dadilje. Tako se muškarac može svađati sa ženom kojom će se oženiti, kada hoće. Pa ipak, on je bio poznat kao jedan od mudrih ljudi koji je dao odgovor na pitanje: Kada se muškarac treba oženiti? Mladić još ne, stariji uopšte ne. Često se vidi da loši muževi imaju veoma dobre žene; bilo da je to zato što to zrači cenom ljubaznosti njihovih muževa, kada do nje dođe; ili da se žene ponose svojim strpljenjem. Ali ovo nikada ne izneveri, ako su loši muževi sami izabrali, protiv pristanka svojih prijatelja; jer će tada biti sigurne da će ispraviti svoju ludost.
IX. O ZAVISTI
Ne postoje nijedne od naklonosti, za koje je primećeno da fasciniraju ili očaravaju, osim Ljubavi i Zavisti. Obe imaju snažne želje; Lako se oblikuju u mašte i sugestije; I lako dolaze u oko; posebno u prisustvu predmeta; što su tačke koje doprinose fascinaciji, ako tako nešto postoji. Vidimo takođe da Sveto pismo naziva zavist urokom; a astrolozi nazivaju zle uticaje zvezda urokom; tako da se i dalje čini da se u činu Zavisti priznaje ejakulacija ili ozračivanje oka. Neki su bili toliko radoznali da su primetili da su vremena kada udarac ili potresaj zavistljivog oka najviše boli, ona kada se strana kojoj se zavidi vidi u slavi ili trijumfu; jer to postavlja oštricu na zavist; a osim toga, u takvim vremenima, duhovi osobe kojoj se zavidi izlaze, najviše u spoljašnje delove, i tako dočekuju udarac.
Ali ostavljajući ove zanimljivosti (iako nisu nedostojne razmišljanja na odgovarajućem mestu), pozabavićemo se time koje su osobe sklone da zavide drugima; koje su osobe najviše podložne zavisti; i koja je razlika između javne i privatne zavisti.
Čovek koji nema vrline u sebi, uvek zavidi vrlini u drugima. Jer će se ljudski umovi hraniti ili svojim dobrom ili tuđim zlom; i ko želi jedno, pleniće drugim; i ko je toliko bez nade da će dostići tuđu vrlinu, nastojaće da je postigne. s druge strane, umanjujući tuđu sreću.
Čovek koji je zauzet i radoznao obično je zavistan: Jer ne može mnogo znati o tuđim stvarima, jer se sve što se tiče njegovog sopstvenog imanja: Stoga je neophodno da on uživa u posmatranju tuđe sudbine; niti onaj koji misli samo na svoje poslove može pronaći mnogo razloga za zavist. Jer zavist je strast koja luta ulicama i ne ostaje kod kuće; Nije radoznalost, što se dešava.
Ljudi plemenitog porekla poznati su po tome što zavide novim ljudima kada se pojave. Jer se udaljenost menja; I to je kao obmana oka, da kada drugi dođu, misle da se vraćaju. Deformisane osobe, evnusi, starci i kopilad su zavistni: Jer onaj koji ne može da popravi svoj slučaj, učiniće šta god može da naudi drugima; osim ako ovi nedostaci ne udare u veoma hrabru i herojsku prirodu; koja misli da svoje prirodne potrebe učini delom svoje časti: U smislu da bi se moglo reći da je evnuh ili hrom čovek učinio tako velike stvari; utičući na čast čuda; kao što je to bilo sa evnuhom Narzom, i Agesilajem i Taunberlanom, koji su bili hromi ljudi.
Isti je slučaj sa ljudima koji se uzdižu posle nesreća i nesreća; Jer su oni, kao ljudi koji su pali sa vremenom; i misle da su tuđe štete iskupljenje za sopstvene patnje.
Oni koji žele da se istaknu u previše stvari, iz lakomislenosti i uzaludne slave, uvek su zavisni; jer ne mogu da oskude u radu; pošto je nemoguće, mnogi bi ih, u nekoj od tih stvari, nadmašili. To je bio ratnik cara Adrijana, koji je smrtno zavideo pesnicima, slabićima i zanatlijama u delima u kojima je imao sklonost da se istakne.
Na kraju, najbliži rođaci, saradnici po službi i oni koji su zajedno rođeni, skloniji su da zavide sebi ravnima, kada se odgaje. Jer im to vređa njihovu sudbinu; i ukazuje na njih, i češće im pada u sećanje, i takođe više uvlači u pažnju drugih: i zavist se uvek udvostručuje od govora i slave. Kainova zavist je bila najgnusnija i najzloćudnija prema svom bratu Avelju; Jer, kada je njegova žrtva bila bolje prihvaćena, nije bilo Tela za gledanje. Toliko o onima koji su skloni zavisti.
Što se tiče onih koji su više ili manje podložni zavisti: Prvo, Osobe izuzetnih vrlina, kada su napredne, manje su zavidne. Jer se čini da im njihova sreća samo pripada; i niko ne zavidi na otplati duga, već na nagradama i izdašnosti. Ponovo, zavist se uvek raduje poređenju čoveka sa samim sobom; A gde nema poređenja, nema zavisti; I stoga, kraljevima se ne zavidi, osim od strane kraljeva. Ipak, treba napomenuti da se nedostojnim osobama najviše zavidi kada prvi put dođu, a kasnije to bolje savladavaju; dok se, naprotiv, Osobama od vrednosti i zasluga najviše zavidi kada njihova sreća dugo traje. Jer do tada, iako je njihova vrlina ista, ipak nema istu sliku; Jer sveži ljudi odrastaju, što ga pomračuje.
Osobe plemenite krvi manje su zavidne u svom usponu: Jer izgleda da je to ispravno učinjeno njihovom rođenju. Osim toga, čini se da njihovoj sreći nije mnogo dodato; A Evi je kao sunčevi zraci, koji jače udaraju na obronku ili strmiji uzvišeni deo; zatim na ravnicu. I iz istog razloga, oni koji napreduju postepeno, manje su zavidni od onih koji napreduju iznenada i po meri.
Oni koji su se radovali svojoj časti, velikim putovanjima, brigama ili opasnostima, manje su podložni zavisti. Jer ljudi misle da teško zarađuju svoje časti i ponekad ih sažaljevaju; a sažaljenje uvek leči zavist; stoga ćete primetiti da dublje i trezvenije političke osobe, u svojoj veličini, uvek žale na sebe kakav život vode; pevajući Quanta patimur. Ne da to tako osećaju, već samo da bi ublažili ivicu zavisti. Ali ovo treba shvatiti kao posao koji je nametnut ljudima, a ne onaj koji oni sami nazivaju. Jer ništa ne povećava ^/^z^y više od nepotrebnog i ambicioznog uvlačenja u posao. I ništa ne gasi zavist više nego da velika osoba sačuva sve ostale inferiorne službenike u njihovim punim pravima i prevlastima njihovih položaja. Jer na taj način postoji toliko mnogo razlike između njega i zavisti.
Pre svega, zavisti su najviše podložni oni koji nose veličinu svoje sreće na drzak i ponosan način: nikada nisu dobro, ali dok pokazuju koliko su veliki, bilo spoljašnjom pompom, bilo trijumfom nad svakom opozicijom ili konkurencijom; dok će mudri ljudi radije žrtvovati zavisti; dopuštajući da ponekad namerno budu uvređeni i nadvladani u stvarima koje ih se ne tiču mnogo. Uprkos tome, toliko je istinito; Da Kočija Veličine, na jednostavan i otvoren način (dakle bez arogancije i uzaludne slave) privlači manje Emi nego ako je to na lukaviji i prepredeniji način. Jer na taj način, čovek samo odriče Sreću; I čini se da je svestan sopstvene oskudice u vrednosti; I samo uči druge da ga izluđuju.
Na kraju, da zaključimo ovaj deo; Kao što smo rekli na početku, Čin zavisti ima nešto u sebi, od vračanja; tako da nema drugog leka za zavist osim leka za vračanje: A to je, ukloniti žreb (kako ga oni zovu) i prebaciti ga na drugog. U tu svrhu, mudrija vrsta velikih ličnosti uvek dovodi na scenu neko telo, na koje će izvući zavist, koja bi došla na njih same; Ponekad na ministre i sluge; Ponekad na kolege i saradnike; i slično; I za tu svrhu, nikada ne nedostaju neke osobe nasilne i preduzimljive prirode, koje će, kako bi imale moć i posao, uzeti ga po svaku cenu.
A sada da govorimo o javnoj zavisti. U javnoj zavisti ipak postoji nešto dobro; dok u privatnoj, nema ga. Jer je javna zavist kao ostrakizam koji pomračuje ljude kada postanu preveliki. I stoga je to uzda i za velike, da ih drži u granicama.
Ova Efiva, koja je u latinskoj reči Invidia, u modernim jezicima se naziva Nezadovoljstvo: o čemu ćemo govoriti kada se bavimo pobunom. To je bolest, u stanju slična infekciji. Jer kao što se infekcija širi po onome što je zdravo i kvari ga; tako kada zavist jednom dospe u neko stanje, ona ocrnjuje čak i najbolja njegova dela i pretvara ih u loš miris. I stoga se malo dobija mešanjem verovatnih dela. Jer to se prepire sa Slabošću i Strahom od Zavisti, što još više boli, jer je to uobičajeno kod infekcija; koje, ako se plašite, prizivate na sebe.
Ova javna zavist, izgleda, uglavnom udara po glavnim službenicima ili ministrima, a ne po samim kraljevima i staležima. Ali ovo je sigurno pravilo, da ako je zavist prema ministru velika, kada je uzrok nje u njemu mali; ili ako je zavist generalno, na neki način, prema svim ministrima jednog staleža; onda je zavist (iako skrivena) zaista usmerena na samu državu. I toliko javne zavisti ili nezadovoljstva, i razlike između nje i privatne zavisti, o kojoj je reč na prvom mestu.
Dodaćemo ovo, uopšteno govoreći, u vezi sa zavisti; od svih drugih naklonosti, ona je najvažnija i stalna. Jer za druge naklonosti postoji prilika, ali s vremena na vreme: I zato je dobro rečeno, Invidia festos dies non agit. Jer ona stalno deluje na neke ili druge. Takođe je primećeno da Ljubav i Zavist čine da čovek čezne, što druge naklonosti ne čine; jer nisu tako kontinuirane. To je takođe najgnusnija naklonost i najizopačenija; zbog čega je to pravi atribut đavola, koji se naziva; Jehovita Čovek, koji seje kukolj među pšenicom begom. Kao što se uvek dešava, zavist deluje suptilno i u mraku; i na štetu dobrih stvari, kao što je pšenica.
X. O LJUBAVI.
Pozornica je više usmerena na ljubav nego na život čoveka. Jer što se tiče pozornice, ljubav je uvek stvar komedija, a ponekad i tragedija: Ali u životu čini mnogo zla: Ponekad kao sinonim; Ponekad kao plamen. Možete primetiti da među svim velikim i dostojnim ličnostima (na koje sećanje ostaje, bilo drevne ili skorašnje) nema nijedne koja je bila preneta do ludog stepena ljubavi: što pokazuje da veliki duhovi i veliki poslovi drže podalje ovu slabu strast. Morate izuzeti, ipak, Marka Antonija, polupartnera Rimskog carstva; i Apija Klaudija decemvira i zakonodavca: od kojih je prvi zaista bio čulni čovek i preterano; ali je drugi bio strog i mudar čovek: I stoga se čini, iako retko), da ljubav može pronaći ulaz ne samo u otvoreno srce; ali i u dobro utvrđeno srce; ako se straža ne čuva dobro. To je jadna izreka Epiktirije; Satis viagnuvi Alter Alteii TJieatrum sumus: Kao da čovek, stvoren za razmišljanje o Nebu i svim plemenitim predmetima, ne bi trebalo ništa da radi, osim da kleči pred malim idolom i da se podloži, iako ne ustima (kao što su zveri), već oku; koje mu je dato za više svrhe. Čudno je primetiti preterivanje ove strasti; i kako ona izaziva prirodu i vrednost stvari; time što govorenje u stalnoj hiperboli nije lepo ni u čemu osim u ljubavi. Niti je to samo u frazi; jer dok je dobro rečeno da je Najlaskaviji, sa kojim svi sitni laskavci imaju inteligenciju, Čovekovo Ja; Svakako, Ljubavnik je više. Jer nikada nije bilo Gordog Čoveka koji je tako apsurdno dobro mislio o sebi kao što Ljubavnik misli o voljenoj osobi: I zato je dobro rečeno; Da je nemoguće voleti i biti mudar. Niti se ova slabost čini samo drugima, a ne Voljenoj strani; Već Voljenom, najviše: osim ako Ljubav nije uzvraćena. Jer, pravo je pravilo da se Ljubav uvek nagrađuje, bilo Uzvraćanjem, bilo unutrašnjim, tajnim Prezirom. Ali koliko više, ljudi treba da se čuvaju ove Strasti, koja gubi ne samo druge stvari, već i samu sebe. Što se tiče drugih gubitaka, Pesnikov odnos ih dobro pokazuje; da je onaj koji je preferirao Helenu, odustao od Darova Ojdunoje i Palade. Jer ko god previše ceni Ljubavnu Naklonost, odustaje i od Ricije i od Mudrosti. Ova Strast ima svoje Bujice, baš u vremenima Slabosti; to jest, veliko blagostanje; i velika nevolja; mada je ovo poslednje manje primećeno. Oba ta vremena rasplamsavaju Ljubav i čine je vatrenijom, i stoga pokazuju da je Dete Ludosti. Najbolje čine oni koji, ako ne mogu a da ne priznaju Ljubav, ipak je nateraju da se drži po strani: i potpuno je odvoje od svojih ozbiljnih poslova i dela života: Jer ako se jednom sukobi sa poslom, to uznemirava ljudsku sreću i čini da ljudi nikako ne mogu biti istiniti svojim ciljevima. Ne znam kako, ali svi borbeni ljudi su skloni Ljubavi: mislim da jeste, ali kao što su skloni Vinu; Jer se opasnosti, koje se obično traže, plaćaju zadovoljstvima, u ljudskoj prirodi postoji tajna sklonost i pokretanje ka ljubavi prema drugima; koja, ako se ne potroši na nekoga ili nekolicinu, prirodno se širi na mnoge; i čini ljude humanim i milosrdnim; Kao što se ponekad dešava u „Frajima“. Bračna ljubav stvara čovečanstvo; prijateljska ljubav ga usavršava; ali razvratna ljubav ga kvari i ponižava.
XI. O VELIKOM POLOŽAJU
Ljudi na velikom položaju su tri puta sluge: sluge suverena ili države; sluge slave; i sluge posla. Dakle, nemaju slobodu; ni u svojim ličnostima; ni u svojim delima; niti u svojim vremenima. Čudna je želja tražiti moć, a izgubiti slobodu; ili tražiti moć nad drugima, a izgubiti moć nad samim sobom. Uspon na mesto je naporan; i kroz muke ljudi dolaze do većih muka; i ponekad su niske; i kroz poniženja, ljudi dolaze do dostojanstva. Stanje je klizavo, a regresija je ili pad, ili barem pomračenje, što je melanholična stvar. „Clim non sis, qui fiieris, non esse, cm'velis vivere.“ Ne, ljudi se ne mogu povući kada bi hteli; niti će se povući kada bi to bio razlog: Ali su nestrpljivi prema privatnosti, čak i u starosti i bolesti, kojima je potrebna senka: Kao stari građani, koji će i dalje sedeti na vratima svoje ulice; iako time prinose starost za podsmeh. Svakako, velike ličnosti su morale da pozajme tuđa mišljenja; da bi mislile da su srećne; Jer ako sude po sopstvenom osećanju; ne mogu ga pronaći: Ali ako misle sa sobom šta drugi ljudi misle o njima, i da bi drugi ljudi želeli da budu kao što su oni, onda su srećni, kao po izveštaju; Kada možda pronađu suprotnost u sebi. Jer oni su prvi koji pronalaze svoje patnje; iako su poslednji koji pronalaze svoje mane. Svakako, Ljudi u velikoj sreći su stranci sami sebi, i dok su u gužvi poslova, nemaju vremena da brinu o svom zdravlju, niti telesnom niti umu. //// Mors gravis incubat, qui notus nifjiis oniniluis, ignoius moritur sibi. Na mestu, postoji dozvola da se čini dobro i zlo; od čega je ovo drugo kletva; jer u zlu, najbolje stanje je ne hteti; drugo, ne moći. Ali moć da se čini dobro je istiniti i zakoniti cilj težnje. Jer dobre misli (iako ih Bog prihvata), ipak prema ljudima, malo su bolje od dobrih snova; osim ako se ne sprovedu u delo; a to ne može biti bez moći i mesta; kao prednosti i komandnog tla. Zasluga i dobra dela su cilj čovekovog pokreta; a savest istog je ostvarenje čovekovog odmora. Jer ako čovek može biti učesnik Božjeg pozorišta, on će takođe biti učesnik Božji pokoj. Et cofiversus Deis, tit aspiceret Opera, qti(Z fecerunt mantis suce, videi kuod omnia esenf bona nimis; A onda Subota. U obavljanju svog mesta, postavi pred sebe najbolje primere; Jer imitacija je Globus propisa. I posle vremena, postavi pred sebe svoj sopstveni primer; I strogo se ispitaj, da li si u početku bio najbolji. Ne zanemaruj ni primere onih koji su se loše ponašali na istom mestu: Ne da bi se isticao opterećujući njihovo pamćenje; već da bi sebi usmerio šta da izbegavaš. Reformiši se stoga, bez hrabrosti ili skandala, prošlih vremena i ličnosti; ali ipak sebi pripiši, kao i stvaranje dobrih predsednika, kao i njihovo sledenje. Svedi stvari na prvu instituciju i posmatraj gde i kako su degenerisale; ali ipak pitaj za savet oba vremena; Od Drevno vreme, šta je najbolje; a kasnije vreme, šta je najprikladnije. Teži da svoj put učiniš pravilnim; da ljudi unapred znaju šta mogu očekivati: Ali ne budi previše pozitivan i odlučan; I izrazi se dobro kada skreneš sa svog pravila. Čuvaj pravo svog mesta; ali ne pokreći pitanja o nadležnosti: I radije preuzmi svoje pravo, u tišini, i de fakto, a zatim ga izgovori, sa zahtevima i izazovima.
Čuvaj isto tako prava institucija; i smatraj da je čast biti šef nego zauzet svime. Prihvati i pozivaj pomoć i savete u vezi sa izvršenjem svog posla; i ne odbacuj one koji ti donose informacije kao mešaoce; već ih prihvati s dobrim delom. Mane institucije su uglavnom četiri: kašnjenja; korupcija; grubost; i olakšanje. Za kašnjenja omogući lak pristup; poštuj određeno vreme; idi do kraja sa onim što je u toku; i ne mešaj posao, već ono što je nužno. Za korupciju ne vezuj samo svoje ruke, ili ruke sluga svojih, da ne uzimaju; već sveži ruke i slugama da ne čine. Jer integritet koristi svako; ali ispovedan integritet, i sa očiglednim gnušanjem prema podmićivanju, čini i drugo.“ I izbegavajte ne samo grešku, već i sumnju. Svako ko se nađe promenljivim i menja se očigledno, bez očiglednog razloga, daje sumnju na korupciju. Stoga, uvek, kada promenite svoje mišljenje ili kurs, jasno to ispovedite i izjavite, zajedno sa razlozima koji vas pokreću na promenu; i ne pomišljajte da to ukradete slugi ili miljeniku, ako je on unutrašnji, i nijedan drugi očigledni uzrok poštovanja se obično ne smatra osim sporednim putem, da bi se zatvorila korupcija, zbog grubosti; to je nepotreban uzrok nezadovoljstva: strogost rađa strah, ali grubost rađa mržnju. Čak i ukori od strane vlasti treba da budu ozbiljni, a ne zadirkivački. Što se tiče olakšanja; gore je od podmićivanja. Jer podmićivanje dolazi samo s vremena na vreme; ali ako je nametljivost ili besposlenost... Poštovanje vodi čoveka, on nikada neće biti bez njega. Kao što kaže Solomon; Poštovati osobe nije dobro; jer će takav čovek prestupiti za komad hleba. Sasvim je istina, to je drevno rečeno; mesto pokazuje čoveka: i pokazuje neke na bolje, a neke na gore: Omniii?n consensu, capax Lnp€7-ij, nisi imperasset; kaže Tacit iz Galbe: ali za Vespazijana kaže; Solus Imperantitmt Vespasianus mutatus in melius. Iako se jedno odnosilo na dovoljnost, drugo na manire i naklonost. To je siguran znak dostojnog i velikodušnog duha, koga j%'?z^?/r ispravlja. Jer čast je, ili bi trebalo da bude, mesto vrline: i kao u prirodi, stvari se nasilno kreću ka svom mestu i mirno na svom mestu: tako je vrlina u ambiciji nasilna, u autoritetu ustaljena i mir. Svaki uspon ka velikom mestu je krivudavim stepenicama: A ako postoje frakcije, dobro je stati na stranu čoveka dok je u usponu; i uravnotežiti se kada je postavljen. Koristi sećanje na svog prethodnika pravedno i nežno; jer ako to ne učiniš, to je dug koji će sigurno biti otplaćen kada odeš. Ako imaš kolege, poštuj ih i radije ih pozovi kada to ne očekuju, a zatim ih isključi kada imaju razloga da traže da budu pozvani. Ne budi previše osetljiv, niti previše pažljiv, na svoje mesto, u razgovoru i privatnim odgovorima udvaračima; već neka se radije kaže: Kada sedi na mestu, on je drugi čovek,
XII. O SMELOSTI.
To je trivijalan gramatički tekst, ali ipak dostojan razmatranja mudrog čoveka. Demostenu je postavljeno pitanje: Koji je glavni deo govora? On je odgovorio: ^^//r;;z / šta je sledeće? Radnja; šta je sledeće opet? Radnja. Rekao je to onaj koji je to najbolje znao; i po prirodi nije imao nikakvu prednost u tome što je hvalio. Čudno je da se taj deo govora, koji je samo površinski, a pre vrlina glumca, postavlja tako visoko, iznad onih drugih plemenitih delova, izumništva, govorništva i ostalog: Štaviše, gotovo samo po sebi, kao da je sve u svemu. Ali razlog je jasan. U ljudskoj prirodi, generalno, ima više budale nego mudre; i stoga su one sposobnosti kojima se osvaja budalavi deo ljudskog uma najmoćnije. Divan je slučaj sa Boldžijesom u građanskom poslu; Šta prvo? Smelost; Šta drugo, i treće? Smelost. Pa ipak, Smelost je Dete Neznanja i Niskosti, daleko inferiorno u odnosu na druge Delove, Ali ipak, ona fascinira i vezuje ruke i noge onima koji su ili plitki u Rasuđivanju; ili slabi u Hrabrosti, što je najveći Deo; Da, i pobeđuje kod mudrih ljudi, u slabim vremenima. Stoga, vidimo da je učinila čuda, u Narodnim Državama; ali manje sa Senatima i Prinčevima; I još više pri prvom ulasku Smelih Osoba u Akciju, nego ubrzo nakon toga; Jer Smelost je loš držač obećanja. Sigurno, kao što postoje Muniebankiji za Prirodno Telo: Tako postoje i Muniebankiji za Političko Telo: Ljudi koji preduzimaju velika isceljenja; I možda su bili srećni, u dva ili tri Eksperimenta, ali im nedostaju Temelji Nauke; I stoga ne mogu da izdrže. Ne, videćete hrabrog čoveka, mnogo puta, kako čini Muhamedovo čudo. Muhamed je naveo narod da poveruje da će sebi pozvati brdo; i sa njegovog vrha, prineti svoje molitve, za poštovaoce njegovog zakona. Narod se okupio; Muhamed je pozvao brdo da dođe k njemu, iznova i iznova; i kada se brdo zaustavilo, nije se nimalo postideo, već je rekao: Ako brdo neće doći Muhamedu, Muhamed će otići na brdo. Dakle, ovi ljudi, kada su obećali velike stvari, a najsramnije nisu uspeli, (ipak, ako imaju savršenstvo hrabrosti), samo će to prezreti, napraviti okret, i više neće biti odlaganja. Svakako, za ljude velikog rasuđivanja, smele osobe su zabava za gledanje; štaviše, i za prostaka, smelost ima nešto od smešnog. Jer ako je apsurdnost predmet smeha, ne sumnjajte, ali velika smelost je retko bez izvesne apsurdnosti. Pogotovo je zabavno videti kada je hrabar čovek van lica; Jer to stavlja njegovo lice u najsmršaviji i drvenasti stav; Kako je potrebno; Jer u stidljivosti, duhovi malo odlaze i dolaze; ali kod hrabrih ljudi, u sličnim prilikama, oni stoje u mestu; Kao štap za sirom, gde nema mat, ali se igra ipak ne može pokrenuti. Ali ovo poslednje bi bilo pogodnije za satiru nego za ozbiljno posmatranje. Ovo je dobro proceniti; da je smelost uvek slepa: Jer ne vidi opasnosti i neprijatnosti. Stoga je loša u savetovanju, dobra u izvršenju: Tako da je ispravna upotreba smelih osoba da nikada ne komanduju kao vrhovni, već da budu zamenici i pod vođstvom drugih. Jer u savetovanju je dobro videti opasnosti; I u izvršenju, da ih ne vidim, osim ako budu veoma veliki.
XIII. O DOBROTI I DOBROTI PRIRODE.
Dobrotu shvatam u ovom smislu, kao uticaj na vrlinu ljudi, koju Grci nazivaju filantropijom; a reč filantropija (kako se koristi) je malo preblaga da bi se izrazila. Dobrotu nazivam navikom, a dobrotu prirode sklonošću. Ova od svih vrlina i dostojanstva uma je najveća; budući da je karakter božanstva: a bez nje, čovek je zauzeta, nestašna, jadna stvar; ništa bolja od vrste vere. Dobrota odgovara teološkoj vrlini milosrđa i ne dozvoljava preterivanje, već grešku. Želja za moći u preterivanju dovela je do pada anđela; želja za znanjem u preterivanju dovela je do pada čoveka; ali u dobroti nema preterivanja; niti anđeo, niti čovek mogu biti u opasnosti od nje. Sklonost ka dobroti duboko je utisnuta u ljudsku prirodu: u tolikoj meri, da ako se ne usmerava ka ljudima, onda će se usmeriti ka drugim živim bićima: kao što se vidi kod Turaka, okrutnog naroda, koji je, ipak, dobar prema zverima i daje milostinju psima i pticama: u tolikoj meri, kako izveštava Busbekije, da je hrišćanski dečak u Konstantinopolju malo falilo da bude kamenovan jer je, iz šale, začepio dugokljunu pticu. Zaista, greške u ovoj vrlini dobrote ili milosrđa mogu se napraviti. Italijani imaju jednu nemilosrdnu poslovicu; Tanto btion die val niente: Toliko dobar da nije dobar ni za šta. I jedan od italijanskih doktora, Nikolas Makijavel, imao je poverenja da napiše, gotovo jasnim rečima: Da je hrišćanska vera predala dobre ljude u plen onima koji su tirani i nepravedni. Što je rekao, zato što zaista nikada nije bilo Zakona, ili sekte, ili mišljenja, koje bi toliko veličalo Dobrotu kao što to čini hrišćanska religija. Stoga, da bi se izbegli skandal i opasnost, dobro je steći znanje o greškama tako izvrsne navike. Tražite dobro drugih ljudi, ali nemojte biti u ropstvu njihovih lica ili maštarija; Jer to je samo lakoća ili mekoća koja zarobljava pošten um. Niti dajte dragulju čoveku, koji bi bio zadovoljniji i srećniji da je imao ječmeni zrno. Božji primer istinski uči lekciju: On šalje svoju snagu i izliva svoju svetlost da sija, na pravedne i nepravedne; Ali ne sipa bogatstvo niti sija čast i vrline ljudima podjednako. Zajedničke koristi treba da budu dostupne svima; ali posebne koristi, uz izbor. I pazite, kako praveći Portret, lomite Obrazac: Jer Božanstvo čini Ljubav prema nama samima Obrazcem; Ljubav prema našim bližnjima samo Portretom. Prodaj sve što imaš i daj to pustinji i sledi me: Ali ne prodaj sve što imaš, osim ako ne dođeš i ne slediš me; To jest, osim ako imaš poziv, gde možeš učiniti isto toliko dobra, sa malim sredstvima, koliko i sa velikim: Jer u suprotnom, hranjenjem Potoka, isušuješ Izvor. Niti postoji samo Navika Dobrote, vođena ispravnim Razumom; već postoji, kod nekih ljudi, čak i u Prirodi, Sklonost prema njoj: Kao što, s druge strane, postoji Prirodna Zlonamernost. Jer postoje oni koji u svojoj Prirodi ne utiču na Dobro Drugih. Blaga Vrsta Zlobe pretvara se samo u Grubost, ili Nepristojnost, ili Sklonost da se suprotstavi, ili Teškoću, ili slično; ali dublja Vrsta, u Zavist i Puku Nesreću. Takvi Ljudi, u drugim ljudskim Nevoljama, su, takoreći, u svoje vreme i uvek su na delu utovara; Nisu tako dobri kao Psi, koji su lizali Lazarijeve Rane; već kao Muve, koje još uvek zuje, na sve što je sirovo; Mizantropi, koji imaju naviku da dovode Ljude na Granu; A ipak nikada nemaju Drvo, za tu svrhu, u svojim Vrtovima, kao što je imao Timon. Takve Naravi, su same Greške Ljudske Prirode: A ipak su najpogodnije Drvo, za pravljenje velikih Političkih Dela: Kao Drvo Za Kolena, koje je dobro za Brodove, koji su Predodređeni da budu Bacani; Ali ne i za Izgradnju Kuća, koje će Čvrsto Stajati. Delovi i znaci dobrote su mnogi. Ako je čovek milostiv i ljubazan prema strancima, to pokazuje da je on građanin sveta; i da njegovo srce nije ostrvo, odsečeno od drugih zemalja; već kontinent, koji im se raduje. Ako je saosećajan prema tuđim patnjama, to pokazuje da je njegovo srce poput plemenitog drveta, koje je samo ranjeno kada daje melem. Ako lako oprašta i otpušta prekršaje, to pokazuje da je njegov um uzdignut iznad povreda; tako da ne može biti upucan. Ako je zahvalan za male dobročinstva, to pokazuje da vrednuje ljudske umove, a ne njihovo smeće. Ali iznad svega, ako ima Pavlovo savršenstvo, to što bi želeo da bude anatema od Hrista za spasenje svoje braće, to pokazuje mnogo Božanske prirode i neku vrstu saglasnosti sa samim Svetim Duhom.
Razlika u naklonosti roditelja prema njihovoj raznovrsnoj deci je mnogo puta nejednaka; a ponekad i nedostojna; posebno kod majke; kao što kaže Solomon; mudar sin raduje oca; ali nemilostiv sin sramoti majku. Čovek će videti, gde je kuća puna dece, jedno ili dvoje, od najstarijih, poštovano, a najmlađe raskalaše; ali u sredini, neke koji su, kao da su zaboravljeni, koji se, mnogo puta, ipak, pokažu kao najbolji. Ljubaznost roditelja prema svojoj deci je štetna greška; čini ih niskim; upoznaje ih sa prevarama; čini ih pristojnim u lošem društvu; i čini ih još siromašnijima kada dođu do izobilja: i stoga je dokaz najbolji kada ljudi zadržavaju svoj autoritet prema svojoj deci, ali ne i svoj novčanik. Ljudi imaju glup način (i roditelji, i učitelji, i sluge) u stvaranju i negovanju eritacije između braće tokom detinjstva, što mnogo puta dovodi do razdora, kada su muškarci; i uznemirava porodice. Italijani ne prave veliku razliku između dece i nećaka, ili bliže rođake; ali pošto su od naroda, ne mare, iako ne prolaze kroz sopstveno telo. I, istina je, u prirodi je to veoma slično; utoliko što vidimo da nećak, ponekad, više liči na ujaka ili rođaka nego na svog roditelja; kao što se dešava sa krvlju. Neka roditelji blagovremeno izaberu zanimanja i kurseve koje žele da njihova deca izaberu; jer su tada najfleksibilniji; i neka se ne bave previše raspoloženjem svoje dece, misleći da će najbolje izabrati ono što im najviše odgovara. Istina je da ako je naklonost ili sklonost dece izvanredna, onda je dobro ne preći je; Ali generalno, pravilo je dobro; Optimum elige, suave ^^ facile illiid faciei Consuetudo. Mlađa braća su obično srećna, ali retko ili nikada tamo gde su stariji lišeni nasledstva.
VIII. O BRAKU I SAMOSTALNOM ŽIVOTU.
Onaj ko ima ženu i decu, dao je taoce sreći; jer su oni prepreke velikim poduhvatima, bilo vrlina ili zla. Svakako, najbolja dela i najveće zasluge za javnost potekla su od neoženjenih, ili bezdetnih muškaraca; koji su, i u ljubavi i u sredstvima, oženili i obdarili javnost. Pa ipak, postojao je veliki razlog da oni koji imaju decu vode najveću brigu o budućim vremenima; kojima, znaju, moraju preneti svoja najdraža obećanja. Postoje neki koji, iako vode samački život, ipak se njihove misli završavaju sa sobom i buduća vremena računaju sa drskošću. Štaviše, postoje i neki drugi koji ženu i decu računaju samo kao troškove. Štaviše, postoje neki glupi bogati, pohlepni ljudi koji se ponose time što nemaju decu, jer se može pomisliti da su toliko bogatiji. Jer možda su čuli neke priče; Takav je veliki bogat čovek; A drugi osim njega; Da, ali on ima veliki broj dece: Kao da je to smanjenje njegovog bogatstva. Ali najčešći uzrok samačkog života je sloboda; posebno, kod izvesnih sebičnih i duhovitih umova, koji su toliko osetljivi na svako ograničenje, koliko god da se približe tome da misle da su njihovi pojasevi i podvezice okovi i okovi. Neotesani ljudi su najbolji gospodari; najbolje sluge; ali ne uvek i najbolji podanici; jer je lako pobeći; i skoro svi begunci su u tom stanju. Samački život dobro deluje crkvenim ljudima: jer milosrđe teško da će zaliti zemlju, gde prvo mora da napuni bazen.
To je ravnodušno za sudije i magistrate: Jer ako su površni i korumpirani, imaćete slugu, pet puta goreg od žene, jer vojnici, nalazim da generali obično u svojim propovedima, stavljaju muškarce na um njihove žene i decu: I mislim da prezir prema braku, među Turcima, čini vulgarnog vojnika još nižim. Svakako, žena i deca su vrsta discipline čovečanstva: I samci, iako su mnogo puta milosrdniji, jer su im sredstva manje iscrpljujuća; ipak, s druge strane, oni su okrutniji i tvrdog srca (dobri za stroge inkvizitore) jer se njihova nežnost ne koristi tako često. Ozbiljne prirode, vođene običajem, i stoga postojane, obično su voljeni muževi; Kao što je rečeno za Uliksa; Vetulani suain prcetulit Inimmortalitati. Čedne žene su često ponosne i krivudave, jer pretpostavljaju zasluge svoje čednosti. To je jedna od najboljih veza, i čednosti i poslušnosti, kod žene, ako smatra da je njen muž mudar; što nikada neće učiniti ako ga smatra ljubomornim. Žene su mladi muškarci ljubavnice; pratilje za srednje godine; a stari muškarci dadilje. Tako se muškarac može svađati sa ženom kojom će se oženiti, kada hoće. Pa ipak, on je bio poznat kao jedan od mudrih ljudi koji je dao odgovor na pitanje: Kada se muškarac treba oženiti? Mladić još ne, stariji uopšte ne. Često se vidi da loši muževi imaju veoma dobre žene; bilo da je to zato što to zrači cenom ljubaznosti njihovih muževa, kada do nje dođe; ili da se žene ponose svojim strpljenjem. Ali ovo nikada ne izneveri, ako su loši muževi sami izabrali, protiv pristanka svojih prijatelja; jer će tada biti sigurne da će ispraviti svoju ludost.
IX. O ZAVISTI
Ne postoje nijedne od naklonosti, za koje je primećeno da fasciniraju ili očaravaju, osim Ljubavi i Zavisti. Obe imaju snažne želje; Lako se oblikuju u mašte i sugestije; I lako dolaze u oko; posebno u prisustvu predmeta; što su tačke koje doprinose fascinaciji, ako tako nešto postoji. Vidimo takođe da Sveto pismo naziva zavist urokom; a astrolozi nazivaju zle uticaje zvezda urokom; tako da se i dalje čini da se u činu Zavisti priznaje ejakulacija ili ozračivanje oka. Neki su bili toliko radoznali da su primetili da su vremena kada udarac ili potresaj zavistljivog oka najviše boli, ona kada se strana kojoj se zavidi vidi u slavi ili trijumfu; jer to postavlja oštricu na zavist; a osim toga, u takvim vremenima, duhovi osobe kojoj se zavidi izlaze, najviše u spoljašnje delove, i tako dočekuju udarac.
Ali ostavljajući ove zanimljivosti (iako nisu nedostojne razmišljanja na odgovarajućem mestu), pozabavićemo se time koje su osobe sklone da zavide drugima; koje su osobe najviše podložne zavisti; i koja je razlika između javne i privatne zavisti.
Čovek koji nema vrline u sebi, uvek zavidi vrlini u drugima. Jer će se ljudski umovi hraniti ili svojim dobrom ili tuđim zlom; i ko želi jedno, pleniće drugim; i ko je toliko bez nade da će dostići tuđu vrlinu, nastojaće da je postigne. s druge strane, umanjujući tuđu sreću.
Čovek koji je zauzet i radoznao obično je zavistan: Jer ne može mnogo znati o tuđim stvarima, jer se sve što se tiče njegovog sopstvenog imanja: Stoga je neophodno da on uživa u posmatranju tuđe sudbine; niti onaj koji misli samo na svoje poslove može pronaći mnogo razloga za zavist. Jer zavist je strast koja luta ulicama i ne ostaje kod kuće; Nije radoznalost, što se dešava.
Ljudi plemenitog porekla poznati su po tome što zavide novim ljudima kada se pojave. Jer se udaljenost menja; I to je kao obmana oka, da kada drugi dođu, misle da se vraćaju. Deformisane osobe, evnusi, starci i kopilad su zavistni: Jer onaj koji ne može da popravi svoj slučaj, učiniće šta god može da naudi drugima; osim ako ovi nedostaci ne udare u veoma hrabru i herojsku prirodu; koja misli da svoje prirodne potrebe učini delom svoje časti: U smislu da bi se moglo reći da je evnuh ili hrom čovek učinio tako velike stvari; utičući na čast čuda; kao što je to bilo sa evnuhom Narzom, i Agesilajem i Taunberlanom, koji su bili hromi ljudi.
Isti je slučaj sa ljudima koji se uzdižu posle nesreća i nesreća; Jer su oni, kao ljudi koji su pali sa vremenom; i misle da su tuđe štete iskupljenje za sopstvene patnje.
Oni koji žele da se istaknu u previše stvari, iz lakomislenosti i uzaludne slave, uvek su zavisni; jer ne mogu da oskude u radu; pošto je nemoguće, mnogi bi ih, u nekoj od tih stvari, nadmašili. To je bio ratnik cara Adrijana, koji je smrtno zavideo pesnicima, slabićima i zanatlijama u delima u kojima je imao sklonost da se istakne.
Na kraju, najbliži rođaci, saradnici po službi i oni koji su zajedno rođeni, skloniji su da zavide sebi ravnima, kada se odgaje. Jer im to vređa njihovu sudbinu; i ukazuje na njih, i češće im pada u sećanje, i takođe više uvlači u pažnju drugih: i zavist se uvek udvostručuje od govora i slave. Kainova zavist je bila najgnusnija i najzloćudnija prema svom bratu Avelju; Jer, kada je njegova žrtva bila bolje prihvaćena, nije bilo Tela za gledanje. Toliko o onima koji su skloni zavisti.
Što se tiče onih koji su više ili manje podložni zavisti: Prvo, Osobe izuzetnih vrlina, kada su napredne, manje su zavidne. Jer se čini da im njihova sreća samo pripada; i niko ne zavidi na otplati duga, već na nagradama i izdašnosti. Ponovo, zavist se uvek raduje poređenju čoveka sa samim sobom; A gde nema poređenja, nema zavisti; I stoga, kraljevima se ne zavidi, osim od strane kraljeva. Ipak, treba napomenuti da se nedostojnim osobama najviše zavidi kada prvi put dođu, a kasnije to bolje savladavaju; dok se, naprotiv, Osobama od vrednosti i zasluga najviše zavidi kada njihova sreća dugo traje. Jer do tada, iako je njihova vrlina ista, ipak nema istu sliku; Jer sveži ljudi odrastaju, što ga pomračuje.
Osobe plemenite krvi manje su zavidne u svom usponu: Jer izgleda da je to ispravno učinjeno njihovom rođenju. Osim toga, čini se da njihovoj sreći nije mnogo dodato; A Evi je kao sunčevi zraci, koji jače udaraju na obronku ili strmiji uzvišeni deo; zatim na ravnicu. I iz istog razloga, oni koji napreduju postepeno, manje su zavidni od onih koji napreduju iznenada i po meri.
Oni koji su se radovali svojoj časti, velikim putovanjima, brigama ili opasnostima, manje su podložni zavisti. Jer ljudi misle da teško zarađuju svoje časti i ponekad ih sažaljevaju; a sažaljenje uvek leči zavist; stoga ćete primetiti da dublje i trezvenije političke osobe, u svojoj veličini, uvek žale na sebe kakav život vode; pevajući Quanta patimur. Ne da to tako osećaju, već samo da bi ublažili ivicu zavisti. Ali ovo treba shvatiti kao posao koji je nametnut ljudima, a ne onaj koji oni sami nazivaju. Jer ništa ne povećava ^/^z^y više od nepotrebnog i ambicioznog uvlačenja u posao. I ništa ne gasi zavist više nego da velika osoba sačuva sve ostale inferiorne službenike u njihovim punim pravima i prevlastima njihovih položaja. Jer na taj način postoji toliko mnogo razlike između njega i zavisti.
Pre svega, zavisti su najviše podložni oni koji nose veličinu svoje sreće na drzak i ponosan način: nikada nisu dobro, ali dok pokazuju koliko su veliki, bilo spoljašnjom pompom, bilo trijumfom nad svakom opozicijom ili konkurencijom; dok će mudri ljudi radije žrtvovati zavisti; dopuštajući da ponekad namerno budu uvređeni i nadvladani u stvarima koje ih se ne tiču mnogo. Uprkos tome, toliko je istinito; Da Kočija Veličine, na jednostavan i otvoren način (dakle bez arogancije i uzaludne slave) privlači manje Emi nego ako je to na lukaviji i prepredeniji način. Jer na taj način, čovek samo odriče Sreću; I čini se da je svestan sopstvene oskudice u vrednosti; I samo uči druge da ga izluđuju.
Na kraju, da zaključimo ovaj deo; Kao što smo rekli na početku, Čin zavisti ima nešto u sebi, od vračanja; tako da nema drugog leka za zavist osim leka za vračanje: A to je, ukloniti žreb (kako ga oni zovu) i prebaciti ga na drugog. U tu svrhu, mudrija vrsta velikih ličnosti uvek dovodi na scenu neko telo, na koje će izvući zavist, koja bi došla na njih same; Ponekad na ministre i sluge; Ponekad na kolege i saradnike; i slično; I za tu svrhu, nikada ne nedostaju neke osobe nasilne i preduzimljive prirode, koje će, kako bi imale moć i posao, uzeti ga po svaku cenu.
A sada da govorimo o javnoj zavisti. U javnoj zavisti ipak postoji nešto dobro; dok u privatnoj, nema ga. Jer je javna zavist kao ostrakizam koji pomračuje ljude kada postanu preveliki. I stoga je to uzda i za velike, da ih drži u granicama.
Ova Efiva, koja je u latinskoj reči Invidia, u modernim jezicima se naziva Nezadovoljstvo: o čemu ćemo govoriti kada se bavimo pobunom. To je bolest, u stanju slična infekciji. Jer kao što se infekcija širi po onome što je zdravo i kvari ga; tako kada zavist jednom dospe u neko stanje, ona ocrnjuje čak i najbolja njegova dela i pretvara ih u loš miris. I stoga se malo dobija mešanjem verovatnih dela. Jer to se prepire sa Slabošću i Strahom od Zavisti, što još više boli, jer je to uobičajeno kod infekcija; koje, ako se plašite, prizivate na sebe.
Ova javna zavist, izgleda, uglavnom udara po glavnim službenicima ili ministrima, a ne po samim kraljevima i staležima. Ali ovo je sigurno pravilo, da ako je zavist prema ministru velika, kada je uzrok nje u njemu mali; ili ako je zavist generalno, na neki način, prema svim ministrima jednog staleža; onda je zavist (iako skrivena) zaista usmerena na samu državu. I toliko javne zavisti ili nezadovoljstva, i razlike između nje i privatne zavisti, o kojoj je reč na prvom mestu.
Dodaćemo ovo, uopšteno govoreći, u vezi sa zavisti; od svih drugih naklonosti, ona je najvažnija i stalna. Jer za druge naklonosti postoji prilika, ali s vremena na vreme: I zato je dobro rečeno, Invidia festos dies non agit. Jer ona stalno deluje na neke ili druge. Takođe je primećeno da Ljubav i Zavist čine da čovek čezne, što druge naklonosti ne čine; jer nisu tako kontinuirane. To je takođe najgnusnija naklonost i najizopačenija; zbog čega je to pravi atribut đavola, koji se naziva; Jehovita Čovek, koji seje kukolj među pšenicom begom. Kao što se uvek dešava, zavist deluje suptilno i u mraku; i na štetu dobrih stvari, kao što je pšenica.
X. O LJUBAVI.
Pozornica je više usmerena na ljubav nego na život čoveka. Jer što se tiče pozornice, ljubav je uvek stvar komedija, a ponekad i tragedija: Ali u životu čini mnogo zla: Ponekad kao sinonim; Ponekad kao plamen. Možete primetiti da među svim velikim i dostojnim ličnostima (na koje sećanje ostaje, bilo drevne ili skorašnje) nema nijedne koja je bila preneta do ludog stepena ljubavi: što pokazuje da veliki duhovi i veliki poslovi drže podalje ovu slabu strast. Morate izuzeti, ipak, Marka Antonija, polupartnera Rimskog carstva; i Apija Klaudija decemvira i zakonodavca: od kojih je prvi zaista bio čulni čovek i preterano; ali je drugi bio strog i mudar čovek: I stoga se čini, iako retko), da ljubav može pronaći ulaz ne samo u otvoreno srce; ali i u dobro utvrđeno srce; ako se straža ne čuva dobro. To je jadna izreka Epiktirije; Satis viagnuvi Alter Alteii TJieatrum sumus: Kao da čovek, stvoren za razmišljanje o Nebu i svim plemenitim predmetima, ne bi trebalo ništa da radi, osim da kleči pred malim idolom i da se podloži, iako ne ustima (kao što su zveri), već oku; koje mu je dato za više svrhe. Čudno je primetiti preterivanje ove strasti; i kako ona izaziva prirodu i vrednost stvari; time što govorenje u stalnoj hiperboli nije lepo ni u čemu osim u ljubavi. Niti je to samo u frazi; jer dok je dobro rečeno da je Najlaskaviji, sa kojim svi sitni laskavci imaju inteligenciju, Čovekovo Ja; Svakako, Ljubavnik je više. Jer nikada nije bilo Gordog Čoveka koji je tako apsurdno dobro mislio o sebi kao što Ljubavnik misli o voljenoj osobi: I zato je dobro rečeno; Da je nemoguće voleti i biti mudar. Niti se ova slabost čini samo drugima, a ne Voljenoj strani; Već Voljenom, najviše: osim ako Ljubav nije uzvraćena. Jer, pravo je pravilo da se Ljubav uvek nagrađuje, bilo Uzvraćanjem, bilo unutrašnjim, tajnim Prezirom. Ali koliko više, ljudi treba da se čuvaju ove Strasti, koja gubi ne samo druge stvari, već i samu sebe. Što se tiče drugih gubitaka, Pesnikov odnos ih dobro pokazuje; da je onaj koji je preferirao Helenu, odustao od Darova Ojdunoje i Palade. Jer ko god previše ceni Ljubavnu Naklonost, odustaje i od Ricije i od Mudrosti. Ova Strast ima svoje Bujice, baš u vremenima Slabosti; to jest, veliko blagostanje; i velika nevolja; mada je ovo poslednje manje primećeno. Oba ta vremena rasplamsavaju Ljubav i čine je vatrenijom, i stoga pokazuju da je Dete Ludosti. Najbolje čine oni koji, ako ne mogu a da ne priznaju Ljubav, ipak je nateraju da se drži po strani: i potpuno je odvoje od svojih ozbiljnih poslova i dela života: Jer ako se jednom sukobi sa poslom, to uznemirava ljudsku sreću i čini da ljudi nikako ne mogu biti istiniti svojim ciljevima. Ne znam kako, ali svi borbeni ljudi su skloni Ljubavi: mislim da jeste, ali kao što su skloni Vinu; Jer se opasnosti, koje se obično traže, plaćaju zadovoljstvima, u ljudskoj prirodi postoji tajna sklonost i pokretanje ka ljubavi prema drugima; koja, ako se ne potroši na nekoga ili nekolicinu, prirodno se širi na mnoge; i čini ljude humanim i milosrdnim; Kao što se ponekad dešava u „Frajima“. Bračna ljubav stvara čovečanstvo; prijateljska ljubav ga usavršava; ali razvratna ljubav ga kvari i ponižava.
XI. O VELIKOM POLOŽAJU
Ljudi na velikom položaju su tri puta sluge: sluge suverena ili države; sluge slave; i sluge posla. Dakle, nemaju slobodu; ni u svojim ličnostima; ni u svojim delima; niti u svojim vremenima. Čudna je želja tražiti moć, a izgubiti slobodu; ili tražiti moć nad drugima, a izgubiti moć nad samim sobom. Uspon na mesto je naporan; i kroz muke ljudi dolaze do većih muka; i ponekad su niske; i kroz poniženja, ljudi dolaze do dostojanstva. Stanje je klizavo, a regresija je ili pad, ili barem pomračenje, što je melanholična stvar. „Clim non sis, qui fiieris, non esse, cm'velis vivere.“ Ne, ljudi se ne mogu povući kada bi hteli; niti će se povući kada bi to bio razlog: Ali su nestrpljivi prema privatnosti, čak i u starosti i bolesti, kojima je potrebna senka: Kao stari građani, koji će i dalje sedeti na vratima svoje ulice; iako time prinose starost za podsmeh. Svakako, velike ličnosti su morale da pozajme tuđa mišljenja; da bi mislile da su srećne; Jer ako sude po sopstvenom osećanju; ne mogu ga pronaći: Ali ako misle sa sobom šta drugi ljudi misle o njima, i da bi drugi ljudi želeli da budu kao što su oni, onda su srećni, kao po izveštaju; Kada možda pronađu suprotnost u sebi. Jer oni su prvi koji pronalaze svoje patnje; iako su poslednji koji pronalaze svoje mane. Svakako, Ljudi u velikoj sreći su stranci sami sebi, i dok su u gužvi poslova, nemaju vremena da brinu o svom zdravlju, niti telesnom niti umu. //// Mors gravis incubat, qui notus nifjiis oniniluis, ignoius moritur sibi. Na mestu, postoji dozvola da se čini dobro i zlo; od čega je ovo drugo kletva; jer u zlu, najbolje stanje je ne hteti; drugo, ne moći. Ali moć da se čini dobro je istiniti i zakoniti cilj težnje. Jer dobre misli (iako ih Bog prihvata), ipak prema ljudima, malo su bolje od dobrih snova; osim ako se ne sprovedu u delo; a to ne može biti bez moći i mesta; kao prednosti i komandnog tla. Zasluga i dobra dela su cilj čovekovog pokreta; a savest istog je ostvarenje čovekovog odmora. Jer ako čovek može biti učesnik Božjeg pozorišta, on će takođe biti učesnik Božji pokoj. Et cofiversus Deis, tit aspiceret Opera, qti(Z fecerunt mantis suce, videi kuod omnia esenf bona nimis; A onda Subota. U obavljanju svog mesta, postavi pred sebe najbolje primere; Jer imitacija je Globus propisa. I posle vremena, postavi pred sebe svoj sopstveni primer; I strogo se ispitaj, da li si u početku bio najbolji. Ne zanemaruj ni primere onih koji su se loše ponašali na istom mestu: Ne da bi se isticao opterećujući njihovo pamćenje; već da bi sebi usmerio šta da izbegavaš. Reformiši se stoga, bez hrabrosti ili skandala, prošlih vremena i ličnosti; ali ipak sebi pripiši, kao i stvaranje dobrih predsednika, kao i njihovo sledenje. Svedi stvari na prvu instituciju i posmatraj gde i kako su degenerisale; ali ipak pitaj za savet oba vremena; Od Drevno vreme, šta je najbolje; a kasnije vreme, šta je najprikladnije. Teži da svoj put učiniš pravilnim; da ljudi unapred znaju šta mogu očekivati: Ali ne budi previše pozitivan i odlučan; I izrazi se dobro kada skreneš sa svog pravila. Čuvaj pravo svog mesta; ali ne pokreći pitanja o nadležnosti: I radije preuzmi svoje pravo, u tišini, i de fakto, a zatim ga izgovori, sa zahtevima i izazovima.
Čuvaj isto tako prava institucija; i smatraj da je čast biti šef nego zauzet svime. Prihvati i pozivaj pomoć i savete u vezi sa izvršenjem svog posla; i ne odbacuj one koji ti donose informacije kao mešaoce; već ih prihvati s dobrim delom. Mane institucije su uglavnom četiri: kašnjenja; korupcija; grubost; i olakšanje. Za kašnjenja omogući lak pristup; poštuj određeno vreme; idi do kraja sa onim što je u toku; i ne mešaj posao, već ono što je nužno. Za korupciju ne vezuj samo svoje ruke, ili ruke sluga svojih, da ne uzimaju; već sveži ruke i slugama da ne čine. Jer integritet koristi svako; ali ispovedan integritet, i sa očiglednim gnušanjem prema podmićivanju, čini i drugo.“ I izbegavajte ne samo grešku, već i sumnju. Svako ko se nađe promenljivim i menja se očigledno, bez očiglednog razloga, daje sumnju na korupciju. Stoga, uvek, kada promenite svoje mišljenje ili kurs, jasno to ispovedite i izjavite, zajedno sa razlozima koji vas pokreću na promenu; i ne pomišljajte da to ukradete slugi ili miljeniku, ako je on unutrašnji, i nijedan drugi očigledni uzrok poštovanja se obično ne smatra osim sporednim putem, da bi se zatvorila korupcija, zbog grubosti; to je nepotreban uzrok nezadovoljstva: strogost rađa strah, ali grubost rađa mržnju. Čak i ukori od strane vlasti treba da budu ozbiljni, a ne zadirkivački. Što se tiče olakšanja; gore je od podmićivanja. Jer podmićivanje dolazi samo s vremena na vreme; ali ako je nametljivost ili besposlenost... Poštovanje vodi čoveka, on nikada neće biti bez njega. Kao što kaže Solomon; Poštovati osobe nije dobro; jer će takav čovek prestupiti za komad hleba. Sasvim je istina, to je drevno rečeno; mesto pokazuje čoveka: i pokazuje neke na bolje, a neke na gore: Omniii?n consensu, capax Lnp€7-ij, nisi imperasset; kaže Tacit iz Galbe: ali za Vespazijana kaže; Solus Imperantitmt Vespasianus mutatus in melius. Iako se jedno odnosilo na dovoljnost, drugo na manire i naklonost. To je siguran znak dostojnog i velikodušnog duha, koga j%'?z^?/r ispravlja. Jer čast je, ili bi trebalo da bude, mesto vrline: i kao u prirodi, stvari se nasilno kreću ka svom mestu i mirno na svom mestu: tako je vrlina u ambiciji nasilna, u autoritetu ustaljena i mir. Svaki uspon ka velikom mestu je krivudavim stepenicama: A ako postoje frakcije, dobro je stati na stranu čoveka dok je u usponu; i uravnotežiti se kada je postavljen. Koristi sećanje na svog prethodnika pravedno i nežno; jer ako to ne učiniš, to je dug koji će sigurno biti otplaćen kada odeš. Ako imaš kolege, poštuj ih i radije ih pozovi kada to ne očekuju, a zatim ih isključi kada imaju razloga da traže da budu pozvani. Ne budi previše osetljiv, niti previše pažljiv, na svoje mesto, u razgovoru i privatnim odgovorima udvaračima; već neka se radije kaže: Kada sedi na mestu, on je drugi čovek,
XII. O SMELOSTI.
To je trivijalan gramatički tekst, ali ipak dostojan razmatranja mudrog čoveka. Demostenu je postavljeno pitanje: Koji je glavni deo govora? On je odgovorio: ^^//r;;z / šta je sledeće? Radnja; šta je sledeće opet? Radnja. Rekao je to onaj koji je to najbolje znao; i po prirodi nije imao nikakvu prednost u tome što je hvalio. Čudno je da se taj deo govora, koji je samo površinski, a pre vrlina glumca, postavlja tako visoko, iznad onih drugih plemenitih delova, izumništva, govorništva i ostalog: Štaviše, gotovo samo po sebi, kao da je sve u svemu. Ali razlog je jasan. U ljudskoj prirodi, generalno, ima više budale nego mudre; i stoga su one sposobnosti kojima se osvaja budalavi deo ljudskog uma najmoćnije. Divan je slučaj sa Boldžijesom u građanskom poslu; Šta prvo? Smelost; Šta drugo, i treće? Smelost. Pa ipak, Smelost je Dete Neznanja i Niskosti, daleko inferiorno u odnosu na druge Delove, Ali ipak, ona fascinira i vezuje ruke i noge onima koji su ili plitki u Rasuđivanju; ili slabi u Hrabrosti, što je najveći Deo; Da, i pobeđuje kod mudrih ljudi, u slabim vremenima. Stoga, vidimo da je učinila čuda, u Narodnim Državama; ali manje sa Senatima i Prinčevima; I još više pri prvom ulasku Smelih Osoba u Akciju, nego ubrzo nakon toga; Jer Smelost je loš držač obećanja. Sigurno, kao što postoje Muniebankiji za Prirodno Telo: Tako postoje i Muniebankiji za Političko Telo: Ljudi koji preduzimaju velika isceljenja; I možda su bili srećni, u dva ili tri Eksperimenta, ali im nedostaju Temelji Nauke; I stoga ne mogu da izdrže. Ne, videćete hrabrog čoveka, mnogo puta, kako čini Muhamedovo čudo. Muhamed je naveo narod da poveruje da će sebi pozvati brdo; i sa njegovog vrha, prineti svoje molitve, za poštovaoce njegovog zakona. Narod se okupio; Muhamed je pozvao brdo da dođe k njemu, iznova i iznova; i kada se brdo zaustavilo, nije se nimalo postideo, već je rekao: Ako brdo neće doći Muhamedu, Muhamed će otići na brdo. Dakle, ovi ljudi, kada su obećali velike stvari, a najsramnije nisu uspeli, (ipak, ako imaju savršenstvo hrabrosti), samo će to prezreti, napraviti okret, i više neće biti odlaganja. Svakako, za ljude velikog rasuđivanja, smele osobe su zabava za gledanje; štaviše, i za prostaka, smelost ima nešto od smešnog. Jer ako je apsurdnost predmet smeha, ne sumnjajte, ali velika smelost je retko bez izvesne apsurdnosti. Pogotovo je zabavno videti kada je hrabar čovek van lica; Jer to stavlja njegovo lice u najsmršaviji i drvenasti stav; Kako je potrebno; Jer u stidljivosti, duhovi malo odlaze i dolaze; ali kod hrabrih ljudi, u sličnim prilikama, oni stoje u mestu; Kao štap za sirom, gde nema mat, ali se igra ipak ne može pokrenuti. Ali ovo poslednje bi bilo pogodnije za satiru nego za ozbiljno posmatranje. Ovo je dobro proceniti; da je smelost uvek slepa: Jer ne vidi opasnosti i neprijatnosti. Stoga je loša u savetovanju, dobra u izvršenju: Tako da je ispravna upotreba smelih osoba da nikada ne komanduju kao vrhovni, već da budu zamenici i pod vođstvom drugih. Jer u savetovanju je dobro videti opasnosti; I u izvršenju, da ih ne vidim, osim ako budu veoma veliki.
XIII. O DOBROTI I DOBROTI PRIRODE.
Dobrotu shvatam u ovom smislu, kao uticaj na vrlinu ljudi, koju Grci nazivaju filantropijom; a reč filantropija (kako se koristi) je malo preblaga da bi se izrazila. Dobrotu nazivam navikom, a dobrotu prirode sklonošću. Ova od svih vrlina i dostojanstva uma je najveća; budući da je karakter božanstva: a bez nje, čovek je zauzeta, nestašna, jadna stvar; ništa bolja od vrste vere. Dobrota odgovara teološkoj vrlini milosrđa i ne dozvoljava preterivanje, već grešku. Želja za moći u preterivanju dovela je do pada anđela; želja za znanjem u preterivanju dovela je do pada čoveka; ali u dobroti nema preterivanja; niti anđeo, niti čovek mogu biti u opasnosti od nje. Sklonost ka dobroti duboko je utisnuta u ljudsku prirodu: u tolikoj meri, da ako se ne usmerava ka ljudima, onda će se usmeriti ka drugim živim bićima: kao što se vidi kod Turaka, okrutnog naroda, koji je, ipak, dobar prema zverima i daje milostinju psima i pticama: u tolikoj meri, kako izveštava Busbekije, da je hrišćanski dečak u Konstantinopolju malo falilo da bude kamenovan jer je, iz šale, začepio dugokljunu pticu. Zaista, greške u ovoj vrlini dobrote ili milosrđa mogu se napraviti. Italijani imaju jednu nemilosrdnu poslovicu; Tanto btion die val niente: Toliko dobar da nije dobar ni za šta. I jedan od italijanskih doktora, Nikolas Makijavel, imao je poverenja da napiše, gotovo jasnim rečima: Da je hrišćanska vera predala dobre ljude u plen onima koji su tirani i nepravedni. Što je rekao, zato što zaista nikada nije bilo Zakona, ili sekte, ili mišljenja, koje bi toliko veličalo Dobrotu kao što to čini hrišćanska religija. Stoga, da bi se izbegli skandal i opasnost, dobro je steći znanje o greškama tako izvrsne navike. Tražite dobro drugih ljudi, ali nemojte biti u ropstvu njihovih lica ili maštarija; Jer to je samo lakoća ili mekoća koja zarobljava pošten um. Niti dajte dragulju čoveku, koji bi bio zadovoljniji i srećniji da je imao ječmeni zrno. Božji primer istinski uči lekciju: On šalje svoju snagu i izliva svoju svetlost da sija, na pravedne i nepravedne; Ali ne sipa bogatstvo niti sija čast i vrline ljudima podjednako. Zajedničke koristi treba da budu dostupne svima; ali posebne koristi, uz izbor. I pazite, kako praveći Portret, lomite Obrazac: Jer Božanstvo čini Ljubav prema nama samima Obrazcem; Ljubav prema našim bližnjima samo Portretom. Prodaj sve što imaš i daj to pustinji i sledi me: Ali ne prodaj sve što imaš, osim ako ne dođeš i ne slediš me; To jest, osim ako imaš poziv, gde možeš učiniti isto toliko dobra, sa malim sredstvima, koliko i sa velikim: Jer u suprotnom, hranjenjem Potoka, isušuješ Izvor. Niti postoji samo Navika Dobrote, vođena ispravnim Razumom; već postoji, kod nekih ljudi, čak i u Prirodi, Sklonost prema njoj: Kao što, s druge strane, postoji Prirodna Zlonamernost. Jer postoje oni koji u svojoj Prirodi ne utiču na Dobro Drugih. Blaga Vrsta Zlobe pretvara se samo u Grubost, ili Nepristojnost, ili Sklonost da se suprotstavi, ili Teškoću, ili slično; ali dublja Vrsta, u Zavist i Puku Nesreću. Takvi Ljudi, u drugim ljudskim Nevoljama, su, takoreći, u svoje vreme i uvek su na delu utovara; Nisu tako dobri kao Psi, koji su lizali Lazarijeve Rane; već kao Muve, koje još uvek zuje, na sve što je sirovo; Mizantropi, koji imaju naviku da dovode Ljude na Granu; A ipak nikada nemaju Drvo, za tu svrhu, u svojim Vrtovima, kao što je imao Timon. Takve Naravi, su same Greške Ljudske Prirode: A ipak su najpogodnije Drvo, za pravljenje velikih Političkih Dela: Kao Drvo Za Kolena, koje je dobro za Brodove, koji su Predodređeni da budu Bacani; Ali ne i za Izgradnju Kuća, koje će Čvrsto Stajati. Delovi i znaci dobrote su mnogi. Ako je čovek milostiv i ljubazan prema strancima, to pokazuje da je on građanin sveta; i da njegovo srce nije ostrvo, odsečeno od drugih zemalja; već kontinent, koji im se raduje. Ako je saosećajan prema tuđim patnjama, to pokazuje da je njegovo srce poput plemenitog drveta, koje je samo ranjeno kada daje melem. Ako lako oprašta i otpušta prekršaje, to pokazuje da je njegov um uzdignut iznad povreda; tako da ne može biti upucan. Ako je zahvalan za male dobročinstva, to pokazuje da vrednuje ljudske umove, a ne njihovo smeće. Ali iznad svega, ako ima Pavlovo savršenstvo, to što bi želeo da bude anatema od Hrista za spasenje svoje braće, to pokazuje mnogo Božanske prirode i neku vrstu saglasnosti sa samim Svetim Duhom.
Коментари
Постави коментар