Pamiatnik nauchnoi oshibke
Literaturnaia gazeta , br. 4, 27. januar 1930., str. 1
Prevela Maria Belodubrovskaya
I.
Pojačana pažnja koja je sada usmerena na takozvani Formalni metod i neprijateljska priroda te pažnje lako se objašnjavaju.
Osoba koja tvrdi ili je tvrdila da se klasna borba ne proteže na književnost neutrališe određene sektore fronta time.
Nemoguće je reći da današnjoj umetnosti nedostaje društvena svrha. Takođe se čini prirodnim da se istraživačko interesovanje za književnu istoriju pomera ka najsvrsishodnijim, takoreći publicističkim periodima.
Istovremeno se ispostavlja da je tamo gde je zapravo postojala neutralnost ili nedostatak društvene svrhe, ta neutralnost zapravo težila svojim, snažno usmerenim ciljevima.
Istovremeno, takozvani Formalni metod ne treba posmatrati kao reakciju protiv revolucije.
Naši početni radovi pojavili su se u periodu između 1914. i 1917. godine.
Početni radovi formalista bili su usmereni na stvaranje tipologije i morfologije književnog dela.
U početnoj fazi naučnog proučavanja književnosti, takav rad je bio neophodan, ali nedovoljan, jer nije predstavljao čak ni anatomiju književnih dela već protokol za njihovu autopsiju.
Apstrahovanje književne ravan od drugih društvenih ravni bila je radna hipoteza korisna za početno akumuliranje i sistematizaciju činjenica.
Engels je pisao da kada proučava prirodu, istoriju ili ljudsku duhovnu aktivnost, student prvo hvata samo opštu sliku raznovrsnih veza i interakcija.
„...Ali ova koncepcija, koliko god pravilno shvatala opšti karakter fenomena kao celine, ipak nije dovoljna da objasni odvojene delove od kojih je ta celina sastavljena; i sve dok ih ne poznajemo, ni sama celina nam nije jasna. Da bismo naučili da poznajemo ove odvojene delove, moramo ih izdvojiti iz njihovih prirodnih ili istorijskih veza i istraživati, u svakom slučaju odvojeno, njihove kvalitete, njihove posebne uzroke, njihovo delovanje itd.“ endnote1
Naša greška nije bila u tome što smo privremeno odvojili književnu ravan, već u tome što je to odvajanje postalo fiksirano.
Moj pristup se sastojao u uzimanju udaljenih primera iz književnosti različitih epoha i nacionalnih konteksta i u tvrđenju njihove estetske ekvivalencije. Svako od ovih dela sam proučavao kao zatvoren sistem, van korelacije tog sistema sa književnim sistemom kao celinom i sa primarnom, kulturotvornom ekonomskom ravni.
Empirijski, u procesu istraživanja književnih fenomena, postalo je jasno da svako delo postoji samo na pozadini drugog dela i da se može razumeti samo kao deo književnog sistema.
Uključio sam ovo zapažanje u svoj rad, ali nisam uspeo da iz njega izvučem glavne zaključke.
To je bila moja greška.
II
Pojava književnih oblika je masovni društveni proces. „Večera zabavne“, „Večera melanholične“, „Večera selʹskie“ i „Večernji sati“ nasledile su „Slovenske večeri“ Narežnijeva i „Večere na hutore blizu Dikanjke“. endnote2
Uporedite i akumulaciju sličnih pseudonima u poeziji 1860-ih: „Denuncijatorski pesnik“, „Mračni pesnik“, „Mračni pesnik“, „Novi pesnik“, pa čak i „Novi pesnik 2“.
Boris Ajhenbaum je pokušao reviziju formalnog metoda. Ova revizija je počela ispravnom zamenom termina „morfološki“ metod terminom „formalni“ metod. Ovo je oslobodilo [metod] dvosmislenosti u izrazu „formalno“ i istovremeno preciznije opisalo metod analize.
Izuzetno važna dela Jurija Tinjanova, koji je u književne studije uveo koncept književne funkcije (ideju da književni elementi imaju različito značenje u različitim vremenima), označila su prekretnicu u evoluciji metode.
Vrlo malo je ovde ostalo od početne, tada već naivne definicije da je delo jednako zbiru svojih sredstava. Delovi književnog dela se ne sabiraju već koreliraju. Književna forma deluje semantički kao da je celovita, ali je zapravo semantički prilično raznolika, čak i kada njene formalne karakteristike izgledaju slično onima u drugim delima.
Postalo je jasno da se ne mogu proučavati pojedinačna sredstva izolovano, jer se sva ona međusobno koreliraju i sa književnim sistemom u celini.
Ova prelazna tačka gledišta bila je teška i u mom slučaju praćena je brojnim recidivima starog načina razmišljanja.
Glavna teškoća bila je u određivanju odnosa između književne ravni — i uopšte između ravni takozvane kulture — i osnovne ravni.
III
U romanu Žila Romena „Donogo Tonka“, grad izgrađen kao rezultat greške naučnika podiže spomenik naučnoj grešci.
Nisam želeo da budem spomenik sopstvenoj grešci.
Zato sam pokušao da pređem na istorijsko-književni rad.
Moja prva istorijska studija bila je knjiga „Materijal i stil u romanu Lava Tolstoga „Vojna i mir““.
U ovoj knjizi zanimali su me zakoni deformacije istorijskog materijala koji su određeni autorovom klasom. Tolstojev cilj ga je doveo do stvaranja plemićke agitke [propagandnog dela]: da prikaže pobedu predreformske Rusije predreformskim sredstvima.
Tolstojev zadatak je stoga bio da suprotstavi Rat 1812. godine Krimskom ratu.
Želeo je da predloži ne reformu već povlačenje.
Tolstojevi savremenici su shvatili ovu tendenciju u romanu. Zanimljivo je da je karikatura u časopisu „Iskra“ (br. 16, 1868) prikazivala Tolstoja kako piše ispred kamina ukrašenog statuetom Napoleona – ne Napoleona I već Napoleona III. Na karikaturi, Tolstoj je prikazan kako sedi okrenut leđima gledaocu. Lice pisca još uvek nije bilo poznato, ali je njegova namera bila jasna.
Dalje u knjizi, razmatrao sam veoma važno pitanje asimilacije inercijalnih književnih formi u romanu. Nisam dovoljno opširno pokazao u knjizi (i planiram da to uradim ovde) da je ceo beletristički arsenal koji je Tolstoj koristio i sve situacije u romanu bile poznate ranije iz dela Ušakova („Poslednji je knezej Korsunskih“), Zagoskina („Roslavljev“), Bulgarina („Pjotr Vižigin“), Veljtmana („Lunatik“) i Perta Sumarokova („Kolco i zapiska“).
Međutim, u Tolstojevom romanu sve ove tradicionalne situacije imaju novu funkciju i predstavljene su kao interakcije izvedene iz poetike škole naturalizma. Roman na novi način korelira poznate romane i predstavlja ih na drugačijoj leksičkoj ravni. Autorova namera nije u potpunosti ostvarena. Klasne grupe čitalaca služe kao rezonatori književnog dela. Autor nije uspeo u svom zadatku da napiše roman protiv raznočinca [ruskih intelektualaca 19. veka koji nisu plemenitog porekla], takoreći antireformski roman. Autorov cilj se nije poklopio sa objektivnom ulogom njegovog dela.
IV
Istraživanje književne evolucije trebalo bi da uzme u obzir društveni kontekst i trebalo bi da bude komplikovano razmatranjem različitih književnih trendova. Svaki od njih prodire u različite klasne slojeve u različitoj meri i ovi slojevi ga na različite načine ponovo stvaraju.
Ove premise su odredile moj najnoviji rad o Matveju Komarovu, stanovniku grada Moskve.
Smatrao sam da pitanje iznenadne pojave ruske proze 1830-ih nije dovoljno razjašnjeno.
Dok sam tragao za njenim poreklom, utvrdio sam njenu vezu sa prozom 18. veka. Od Veltmana, preko Kaščija Besmertnog, i od Dalja, preko bajke O vore i buroj korove, došao sam do Mihaila Čehova. Od Tolstoja sa njegovim narodnim pričama i njegovim pokušajima da se dodvori mužiku, došao sam do Komarova.
Proza osamnaestog veka bila je masovna proza. Mnoge knjige su imale prilično velike tiraže i izlazile su u više izdanja. Ova proza je služila najnižem sloju plemstva i trgovačke klase, kao i delu seljaštva koje je gravitiralo ka maloj buržoaziji.
Uzdizanje ruske proze verovatno se može objasniti uzdizanjem klase kojoj je služila. Ruska proza se nije ponovo pojavila 1830-ih; promenila je svoju funkciju.
V
Prilikom proučavanja pitanja poput ovih, treba imati na umu da brzina kojom se razvijaju različite ideološke nadgradnje ne mora nužno da se poklapa sa brzinom kojom se razvija baza.
U svom nedovršenom Uvodu u „Doprinos kritici političke ekonomije“, Marks je ukazao na ove neslaganja.
„6… nejednak razvoj materijalne proizvodnje i, npr., razvoj umetnosti. Pojam progresa se u celini ne sme shvatiti u uobičajenom apstraktnom obliku… Međutim, zaista teška tačka koju ovde treba razmotriti jeste kako odnosi proizvodnje kao pravni odnosi učestvuju u ovom nejednakom razvoju.“
„Na primer, odnos rimskog građanskog prava (ovo se u manjoj meri odnosi na krivično i ustavno pravo) prema modernoj proizvodnji.“ endnote3
Tako su, na primer, mnogi oblici feudalnog prava ostali netaknuti u buržoaskoj Engleskoj. Nasuprot tome, u Francuskoj je posle revolucije staro rimsko pravo prilagođeno najnovijim kapitalističkim odnosima.
Ponekad se u književnosti takva adaptacija postiže parodiranjem.
Dakle, da bi stvorili denuncijatorsku građansku poeziju, pesnici Nekrasov i Iskra (Minajev, Kuročkin, itd.) prilagodili su parodirane oblike Puškinovih i Ljermontovljevih stihova. Nije pojedinačno delo ili pojedinačna slika (obraz) ono što korelira sa društvenim planom, već književnost kao sistem.
Moglo bi se pomisliti da često klasičnim nazivamo upravo ona dela koja su izgubila svoju prvobitnu svrhu i potpuno postala inercijalni oblici.
Starovremenski cenzori su to veoma dobro razumeli. Cenzor Oldekop (1841) je podržavao tragediju. Napisao je:
„Uopšteno govoreći, slično operi i baletu, tragedija se može smatrati najbezopasnijom granom dramske umetnosti.“
I drugde:
„Kada bi tragediji bilo dato šire polje, uticaj komedije bi se smanjio. Generalni inspektor će manje angažovati publiku koja je videla Kralja Lira. Pronašavši u tragediji zadovoljstvo čisto književne i umetničke vrste, publika će biti manje željna da traži naznaku u komediji.“
Jasno je da je tragedija, a posebno grčka i Šekspirova tragedija, u nekom trenutku imala jasnu društvenu svrhu. Međutim, kasnije (do Oldekopovog vremena) tragedija je postala „književno zadovoljstvo“.
Kada razmišljamo o važnosti učenja od klasika, nesumnjivo moramo u samu koncepciju klasicizma uključiti njegov kvalitet kao „književnog zadovoljstva“.
VI
Ove premise su odredile moj najnoviji rad o Matveju Komarovu, stanovniku grada Moskve.
Smatrao sam da pitanje iznenadne pojave ruske proze 1830-ih nije dovoljno razjašnjeno.
Dok sam tragao za njenim poreklom, utvrdio sam njenu vezu sa prozom 18. veka. Od Veltmana, preko Kaščija Besmertnog, i od Dalja, preko bajke O vore i buroj korove, došao sam do Mihaila Čehova. Od Tolstoja sa njegovim narodnim pričama i njegovim pokušajima da se dodvori mužiku, došao sam do Komarova.
Proza osamnaestog veka bila je masovna proza. Mnoge knjige su imale prilično velike tiraže i izlazile su u više izdanja. Ova proza je služila najnižem sloju plemstva i trgovačke klase, kao i delu seljaštva koje je gravitiralo ka maloj buržoaziji.
Uzdizanje ruske proze verovatno se može objasniti uzdizanjem klase kojoj je služila. Ruska proza se nije ponovo pojavila 1830-ih; promenila je svoju funkciju.
V
Prilikom proučavanja pitanja poput ovih, treba imati na umu da brzina kojom se razvijaju različite ideološke nadgradnje ne mora nužno da se poklapa sa brzinom kojom se razvija baza.
U svom nedovršenom Uvodu u „Doprinos kritici političke ekonomije“, Marks je ukazao na ove neslaganja.
„6… nejednak razvoj materijalne proizvodnje i, npr., razvoj umetnosti. Pojam progresa se u celini ne sme shvatiti u uobičajenom apstraktnom obliku… Međutim, zaista teška tačka koju ovde treba razmotriti jeste kako odnosi proizvodnje kao pravni odnosi učestvuju u ovom nejednakom razvoju.“
„Na primer, odnos rimskog građanskog prava (ovo se u manjoj meri odnosi na krivično i ustavno pravo) prema modernoj proizvodnji.“ endnote3
Tako su, na primer, mnogi oblici feudalnog prava ostali netaknuti u buržoaskoj Engleskoj. Nasuprot tome, u Francuskoj je posle revolucije staro rimsko pravo prilagođeno najnovijim kapitalističkim odnosima.
Ponekad se u književnosti takva adaptacija postiže parodiranjem.
Dakle, da bi stvorili denuncijatorsku građansku poeziju, pesnici Nekrasov i Iskra (Minajev, Kuročkin, itd.) prilagodili su parodirane oblike Puškinovih i Ljermontovljevih stihova. Nije pojedinačno delo ili pojedinačna slika (obraz) ono što korelira sa društvenim planom, već književnost kao sistem.
Moglo bi se pomisliti da često klasičnim nazivamo upravo ona dela koja su izgubila svoju prvobitnu svrhu i potpuno postala inercijalni oblici.
Starovremenski cenzori su to veoma dobro razumeli. Cenzor Oldekop (1841) je podržavao tragediju. Napisao je:
„Uopšteno govoreći, slično operi i baletu, tragedija se može smatrati najbezopasnijom granom dramske umetnosti.“
I drugde:
„Kada bi tragediji bilo dato šire polje, uticaj komedije bi se smanjio. Generalni inspektor će manje angažovati publiku koja je videla Kralja Lira. Pronašavši u tragediji zadovoljstvo čisto književne i umetničke vrste, publika će biti manje željna da traži naznaku u komediji.“
Jasno je da je tragedija, a posebno grčka i Šekspirova tragedija, u nekom trenutku imala jasnu društvenu svrhu. Međutim, kasnije (do Oldekopovog vremena) tragedija je postala „književno zadovoljstvo“.
Kada razmišljamo o važnosti učenja od klasika, nesumnjivo moramo u samu koncepciju klasicizma uključiti njegov kvalitet kao „književnog zadovoljstva“.
VI
Pojavi novog oblika prethodi proces kvantitativne akumulacije u inercijalnom obliku (na njegovim neposledičnim mestima, takoreći) elemenata koji prodiru iz susednih društvenih ravni.
Procesi se dešavaju kroz skokove i kroz transformaciju odstupanja u kvalitet novog žanra. Sam stari oblik postoji i ostaje nepromenjen formalno, ali se funkcionalno menja.
Tolstovka je prvobitno bila plemićka (lovačka) odeća. I Tolstoj i Turgenjev su nosili ovu odeću. Ista ova odeća postala je tolstovka kada ju je Tolstoj nosio na društvenim okupljanjima (umesto fraka). Tada je to bila drugačija odeća, iako je ostala potpuno ista. U slučaju sovjetskog činovnika, tolstovka poprima treći oblik, takoreći; dostiže treću promenu funkcije. Stvar je još više komplikovana činjenicom da je tolstovka pod uticajem službene jakne i sportskog sakoa.
Pojava novog oblika ne iskorenjuje u potpunosti inercijalni oblik, već menja (obično sužava) njegovu oblast primene. Dakle, žanrovi bajke i viteškog romana, koji su zastareli kao visoka književnost, prelaze u dečju i lubok [narodnu] književnost.
Književnu evoluciju treba shvatiti ne kao kontinuirani tok i ne kao nasleđivanje određenih svojstava, već kao proces koji je praćen nizom sukobljenih oblika, rekoncepcijom tih oblika i skokovima, prekidima i tako dalje.
Književnost treba da proučava kontinuitet promenljivog sistema sredstava društvenog uticaja.
Ljudi još uvek razmišljaju o formalnom metodu u smislu njegove početne faze, kada su se definisali elementarni pojmovi, birao materijal i uspostavljala terminologija.
Što se mene tiče, formalizam je već pređen put – pređen i ostavljen nekoliko faza iza sebe. Najvažnija faza bila je prelazak na uzimanje u obzir funkcije književne forme. Jedino što je ostalo od formalnog metoda je terminologija koju sada svi koriste. Takođe je ostao niz zapažanja tehnološke prirode.
Ali za proučavanje književne evolucije na društvenom planu, grubi sociološki pristup je apsolutno bezvredan.
Neophodno je okrenuti se proučavanju marksističke metode u celini.
Očigledno, ne proglašavam sebe marksistom, jer se ne spajaju naučne metode. Čovek ih savladava i stvara.
Izvor
_______________
1. F. Engels, Razvitie socijalizma ot utopije k nauke (Moskva, 1924), str. 53 [Fridrih Engels, Razvoj socijalizma od utopije do nauke]. Napomena u prevodu: Tačan citat Engelsa glasi: „Kada razmišljamo o prirodi, istoriji čoveka ili sopstvenoj intelektualnoj aktivnosti, prva slika koja nam se ukaže jeste slika beskrajnog preplitanja međusobno povezanih sila.“
2: Napomena u prevodu: Ovi naslovi su doslovno prevedeni da bi se održalo Šklovsko ponavljanje. Engleski naslovi ovih dela mogu varirati.
3: Karl Marks. K kritici političke ekonomije (PTG, 1922) Napomena u prevodu: Citat se nalazi u Dodatku 1 (odeljak 4) knjige Karl Marks, Doprinos kritici političke ekonomije.
Procesi se dešavaju kroz skokove i kroz transformaciju odstupanja u kvalitet novog žanra. Sam stari oblik postoji i ostaje nepromenjen formalno, ali se funkcionalno menja.
Tolstovka je prvobitno bila plemićka (lovačka) odeća. I Tolstoj i Turgenjev su nosili ovu odeću. Ista ova odeća postala je tolstovka kada ju je Tolstoj nosio na društvenim okupljanjima (umesto fraka). Tada je to bila drugačija odeća, iako je ostala potpuno ista. U slučaju sovjetskog činovnika, tolstovka poprima treći oblik, takoreći; dostiže treću promenu funkcije. Stvar je još više komplikovana činjenicom da je tolstovka pod uticajem službene jakne i sportskog sakoa.
Pojava novog oblika ne iskorenjuje u potpunosti inercijalni oblik, već menja (obično sužava) njegovu oblast primene. Dakle, žanrovi bajke i viteškog romana, koji su zastareli kao visoka književnost, prelaze u dečju i lubok [narodnu] književnost.
Književnu evoluciju treba shvatiti ne kao kontinuirani tok i ne kao nasleđivanje određenih svojstava, već kao proces koji je praćen nizom sukobljenih oblika, rekoncepcijom tih oblika i skokovima, prekidima i tako dalje.
Književnost treba da proučava kontinuitet promenljivog sistema sredstava društvenog uticaja.
Ljudi još uvek razmišljaju o formalnom metodu u smislu njegove početne faze, kada su se definisali elementarni pojmovi, birao materijal i uspostavljala terminologija.
Što se mene tiče, formalizam je već pređen put – pređen i ostavljen nekoliko faza iza sebe. Najvažnija faza bila je prelazak na uzimanje u obzir funkcije književne forme. Jedino što je ostalo od formalnog metoda je terminologija koju sada svi koriste. Takođe je ostao niz zapažanja tehnološke prirode.
Ali za proučavanje književne evolucije na društvenom planu, grubi sociološki pristup je apsolutno bezvredan.
Neophodno je okrenuti se proučavanju marksističke metode u celini.
Očigledno, ne proglašavam sebe marksistom, jer se ne spajaju naučne metode. Čovek ih savladava i stvara.
Izvor
_______________
1. F. Engels, Razvitie socijalizma ot utopije k nauke (Moskva, 1924), str. 53 [Fridrih Engels, Razvoj socijalizma od utopije do nauke]. Napomena u prevodu: Tačan citat Engelsa glasi: „Kada razmišljamo o prirodi, istoriji čoveka ili sopstvenoj intelektualnoj aktivnosti, prva slika koja nam se ukaže jeste slika beskrajnog preplitanja međusobno povezanih sila.“
2: Napomena u prevodu: Ovi naslovi su doslovno prevedeni da bi se održalo Šklovsko ponavljanje. Engleski naslovi ovih dela mogu varirati.
3: Karl Marks. K kritici političke ekonomije (PTG, 1922) Napomena u prevodu: Citat se nalazi u Dodatku 1 (odeljak 4) knjige Karl Marks, Doprinos kritici političke ekonomije.
Primjedbe
Objavi komentar