Predavanje III
16. maj 1934.
* * *
The original two volume edition of Jung’s lively Seminar on Nietzsche’s Zarathustra allows the interested readers to participate with Jung in illuminating the thought and personality of Nietzsche. The analysis of this infamous Nietzsche’s work Thus Spoke Zarathustra succeeds in revealing the extraordinary connection between them. This book will prove fascinating reading for students of psychology, philosophy as well as practicing Jungian analysts. Ilija Kapičić translated and prepared this work which will be published for first time in our language.
Sada on počinje svoju propoved o Nadčoveku.1
Ovde susrećemo taj koncept Nadčoveka po prvi put. On daje određenu definiciju o njemu kao o biću koje može biti stvoreno čovekovim činjenjem herojskog poduhvata da stvori nešto izvan sebe. Naravno, bilo koje stvaranje je stvaranje izvan sebe jer osoba već postoji, i ako je nešto stvoreno to mora biti izvan. Suština stvaranja bi bila, vrlo načelno, čovek izvan sebe a to je Nadčovek. Niče ovde kaže: „Čovek je nešto što je prevaziđeno“, što treba da bude prevladano. Dakle, što je veza između poslednjeg iskaza prethodnog poglavlja da je Bog mrtav i početka ovog novog poglavlja?
Miss Hannah: To znači da je mogućnost projektovanja Boga u stvar izvan nas završena. Taj period je mrtav i mi ga moramo pronaći u sebi – odnosno u Sopstvu.
Dr Jung: Da, i to praktično znači pitanje: „Šta se događa sa čovekom kada izjavi da je Bog mrtav“? Nešto se mora dogoditi jer ostala ljudska bića drže da Bog živi, izjavljujući to prenosi neke od svojih vitalnih procesa u impersonalnu sferu koju oni zovu Bog.
Mr. Allemann: To je povećanje svesti, razbijanje tabua.
Dr Jung:U redu, ne nužno, ali je nešto povećano sa tim.
Mr. Allemann:Odgovornost za sebe.
Dr Jung: Može se reći „odgovornost“ ako se pretpostavi da je svest uvećana. Naravno bez svesti nema ni odgovornosti.
Remark: Ako nije bio vođen, onda se oslanjao samo na sebe.
Dr Jung: On je bez Boga ukoliko je pretpostavio da ga je Bog vodio. Ali, to je poseban slučaj: bogovi uvek ne vode, oni takođe i zavode. Na primer, mi se molimo hrišćanskom Bogu da nas ne odvede u iskušenje: jedna od mojih malih kćeri odbila je da kaže molitvu jer Bog ne bi trebao da radi takve stvari. U poređenju sa Bogom mi smo mali mravi, čak nismo ni deca, i tako on preuzima neko prijateljsko vođenje u zamke koje su veliko zlo.2 Ali, postoji neki određeni efekat koji se događa kada čovek izjavi da je Bog mrtav.
Mrs. Crowley; Inflacija.
Dr Jung: Naravno. Vi tada izjavite da su određeni vitalni procesi koj preuzimate pripadali biću izvan vas, i sada su mrtvi. Oni ili više ne postoje ili su postali vaša vlastita aktivnost. Dakle, otada su ovi procesi netaknuti. Bilo čime što izjavite oni ne mogu umreti, oni nikad ne umiru. Dešavaju se kao što su se uvek dešavali, ali se sada dešavaju pod vođstvom vaše vlastite fantazije, vašeg vlastitog činjenja. Umesto da kažete: „Bog mi je govorio u snu“, vi kažete: „Sanjao sam, j’ai fait un reve, stvorio sam, proizveo san“, to je vaša aktivnost. Onda, neko naiđe i kaže: „Ti užasu, kako možeš stvoriti tako paklen san“? I mislite da morate biti neki grozan čovek kad stvarate takve snove! Sveti Augustin se zahvalio Bogu što ga nije učinio odgovornim za vlastite snove.3 Još uvek je verovao u impersonalnu aktivnost. Da je mislio da je Bog mrtav imao bi potpuni pakao, tada bi njegovi snovi bili njegovi vlastiti, i svako zlo ili dobro koje je Bog do sada činio u svetu bilo bi njegovo vlastito činjenje. Ako je osoba toga svesna njena odgovornost može biti podignuta do takvog stepena da će imati paklenu inflaciju svesti. Ali, ako nije svesna, ako ne zna što je uradila govoreći da je Bog mrtav tada može imati inflaciju celokupne ličnosti. Tada će njegovo nesvesno dobiti inflaciju, biće ometan neprekidnim pojavljivanjem Boga u nesvesnom što je naravno najužasnija stvar. Stvari mu se događaju i on misli da je odgovoran.
Iznenada se u njegovoj glavi pojavi misao, na primer i on misli da mora biti najnemoralnija osoba kad ima takvu misao. Mi ne možemo biti objektivni, previše smo histerični: mislimo da smo uradili to i to zato što ne pretpostavljamo da se stvari same događaju. Mi smo poput nekog ko šetajući kroz šumu pomisli kada mu neka životinja prepreči put: „Zašto sam izazvao da mi ta životinja prepreči put? Zašto sam stvorio tu životinju“? Ali, um je poput šume u kojoj se događaju sve vrste stvari. Nekada smo vjerovali da Bog može činiti čudesne stvari i da može stavljati posebne misli u čovekov um, ili da zli duhovi čine loše prevare i na taj smo način bili oslobođeni odgovornosti za pojedine aktivnosti. Ali, ako izjavite da je Bog mrtav i da bilo koji duh ne postoji onda je sve vaše vlastito činjenje, ili još gore činjenje vaše supruge, komšija, dece i tome slično. To je prilično loše. Nije samo Bog u vama introjektovan, već je takođe projektovan na čovečanstvo i tada ono što rade ljudi postaje značajno jer pretpostavljate da znaju šta rade, i da samo đavo može raditi takve stvari. Ali, ti ljudi su potpuno nesvjesni, kao što ste i vi nesvesni: stvarno ne znate šta radite jer niste Bog. Ali se ponašate kao da ste. To je neizbežna posledica i tada naravno postajete veoma važni, odgovorni za čitav svet. Ako ste skloni da budete dobar hrišćanin stičete zabludu spasioca. Mislite da ste na neki način barem mali spasilac, da morate zastupati svet i ljudima reći šta je dobro za dobar razlog. Ali, vaš razlog je isuviše loš zato što pokušavate da pobegnete iz vlastite inflacije.
Dakle, kada Niče izjavi da je Bog mrtav on se konfrontira sa igračem na konopcu, i šta je igrač na konopcu?
Mrs. Stutz: On reprezentuje veliku opasnost od inflacije.
Dr Jung: U redu, igrač na konopcu je velika količina energije koja je ranije bila u Bogu. On je umanjeni oblik Boga i on je igrač jer se Bog igra sa svetom. Da je potrebno da je Bog igrač ideja je naravno vrlo paganska, i hindu ideja je da se on igra sa stvaranjem sveta i njegovim uništavanjem. Ali, Bog kao kreator, stvaralac, tvorac stvari takođe je hrišćanska ideja. Dakle, Bog se sada pojavljuje poput igrača na konopcu koji je sam Niče. I igrač na konopcu vodi neku isuviše opasnu egzistenciju. Stoga, kroz svoje poistovećivanje sa Bogom on je odmah prisiljen na herojski stav, neki stav moguće samodestrukcije: on je sa tom inflacijom povećan izvan sebe. Ne može se kazati da je ovaj način veoma loš: to je činjenje heroja. Vidite, heroj mora imati ogromnu samodestruktivnu tendenciju da bi bio heroj. Mi slavimo heroja i heroj pośeduje božansku iskru, inače ne bi bio heroj. Zatim on susreće sebe kao heroja, ovog igrača na konopcu, ali to znači tvorca svoje vlastite destrukcije. Međutim, za trenutak igrač na konopcu ne igra ulogu. Prvo, Zaratustra pokušava da uči ljude svojoj ideji o Nadčoveku.
Naravno, ideja o Nadčoveku posledica je smrti Boga, tada čovek ne može ostati čovek. On je podignut izvan sebe zato što su vitalni procesi koji su ranije bili utelovljeni u Bogu sada u njemu i on postaje kreator lično, kao što Bog stvara sebe ili svet. U starim egipatskim tekstovima Bog je tvorac vlastitog jajeta, graditelj vlastitog gnezda. On izleže samog sebe; on je Felix koji se spaljuje i niče iz vlastitog pepela; on je Bog koji večno iznova stvara sebe.4 Dakle, kad god se inflatorni proces probudi u čoveku on postaje kreator sebe. Stoga, Niče sada nastavlja da govori o Nadčoveku kao sposobnom da stvori sebe; sada je Zaratustra izraz čovek plus Bog. On može poništiti sebe i stvoriti biće izvan čoveka, navodni proizvod čoveka i Boga. Zatim on kaže: „Sva bića su do sada stvorila nešto izvan sebe“, te da bi se inače vratili do životinja. Ovde je tumačenje starca u poglavlju pre: on ne stvara više i tako se vratio nazad do životinja, prirode. Ova ideja o samoobnavljanju opšta je religiozna ideja. U kojoj se vrsti istorijskih rituala to izražava?
Mrs. Baynes:U ceremonijama ponovnog rođenja, i u inicijacijama.
Dr Jung: Naravno, sve ceremonije ponovnog rođenja u svim religijama izražavaju samoobnavljanje i uvek su povezane sa idejom da u samoobnavljanju čovek radi istu stvar kao i Bog: u toj meri on je Bog lično. Na primer, krštenje Hrista u Jordanu trenutak je njegovog orođavanja sa Bogom samim. Prema starom doketskom učenju to je bio momenat kada je Bog ušao u čoveka Hrista. Hrist je bio običan čovek do svog krštenja kada je Bog ušao u njega, kada je postao Nadčovek, Bogočovek. I ostao je Bogočovek do trenutka u vrtu pre raspeća kada mu je kapao krvavi znoj. Tu ga je Bog napustio i tada je bio običan čovjek koji je razapet, i uopšte nije bio Bog. Zato je rekao na krstu: „Bože moj, zašto si me napustio“?5 Naravno, stara doketska vera je jeretička u odnosu na katoličku dogmu, ali se očuvala kroz mnoge vekove i preživela u određenim više ili manje mističnim sektama koje još uvek postoje.6 Bez ceremonije ponovnog rođenja čovek je naravno po opštem mišljenju, poput neke životinje. U katoličkoj crkvi ljudi moraju biti kršteni da bi se se spasili od prirodnog stanja u kojem nijsu sposobni za viziju Boga, posebnu privilegiju tog stanja. Oni su tada quasi modo geniti, kao ponovo rođeni. I u paganskim kultovima ljudi se oblače u bele plašteve i doje se mlekom oko nedelju dana posle ponovnog rođenja. Bio sam u jednom delu Afrike gde imaju veoma bolne i komplikovane ceremonije inicijacije i rečeno mi je kada ih mladi muškarac ili žena izbegnu, kao što to sada rade pod uticajem hrišćanskih misija, nazivaju ih životinjama jer nisu podvrgnuti ritualu ponovnog rođenja. Svi rituali ponovnog rođenja pretvaraju čoveka u nešto izvan njega, i to je izraženo na mnogo različitih načina: na primer, da njegovi stvarni roditelji nisu više njegovi roditelji, ili da su umrli, i vraćaju se opet kao vrsta duhova u poređenju prema životinjskom biću koje su bili pre, i daju im se nova imena, itd.
Mnoge forme rituala ponovnog rođenja pokazuju da su representation collective (kolektivne predstave, p.p.) i arhetipske ideje, što znači da je proces koji je u pitanju regularni kvalitet kolektivno nesvesnog, izvorna čovekova dispozicija.7 I zato što se javljaju svuda uvek se vraćaju u jednoj ili drugoj formi. Ako uopšte živimo uvek ćemo težiti ispunjenju arhetipa ponovnog rođenja. Možemo reći da se događa na najmanju provokaciju. Dakle, kada Niče izjavi da je Bog mrtav on odmah počinje sa transformacijom. Sa tom izjavom on nije više hrišćanin, on je ateist, ili nije važno šta. On odmah upada u proces arhetipskog ponovnog rođenja jer su te životne sile koje su u nama, a koje zovemo „Bog“, moći samoobnavljanja, sile večne promene. Gete je to osećao: postoji predivan stih u Faustu o kraljevstvu majki u kojem su sve stvari u nekom neprekidnom stanju samoobnavljanja, neprekidnom ponovnom aranžiranju.8 I to je kraljevstvo majki ambis božanstva: ono je tama dobra, deus absconditus, auctor rerum, tamni otac stvorenih stvari. Takođe se može reći da je izvorna majka. Dakle, imamo posebnu sferu u našem nesvesnom koja korespondira sa takvim konceptima, i mi je zovemo „Bog“, kreativni ili stvaralački Bog. I čim pre, ovom projekcijom ili izjavom (obzirom na to) ovaj stvaralački Bog je ukinut i proces u nama odmah počinje. Ushićeni smo zbog ovih moći. Ako ne želite da budete od njih uhvaćeni onda ne dajte takve izjave; previše je glupo to činiti jer na taj način provocirate nesvesno. Naravno, vi mislite da je sasvim nevažno da li dajete takve izjave ili ne, da o Bogu možete reći ovo ili ono, to ne predstavlja nikakvu razliku. Ali, kažem vam to u stvarnosti predstavlja razliku, samo vi to ne povezujete sa tim stvarima. Vidite, čovek Niče nije shvatio kad je rekao: „Bog je mrtav“, da je to značilo da je upao u mlin, u alhemičarsku peć, gde je skuvan i transformisan. Kao što nije bio svestan, na primer, da je mišljenje najiscrpljujući kreativni proces. Kaže da su iz njegove glave iskočile sve misli poput Palade koja je iskočila iz Zevsove glave9, ali na sledećoj strani već se žali na strašno povraćanje i užasne glavobolje koje su ga remetile dok je radio.10 To je generalno tako; ne možemo povezati psihička i fizička stanja. Vidite, ta izjava je veoma nepodnošljiva stvar: odmah ga dovodi u nevolje, ali on toga nije svestan. Nevolja je što on mora da stvori Nadčoveka. Njegova prva reč je: „Ja vas učim Nadčoveku“, ne shvatajući da se davanjem rođenja Nadčoveku konfrontira sa zadatkom stvaranja Nadčoveka. Što je najbolji dokaz da on toga nije svestan.
Miss Hannah:Da ga propoveda.
Dr Jung:Zapravo, da je shvatio sa kojim se zadatkom konfrontirao o njemu ne bi učio, sve bi to čuvao za sebe. Vidite, kad neko propoveda takve stvari on praktično kaže „To treba uraditi, ali sa mnom je sve u redu“. Ali, bili vi svesni ili ne vi ste konfrontirani sa nekim nemoguće teškim zadatkom, verovatno stvarno nemogućim za nekog ko je hrabar, drzak ili dovoljno lud da sugeriše da je sposoban za stvaranje van sebe, da pretpostavi da je nosilac božanske aktivnosti. To je previše veliko.
izvor. Matica crnogorska
________________________
1 Najnoviji prevodioci prevode Ubermensch kao „Overman“, (Nadčovek, a ne „Superman“, p.p.)
2 Jung je jednom napisao da „čovek može znati o Bogu manje nego neki mrav o sadržajima britanskog muzeja“, (CW 7, par. 394 n)
3 Iako je ośećao zapoved da se uzdrži od „pohote tela“ Augustin je priznao da Bog određenim mislima u snu ne izaziva samo zadovoljstvo, već one idu tako daleko da dobijaju saglasnost, i nešto su vrlo slično stvarnosti,(Ispovedi, knjiga 10). Ali, Niče suprotno: „Ništa više nije tvoje nego tvoji snovi! Ništa više nego tvoje vlastito delo“! (Zora, knjiga II, str. 78)
4 Čini se da se Oziris u jednom trenutku spaja sa drevnim Guska Bogom, dakle kosmičkim jajetom. „Bog svega izrecivog ... Ja sam stvorio sebe iz tvari koju sam ja stvorio“. E. A. T. Wallis, Od fetiša do Boga u drevnom Egiptu, (London, 1934, str. 435)
5 Niče na drugom mestu piše o Hristovom plaču na krstu da to verovatno daje „dokaz o opštem razočarenju i prosvetljenju nad zabludom svog života“, (Zora, knjiga II, str. 114).
6 Doketi (od dokien „čini se“) poput Markiona tvrde ako je Hrist umro na krstu morao je biti samo čovek. Tertulijan reprezentuje ortodoksnu doktrinu da je Hrist bio oboje, čovek i Bog.
7 Jung je rekao: „Ja zovem kolektivnim sve psihičke sadržaje koji ne pripadaju jednom pojedincu već mnogim, tj. društvu, narodu ili čovečanstvu uopšte. Takvi sadržaji su ono što Levi Bril zove representation colective ili primitives“. Lukijan Levi Bril, Kako urođenici misle, prevod Lillian A. Clare (orig. Paris, 1910, str. 35. ff).
8 Zajedno, Jung i Niče su bili predani Geteu. Jung se naročito divio drugom delu Fausta, za njega je on najbolji primer onoga što on zove vizionarska umetnost, i čiji je Zaratustra takođe primer. U Faustu vidi, II dio, act I, scena XVI; i takođe CW 15, par. 89 – 154.
9 U Ecce Homo govoreći o stvaranju Zaratustre Niče živopisno opisuje iskustvo ove inspiracije. Vidi, prethodno navedeno II Predavanje, str. 24 – 25.
10 Ničeovo zdravlje sem kratkih perioda bilo je neverovatn loše. U 1879. godini neko je iz njegovih pisama izračunao da su teški napadi trajali 118 dana
16. maj 1934.
* * *
The original two volume edition of Jung’s lively Seminar on Nietzsche’s Zarathustra allows the interested readers to participate with Jung in illuminating the thought and personality of Nietzsche. The analysis of this infamous Nietzsche’s work Thus Spoke Zarathustra succeeds in revealing the extraordinary connection between them. This book will prove fascinating reading for students of psychology, philosophy as well as practicing Jungian analysts. Ilija Kapičić translated and prepared this work which will be published for first time in our language.
Sada on počinje svoju propoved o Nadčoveku.1
Ovde susrećemo taj koncept Nadčoveka po prvi put. On daje određenu definiciju o njemu kao o biću koje može biti stvoreno čovekovim činjenjem herojskog poduhvata da stvori nešto izvan sebe. Naravno, bilo koje stvaranje je stvaranje izvan sebe jer osoba već postoji, i ako je nešto stvoreno to mora biti izvan. Suština stvaranja bi bila, vrlo načelno, čovek izvan sebe a to je Nadčovek. Niče ovde kaže: „Čovek je nešto što je prevaziđeno“, što treba da bude prevladano. Dakle, što je veza između poslednjeg iskaza prethodnog poglavlja da je Bog mrtav i početka ovog novog poglavlja?
Miss Hannah: To znači da je mogućnost projektovanja Boga u stvar izvan nas završena. Taj period je mrtav i mi ga moramo pronaći u sebi – odnosno u Sopstvu.
Dr Jung: Da, i to praktično znači pitanje: „Šta se događa sa čovekom kada izjavi da je Bog mrtav“? Nešto se mora dogoditi jer ostala ljudska bića drže da Bog živi, izjavljujući to prenosi neke od svojih vitalnih procesa u impersonalnu sferu koju oni zovu Bog.
Mr. Allemann: To je povećanje svesti, razbijanje tabua.
Dr Jung:U redu, ne nužno, ali je nešto povećano sa tim.
Mr. Allemann:Odgovornost za sebe.
Dr Jung: Može se reći „odgovornost“ ako se pretpostavi da je svest uvećana. Naravno bez svesti nema ni odgovornosti.
Remark: Ako nije bio vođen, onda se oslanjao samo na sebe.
Dr Jung: On je bez Boga ukoliko je pretpostavio da ga je Bog vodio. Ali, to je poseban slučaj: bogovi uvek ne vode, oni takođe i zavode. Na primer, mi se molimo hrišćanskom Bogu da nas ne odvede u iskušenje: jedna od mojih malih kćeri odbila je da kaže molitvu jer Bog ne bi trebao da radi takve stvari. U poređenju sa Bogom mi smo mali mravi, čak nismo ni deca, i tako on preuzima neko prijateljsko vođenje u zamke koje su veliko zlo.2 Ali, postoji neki određeni efekat koji se događa kada čovek izjavi da je Bog mrtav.
Mrs. Crowley; Inflacija.
Dr Jung: Naravno. Vi tada izjavite da su određeni vitalni procesi koj preuzimate pripadali biću izvan vas, i sada su mrtvi. Oni ili više ne postoje ili su postali vaša vlastita aktivnost. Dakle, otada su ovi procesi netaknuti. Bilo čime što izjavite oni ne mogu umreti, oni nikad ne umiru. Dešavaju se kao što su se uvek dešavali, ali se sada dešavaju pod vođstvom vaše vlastite fantazije, vašeg vlastitog činjenja. Umesto da kažete: „Bog mi je govorio u snu“, vi kažete: „Sanjao sam, j’ai fait un reve, stvorio sam, proizveo san“, to je vaša aktivnost. Onda, neko naiđe i kaže: „Ti užasu, kako možeš stvoriti tako paklen san“? I mislite da morate biti neki grozan čovek kad stvarate takve snove! Sveti Augustin se zahvalio Bogu što ga nije učinio odgovornim za vlastite snove.3 Još uvek je verovao u impersonalnu aktivnost. Da je mislio da je Bog mrtav imao bi potpuni pakao, tada bi njegovi snovi bili njegovi vlastiti, i svako zlo ili dobro koje je Bog do sada činio u svetu bilo bi njegovo vlastito činjenje. Ako je osoba toga svesna njena odgovornost može biti podignuta do takvog stepena da će imati paklenu inflaciju svesti. Ali, ako nije svesna, ako ne zna što je uradila govoreći da je Bog mrtav tada može imati inflaciju celokupne ličnosti. Tada će njegovo nesvesno dobiti inflaciju, biće ometan neprekidnim pojavljivanjem Boga u nesvesnom što je naravno najužasnija stvar. Stvari mu se događaju i on misli da je odgovoran.
Iznenada se u njegovoj glavi pojavi misao, na primer i on misli da mora biti najnemoralnija osoba kad ima takvu misao. Mi ne možemo biti objektivni, previše smo histerični: mislimo da smo uradili to i to zato što ne pretpostavljamo da se stvari same događaju. Mi smo poput nekog ko šetajući kroz šumu pomisli kada mu neka životinja prepreči put: „Zašto sam izazvao da mi ta životinja prepreči put? Zašto sam stvorio tu životinju“? Ali, um je poput šume u kojoj se događaju sve vrste stvari. Nekada smo vjerovali da Bog može činiti čudesne stvari i da može stavljati posebne misli u čovekov um, ili da zli duhovi čine loše prevare i na taj smo način bili oslobođeni odgovornosti za pojedine aktivnosti. Ali, ako izjavite da je Bog mrtav i da bilo koji duh ne postoji onda je sve vaše vlastito činjenje, ili još gore činjenje vaše supruge, komšija, dece i tome slično. To je prilično loše. Nije samo Bog u vama introjektovan, već je takođe projektovan na čovečanstvo i tada ono što rade ljudi postaje značajno jer pretpostavljate da znaju šta rade, i da samo đavo može raditi takve stvari. Ali, ti ljudi su potpuno nesvjesni, kao što ste i vi nesvesni: stvarno ne znate šta radite jer niste Bog. Ali se ponašate kao da ste. To je neizbežna posledica i tada naravno postajete veoma važni, odgovorni za čitav svet. Ako ste skloni da budete dobar hrišćanin stičete zabludu spasioca. Mislite da ste na neki način barem mali spasilac, da morate zastupati svet i ljudima reći šta je dobro za dobar razlog. Ali, vaš razlog je isuviše loš zato što pokušavate da pobegnete iz vlastite inflacije.
Dakle, kada Niče izjavi da je Bog mrtav on se konfrontira sa igračem na konopcu, i šta je igrač na konopcu?
Mrs. Stutz: On reprezentuje veliku opasnost od inflacije.
Dr Jung: U redu, igrač na konopcu je velika količina energije koja je ranije bila u Bogu. On je umanjeni oblik Boga i on je igrač jer se Bog igra sa svetom. Da je potrebno da je Bog igrač ideja je naravno vrlo paganska, i hindu ideja je da se on igra sa stvaranjem sveta i njegovim uništavanjem. Ali, Bog kao kreator, stvaralac, tvorac stvari takođe je hrišćanska ideja. Dakle, Bog se sada pojavljuje poput igrača na konopcu koji je sam Niče. I igrač na konopcu vodi neku isuviše opasnu egzistenciju. Stoga, kroz svoje poistovećivanje sa Bogom on je odmah prisiljen na herojski stav, neki stav moguće samodestrukcije: on je sa tom inflacijom povećan izvan sebe. Ne može se kazati da je ovaj način veoma loš: to je činjenje heroja. Vidite, heroj mora imati ogromnu samodestruktivnu tendenciju da bi bio heroj. Mi slavimo heroja i heroj pośeduje božansku iskru, inače ne bi bio heroj. Zatim on susreće sebe kao heroja, ovog igrača na konopcu, ali to znači tvorca svoje vlastite destrukcije. Međutim, za trenutak igrač na konopcu ne igra ulogu. Prvo, Zaratustra pokušava da uči ljude svojoj ideji o Nadčoveku.
Naravno, ideja o Nadčoveku posledica je smrti Boga, tada čovek ne može ostati čovek. On je podignut izvan sebe zato što su vitalni procesi koji su ranije bili utelovljeni u Bogu sada u njemu i on postaje kreator lično, kao što Bog stvara sebe ili svet. U starim egipatskim tekstovima Bog je tvorac vlastitog jajeta, graditelj vlastitog gnezda. On izleže samog sebe; on je Felix koji se spaljuje i niče iz vlastitog pepela; on je Bog koji večno iznova stvara sebe.4 Dakle, kad god se inflatorni proces probudi u čoveku on postaje kreator sebe. Stoga, Niče sada nastavlja da govori o Nadčoveku kao sposobnom da stvori sebe; sada je Zaratustra izraz čovek plus Bog. On može poništiti sebe i stvoriti biće izvan čoveka, navodni proizvod čoveka i Boga. Zatim on kaže: „Sva bića su do sada stvorila nešto izvan sebe“, te da bi se inače vratili do životinja. Ovde je tumačenje starca u poglavlju pre: on ne stvara više i tako se vratio nazad do životinja, prirode. Ova ideja o samoobnavljanju opšta je religiozna ideja. U kojoj se vrsti istorijskih rituala to izražava?
Mrs. Baynes:U ceremonijama ponovnog rođenja, i u inicijacijama.
Dr Jung: Naravno, sve ceremonije ponovnog rođenja u svim religijama izražavaju samoobnavljanje i uvek su povezane sa idejom da u samoobnavljanju čovek radi istu stvar kao i Bog: u toj meri on je Bog lično. Na primer, krštenje Hrista u Jordanu trenutak je njegovog orođavanja sa Bogom samim. Prema starom doketskom učenju to je bio momenat kada je Bog ušao u čoveka Hrista. Hrist je bio običan čovek do svog krštenja kada je Bog ušao u njega, kada je postao Nadčovek, Bogočovek. I ostao je Bogočovek do trenutka u vrtu pre raspeća kada mu je kapao krvavi znoj. Tu ga je Bog napustio i tada je bio običan čovjek koji je razapet, i uopšte nije bio Bog. Zato je rekao na krstu: „Bože moj, zašto si me napustio“?5 Naravno, stara doketska vera je jeretička u odnosu na katoličku dogmu, ali se očuvala kroz mnoge vekove i preživela u određenim više ili manje mističnim sektama koje još uvek postoje.6 Bez ceremonije ponovnog rođenja čovek je naravno po opštem mišljenju, poput neke životinje. U katoličkoj crkvi ljudi moraju biti kršteni da bi se se spasili od prirodnog stanja u kojem nijsu sposobni za viziju Boga, posebnu privilegiju tog stanja. Oni su tada quasi modo geniti, kao ponovo rođeni. I u paganskim kultovima ljudi se oblače u bele plašteve i doje se mlekom oko nedelju dana posle ponovnog rođenja. Bio sam u jednom delu Afrike gde imaju veoma bolne i komplikovane ceremonije inicijacije i rečeno mi je kada ih mladi muškarac ili žena izbegnu, kao što to sada rade pod uticajem hrišćanskih misija, nazivaju ih životinjama jer nisu podvrgnuti ritualu ponovnog rođenja. Svi rituali ponovnog rođenja pretvaraju čoveka u nešto izvan njega, i to je izraženo na mnogo različitih načina: na primer, da njegovi stvarni roditelji nisu više njegovi roditelji, ili da su umrli, i vraćaju se opet kao vrsta duhova u poređenju prema životinjskom biću koje su bili pre, i daju im se nova imena, itd.
Mnoge forme rituala ponovnog rođenja pokazuju da su representation collective (kolektivne predstave, p.p.) i arhetipske ideje, što znači da je proces koji je u pitanju regularni kvalitet kolektivno nesvesnog, izvorna čovekova dispozicija.7 I zato što se javljaju svuda uvek se vraćaju u jednoj ili drugoj formi. Ako uopšte živimo uvek ćemo težiti ispunjenju arhetipa ponovnog rođenja. Možemo reći da se događa na najmanju provokaciju. Dakle, kada Niče izjavi da je Bog mrtav on odmah počinje sa transformacijom. Sa tom izjavom on nije više hrišćanin, on je ateist, ili nije važno šta. On odmah upada u proces arhetipskog ponovnog rođenja jer su te životne sile koje su u nama, a koje zovemo „Bog“, moći samoobnavljanja, sile večne promene. Gete je to osećao: postoji predivan stih u Faustu o kraljevstvu majki u kojem su sve stvari u nekom neprekidnom stanju samoobnavljanja, neprekidnom ponovnom aranžiranju.8 I to je kraljevstvo majki ambis božanstva: ono je tama dobra, deus absconditus, auctor rerum, tamni otac stvorenih stvari. Takođe se može reći da je izvorna majka. Dakle, imamo posebnu sferu u našem nesvesnom koja korespondira sa takvim konceptima, i mi je zovemo „Bog“, kreativni ili stvaralački Bog. I čim pre, ovom projekcijom ili izjavom (obzirom na to) ovaj stvaralački Bog je ukinut i proces u nama odmah počinje. Ushićeni smo zbog ovih moći. Ako ne želite da budete od njih uhvaćeni onda ne dajte takve izjave; previše je glupo to činiti jer na taj način provocirate nesvesno. Naravno, vi mislite da je sasvim nevažno da li dajete takve izjave ili ne, da o Bogu možete reći ovo ili ono, to ne predstavlja nikakvu razliku. Ali, kažem vam to u stvarnosti predstavlja razliku, samo vi to ne povezujete sa tim stvarima. Vidite, čovek Niče nije shvatio kad je rekao: „Bog je mrtav“, da je to značilo da je upao u mlin, u alhemičarsku peć, gde je skuvan i transformisan. Kao što nije bio svestan, na primer, da je mišljenje najiscrpljujući kreativni proces. Kaže da su iz njegove glave iskočile sve misli poput Palade koja je iskočila iz Zevsove glave9, ali na sledećoj strani već se žali na strašno povraćanje i užasne glavobolje koje su ga remetile dok je radio.10 To je generalno tako; ne možemo povezati psihička i fizička stanja. Vidite, ta izjava je veoma nepodnošljiva stvar: odmah ga dovodi u nevolje, ali on toga nije svestan. Nevolja je što on mora da stvori Nadčoveka. Njegova prva reč je: „Ja vas učim Nadčoveku“, ne shvatajući da se davanjem rođenja Nadčoveku konfrontira sa zadatkom stvaranja Nadčoveka. Što je najbolji dokaz da on toga nije svestan.
Miss Hannah:Da ga propoveda.
Dr Jung:Zapravo, da je shvatio sa kojim se zadatkom konfrontirao o njemu ne bi učio, sve bi to čuvao za sebe. Vidite, kad neko propoveda takve stvari on praktično kaže „To treba uraditi, ali sa mnom je sve u redu“. Ali, bili vi svesni ili ne vi ste konfrontirani sa nekim nemoguće teškim zadatkom, verovatno stvarno nemogućim za nekog ko je hrabar, drzak ili dovoljno lud da sugeriše da je sposoban za stvaranje van sebe, da pretpostavi da je nosilac božanske aktivnosti. To je previše veliko.
izvor. Matica crnogorska
________________________
1 Najnoviji prevodioci prevode Ubermensch kao „Overman“, (Nadčovek, a ne „Superman“, p.p.)
2 Jung je jednom napisao da „čovek može znati o Bogu manje nego neki mrav o sadržajima britanskog muzeja“, (CW 7, par. 394 n)
3 Iako je ośećao zapoved da se uzdrži od „pohote tela“ Augustin je priznao da Bog određenim mislima u snu ne izaziva samo zadovoljstvo, već one idu tako daleko da dobijaju saglasnost, i nešto su vrlo slično stvarnosti,(Ispovedi, knjiga 10). Ali, Niče suprotno: „Ništa više nije tvoje nego tvoji snovi! Ništa više nego tvoje vlastito delo“! (Zora, knjiga II, str. 78)
4 Čini se da se Oziris u jednom trenutku spaja sa drevnim Guska Bogom, dakle kosmičkim jajetom. „Bog svega izrecivog ... Ja sam stvorio sebe iz tvari koju sam ja stvorio“. E. A. T. Wallis, Od fetiša do Boga u drevnom Egiptu, (London, 1934, str. 435)
5 Niče na drugom mestu piše o Hristovom plaču na krstu da to verovatno daje „dokaz o opštem razočarenju i prosvetljenju nad zabludom svog života“, (Zora, knjiga II, str. 114).
6 Doketi (od dokien „čini se“) poput Markiona tvrde ako je Hrist umro na krstu morao je biti samo čovek. Tertulijan reprezentuje ortodoksnu doktrinu da je Hrist bio oboje, čovek i Bog.
7 Jung je rekao: „Ja zovem kolektivnim sve psihičke sadržaje koji ne pripadaju jednom pojedincu već mnogim, tj. društvu, narodu ili čovečanstvu uopšte. Takvi sadržaji su ono što Levi Bril zove representation colective ili primitives“. Lukijan Levi Bril, Kako urođenici misle, prevod Lillian A. Clare (orig. Paris, 1910, str. 35. ff).
8 Zajedno, Jung i Niče su bili predani Geteu. Jung se naročito divio drugom delu Fausta, za njega je on najbolji primer onoga što on zove vizionarska umetnost, i čiji je Zaratustra takođe primer. U Faustu vidi, II dio, act I, scena XVI; i takođe CW 15, par. 89 – 154.
9 U Ecce Homo govoreći o stvaranju Zaratustre Niče živopisno opisuje iskustvo ove inspiracije. Vidi, prethodno navedeno II Predavanje, str. 24 – 25.
10 Ničeovo zdravlje sem kratkih perioda bilo je neverovatn loše. U 1879. godini neko je iz njegovih pisama izračunao da su teški napadi trajali 118 dana
Karl Gustav Jung, Seminar o Ničeovom Zaratustri - Predavanje VII
Karl Gustav Jung, Seminar o Ničeovom Zaratustri - Predavanje 27.juni 1934
Коментари
Постави коментар