Romansirana biografija pevača
Tmurnog zimskog popodneva 13. februara 1873. godine,1 u malom stanu u ulici Ribni red na obodu Kazanja, Ivanu i Avdotji Šaljapin rodio se sin. Dečak je kršten imenom Fjodor.
Bežeći od oskudice, porodica se preselila u obližnje selo Ometovo. Tu na svet dolaze Nikolaj i Jevdokija, ali njima nije bilo dato dugo da požive. Fjodor je imao još jednog brata, Vasilija, rođenog 1884, po povratku porodice u Kazanj (najverovatnije 1879. godine), u isti siromaški stan u ružnoj, nezgrapnoj kući na Ribnome redu.
Šaljapinova majka je zarađivala radeći kao pralja. Bila je tiha, zamišljenih očiju, lepog, ponešto zagasitog glasa. Stalnu oskudicu i druge nedće (a od njih se sastojao život) podnosila je bez roptanja i samosažaljenja. Uveče, nakon napornog dana, palila bi luć i sedala za preslicu. Često su dolazile žene iz susedstva i u tišini ispredale tanke niti kudelje. Ponekad bi uz jednolično zujanje vretena potekla pesma, otegnuta, tužna, ruska – o devojačkom stradanju, o dalekom dragom, o belim paperjastim snegovima, o kalini kojoj devojka poverava svoja najskrivenija osećanja, o širokim stepskim prostorima, lugu, reci, oblacima koji tiho plove neobuhvatnim plavetnilom neba i odnose misli ka nekim drugim, sreœnijim prostorima iz mašte… Ili bi neka od žena, prigušenim glasom, ustreptalim od uzbuđenja pričala o događaju koji se baš nedavno zbio: kako nekoj udovici noću dolazi čovek-zmaj da je teši i miluje, sa ognjenim leđima koja nije smela dotaknuti, jer bi se u trenu pretvorila u pepeo; ili o borbi na nebesima između Satanaila i Mihaila, i o Bogu koji je zlog anđela prognao na Zemlju pod kraćim imenom Satana, što je svedočilo o gubitku milosti i ljubavi Oca. Ove su priče silno dražile Fjodorovu uobrazilju, i u izduženim talasavim prepletima gustog zimskog mraka i slabašnih trakâ žute svetlosti luči, priviđala su mu se fantastična stvorenja iz priæča, plameni zmajevi, i Bog, kako ujutru iz zlatnog kaveza pušta ognjenu pticu – Sunce…
Sa ocem Ivanom i bratom Vasilijem (1898)
Otac, pisar u Zemskoj upravi, vraćao se kući tek pred ponoœć. Bio je visok mršav, teškog pogleda, veoma ćutljiv. Fjodor je želeo da mu se približi, da ga voli, ali umesto ljubavi prema ocu je osećao nelagodu, pa i strah. Naročito mu je bilo neprijatno kada je otac, napivši se votke, ukočeno zurio pred sebe i neprirodno visokim glasom pevao uvek istu pesmicu, sklepanu od nerazumljivih reči nalik na tatarske, koje su svojom nezgrapnošću plašile Fjodora:
Siksinikma,
Četvertakma,
Tazanitma,
Sulejmatma,
Usum–ta,
Bištinikma!
Digin, digin,
Digin, digin!
Očeva pijanstva postajala su sve češća i teþa. Dolazio je kući bez plate, jedak i razdražljiv. Ovaj inače tihi, zatvoreni čovek, tada je postajao grub i nasilan. Fjodor je s užasom slušao psovke koje je upućivao majci kao odgovor na nemo pitanje šta će biti s porodicom, kako će se prehraniti oslonjeni samo na njen težak i slabo plaćen posao. Vremenom je otac počeo da tuče majku. I Fjodor je dobio mnoge udarce, pokušavajući da je zaštiti. Mati je ostajala da leži na podu, sva u modricama, zatvorenih očiju, kao mrtva. S naporom bi prošaputala uplakanom sinu:
– Ne plači, mili, proći će…
A otac bi nekoliko dana proveo u krevetu, okrenut zidu, ćuteći. Samo bi ponekad promuklo zatražio kvasa.2 Potom, jednoga jutra, stavio bi pod mišku fasciklu s papirima i tiho se uputio na posao, od koga porodica više nije videla nikakve koristi. Na toj fascikli bila je nacrtana humka, nad njome krst, a ispod je stajao natpis: „Ovde nema stradanja ni tuge, ni uzdisaja, samo život beskonačni“.
Uprkos ovim strašnim epizodama, Šaljapin je sačuvao svetla sećanja na detinjstvo. U selu je imao mnogo drugova. Sve su to bili sjajni dečaci. Jurili su za točkom, verali se po krovovima i drveću, pravili samostrele, puštali zmaja; lutali po baštama i krali repu i krastavce; jurcali po gumnima i vododerinama… Svuda im je bilo zanimljivo, svuda je život otkrivao svoje male tajne, učeći ih ljubavi i razumevanju svega na svetu. Iza trošne kuće u kojoj su živeli, Fjodor je u dnu bašte iskopao duboku jamu i zamišljao kako živi sasvim sam, slobodan, bez oc
a i majke. Maštao je da kupi konje i krave, i – dečački nejasno – o životu koji bi bio nalik na bajku…
„INFEKCIJA“
Jedne kasne jeseni, dok su po jakoj poledici išli u grad u javno kupatilo, otac je nezgodno pao. Dugo nije mogao da se digne iz posteqe. U kući su se počeli pojavljivati razni ljudi zlokobnog izgleda, koji su mu masirali nogu svakojakim travama i mastima ubistvenog mirisa, ali sve bez uspeha. Otac više nije mogao svakodnevno prevaljivati po šest vrsta3 do posla i kući, što je bio razlog ponovnog preseljenja u Kazanj.
Fjodoru se dopao bučni grad, uzavrela ulica Ribni red, ali ne i kuća u kojoj je rođen. Sobica u kojoj su živeli bila je mala i mračna. To je zapravo bila ostava u dnu hodnika koji je vodio u stan nekakve generalice. Generalica je bila ljubazna, a njezin šesnaestogodišnji sin, gimnazista, ponudio se da Fjodora nauči da čita. Brzo je napredovao, ali se pojavio neočekivani problem: kada je pročitanu stranicu trebalo okrenuti, nije mogao da odluči na koju stranu – s desna na levo, ili s leva na desno. Uvek bi pogrešio, što je na kraju iznerviralo generalicu. Časovi su prekinuti…
U kući je postojala i jedna atrakcija – ćerka kućevlasnika, trgovca Lisicina: iz njene sobe su često dopirali čarobni zvuci. Fjodor ju je video kako sedi za velikom crnom kutijom iz koje se razlegala muzika. Prvo je pomislio kako je to veliki vergl, i da devojka samo okreće ručicu. Bio je ushićen shvativši da ona te zvuke proizvodi prebirajući prstima po dirkama. Poželeo je da i sam ovlada ovom veštinom. Njegovoj radosti nije bilo kraja kada je, nekako u to vreme, na lutriji izvukao klavsen! Ali ni razočarenju, pošto su roditelji instrument zaključali. Nikakve molbe nisu ih mogle umilostiviti. Kada se razboleo, stavili su ga da spava na klavsenu, umesto, kao obično, na podu. Ali svirati na njemu nije smeo. Nikako nije mogao da shvati ovo čudaštvo svojih roditelja i teško je patio kada je glomazni instrument prodat.
I u gradu se moglo naći mnogo toga zanimljivog, i tu su se nudile mnoge mogućnosti… A jedna od prvorazrednih zanimljivosti bilo je malo putujuće pozorište „pokladnog dede“ Jakova Mamonova.
Pajac Jaška, kako su ga zvali u narodu, bio je u to vreme znamenitost čitavog Povolžja. Krupan postariji čovek grubog lica i podsmešljivo ljutitih očiju, gustih crnih brkova kao od livenog gvožđa, „poderanog“ gromovitog glasa, on je do savršenstva vladao jednostavnim i prodornim oštroumljem, koje je oduvek bilo glavna hrana trgova i ulica. Njegove opore šale i drsko ismevanje publike očarali su osmogodišnjeg Fjodora. Obožavao je Jašku. On je za njega bio junak, koji se sigurno ne boji ni policije! A njegovi glumci činili su mu se ljudima neiscrpnog humora i životne radosti, koji beskrajno uživaju u sopstvenim vratolomijama. Tek je mnogo kasnije shvatio kako je para, koja se podizala sa njih dok su na kraju predstave izlazilili na poklon, poticala od čudovišnog naprezanja mišića…
Teško je reći sa sigurnošću da je baš Jakov Mamonov dao Fjodoru onaj odlučujući impuls koji će ga navesti da život posveti umetnosti, ali se on ipak osećao obaveznim tom čoveku za rano probuđeni interes prema teatru, prema „pozorjima“, tako različitim od uobičajenih slika svakodnevice. Po odlasku putujuće druþine iz Kazawa, mesecima je sanjao dugačke hodnike sa okruglim oknima iza kojih su se odigravali razni prekrasni prizori, kakve na javi nije poznavao.
F. I. Šaljapin ispred rodne kuće, Kazanj, 1912
Porodica se ponovo preselila, prvo u Tatarsku slobodu, a potom u Sukonu slobodu.4 Tu su se smestili u dve podrumske sobe. Iste večeri, iz gornje prostorije se začulo složno horsko pevawe. Tu je stanovao horovođa crkvenog hora, izvesni Ščerbinjin. Čim se proba završila, Fjodor je pohitao kod horovođe: može li da ga uzme u hor? Čovek je ćutke skinuo violinu sa zida, povukao gudalom preko žica i rekao:
– Vuci za mnom…
Fjodor je pažqljivo „vukao“ za zadatim tonovima.
– Glasa imaš, sluha imaš, da učiš note – ponovo je bio kratak Šæerbiwin.
Bio je to neobičan čovek. Nosio je dugu unazad začešljanu kosu, plave naočare, široki halat5 bez rukava, preko njega pelerinu, a na glavi živopisnu kapu. To mu je davalo gospodstven i blagorodan izgled, mada mu je lice bilo izriveno boginjama. No, uprkos blagorodnosti svoje pojave, pio je jednako očajnički kao i svi drugi stanovnici Sukone slobode. Ipak, Ščerbinjin je dao Šaljapinu osnove muzičke pismenosti i nauke o harmoniji, a naučio ga je i da pomalo svira violinu.
Kada se hor iz nekih razloga raspao, Ščerbinjin nije prestao da poziva Fjodora. Sedeli su utroje, njih dvojica i violina, i pevali, ponekad tako lepo, da je Fjodor od miline plakao. Često su išli po crkvama i pevali čitave službe u dva glasa. A kada je Ščerbinjin postavljen za regenta hora u Spaskom manastiru, uzeo je Fjodora za stalnog ispomagaća. Tu je Šaljapin po prvi put počeo zarađivati od pevanja – čitavih šest rubalja mesečno…
U to vreme Fjodor pohađa privatnu školu gospođe Vedernjikove. Lako je usvajao gradivo, pa mu je na časovima bilo dosadno. Često je bežao iz škole. Odlazio je na klizanje (imao je, doduše, samo jednu klizaljku: bile su isuviše skupe da bi imao par), ili je lutao bučnim ulicama grada. Ne jednom je gubio knjige, ponekada je neku i prodao da bi kupio slatkiše. Jedino što ga je privlačilo školi bila je devojčica Tanja. Jednom ju je poljubio, a ona se začudila:
– Zašto me ljubiš pred svima? Tužiće nas učiteljici, pa će biti zlo. Nego, ako se sakrijemo, možemo se ljubiti koliko nas je volja.
I sakrivali su se, ljubili, sve dok ih, konačno, učiteljica nije zatekla.
Ti poljupci nisu bili ništa drugo do nevina dečja ljubav, a za ljubavlju čezne svako ljudsko srce, bilo ono veliko ili malo. Ali su u školi na stvar gledali drugačije: mali „ljubavnici“ su isključeni. Imao je tada devet godina…
Potom su ga upisali u Četvrtu parohijsku školu. Tu su primenjivali ovakvu pedagošku meru: nemirnog dečaka učitelj bi hvatao palcem i kažiprstom začuperak i snažno drmusao odozdo naviše. To je bilo bolno, i stvaralo utisak kao da će pršljenovi izaći kroz potiljak. Jednom je učitelj ovu meru primenio i na Fjodoru. A njega je par dana ranije neki nepoznati dečak, ko zna zašto, onako u prolazu, raspalio štapom po glavi. Stvorila se rana, koja se potom zagnojila. I čuperak je ostao učitelju u ruci, iz rane je šiknula zagnojena krv, a Fjodor je s vriskom odjurio kući. Tamo su ga istukli što neće da uči, ali je on bio odlučan:
– Secite me, ali ja se onamo ne vraćam!
– Ništa neće biti od tebe, Pukotino – rekao je otac (zbog nečega je voleo da ga zove baš tako – Pukotino!).
Odlučeno je da ga daju na obučarski zanat, kod kuma Tonkova. Fjodora je obradovao ovakav razvoj situacije. Sa roditeljima je već poseœćivao Tonkova. Dopadalo mu se u njegovoj kući: tamo je bilo čisto i uredno, a na stolu nikad nije nedostajalo ukusnih, vazdušastih kolača. Naročito mu se dopadala Tonkovljeva žena. Imala je topao, umiljat glas, i kada je govorila pričinjavalo mu se da iz njenih usta ne izlaze reči već slatki kolačići. I kasnije, kada je kao zreo umetnik gostovao u Kazanju, sretao je tu ženu. Osećaj „jestivosti“ njezinog glasa ni tada ga nije napustio.
Tonkov ga je lepo primio. Ni kalfe se nisu usuđivale da ga biju, iako mu zanat nije išao od ruke. Doduše, naučio je da suče dretvu6 u koju je s obe strane trebalo uvući čekinju, a uz koju „pedagošku“ čušku i da prišiva đonove. A onda se razboleo.
Ležao je na vreloj peći, ali nije mogao da se zagreje. Kum mu je dao jabuku. Odgrizao je pače i odmah ga sa gađenjem ispljunuo. Onda se obreo kod kuće. Upamtio je, kao kroz san, kako sa ocem ide na groblje, a on na leđima nosi mali kovčeg. U njemu je ležao brat Nikolaj. Dospeo je u bolnicu. Na susednom krevetu ležala je njegova sestra. Noge su mu gorele. Neki čovek u crnom prskao ih je iz pulverizatora. Tada je osećao olakšanje, ali čim bi ovaj prestao, noge su opet postajale neizdrživo vrele. Mama je sedela na sestrinom krevetu. Nekome je rekla:
– Šta je Vama, zar se čoveku može rezati vrat?
Pred njegovim oćima se sve ljuljalo, bio je kao u nekoj izmaglici, ali je ipak shvatao da razgovaraju o sestri. Nije bio iznenađen: to nisu razbojnici, ovo je bolnica. Ako se mora – treba seœći. Ali se majka nije saglasila, i sestra je umrla. Činilo se da je i na njega došao red.
Sudbina je odlučila drugačije. Jednog jutra, Fjodor je osetio glad. Imao je vučji apetit: mogao je da jede bez prestanka. Oporavljao se… Jedino mu se još koža ljuštila sa tela u velikim trakama.
Ozdravljenje je značilo i povratak učenju zanata. Ovoga puta otac ga je dao kod tokara. Tamo ga nisu ničemu učili, samo su ga slali po materijal. Još slab
posle bolesti, iznemogao je pod teškim gredama koje su mu naredili da donese.
Seo je pokraj jedne ograde i zaplakao. Neki prolaznik, po odeći bi se reklo znatan gospodin, sažalio se nad njime. Odveo ga je u radionicu i izvikao se na
majstora:
– Ako još budete mučili dečaka, daću vas na sud!
Majstor se nije prepirao. Ali čim je nepoznati iščezao u gradskoj vrevi, rekao je Fjodoru:
– Neću da zbog tebe imam problema. Odlazi.
Fjodor je ponovo dat na obučarski zanat. Ali ne kod kuma Tonkova.
– Mnogo te on mazi – rezonovao je otac. – Tamo nećeš ništa naučiti.
Dali su ga kod izvesnog Andrejeva. I ovde je radio sve drugo osim obučarskog posla: prao je pod, postavljao samovar, donosio vodu, išao s gazdaricom na pijacu… I svi su ga odreda tukli. A kada je došlo vreme ručku (kalfe su jelo dobijale u zajedničkoj činiji), kad god bi posegnuo za hranom udarali su ga drvenim kašikama po prstima:
– Lakše malo, strvino – dobacivao mu je čas jedan, čas drugi kalfa. Bila je to prava robija.
Kulučeći kod Andrejeva, Fjodor nije prestajao da peva u horu. S proleća se ponovo razboleo. Na tabanima su mu se pojavili prvo plikovi, a zatim i debeli žuti otoci. Doduše, nije osećao nikakav bol, ali se pretvarao kako ne može da hoda, samo da ne bi morao odlaziti kod mrskog majstora. Ali mu ni ostanak kod kuće nije doneo izbavljenje. U školi Vederwikove naučio je da piše prilično lepo. Sada ga je otac terao da uvežbava krasnopis.
– Uskoro œeš morati da mi pomažeš, Pukotino. Ionako ništa drugo nećeš izučiti.
I Fjodor je provodio dane u prepisivanju predmeta koje je otac donosio s posla, dok je napolju cvetalo proleće i orila se dečja graja… Ipak, ponovo su ga upisali u školu, Šesto gradsko uæilište. Učitlj Bašmakov bio je ljubitelj horskog pevanja. Svirao je i violinu. Fjodor je namolio oca da mu kupi instrument. U svakom slobodnom trenutku uzimao je gudalo u ruke.
– Ako to struganje potraje, dobićeš violinom po njušci – „podsticao“ ga je otac.
Fjodor je u školi stekao dobre prijatelje. Svi sa kojima se družio su kasnije tragčno završili. Ženja Birilov je, kao oficir, umro od sifilisa. Ivan Mihajlov se beznadežno propio. Stepana Oriwinskog, na poslednjoj godini studija veterine, neko je ubio na Kazanki. Ivan Dobrov, postavši đakon, sakupljajući priloge za crkvu pijan je ispao iz saonica i smrzao se u snegu.
Ženja Birilov bio je sin penzionisanog kapetana II klase. Živeo je skromno, ali bez oskudice. Jednom prilikom pozvao je Fjodora na ručak. Ovaj je svoj
tanjir prosto olizao, dok je Ženja ostavio komadić hrane.
– Ah, to mora da je otmeno! – zakqučio je Fjodor.
Zaista, Žewa Birilov je imao lepe manire i vaspitavao je mali kružok prijatlja.
Ranije su za praznike išli u grupi, vikali i pevali ulicom, gasili plinske svetiljke i izvodili razne druge nestašluke. Na primer: uzimali su u usta petrolej i zatim ga ispuštali preko upaljene luči u vidu plamenog oblaka. A najveće zadovoljstvo bilo im je da se potuku sa grupom njima sličnih mangupa. Mnogi su potom nosili modrice sve do sledećeg praznika. Ali ih je Ženja ubedio da ulicom ne treba ići bos nego u čizmama, da se nije lepo tući, i da se uopšte treba ponašati pristojno.
Ivan Dobrov je Fjodoru otkrio latinično pismo. Sa zajedničkim drugom Petrovim uveo ga je u svet literature. Fjodor se upisao u biblioteku. Čitao je sve što mu je dolazilo do ruku: Puškina, Gogolja, LJermontova, ali su ga u to vreme najviše zaokupljali francuski romani sa dvobojima, zvonjavom crkve Sen- -Žermen, tajanstvenim kočijama, dvorskim intrigama…
Toliko je pročitao o Parizu u kome se sve to odigravalo, da je dospevši u ovaj grad imao utisak kako je u njemu ranije već živeo.
nastavak: NAGOVEŠTAJI
Tmurnog zimskog popodneva 13. februara 1873. godine,1 u malom stanu u ulici Ribni red na obodu Kazanja, Ivanu i Avdotji Šaljapin rodio se sin. Dečak je kršten imenom Fjodor.
Bežeći od oskudice, porodica se preselila u obližnje selo Ometovo. Tu na svet dolaze Nikolaj i Jevdokija, ali njima nije bilo dato dugo da požive. Fjodor je imao još jednog brata, Vasilija, rođenog 1884, po povratku porodice u Kazanj (najverovatnije 1879. godine), u isti siromaški stan u ružnoj, nezgrapnoj kući na Ribnome redu.
Šaljapinova majka je zarađivala radeći kao pralja. Bila je tiha, zamišljenih očiju, lepog, ponešto zagasitog glasa. Stalnu oskudicu i druge nedće (a od njih se sastojao život) podnosila je bez roptanja i samosažaljenja. Uveče, nakon napornog dana, palila bi luć i sedala za preslicu. Često su dolazile žene iz susedstva i u tišini ispredale tanke niti kudelje. Ponekad bi uz jednolično zujanje vretena potekla pesma, otegnuta, tužna, ruska – o devojačkom stradanju, o dalekom dragom, o belim paperjastim snegovima, o kalini kojoj devojka poverava svoja najskrivenija osećanja, o širokim stepskim prostorima, lugu, reci, oblacima koji tiho plove neobuhvatnim plavetnilom neba i odnose misli ka nekim drugim, sreœnijim prostorima iz mašte… Ili bi neka od žena, prigušenim glasom, ustreptalim od uzbuđenja pričala o događaju koji se baš nedavno zbio: kako nekoj udovici noću dolazi čovek-zmaj da je teši i miluje, sa ognjenim leđima koja nije smela dotaknuti, jer bi se u trenu pretvorila u pepeo; ili o borbi na nebesima između Satanaila i Mihaila, i o Bogu koji je zlog anđela prognao na Zemlju pod kraćim imenom Satana, što je svedočilo o gubitku milosti i ljubavi Oca. Ove su priče silno dražile Fjodorovu uobrazilju, i u izduženim talasavim prepletima gustog zimskog mraka i slabašnih trakâ žute svetlosti luči, priviđala su mu se fantastična stvorenja iz priæča, plameni zmajevi, i Bog, kako ujutru iz zlatnog kaveza pušta ognjenu pticu – Sunce…
Otac, pisar u Zemskoj upravi, vraćao se kući tek pred ponoœć. Bio je visok mršav, teškog pogleda, veoma ćutljiv. Fjodor je želeo da mu se približi, da ga voli, ali umesto ljubavi prema ocu je osećao nelagodu, pa i strah. Naročito mu je bilo neprijatno kada je otac, napivši se votke, ukočeno zurio pred sebe i neprirodno visokim glasom pevao uvek istu pesmicu, sklepanu od nerazumljivih reči nalik na tatarske, koje su svojom nezgrapnošću plašile Fjodora:
Siksinikma,
Četvertakma,
Tazanitma,
Sulejmatma,
Usum–ta,
Bištinikma!
Digin, digin,
Digin, digin!
Očeva pijanstva postajala su sve češća i teþa. Dolazio je kući bez plate, jedak i razdražljiv. Ovaj inače tihi, zatvoreni čovek, tada je postajao grub i nasilan. Fjodor je s užasom slušao psovke koje je upućivao majci kao odgovor na nemo pitanje šta će biti s porodicom, kako će se prehraniti oslonjeni samo na njen težak i slabo plaćen posao. Vremenom je otac počeo da tuče majku. I Fjodor je dobio mnoge udarce, pokušavajući da je zaštiti. Mati je ostajala da leži na podu, sva u modricama, zatvorenih očiju, kao mrtva. S naporom bi prošaputala uplakanom sinu:
– Ne plači, mili, proći će…
A otac bi nekoliko dana proveo u krevetu, okrenut zidu, ćuteći. Samo bi ponekad promuklo zatražio kvasa.2 Potom, jednoga jutra, stavio bi pod mišku fasciklu s papirima i tiho se uputio na posao, od koga porodica više nije videla nikakve koristi. Na toj fascikli bila je nacrtana humka, nad njome krst, a ispod je stajao natpis: „Ovde nema stradanja ni tuge, ni uzdisaja, samo život beskonačni“.
Uprkos ovim strašnim epizodama, Šaljapin je sačuvao svetla sećanja na detinjstvo. U selu je imao mnogo drugova. Sve su to bili sjajni dečaci. Jurili su za točkom, verali se po krovovima i drveću, pravili samostrele, puštali zmaja; lutali po baštama i krali repu i krastavce; jurcali po gumnima i vododerinama… Svuda im je bilo zanimljivo, svuda je život otkrivao svoje male tajne, učeći ih ljubavi i razumevanju svega na svetu. Iza trošne kuće u kojoj su živeli, Fjodor je u dnu bašte iskopao duboku jamu i zamišljao kako živi sasvim sam, slobodan, bez oc
a i majke. Maštao je da kupi konje i krave, i – dečački nejasno – o životu koji bi bio nalik na bajku…
„INFEKCIJA“
Jedne kasne jeseni, dok su po jakoj poledici išli u grad u javno kupatilo, otac je nezgodno pao. Dugo nije mogao da se digne iz posteqe. U kući su se počeli pojavljivati razni ljudi zlokobnog izgleda, koji su mu masirali nogu svakojakim travama i mastima ubistvenog mirisa, ali sve bez uspeha. Otac više nije mogao svakodnevno prevaljivati po šest vrsta3 do posla i kući, što je bio razlog ponovnog preseljenja u Kazanj.
Fjodoru se dopao bučni grad, uzavrela ulica Ribni red, ali ne i kuća u kojoj je rođen. Sobica u kojoj su živeli bila je mala i mračna. To je zapravo bila ostava u dnu hodnika koji je vodio u stan nekakve generalice. Generalica je bila ljubazna, a njezin šesnaestogodišnji sin, gimnazista, ponudio se da Fjodora nauči da čita. Brzo je napredovao, ali se pojavio neočekivani problem: kada je pročitanu stranicu trebalo okrenuti, nije mogao da odluči na koju stranu – s desna na levo, ili s leva na desno. Uvek bi pogrešio, što je na kraju iznerviralo generalicu. Časovi su prekinuti…
U kući je postojala i jedna atrakcija – ćerka kućevlasnika, trgovca Lisicina: iz njene sobe su često dopirali čarobni zvuci. Fjodor ju je video kako sedi za velikom crnom kutijom iz koje se razlegala muzika. Prvo je pomislio kako je to veliki vergl, i da devojka samo okreće ručicu. Bio je ushićen shvativši da ona te zvuke proizvodi prebirajući prstima po dirkama. Poželeo je da i sam ovlada ovom veštinom. Njegovoj radosti nije bilo kraja kada je, nekako u to vreme, na lutriji izvukao klavsen! Ali ni razočarenju, pošto su roditelji instrument zaključali. Nikakve molbe nisu ih mogle umilostiviti. Kada se razboleo, stavili su ga da spava na klavsenu, umesto, kao obično, na podu. Ali svirati na njemu nije smeo. Nikako nije mogao da shvati ovo čudaštvo svojih roditelja i teško je patio kada je glomazni instrument prodat.
I u gradu se moglo naći mnogo toga zanimljivog, i tu su se nudile mnoge mogućnosti… A jedna od prvorazrednih zanimljivosti bilo je malo putujuće pozorište „pokladnog dede“ Jakova Mamonova.
Pajac Jaška, kako su ga zvali u narodu, bio je u to vreme znamenitost čitavog Povolžja. Krupan postariji čovek grubog lica i podsmešljivo ljutitih očiju, gustih crnih brkova kao od livenog gvožđa, „poderanog“ gromovitog glasa, on je do savršenstva vladao jednostavnim i prodornim oštroumljem, koje je oduvek bilo glavna hrana trgova i ulica. Njegove opore šale i drsko ismevanje publike očarali su osmogodišnjeg Fjodora. Obožavao je Jašku. On je za njega bio junak, koji se sigurno ne boji ni policije! A njegovi glumci činili su mu se ljudima neiscrpnog humora i životne radosti, koji beskrajno uživaju u sopstvenim vratolomijama. Tek je mnogo kasnije shvatio kako je para, koja se podizala sa njih dok su na kraju predstave izlazilili na poklon, poticala od čudovišnog naprezanja mišića…
Teško je reći sa sigurnošću da je baš Jakov Mamonov dao Fjodoru onaj odlučujući impuls koji će ga navesti da život posveti umetnosti, ali se on ipak osećao obaveznim tom čoveku za rano probuđeni interes prema teatru, prema „pozorjima“, tako različitim od uobičajenih slika svakodnevice. Po odlasku putujuće druþine iz Kazawa, mesecima je sanjao dugačke hodnike sa okruglim oknima iza kojih su se odigravali razni prekrasni prizori, kakve na javi nije poznavao.
Porodica se ponovo preselila, prvo u Tatarsku slobodu, a potom u Sukonu slobodu.4 Tu su se smestili u dve podrumske sobe. Iste večeri, iz gornje prostorije se začulo složno horsko pevawe. Tu je stanovao horovođa crkvenog hora, izvesni Ščerbinjin. Čim se proba završila, Fjodor je pohitao kod horovođe: može li da ga uzme u hor? Čovek je ćutke skinuo violinu sa zida, povukao gudalom preko žica i rekao:
– Vuci za mnom…
Fjodor je pažqljivo „vukao“ za zadatim tonovima.
– Glasa imaš, sluha imaš, da učiš note – ponovo je bio kratak Šæerbiwin.
Bio je to neobičan čovek. Nosio je dugu unazad začešljanu kosu, plave naočare, široki halat5 bez rukava, preko njega pelerinu, a na glavi živopisnu kapu. To mu je davalo gospodstven i blagorodan izgled, mada mu je lice bilo izriveno boginjama. No, uprkos blagorodnosti svoje pojave, pio je jednako očajnički kao i svi drugi stanovnici Sukone slobode. Ipak, Ščerbinjin je dao Šaljapinu osnove muzičke pismenosti i nauke o harmoniji, a naučio ga je i da pomalo svira violinu.
Kada se hor iz nekih razloga raspao, Ščerbinjin nije prestao da poziva Fjodora. Sedeli su utroje, njih dvojica i violina, i pevali, ponekad tako lepo, da je Fjodor od miline plakao. Često su išli po crkvama i pevali čitave službe u dva glasa. A kada je Ščerbinjin postavljen za regenta hora u Spaskom manastiru, uzeo je Fjodora za stalnog ispomagaća. Tu je Šaljapin po prvi put počeo zarađivati od pevanja – čitavih šest rubalja mesečno…
U to vreme Fjodor pohađa privatnu školu gospođe Vedernjikove. Lako je usvajao gradivo, pa mu je na časovima bilo dosadno. Često je bežao iz škole. Odlazio je na klizanje (imao je, doduše, samo jednu klizaljku: bile su isuviše skupe da bi imao par), ili je lutao bučnim ulicama grada. Ne jednom je gubio knjige, ponekada je neku i prodao da bi kupio slatkiše. Jedino što ga je privlačilo školi bila je devojčica Tanja. Jednom ju je poljubio, a ona se začudila:
– Zašto me ljubiš pred svima? Tužiće nas učiteljici, pa će biti zlo. Nego, ako se sakrijemo, možemo se ljubiti koliko nas je volja.
I sakrivali su se, ljubili, sve dok ih, konačno, učiteljica nije zatekla.
Ti poljupci nisu bili ništa drugo do nevina dečja ljubav, a za ljubavlju čezne svako ljudsko srce, bilo ono veliko ili malo. Ali su u školi na stvar gledali drugačije: mali „ljubavnici“ su isključeni. Imao je tada devet godina…
Potom su ga upisali u Četvrtu parohijsku školu. Tu su primenjivali ovakvu pedagošku meru: nemirnog dečaka učitelj bi hvatao palcem i kažiprstom začuperak i snažno drmusao odozdo naviše. To je bilo bolno, i stvaralo utisak kao da će pršljenovi izaći kroz potiljak. Jednom je učitelj ovu meru primenio i na Fjodoru. A njega je par dana ranije neki nepoznati dečak, ko zna zašto, onako u prolazu, raspalio štapom po glavi. Stvorila se rana, koja se potom zagnojila. I čuperak je ostao učitelju u ruci, iz rane je šiknula zagnojena krv, a Fjodor je s vriskom odjurio kući. Tamo su ga istukli što neće da uči, ali je on bio odlučan:
– Secite me, ali ja se onamo ne vraćam!
– Ništa neće biti od tebe, Pukotino – rekao je otac (zbog nečega je voleo da ga zove baš tako – Pukotino!).
Odlučeno je da ga daju na obučarski zanat, kod kuma Tonkova. Fjodora je obradovao ovakav razvoj situacije. Sa roditeljima je već poseœćivao Tonkova. Dopadalo mu se u njegovoj kući: tamo je bilo čisto i uredno, a na stolu nikad nije nedostajalo ukusnih, vazdušastih kolača. Naročito mu se dopadala Tonkovljeva žena. Imala je topao, umiljat glas, i kada je govorila pričinjavalo mu se da iz njenih usta ne izlaze reči već slatki kolačići. I kasnije, kada je kao zreo umetnik gostovao u Kazanju, sretao je tu ženu. Osećaj „jestivosti“ njezinog glasa ni tada ga nije napustio.
Tonkov ga je lepo primio. Ni kalfe se nisu usuđivale da ga biju, iako mu zanat nije išao od ruke. Doduše, naučio je da suče dretvu6 u koju je s obe strane trebalo uvući čekinju, a uz koju „pedagošku“ čušku i da prišiva đonove. A onda se razboleo.
Ležao je na vreloj peći, ali nije mogao da se zagreje. Kum mu je dao jabuku. Odgrizao je pače i odmah ga sa gađenjem ispljunuo. Onda se obreo kod kuće. Upamtio je, kao kroz san, kako sa ocem ide na groblje, a on na leđima nosi mali kovčeg. U njemu je ležao brat Nikolaj. Dospeo je u bolnicu. Na susednom krevetu ležala je njegova sestra. Noge su mu gorele. Neki čovek u crnom prskao ih je iz pulverizatora. Tada je osećao olakšanje, ali čim bi ovaj prestao, noge su opet postajale neizdrživo vrele. Mama je sedela na sestrinom krevetu. Nekome je rekla:
– Šta je Vama, zar se čoveku može rezati vrat?
Pred njegovim oćima se sve ljuljalo, bio je kao u nekoj izmaglici, ali je ipak shvatao da razgovaraju o sestri. Nije bio iznenađen: to nisu razbojnici, ovo je bolnica. Ako se mora – treba seœći. Ali se majka nije saglasila, i sestra je umrla. Činilo se da je i na njega došao red.
Sudbina je odlučila drugačije. Jednog jutra, Fjodor je osetio glad. Imao je vučji apetit: mogao je da jede bez prestanka. Oporavljao se… Jedino mu se još koža ljuštila sa tela u velikim trakama.
Ozdravljenje je značilo i povratak učenju zanata. Ovoga puta otac ga je dao kod tokara. Tamo ga nisu ničemu učili, samo su ga slali po materijal. Još slab
posle bolesti, iznemogao je pod teškim gredama koje su mu naredili da donese.
Seo je pokraj jedne ograde i zaplakao. Neki prolaznik, po odeći bi se reklo znatan gospodin, sažalio se nad njime. Odveo ga je u radionicu i izvikao se na
majstora:
– Ako još budete mučili dečaka, daću vas na sud!
Majstor se nije prepirao. Ali čim je nepoznati iščezao u gradskoj vrevi, rekao je Fjodoru:
– Neću da zbog tebe imam problema. Odlazi.
Fjodor je ponovo dat na obučarski zanat. Ali ne kod kuma Tonkova.
– Mnogo te on mazi – rezonovao je otac. – Tamo nećeš ništa naučiti.
Dali su ga kod izvesnog Andrejeva. I ovde je radio sve drugo osim obučarskog posla: prao je pod, postavljao samovar, donosio vodu, išao s gazdaricom na pijacu… I svi su ga odreda tukli. A kada je došlo vreme ručku (kalfe su jelo dobijale u zajedničkoj činiji), kad god bi posegnuo za hranom udarali su ga drvenim kašikama po prstima:
– Lakše malo, strvino – dobacivao mu je čas jedan, čas drugi kalfa. Bila je to prava robija.
Kulučeći kod Andrejeva, Fjodor nije prestajao da peva u horu. S proleća se ponovo razboleo. Na tabanima su mu se pojavili prvo plikovi, a zatim i debeli žuti otoci. Doduše, nije osećao nikakav bol, ali se pretvarao kako ne može da hoda, samo da ne bi morao odlaziti kod mrskog majstora. Ali mu ni ostanak kod kuće nije doneo izbavljenje. U školi Vederwikove naučio je da piše prilično lepo. Sada ga je otac terao da uvežbava krasnopis.
– Uskoro œeš morati da mi pomažeš, Pukotino. Ionako ništa drugo nećeš izučiti.
I Fjodor je provodio dane u prepisivanju predmeta koje je otac donosio s posla, dok je napolju cvetalo proleće i orila se dečja graja… Ipak, ponovo su ga upisali u školu, Šesto gradsko uæilište. Učitlj Bašmakov bio je ljubitelj horskog pevanja. Svirao je i violinu. Fjodor je namolio oca da mu kupi instrument. U svakom slobodnom trenutku uzimao je gudalo u ruke.
– Ako to struganje potraje, dobićeš violinom po njušci – „podsticao“ ga je otac.
Fjodor je u školi stekao dobre prijatelje. Svi sa kojima se družio su kasnije tragčno završili. Ženja Birilov je, kao oficir, umro od sifilisa. Ivan Mihajlov se beznadežno propio. Stepana Oriwinskog, na poslednjoj godini studija veterine, neko je ubio na Kazanki. Ivan Dobrov, postavši đakon, sakupljajući priloge za crkvu pijan je ispao iz saonica i smrzao se u snegu.
Ženja Birilov bio je sin penzionisanog kapetana II klase. Živeo je skromno, ali bez oskudice. Jednom prilikom pozvao je Fjodora na ručak. Ovaj je svoj
tanjir prosto olizao, dok je Ženja ostavio komadić hrane.
– Ah, to mora da je otmeno! – zakqučio je Fjodor.
Zaista, Žewa Birilov je imao lepe manire i vaspitavao je mali kružok prijatlja.
Ranije su za praznike išli u grupi, vikali i pevali ulicom, gasili plinske svetiljke i izvodili razne druge nestašluke. Na primer: uzimali su u usta petrolej i zatim ga ispuštali preko upaljene luči u vidu plamenog oblaka. A najveće zadovoljstvo bilo im je da se potuku sa grupom njima sličnih mangupa. Mnogi su potom nosili modrice sve do sledećeg praznika. Ali ih je Ženja ubedio da ulicom ne treba ići bos nego u čizmama, da se nije lepo tući, i da se uopšte treba ponašati pristojno.
Ivan Dobrov je Fjodoru otkrio latinično pismo. Sa zajedničkim drugom Petrovim uveo ga je u svet literature. Fjodor se upisao u biblioteku. Čitao je sve što mu je dolazilo do ruku: Puškina, Gogolja, LJermontova, ali su ga u to vreme najviše zaokupljali francuski romani sa dvobojima, zvonjavom crkve Sen- -Žermen, tajanstvenim kočijama, dvorskim intrigama…
Toliko je pročitao o Parizu u kome se sve to odigravalo, da je dospevši u ovaj grad imao utisak kako je u njemu ranije već živeo.
nastavak: NAGOVEŠTAJI
Коментари
Постави коментар