U osnovi postoje samo dva načina na koja se ekonomski život može organizovati. Prvi je dobrovoljnim izborom porodica i pojedinaca i njihovom dobrovoljnom saradnjom jedni s drugima. Ovaj oblik je postao poznat kao slobodno tržište. Drugi je po nalogu diktatora ili demokratski izabrane vlade. Ovo je komandna ekonomija. U svom ekstremnijem obliku, kada organizovana država preuzme sredstva za proizvodnju, to se naziva socijalizam. Ekonomski život mora biti organizovan kroz jedan od ova dva sistema.
Sistem, naravno, može biti mešavina slobodnog tržišta i socijalizma, kao što je nažalost slučaj u većini zemalja danas. Ali ova mešavina je obično nestabilna. Ako je u pitanju mešavina slobodne i prinudne ekonomije, udeo prinudne ekonomije stalno raste.
Treba naglasiti jednu kvalifikaciju. „Slobodno“ tržište ne znači i nikada nije značilo da je svako slobodan da radi šta god želi. Od davnina, čovečanstvo je funkcionisalo u skladu sa vladavinom prava, pisanim ili nepisanim. U tržišnoj ekonomiji, ljudima je zabranjeno da ubijaju, uznemiravaju, kradu, pljačkaju, klevetaju ili na bilo koji drugi način namerno štete drugima. U suprotnom, slobodan izbor i sve ostale individualne slobode bile bi nemoguće. Ali ekonomski sistem mora biti ili dominantno slobodan ili komandni.
Od uvođenja i širenja marksizma, velika većina ljudi koji javno raspravljaju o ekonomskim pitanjima su zbunjeni. Nedavno je citirana jedna veoma ugledna ličnost koja osuđuje ekonomske sisteme koji reaguju „samo na tržišne snage“ i kojima upravljaju „motivi nekolicine, a ne potrebe većine“. Upozorila je da bi takav sistem mogao da dovede „svetske zalihe hrane“ u još veću opasnost.
Iskrenost takvih prigovora nije sumnjiva, ali oni pokazuju kako nas fraze mogu prevariti. Počeli smo da razmišljamo o „motivu profita“ kao o usko sebičnom nagonu ograničenom na malu grupu već bogatih ljudi čiji profit dolazi na račun svih ostalih. Ali u najširem smislu, profit je motiv koji svi delimo i moramo deliti. Naš univerzalni motiv je da stvorimo uslove udobnijim za sebe i svoje porodice. To je motiv samoodržanja. To je motiv oca koji pokušava ne samo da prehrani i obezbedi smeštaj za sebe, već i za svoju ženu i decu, i da poboljša ekonomske uslove, ako je moguće, za celu porodicu. To je dominantni motiv svih produktivnih aktivnosti.
DOBROVOLJNA SARADNJA
Ovaj motiv se često naziva sebičnim. Nema sumnje da je delimično tako. Ali teško je videti kako bi čovečanstvo (ili bilo koja životinjska vrsta) moglo da preživi bez ikakve sebičnosti. Pojedinac mora da ubedi sebe da sam može da preživi pre nego što vrsta može da preživi. A takozvani motiv profita sam po sebi retko je samo sebičan.
Najmanja suštinska „jedinica“ društva retko je bila pojedinac, već mnogo češće porodica ili čak klan. Podela rada počinje unutar porodice. Otac lovi ili sadi i uzgaja useve; majka kuva, rađa i doji decu; deca sakupljaju drva za ogrev itd. Unutar klana ili veće grupe postoji još jasnija podela i specijalizacija rada. Postoje poljoprivrednici, stolari, vodoinstalateri, arhitekte, krojači, berberi, lekari, advokati, sveštenici i tako dalje do beskonačnosti. Oni se međusobno snabdevaju razmenom usluga. Zbog njihove specijalizacije, proizvodnja se povećava više nego proporcionalno njihovom broju; postaje neverovatno efikasna i profesionalna. Razvija se ogroman sistem dobrovoljne produktivne saradnje i dobrovoljne razmene.
Svako od nas je slobodan (u okviru određenih urođenih granica) da izabere zanimanje u kojem želi da se specijalizuje. I pri izboru ovog zanimanja, on se rukovodi relativnim nagradama tog zanimanja, njegovom relativnom lakoćom ili težinom, prijatnošću ili neprijatnošću, i posebnim darom, veštinom i obukom koju zanimanje zahteva. Iznos njegove nagrade zavisi od toga koliko drugi ljudi cene njegove usluge
SLOBODNO TRŽIŠTE
Ovaj ogromni kooperativni sistem poznat je kao ekonomija slobodnog tržišta. Niko ga nije svesno planirao. Evoluirao je sam od sebe. Nije savršen, u smislu da vodi do najbalansiranije moguće proizvodnje i/ili raspoređuje svoje nagrade i kazne u tačnoj proporciji sa dostignućima svakog od nas. Ali to se ne može očekivati ni od jednog ekonomskog sistema. Sudbina svakog od nas je uvek pod uticajem sreće, nesreće i katastrofe, kao i blagoslova prirode - kiše, zemljotresa, tornada, uragana ili šta god već. Poplava ili suša mogu uništiti polovinu useva, donoseći katastrofu onim proizvođačima koji su direktno pogođeni, a možda i rekordno visoke cene i profit proizvođačima koji su pošteđeni. I nijedan sistem ne može prevazići nedostatke ljudskih bića - relativno neznanje, nesposobnost ili čistu lošu sreću nekih od nas, nedostatak savršenog predviđanja itd.
Ali usponi i padovi tržišne ekonomije imaju tendenciju da se sami isprave. Prekomerna proizvodnja automobila ili stanova dovešće do smanjenja njihove proizvodnje sledeće godine. Loš rod kukuruza ili pšenice izazvaće povećanje potražnje za tim usevima sledeće sezone. Čak i pre nego što je postojala državna statistika, proizvođači su se rukovodili relativnim cenama i profitom. Proizvodnja će težiti da postane efikasnija kako se manje efikasni proizvođači eliminišu, a efikasniji proizvođači podstiču da prošire proizvodnju. Ljudi koji prepoznaju prednosti ovog sistema nazivaju ga tržišnom ekonomijom ili slobodnim preduzetništvom. Ljudi koji žele da ga ukinu nazivaju ga - od objavljivanja Komunističkog manifesta 1848. godine - kapitalizmom.
Ova pogrdna reč ima za cilj da diskredituje sistem tržišne ekonomije - implicirajući da je to sistem razvijen za i od strane „kapitalista“ - po definiciji odvratno bogatih koji su koristili svoj kapital da porobe i „eksploatišu“ radnike.
Čitav proces je iskrivljen. Preduzetnik je rizikovao svoju akumuliranu ušteđevinu za koju se nada da će biti nagrađen. Nema prethodno uverenje u uspeh. Morao je da ponudi stalnu platu ili, još bolje, da privuče radnike iz postojećih zaposlenja. Tamo gde je bilo više uspešnih preduzetnika, obično su se nudile i veće plate. Marks je govorio kao da je uspeh svakog novog poslovnog poduhvata siguran, a ne igra na sreću. To je rezultiralo time da je preduzetnik osuđen zbog svoje veoma rizične prirode. Marks je profit uzimao zdravo za gotovo. Činilo se da je pretpostavljao da se bogatstvo nikada ne može pošteno steći uspešnim preuzimanjem rizika, već da se mora naslediti. Zanemario je istoriju ponovljenih poslovnih neuspeha.
Ali oznaka „kapitalizam“ učinila je neprocenjivu uslugu jednoj od glavnih zasluga sistema. Nagrađujući neke ljude koji su rizikovali ulaganje svog kapitala, stavila je u ruke radnika sve bolje alate za povećanje proizvodnje po glavi stanovnika. Sistem privatne svojine i kapitalizma je najproduktivniji sistem koji je ikada postojao.
Komunistički manifest bio je apel masama da zavide i mrze bogate. Rečeno im je da je njihov jedini spas da „eksproprišu eksproprijatore“, da unište kapitalizam iz korena nasilnom revolucijom. Marks je pokušao da racionalizuje ovaj rečnik, zasnovan na onome što je smatrao neizbežnim zaključkom iz Rikardove doktrine. Ta doktrina je bila pogrešna; u Marksovim rukama greška je postala fatalna. Rikardo je zaključio da je sva vrednost stvorena „radom“ (što bi moglo biti gotovo tačno ako se rad računa od početka vremena - sav rad svih koji su se bavili izgradnjom kuća, čišćenjem, ravnanjem, oranjem itd., i stvaranjem fabrika, alata i mašina.) Ali Marks je odlučio da koristi termin koji se odnosio samo na trenutnu radnu snagu, samo na najamne radnike. Ovo je potpuno ignorisalo doprinos kapitalnih alata, predviđanje ili sreću investitora, veštinu menadžmenta i mnoge druge faktore.
GREŠKE MARKSA
Marksove teorijske greške razotkrila je niz kritika briljantnih pisaca. U stvari, njegovi glupi zaključci mogli su se dokazati pogrešnim čak i u vreme kada se pojavio „Kapital“ – strpljivim ispitivanjem dostupnog modernog znanja o prihodima, platama i profitu.
Ali dan organizovane, obilne, pa čak i „zvanične“ statistike još nije došao. Da pomenemo samo jednu od brojki koje sada znamo: u deset godina, od 1969. do 1978. godine, američke „nefinansijske“ korporacije isplaćivale su svojim zaposlenima u proseku 90,2 procenta od ukupnog iznosa dostupnog za raspodelu između dve grupe i samo 9,8 procenata svojim akcionarima. Ova poslednja brojka odnosi se na profit nakon oporezivanja. Ali samo oko polovine tog iznosa – 4,1 procenat – isplaćeno je u proseku kao dividende. (Ove brojke se prilično razlikuju od onih anketa javnog mnjenja sprovedenih u to vreme, koje su pokazale konsenzus većine Amerikanaca da korporativni zaposleni dobijaju samo 25 procenata ukupnog raspoloživog udela, a akcionari 75 procenata.)
Ipak, žestoke pristalice Marksa i Engelsa dovele su do Ruske revolucije 1917. godine, pokolja desetina hiljada ljudi, osvajanja i komunizacije Rusije i oko pola tuceta susednih zemalja, i razvoja i proizvodnje nuklearnog oružja koje ugrožava sam opstanak čovečanstva. Ekonomski komunizam se pokazao kao potpuna katastrofa. Nije uspeo da poboljša dobrobit masa, već ih je strašno depresirao. Pre revolucije, veliki godišnji problem Rusije bio je da pronađe dovoljno stranih tržišta za svoje viškove useva. Danas je njihov problem uvoz i plaćanje manje nego lokalne hrane.
Međutim, Komunistički manifest i količina socijalističke propagande kojom su bili inspirisani i dalje funkcionišu. Čak i mnogi od onih koji otvoreno priznaju da su „antikomunisti“ veruju da je najefikasniji način borbe protiv komunizma činjenje ustupaka socijalizmu. Neki od njih prihvataju sam socijalizam – ali „mirni“ socijalizam – kao jedini lek za „zla“ kapitalizma. Drugi se slažu da je socijalizam u svom čistom obliku nepoželjan, ali da su navodna „zla“ kapitalizma stvarna – da mu nedostaje „saosećanja“, da ne pruža „sigurnosnu mrežu“ za siromašne i nesrećne; da ne raspodeljuje bogatstvo „pravedno“ – jednom rečju, da ne pruža „socijalnu pravdu“.
I sve ove kritike se uzimaju zdravo za gotovo kako bi postojala klasa ljudi, naši sopstveni nosioci funkcija ili barem drugi političari koje bismo mogli da izaberemo umesto njih, koji bi mogli sve da poprave kada bi imali volju za to. I većina naših političara obećava upravo to poslednjih pola veka.
Problem je u tome što se njihovi pokušaji zakonodavnog „lečenja“ sistematski dokazuju kao pogrešni. Žale se da su cene lekova previsoke. Donosi se zakon koji zabranjuje povećanje cena. Rezultat je da se proizvodi manje lekova ili razvija crno tržište. Zakon se ignoriše ili na kraju ukida.
Kažu da su kirije previsoke. Nameću se maksimalne kirije. Izgradnja novih stanova se zaustavlja, ili se bar gradi manje. Stare stambene zgrade stoje prazne i propadaju. Više kirije su na kraju zakonski dozvoljene, ali su praktično uvek postavljene ispod onoga što bi bile tržišne cene. Rezultat je da zakupci, u čijem je navodnom interesu uvedena kontrola kirije, na kraju pate čak i više od stanodavaca jer postoji hronični nedostatak stanova.
Plate su navodno preniske. Država određuje fiksnu minimalnu platu. Rezultat je da se tinejdžeri, posebno crni tinejdžeri, izbacuju na ulice bez posla. Zakon podstiče jake sindikate i obavezuje poslodavce da „kolektivno pregovaraju“ sa njima. Rezultat su prekomerne plate i hronična nezaposlenost.
Pomoć za nezaposlene i programi socijalnog osiguranja se sprovode kako bi se obezbedile „mreže sigurnosti“. Na ovaj način, smanjuje se hitna potreba nezaposlenih da pronađu nove ili bolje plaćene poslove i smanjuje se njihov podsticaj da ih traže. Naknade za nezaposlenost, socijalno osiguranje i druge slične sigurnosne mreže nastavljaju da rastu. Da bi se to platilo, povećavaju se porezi. Ali oni ne povećavaju očekivani prihod jer samo oporezivanje smanjuje podsticaj za profit i povećava gubitke, smanjujući broj i veličinu preduzeća i proizvodnje.
Potrošnja i sigurnosne mreže se povećavaju. Deficiti se pojavljuju i povećavaju. Pojavljuje se inflacija, koja demoralizuje dalju proizvodnju. Nažalost, ove posledice su se dešavale u jednoj zemlji za drugom. Teško je danas pronaći ijednu državu koja nije postala bankrotirana država blagostanja, čija valuta ne gubi vrednost. Niko nema hrabrosti da predloži demontažu ili smanjenje javne potrošnje i sigurnosnih mreža na pristupačan nivo. Umesto toga, lek koji se svuda predlaže je još veće „oporezivanje bogatih“ (što se ispostavlja da svuda uključuje srednju klasu) i preusmeravanje bogatstva.
VOĐENI PROFITOM
Vratimo se na početak. Ugledna ličnost koju sam tada citirao greši kada nam kaže da nas upravlja motiv nekolicine, a ne potrebe većine. Motiv profita je jednostavno naziv za praktično univerzalni motiv svih ljudi i svih porodica – motiv za preživljavanje i poboljšanje našeg stanja. Neki od nas su u ovom naporu uspešniji od drugih. Ali upravo motiv profita većine mora biti naš glavni oslonac u zadovoljavanju potreba većine. Čudno je što se tako malo priznaje činjenica da čovek ne može postati bogatiji, a da se i drugi ne obogate, bez obzira da li to namerava ili ne. Ako investira i pokrene novi i uspešan posao, mora zaposliti veći broj radnika i povećati plate sopstvenom povećanom potražnjom. On snabdeva svoje kupce ili boljim proizvodom nego ranije, ili dobrim proizvodom po nižim cenama, u kom slučaju im preostaje više novca za kupovinu drugih stvari. Čak i ako koristi sopstvene prihode samo za povećanje potrošačke potražnje, on pomaže u obezbeđivanju većeg broja zaposlenih ili većih plata; ali ako reinvestira profit da bi povećao efikasnost svog poslovanja, on direktno obezbeđuje veću zaposlenost, veću proizvodnju, više robe. Zato budimo zahvalni na uspešnom motivu profita kod drugih. Naravno, niko od nas ne bi trebalo da reaguje samo na „tržišne snage“. Amerikanci danas nisu samo među najbogatijim ljudima na svetu, već i među najdarovitijima. Samo kada svako od nas obezbedi više od sopstvenih potreba, možemo steći višak kako bismo pomogli u zadovoljavanju potreba drugih. Dobrovoljna saradnja je ključni faktor
Коментари
Постави коментар