Meta-problem svesti, David Chalmers

 https://consc.net/papers/metaproblem.pdf

Meta-problem svesti je (u prvoj aproksimaciji) problem objašnjenja zašto mislimo da postoji problem svesti.1 Baš kao što je metakognicija spoznaja o spoznaji, a meta-teorija je teorija o teorijama, meta-problem je problem o problemu. Početni problem je teški problem svesti: zašto i kako fizički procesi u mozgu dovode do svesnog iskustva? Meta-problem je problem objašnjenja zašto mislimo da svest predstavlja težak problem, ili drugim rečima, problem objašnjenja zašto mislimo da je svest teško objasniti.

Relevantna vrsta svesti ovde je fenomenalna svest-ili subjektivno iskustvo.2 Sistem je fenomenalno svestan ako postoji nešto poput toga kako je biti taj sistem, iz perspektive prvog lica. Široko je prihvaćeno (iako ne univerzalno) da većina ljudskih bića je fenomenalno svesna (barem kada su budni), da slepi miševi, mačke i druge neljudske životinje mogu biti fenomenalno svesno, a da drveće i stene ne mogu. Mentalno stanje je fenomenalno svesno kada postoji nešto što je osećaj biti u tom stanju. Opšte je prihvaćeno da su viđenje jarko crvenog kvadrata i osećaj bola fenomenalno svesni i da nečija uobičajena pozadinska uverenja (moje uverenje da je Pariz u Francuskoj, recimo, kada ne razmišljam o tome) nisu.

Težak problem objašnjenja fenomenalne svesti jedan je od najzagonetnijih u celokupnoj nauci i filozofiji, i trenutno ne postoje rešenja koja zahtevaju bilo kakav konsenzus. Težak problem je u suprotnosti sa lakim problemima objašnjavanja različitih objektivnih bihevioralnih ili kognitivnih funkcija kao što su učenje, pamćenje, perceptivna integracija i verbalni izveštaj. Laki problemi su laki jer imamo standardnu paradigmu za njihovo objašnjavanje. Da bismo objasnili funkciju, samo treba da pronađemo odgovarajući neuronski ili računarski mehanizam koji obavlja tu funkciju. Znamo kako da to uradimo barem u principu. U praksi, kognitivne nauke ostvaruju stalni napredak u lakim problemima.

U ovoj analizi, težak problem je težak jer objašnjenje svesti zahteva više od objašnjenja objektivnih bihevioralnih ili kognitivnih funkcija. Čak i nakon što smo objasnili sve objektivne funkcije koje nam se sviđaju, može ostati još jedno pitanje: zašto sve ovo funkcionisanje prati svesno iskustvo? Kada je sistem podešen da obavlja te funkcije, sa objektivne tačke gledišta, zašto postoji nešto što je biti sistem, sa subjektivne tačke gledišta? Zbog ovog daljeg pitanja, standardne metode u kognitivnim naukama imaju poteškoća da dobiju utisak o teškom problemu.

Ipak, postoji jedna bihevioralna funkcija koja je posebno blizko povezana sa teškim problemom. Ova bihevioralna funkcija uključuje fenomenalne izveštaje: stvari koje kažemo o svesti (to jest, o fenomenalnoj svesti). Konkretnije, mnogi ljudi prave izveštaje o problemima izražavajući naš osećaj da svest predstavlja težak problem. Kažem stvari poput „Postoji težak problem svesti“, „Teško je videti kako svest može biti fizička“, „Objašnjenje ponašanja ne objašnjava svest“ i tako dalje. Takođe i mnogi drugi. Lako je navesti obične ljude da izraze zbunjenost o tome kako se svest može objasniti u smislu moždanih procesa, a postoji značajan broj psiholoških podataka o „intuitivnim dualističkim“ sudovima i dece i odraslih.

Meta-problem svesti je (u drugoj aproksimaciji) problem objašnjavanja ovih izveštaja o problemima. Izveštaji o problemima su činjenica ljudskog ponašanja. Zbog toga je meta-problem njihovog objašnjavanja strogo govoreći jedan od lakih problema svesti. Barem ako prihvatimo da se svako ljudsko ponašanje može objasniti fizičkim i funkcionalnim terminima, onda bismo trebali prihvatiti da se izveštaji o problemima mogu objasniti fizičkim i funkcionalnim terminima. Na primer, mogli bi se objasniti neuronskim ili računarskim mehanizmima koji generišu izveštaje.

Iako je meta-problem strogo govoreći lak problem, on je duboko povezan sa teškim problemom. Možemo se razumno nadati da će rešenje meta-problema baciti značajno svetlo na težak problem. Posebno jaka tvrdnja je da će rešenje meta-problema rešiti ili razrešiti težak problem. Slabija tvrdnja je da neće ukloniti težak problem, ali će ograničiti oblik rešenja.

Kao i težak problem, meta-problem ima dugu istoriju. Jedna istaknuta tradicija uključuje materijaliste, koji smatraju da je um potpuno fizički, pokušavajući da potkopaju dualističke protivnike objašnjavajući da odbace naš intuitivni sud da je um nefizički. Verzije ove strategije mogu se naći kod istorijskih filozofa kao što su Hobs, Hjum, Spinoza i Kant. Na primer, u prvom paralogizmu u Kritici čistog uma (1781/1999), Kant tvrdi da je „transcendentalna iluzija“ odgovorna za našu intuiciju da je sopstvo jednostavna supstanca. U skorije vreme, U.T. Plejs (1956) dijagnostikuje dualističke intuicije o svesti kao one koje počivaju na „fenomenološkoj zabludi“, Dejvid Armstrong (1968a) ih dijagnostikuje kao one koje počivaju na „iluziji žene bez glave“, a Danijel Denet (1992) ih dijagnostikuje kao one koje počivaju na „iluziji korisnika“.

Ova strategija tipično uključuje ono što je Kit Frankiš (2016) nazvao iluzionizmom o svesti: stav da je svest ili uključuje neku vrstu introspektivne iluzije. Frankiš naziva problem objašnjenja iluzije svesti problemom iluzije. Problem iluzije je bliski srodnik meta-problema: to je verzija meta-problema koja nastaje ako se doda teza da je svest iluzija. Iluzionisti tipično smatraju da će rešenje meta-problema samo po sebi rešiti ili razrešiti težak problem. Na primer, ako imamo fizičko objašnjenje zašto nam se čini da imamo posebna nefizička svojstva, onda se ta svojstva mogu odbaciti kao iluzija, a svaki problem u njihovom objašnjavanju može se odbaciti kao da počiva na iluziji. Stavove poput ovog poslednjih godina zastupali su ili istraživali filozofi poput Danijela Deneta, Frankiš i Derk Perebum, i naučnici poput Majkla Gracijana i Nikolasa Hamfrija.3

Kao rezultat toga, meta-problem je posebno važan za iluzioniste. Najbolji argumenti za iluzionizam (kao što ću razmotriti pred kraj ovog članka) su takozvani argumenti razotkrivanja koji se zasnivaju na postojanju rešenja za meta-problem koje objašnjava naša verovanja o svesti- bez pozivanja na svest. Ako se ikada razvije konsenzusno rešenje ovakve vrste, onda bi podrška za iluzionizam mogla da poraste. Čak i bez konsenzusnog rešenja za meta-problem, temeljno razmišljanje o meta-problemu može učiniti iluzionizam privlačnijim većem broju ljudi. Govoreći u svoje ime: rekao sam ranije (npr. Čalmers, 1996, str. 189) da bih, ako bih bio materijalista, bio iluzionista. Mislim da je, ako ništa drugo, iluzionizam nedovoljno istražen poslednjih godina. Ja shvatam taj stav ozbiljno i imam više saosećanja sa njim nego sa većinom materijalističkih stavova.4

Uz to rečeno, nisam iluzionista. Po mom mišljenju, svest je stvarna, i objašnjavanje naših sudova o svesti nije dovoljno da reši ili razreši problem svesti. Ali meta-problem nije samo problem za iluzioniste. To je problem za sve.

Dugo sam mislio da bi rešavanje meta-problema moglo biti ključ za rešavanje problema svesti.5 Čak i onaj ko nije iluzionista može razumno da se nada da postoji objašnjenje naših sudova o svesti i da će nam ovo rešenje pružiti uvid u samu svest. Pretpostavlja se da postoji barem veoma bliska veza između svesti i mehanizama koji generišu izveštaje o njoj. Možda sama svest igra ključnu ulogu u tim mehanizmima, ili možda ti mehanizmi nekako služe kao osnova svesti. U svakom slučaju, razumevanje mehanizama može nas odvesti izvesnu udaljenost u razumevanju svesti.

U stvari, meta-problem obuhvata problem iluzije, dok je opštiji i neutralniji. Meta-problem je neutralan u pogledu postojanja i prirode svesti, dok problem iluzije pretpostavlja izuzetno snažan stav o postojanju i prirodi svesti. Pošto iluzionizam zastupa samo mala manjina teoretičara, ima smisla da zajednica u celini shvati problem kao meta-problem i fokusira se na njegovo rešavanje.6 Teoretičari tada mogu izvući sopstvene zaključke o onome što sledi.

Meta-problem otvara veliki i uzbudljiv empirijski i filozofski istraživački program. Pitanje o tome koji mehanizmi dovode do naših izveštaja o problemima je u principu empirijsko pitanje. Možemo upotrebiti filozofske metode u proceni rešenja, ali, kao i kod drugih „lakih problema“, metode psihologije, neuronauke i drugih kognitivnih nauka igraće ključnu ulogu.

U praksi se već može videti tračak istraživačkog programa koji kombinuje barem (i) rad u eksperimentalnoj filozofiji, eksperimentalnoj psihologiji, lingvistici i antropologiji koji proučavaju sudove ispitanika o svesti, (ii) rad u psihologiji i neuronauci na mehanizmima koji su u osnovi naših modela samospoznaje i dovode do izveštaja o problemima i drugih fenomenalnih izveštaja, (iii) rad u veštačkoj inteligenciji i računarskoj kognitivnoj nauci na računarskim modelima fenomenalnih izveštaja, što rezultira računarskim sistemima koji proizvode izveštaje poput našeg, i (iv) filozofsku procenu potencijalnih mehanizama, uključujući koliko se dobro podudaraju sa filozofskim sudovima o svesti i objašnjavaju ih.

1. Program istraživanja metaproblema

Meta-problem sam predstavio kao problem objašnjenja zašto mislimo da postoji problem svesti. Razradio sam ga kao problem objašnjenja naših izveštaja o problemima, gde su to naši izveštaji o svesti koji odražavaju naš osećaj da svest predstavlja poseban problem. Vreme je da budemo malo precizniji u vezi sa tim na šta se ovo svodi: posebno, šta treba objasniti i kakva vrsta objašnjenja je važna.

1.1. Šta treba objasniti

Šta su tačno podaci o problemu koje treba objasniti? Mogu se tumačiti kao verbalni izveštaji (moja izjava „Svest je teško objasniti“), kao sudovi (moje formiranje suda da je svest teško objasniti) ili kao dispozicije za donošenje ovih izveštaja i sudova. Verbalni izveštaji su možda najobjektivniji podaci ovde, ali su takođe relativno površan izraz osnovnog stanja koje je zapravo ono što želimo da objasnimo. Zato ću se generalno fokusirati na dispozicije za donošenje verbalnih izveštaja i sudova kao ono što želimo da objasnimo.

Dispozicije za donošenje specifičnih izveštaja o problemima i sudova nazvaću problemskim intuicijama. Takođe ću koristiti taj termin da bih se primenio na same izveštaje o problemima i sudove. Možda postoji više od stanja koja se obično nazivaju intuicijama, ali je verovatno da ona barem uključuju ove dispozicije i sudove. Kako koristim taj termin, problemske intuicije mogu proizaći iz zaključaka, tako da će se sudovi koji proizilaze iz filozofskih argumenata računati kao problemske intuicije. Ipak, verovatno je da će, pri rešavanju meta-problema, najvažnije problemske intuicije biti neinferencijalni sudovi koji se javljaju pre filozofskog argumenta, i ja ću se posebno fokusirati na sudove ove vrste.

Zatim, koje intuicije treba objasniti da bi se rešio meta-problem? U principu, fenomenalni izveštaji uključuju sve izveštaje o svesti, uključujući i svakodnevne izveštaje poput „Osećam bol sada“. Problem objašnjavanja odgovarajućih intuicija je svakako zanimljiv problem. Međutim, sam meta-problem jeste problem objašnjavanja problemskih intuicija: intuicija koje odražavaju naš osećaj da postoji neka vrsta posebnog problema koji uključuje svest i, a posebno neka vrsta jaza između fizičkih procesa i svesti. Na primer, „Ne vidim kako svest- može biti fizička“ je problemski izveštaj, a sklonost ka proceni i izveštavanju o tome je problemska intuicija.

Problemske intuicije se dele u nekoliko kategorija. Možda su osnovne intuicije za meta-problem, kako je definisan, objašnjavajuće intuicije koje tvrde da je svest teško objasniti. To uključuje intuicije jaza koje tvrde da postoji objašnjavajuća praznina između fizičkih procesa i svesti, i antifunkcionalističke intuicije koje tvrde da objašnjavanje funkcija ponašanja nije dovoljno da objasni svest. Usko povezane su metafizičke intuicije, uključujući dualističke intuicije koje tvrde da je svest nefizička, i intuicije fundamentalnosti koje tvrde da je svest nekako fundamentalna ili jednostavna. Postoje i intuicije znanja: one uključuju i intuicije znanja iz prvog lica koje tvrde da svest pruža posebno znanje iz perspektive prvog lica (kao što je Marijino znanje o tome kako je videti crveno kada napusti crno-belu sobu), i intuicije neznanja iz trećeg lica, kao što je intuicija da je teško znati svest drugih ljudiili drugih organizama (kao što je kako je biti slepi miš). Postoje modalne intuicije o tome šta je moguće ili zamislivo, uključujući „zombi“ intuiciju da naš fizički ili funkcionalni duplikat možda nema svest, i „inverzione“ intuicije, kao što je da neko drugi možda doživljava crveno kada ja doživljavam zeleno. Ove četiri klase (objašnjavajuće, metafizičke, znanstvene i modalne intuicije) uzeću kao centralne slučajeve problemskih intuicija, pri čemu su prve dve najcentralnije. Postoje i neke bliske intuicije koje su usko povezane. Na primer, postoje vrednosne intuicije, koje tvrde da svest ima posebnu vrednost: možda, da ona čini život vrednim življenja, na primer. Postoje distributivne intuicije, koje se tiču toga koji sistemi imaju, a koji nemaju svest: na primer, uobičajena intuicija da roboti nisu svesni je distributivna intuicija. Postoje samo-intuicije koje se tiču samog sebe ili subjekta iskustva. Postoje kvalitativne intuicije koje se tiču posebnih kvaliteta (boje i slično) koji su predstavljeni u iskustvu, i prezentacione intuicije koje se tiču direktnog načina na koji su nam predstavljeni. Lista se nastavlja. Neću pokušavati da sastavim potpunu listu ovde. Raspon ovih intuicija je empirijsko pitanje. Možda bih mogao biti optužen da se fokusiram na intuicije filozofa, i to na potklasu filozofa. Ali mislim da su centralne intuicije široko rasprostranjene daleko izvan filozofije. Veoma je verovatno da se verzije mnogih od ovih intuicija mogu izvući iz običnih predmeta, ali je empirijsko pitanje koliko su rasprostranjene. Postoji veliki broj istraživanja u eksperimentalnoj psihologiji i eksperimentalnoj filozofiji o ljudskim intuicijama o umu, ali iznenađujuće malo njih do sada se bavilo osnovnim intuicijama o problemu svesti. Možda najveći broj istraživanja bavi se dečjim intuicijama o verovanju: na primer, da li trogodišnje dete ima koncept lažnog verovanja? Drugi veliki broj se bavi intuicijama o sebi i ličnom identitetu: na primer, da li ljudi misle da sebi ide sa telom ili mozgom u slučaju transplantacije mozga? Kada je u pitanju svest, najveći broj istraživanja se bavi distribucijom svesti (npr. Grej, Grej i Vegner, 2007; Noub i Princ, 2008; Sitsma i Mačeri, 2010):na primer, da li ljudi misle da mašine ili korporacije mogu da osete bol? Urađeni su neki pokušaji da se ovo istraživanje poveže sa teškim problemom svesti,7 ali uglavnom intuicije o kojima je reč nisu bile intuicije osnovnog problema. Šta je sa eksperimentalnim istraživanjem intuicija osnovnog problema? U principu, postoji prostor za eksperimentalni rad na intuiciji zamislivosti (npr. zamislivost zombija) ili intuiciji znanja (npr. Merijino znanje u i van njene crno-bele sobe), ali ja ne znam ni za jedan rad u tom pravcu do sada. Kada su u pitanju metafizičke intuicije, postoji značajan korpus literature o „intuitivnom dualizmu“ (npr. Blum, 2004; Čudek i dr.,2013; Rihert i Haris, 2008), ali glavni deo ovog istraživanja uglavnom se fokusira na intuicije o sebi (npr. da li bi se sebi moglo kretati između tela ili preživeti telesnu smrt?) nego na svest po sebi. Postoji mali broj relevantnih radova o objašnjavajućim intuicijama. Na primer, Gotlib i Lombrozo (2018) izazivaju sudove o tome kada je različite fenomene teško objasniti nauci i otkrivaju da ljudi procenjuju da su fenomeni povezani sa subjektivnim iskustvom i privilegovanim pristupom relativno teški za objašnjenje.8 Kao rezultat toga, teško je znati koliko su široko rasprostranjene problemske intuicije. Jasno je da one nisu univerzalne, barem na nivou reflektivnog prosuđivanja. Sve ih neki ljudi odbacuju. U mnogim slučajevima odbacivanja, postoji osnovna intuicija koja je psihološki nadjačana drugim silama (na primer, sklonost ka dualizmu može biti nadjačana razlozima za prihvatanje fizikalizma), ali nije očigledno da uvek postoji takva osnovna intuicija. Potpuno adekvatno rešenje meta-problema trebalo bi da može da objasni ne samo zašto su ove intuicije široko rasprostranjene, ako jesu, već i zašto nisu univerzalne, ako zaista nisu.9 Kao prva aproksimacija, radiću pod pretpostavkom da su ove intuicije široko rasprostranjene, ili barem da imaju široko rasprostranjenu osnovu. Ovo je empirijski oboriva pretpostavka i bio bih oduševljen da vidim empirijska istraživanja (uključujući međukulturna, razvojna i istorijska istraživanja) koja je testiraju.10 Ljudske intuicije i izveštaji o umu verovatno su proizvedeni kombinacijom skoro univerzalnih faktora (npr. mentalna stanja i introspektivni mehanizmi koje većina ljudi deli) i varijabilnijih faktora (npr. kulturna, jezička i teorijska pozadina, i drugi faktori koji variraju u zavisnosti od istorijskog perioda i individualne psihologije). Varijabilni faktori će dovesti do velikih varijacija u izveštajima i intuicijama, a ponekad mogu nadjačati doprinos univerzalnijih faktora. Ipak, moja radna pretpostavka je da postoje i skoro univerzalni faktori koji igraju centralnu ulogu u objašnjavanju problemnih intuicija tamo gde su prisutne. Čak i ako je pretpostavka pogrešna, ograničeniji zadatak objašnjenja intuicija kod ljudi koji ih imaju (verovatno u smislu promenljivih faktora) i dalje će biti od značajnog interesa. Na primer, i dalje će biti ključno za iluzioniste da objasne te intuicije, kako bi utvrdili da su one iluzorne. Rešavanje meta-problema će ostati važan projekat u svakom slučaju. 1.2. Šta se računa kao objašnjenje?11 Koja vrsta objašnjenja se računa kao objašnjenje problemskih intuicija, u svrhu meta-problema? Na primer, da li se računa kao objašnjenje reći da sudimo da svest predstavlja problem jer svest zaista ima određene problematične karakteristike i mi to primećujemo? U nekim kontekstima to se može računati kao razumno objašnjenje. Ipak, ova vrsta objašnjenja više nije neutralna između realizma i iluzionizma i preti da laki problem objašnjenja fenomenalnih intuicija ponovo pretvori u težak problem, jer ćemo morati da objasnimo svest da bismo objasnili intuicije. Za naše potrebe, korisno je postaviti više ograničenja na rešenje meta-problema. Ranije sam predložio da bi rešenje uključivalo fizičko ili funkcionalno objašnjenje (otprilike, jedno u smislu neuronskih ili računarskih mehanizama), ali je korisno nametnuti opštije ograničenje. Meta-problem razumem kao problem objašnjavanja fenomenalnih izveštaja neutralnim terminima: otprilike, terminima koji ne pominju svest (ili srodne pojmove kao što su kvalija, svest, subjektivnost i tako dalje). Fizička i funkcionalna objašnjenja biće neutralna objašnjenja, ali će to biti slučaj i sa nekim drugim objašnjenjima, uključujući reprezentativna, racionalna, istorijska i strukturna objašnjenja. Reprezentativno objašnjenje nam omogućava da objasnimo problemske intuicije u smislu unutrašnjih stanja ili modela koji predstavljaju subjekt ili svet kao da imaju određena svojstva. Racionalna objašnjenja objašnjavaju procese kao da rade određene stvari zato što su racionalni. Možda je poželjno da se takvo objašnjenje na kraju može predstaviti kao fizičko/funkcionalno objašnjenje, ali sve dok direktno ne pominje svest ili srodne reči, računaće se kao objašnjenje neutralno u pogledu teme. Istorijska objašnjenja su posebno važna. Ne želimo samo da znamo (sinhrono) kako se proizvode problemske intuicije. Želimo da znamo kako su uopšte nastali sistemi koji proizvode problemske intuicije. Zašto su fenomenalne intuicije bile dobra ideja? Koju evolutivnu funkciju su služile, ako je uopšte imala? Rešenje koje daje dobro motivisanu priču o evoluciji fenomenalnih intuicija biće zadovoljavajuće od onog koje to ne čini. U svakom slučaju, potpuno rešenje meta-problema trebalo bi da kaže nešto o ovim istorijskim i teleološkim pitanjima. Strukturna objašnjenja dozvoljavaju da se meta-problem generalizuje na stavove gde se ne može svako ponašanje objasniti fizičkim terminima. Na primer, razmotrimo interakcionistički dualistički stav prema kojem je svest nefizička i da interaguje sa mozgom. Dekart je smatrao da nefizički um pokreće moždane procese preko epifize, dok neki savremeni interakcionisti smatraju da nefizička svest pokreće fizičke procese urušavanjem kvantne talasne funkcije. Prema ovim stavovima, i dalje se može pitati šta objašnjava izveštaje o problemima i slično. Pretpostavlja se da će interakcionista smatrati da fizički procesi ne objašnjavaju ove izveštaje i da nefizička svest igra centralnu ulogu u objašnjenju. Ali mnogi interakcionisti će takođe moći da daju strukturna objašnjenja koja ne pominju svest. Na primer, pretpostavimo da je nefizička svest uređena na takav način da vrši specifično računanje (recimo, u ektoplazmi), i da njena uzročna uloga uvek ide kroz ishod takvog računanja. Tada bismo mogli da objasnimo ljudsko ponašanje računskim terminima, a da nikada ne pomenemo svest. Ili pretpostavimo da nefizička svest uvek urušava kvantnu talasnu funkciju u određenim specifičnim okolnostima prema standardnim verovatnoćama (datim Bornovim pravilom). Tada bismo u principu mogli objasniti ljudsko ponašanje u strukturnim terminima rekavši da postoji nešto što urušava talasnu funkciju u tim okolnostima, a da nikada ne kažemo da je ono što urušava svest. U principu, ovo bi dalo tematski neutralno objašnjenje izveštaja o problemima. Ovo otkriva važnu poentu: rešenje meta-problema koje je neutralno u odnosu na temu ne zahteva da svest bude uzročno ili objašnjavajuće irelevantna. Prema interakcionističkim stavovima o kojima smo upravo govorili, svest će igrati uzročnu ulogu u generisanju ponašanja (uključujući izveštaje o problemima), a istinski potpuno objašnjenje ljudskog ponašanja će pomenuti svest. Ipak, biće moguće dati dobro (ako ne i zaista potpuno) objašnjenje ljudskog ponašanja u neutralnim terminima koji ne pominju svest. Ovo je otprilike analogno načinu na koji, prema standardnom fizikalističkom stavu, neuroni igraju ključnu uzročnu ulogu u generisanju ponašanja, ali je ipak moguće dati računarsko objašnjenje ljudskog ponašanja koje ne pominje neurone. U stvari, neutralno u odnosu na temu objašnjenje određuje strukturu, a neuroni (ili svest) igraju svoju ulogu tako što podupiru ili realizuju tu strukturu. Strukturna objašnjenja se takođe primenjuju na različite oblike panpsihizma i Raselovog monizma. Prema ovim stavovima, svest ili proto-svest na fundamentalnom nivou služi kao osnova mikrofizičkih uloga navedenih u fizici. Prema ovim stavovima, svest igra uzročnu ulogu u generisanju ljudskog ponašanja. Ipak će biti moguće objasniti fizičke procese tematski neutralnim matematičkim terminima koji ne pominju svest. Ponovo, možda postoji nešto nepotpuno u vezi sa ovim tematski neutralnim objašnjenjem, ali će i dalje biti objašnjenje. U principu, panpsihizam nije prepreka da postoji rešenje meta-problema tematski neutralnim terminima. Neki teoretičari ipak mogu tvrditi da ne postoji dobro objašnjenje intuicija problema tematski neutralnim terminima. Na primer, mogu postojati anomalni dualistički stavovi prema kojima svest igra potpuno nepredvidivu ulogu, sa efektima koji nekako zavise od intrinzičnih nestrukturnih karakteristika same svesti. Moglo bi se pokušati da se ova struktura pretvori u tematski neutralno objašnjenje, ali nije jasno da li će adekvatno tematski neutralno objašnjenje uvek biti dostupno. Slično tome, neki anomalni monisti i drugi bi takođe mogli da se tvrde protiv postojanja dobrih fizičkih objašnjenja ponašanja, čak iako je fizikalizam istinit. Da bismo se prilagodili ovakvim stavovima, možemo shvatiti meta-problem nešto opštije kao problem objašnjavanja intuicija problema neutralnim terminima u odnosu na temu ili objašnjavanja zašto takvo objašnjenje nije moguće. Suptilnost prelaska na tematski neutralne termine jeste da moramo da rekonstruišemo ono što objašnjavamo – problemske intuicije – tematski neutralnim terminima. Kao što je prvobitno opisano, problemske intuicije se tiču svesti, tako da njihovo objašnjavanje zahteva da se kaže nešto konkretno o svesti. Neke problemske intuicije mogu se čak ticati specifičnih fenomenalnih kvaliteta kao što je kvalitet bola. Daleko je od jasnog da se činjenica da se naše intuicije tiču fenomenalnih svojstava može sama objasniti tematski neutralnim terminima. Mnogi teoretičari (uključujući i mene) smatraju da se ova fenomenalna verovanja okreću postojanju same svesti, tako da se ne mogu u potpunosti objasniti tematski neutralnim terminima. Da bismo se nosili sa ovim, potrebno je da rekonstruišemo same problemske intuicije tematski neutralnim terminima. Postoji nekoliko načina da se to uradi. Fenomenalne intuicije bi se mogle staviti u egzistencijalni oblik, kao što je „Imamo posebna svojstva koja je teško objasniti“ ili „koja nisu fizička“, „koja pružaju posebno znanje iz prvog lica“, „koje bi moglo nedostajati kod robota“ i tako dalje. Alternativno, moglo bi se jednostavno zahtevati da se fenomenalne intuicije objasne do, ali ne uključujući činjenicu da se one specifično tiču svesti. Kada smo objasnili sudove oblika „Imamo posebno znanje o X iz prvog lica koje je teško objasniti fizičkim terminima“ i tako dalje, učinili smo dovoljno da rešimo meta-problem. Jezikom Čalmersa (2007), možemo ove nazvati kvazi-fenomenalnim sudovima. Kvazi-fenomenalni sudovi ne zavise tako očigledno od svesti i čak bi ih mogli deliti i zombiji. Povezano pitanje je to što neki ljudi misle da svaki sud uključuje element svesti, ili da je svaki smisleni jezik utemeljen u svesti, tako da je nemoguće objasniti istinski smislene izveštaje ili sudove neutralnim terminima u pogledu teme. Ako se neko drži ovog gledišta, trebalo bi da shvati problemske intuicije kao nešto manje od potpunih izveštaja i sudova. Možda su to samo sklonosti ka stvaranju određenih zvukova i natpisa (koji se prirodno mogu protumačiti kao da se tiču svesti). To će barem ostaviti otvorenu mogućnost da se problemske intuicije mogu objasniti neutralnim terminima u pogledu teme. Za neke svrhe, realisti mogu želeti da ublaže ograničenje neutralnosti teme. Da bi se u potpunosti razvio realistički pogled na svest, može biti ključno fokusirati se na fenomenalna verovanja u potpunosti i objasniti ove stvari u smislu svesti. Ipak, za moje trenutne svrhe razumevanja meta-problema kao lakog problema, uglavnom ću usvojiti neutralan pristup u onome što sledi. NASTAVAK 2. Potencijalna rešenja meta-problema