Giorgio Agamben, Svedok

1.1 Jedan od razloga koji u logoru mogu siliti deportirca na preživljavanje jeste postajanje svedokom.

Što se mene tiče, čvrsto sam zaključio da neću sebi oduzeti život nezavisno od toga što mi se dogodilo. Hteo sam sve videti, sve doživeti, sve iskusiti, sve očuvati u sebi. Samo čemu, kad nikada neću imati mogućnost svetu doviknuti rezultate svojih otkrića? Jednostavno zato jer se nisam hteo odstraniti, nisam hteo uništiti svedoka kakvim bih mogao postati (Langbein 1, str. 186).

 To zasigurno nije razlog svih logoraša, u najboljem slučaju krajnje manjine. Naposletku je moguće da je posredi i ugodan izgovor („hteo bih zbog ovog ili onog razloga preživeti, zbog ovog ili onog cilja, i nalazim na stotine izgovora. Istina je da bih hteo po svaku cenu živeti“: Lewental, str. 148).

Ili samo osveta („naravno da bih se mogao ubiti, bacajući se na bodljikavu žicu, to možemo uraditi bilo kada. Ali hoću živeti. Možda se dogodi čudo i oslobode nas. I tada ću se osvetiti, svetu ću reći što se događalo ovde unutra“: Sofsky, str. 477).

Opravdati vlastito preživljavanje nije lako, to manje u logoru. Neki od preživelih potom radije ćute.
“Neki od mojih prijatelja, prijatelja meni jako dragih, ne govore nikada o Auschwitzu” (Levi 1, str. 224). Za druge je opet jedini razlog života svedoke ne pustiti umreti. “Druge pak osobe o tome neprestano govore, i ja sam jedna od njih” (ibidem).

1.2. Savršen je tip svedoka Primo Levi. Nakon što se vratio kući među ljude, svima neumorno pripoveda o iskustvu što ga je snašlo. Postupa kao Stari mornar u Coleridgeovi baladi: Zasigurno se sećate prizora. Stari mornar zaustavlja pozvane na svadbu koji ne mare za nj – u mislima im je venčanje – i prisiljava ih da slušaju njegovu pripovest. No tek što sam se vratio iz logora, i ja sam se ponašao upravo tako. Osećao sam nezaustavljivu potrebu da svakome kažem šta sam doživeo!... Svaka je prilika bila  dobra za pričati svima što sam doživeo, kako direktoru tvornice tako i radniku, iako su imali druge stvari za činiti. Postao sam baš kao Stari mornar. Potom sam počeo noću pisati na pisaćoj mašini… Pisao sam sve noći. I to se drugima činilo još luđim! (op.cit., str. 224 i dalje)
No, ne smatra se piscem, piscem postaje samo zato da bih svedočio.

U određenom smislu, piscem nikada nije postao. Godine 1963., kad je već objavio dva romana i više pripovedaka, na pitanje smatra li se hemičarom ili piscem, odgovorio je bez sene dvojbe: “Ah, hemičar, neka bude posvema jasno i bez nesporazuma” (Levi 1, str. 102). Činjenica da je u međuvremenu i gotovo protiv svoje volje postao piscem, pišući knjige koje nisu imale ništa s njegovim svedočenjem, dovodila ga je u duboku nelagodu: “Potom sam pisao…pisanje mi je prešlo u naviku” (op.cit., str. 258). “U toj sam se zadnjoj knjizi, Zvezdani ključ [La chiave a stella], posve oslobodio svoje osobine svedoka…Time ništa ne tajim; nisam prestao biti nekadašnji deportirac, svedok…(op.cit., str. 167).

            U takvoj je nelagodi bio kad sam ga susretao na sastancima u izdavačkoj kući Einaudi. Krivim se, mogao se osećati jer je preživeo, a ne jer je svedočio. “Sam sa sobom sam miran jer sam svedočio” (op,.cit., str. 219).

1.3. Latinski jezik ima dve reči za svedoka. Prva, testis, iz koje potiče (talijanski) izraz testimone, znači, etimološki uzeto, onoga koji u sudskom procesu ili sporu između dve stranke postavlja kao treći (*terstis). Druga, superstes, označava onoga ko je nešto preživeo, koji je bio sve do kraja uz neki događaj, i zato o njemu može svedočiti. Očito je da Levi nije treći (testis); on je, u svakom smislu, preživeli (super-stes). A to znači i da se njegovo svedočenje ne odnosi na ustanovljavanje činjenica u vezi s nekim sudskim procesom (za nešto tako nije dostatno nepristran, nije testis). U biti mu nije stalo do suda – još manje do otpuštanja. “Nikada ne nastupam kao sudac” (op. cit., str. 77); “nije u mojoj moći da bi mu otpuštao…nikakvu moć nemam” (op.cit., str. 236). Čini se čak da ga zanima samo ono što sud čini nemogućim, siva zona u kojoj žrtve postaju krvnicima i krvnici žrtvama. Preživeli se slažu ponajpre u sledećem: “Nijedna skupina nije bila ljudskija od drugih” (op.cit., str. 232); “Žrtva i krvnik su jednako niski, nauk logora je bratstvo u odbačenosti” (Rousset, u op.cit., str. 216).

Nije reč o tomu da se sud ne bi dao niti smeo izreći. “Kad bih pred sobom imao Eichmanna, osudio bih ga na smrt” (op.cit., str. 144); “Ako su skrivili zločin, tada moraju plaćati” (op.cit., str. 236). Odlučno je samo da se te dve stvari ne mešaju, da pravo ne pretendira dovesti stvar do kraja. Istina ima nejuridički sastojak u kojem  quaestio facti [pitanje činjenica] nikada ne može biti pripisan quaestio iuris [pitanje prava]. Stvar je preživelog upravo to: sve čime ljudsko delovanje seže s onu stranu prava, što ga stubokom uskraćuje sudskom Procesu. “Svako od nas može biti procesuiran, osuđen i usmrćen, ne znajući uopšte zašto” (op.cit., str. 75).

1.4. Jedan od najuobičajenijih nesporazuma – ne samo u vezi s logorom – jest tiho mešanje etičkih i pravnih kategorija (ili, još gore, pravnih i teoloških kategorija: nova teodiceja). Gotovo su sve kategorije što ih koristimo u moralnim ili verskim stvarima više ili manje okužene pravom: krivnja, odgovornost, nedužnost, sud, oprost…Zbog toga ih je teško koristiti, a pritom ne biti posebno oprezan. Činjenica je naime, kao što pravnici savršeno znaju, da pravu u biti nije do ustanovljavanja pravednosti. Niti do ustanovljavanja istine. Stalo mu je jedino do suđenja, ne osvrćući se na istinu ili pravednost. To dokazuje s onu stranu svake sumnje snaga judiciuma, koja pripada i nepravednom pravoreku. Krajnji je cilj pravo izricanja res iudicata [pravomoćna sudska odluka], kojom prvorijek nadomešta istinu ili pravednost, i koja važi kao istinita uprkos svojoj lažnosti i nepravdi. Pravu je ta hibridna kreatura, o kojoj ne znamo možemo li je smatrati činjenicom ili normom, dostatna; ići preko toga nije mu moguće.

            Godine je 1983. izdavačka kuća Einaudi zamolila Prima Levija da prevede Kafkin Proces. Procesu je bilo posvećeno nebrojeno interpretacija koje su naglašavale njegovu proročko političku (moderna birokracija kao apsolutno zlo), teološku (sud je neznani Bog) ili biografsku narav (osuda je bolest koju je Kafka osetio da ima). Retko je ko opazio da ta knjiga, u kojoj zakon nastupa isključivo u obliku procesa, sadrži duboku intuitivnu spoznaju o prirodi prava, koje ovde nije toliko norma – kao što se uopšteno misli – koliko suđenje i, dakle, proces. Ako je pak bit zakona – svakog zakona – proces, ako je čitavo pravo (i moral, koji je njime obeležen) samo procesno pravo (i moral), tada se izvršenje i postupak, nedužnost i krivnja, pokornost i nepokornost počinju mešati i bivaju beznačajnima. “Sud ne želi ništa od tebe. Prihvati te, ako dođeš, i otpusti te, ako otiđeš”. Glavna je nakana norme izreći presudu; njoj pak nije do kazne niti do nagrade, ni do afirmacije pravednosti niti do ustanovljavanja istine. Presuda je sama sebi cilj, i to – kao što je rečeno – čini njezinu tajnu, tajnu procesa.
Jedan od zaključaka što ga je moguće izvesti iz te autoreferencijalne prirode suda – i izvukao ga je veliki talijanski pravnik – jest da kazna nije naslednik presude, nego da je sama kazna presuda (nullum iudicum sine poena) [nema presude bez kazne].

“Moglo bi se čak reći da je sva kazna u presudi, da je izvršenje kazne – zatvor, krvnik – značajna samo ukoliko je – da tako kažemo – nastavak presude (pomislimo na izraz justificirati)” (Satta, str. 26).

No to znači i da je “oslobađajuća presuda priznanje sudske pogreške”. da je “duboko u sebi svako nedužan”. da jedini doista nedužni nije “onaj ko je oprošten, nego onaj kojemu život prolazi bez presude” (ibidem, str. 27).

1.5. Ako je to istina – a preživeli zna da je istina – potom je moguće da su upravo procesi (dvanaest nürnberških, više drugih, koji su se odvijali unutar i izvan nemačkih granica, sve do jeruzalemskog iz 1963. godine, koji je završio Eichmannovim vešanjem i polučio niz novih procesa u Saveznoj Republici Nemačkoj) krivi za konfuziju koja je decenijama onemogućavala promišljanje Auschwitza. Ti procesi – premda potrebni i uprkos tomu da ih nije bilo dovoljno (ako sve pribrojimo, zahvatili su jedva nekoliko stotina osoba) – pomagali su naime proširiti uverenje da je problem s njima rešen. Praksa je postala pravomoćna, krivica konačno dokazana. Izuzevši kakav lucidni, često izolovan duh, trebalo nam je gotovo pola veka pre nego što smo dokučili da pravo nije izišlo na kraj s problemom, nego da je u najboljem slučaju problem toliko velik da je ugrozio samo pravo, izazvao njegovu propast.

Mešanje prava i morala te teologije i prava ubraja među svoje žrtve i poznata imena. Jedna od njih je Heideggerov učenik, filozof Hans Jonas, koji se specijalizovao za etička pitanja. Godine 1984., pri podeli Lucasove nagrade, pozabavio se Auschwitzom. I to je učinio podučavajući novoj teodiceji, pitajući se, naime, kako je bilo moguće da je Bog dopustio Auschwitz. Teodiceja je proces kojemu nije stalo do ustanovljavanja ljudske odgovornosti, nego Božje. Kao i sve teodiceje, i ova završava oprostom. Utemeljenje prakse glasi otprilike ovako:

 “Beskonačni (Bog) se u konačnom posvema odrekao svoje svemoći. Stvorivši svet, Bog je njegovu sudbinu takoreći predao u njegove vlastite ruke i sam je postao nemoćan. I potom kad se u celosti da svetu, nema nam više ništa za ponuditi: za davanje je sada na redu čovek. To može napraviti tako da brižno pazi da se ne dogodi ili da se često ne dogodi da mora Bog zbog čoveka žaliti jer je svetu pustio biti”.

Pomirljivi je greh svake teodiceje ovde posebice očit. Ne samo da nam ništa ne govori o Auschwitzu, ni o njegovim žrtvama ni o njegovim krvnicima, nego joj ne uspeva niti izbeći sretan kraj. Iza božje nemoći izbija na dan nemoć ljudi koji ponavljaju svoj plus jamais ça! [nikad više to], kad je već jasno da je ça [to] posvuda.

1.6. I pojam se odgovornosti nepopravljivo stopio s pravom. To je znano svakomu ko ga je pokušao upotrebiti izvan pravnog područja. No ipak su etika, politika i religija mogle odrediti same sebe jedino otimajući teren pravnoj odgovornosti, no ne zato da bi sebi natovarile drukčiju odgovornost, nego raščlanjivanjem područja neodgovornosti. Naravno, to ne znači nekažnjivost. Pre znači – barem za etiku – naleteti na beskonačno veću odgovornost nego što bismo je bili kadri ikada preuzeti. Najviše što možemo učiniti jest da smo je svesni, to jest da zahtevamo njezinu nepreuzimljivost [inassumibilità].

Nečuveno otkriće do kojega je Levi došao u Auschwitzu tiče se materije koja se odupire svakom ustanovljavanju odgovornosti. Leviju se pak posrećilo izlučiti nekakav novi etički element. Naziva ga “siva zona”. U njoj se vije “dugi lanac koji povezuje žrtvu i krvnike”. tu zatirani postaje zatirač i sam se krvnik pojavljuje na svoj način kao  žrtva. Siva, neprekinuta alhemija, u kojoj dobro i zlo, a s njima i sve kovine tradicionalne etike, dosežu svoje talište.

Posredi je dakle područje pravne neodgovornosti i “nemoći rasuđivanja” (impotentia judicandi; Levi 2, str. 45), koja se ne smješta s onu stranu dobra i zla, nego je takoreći s ovu stranu njih. S Nietzscheu simetrično suprotstavljenom gestom Levi je prenio etiku s ovu stranu točke od koje su nas navikli misliti. Osećamo da je to s ovu stranu značajnije od bilo kojega s onu stranu, a da pritom ne bismo mogli reći zašto, da nas pod-čovek mora zanimati puno više od nad-čoveka. To sramotno područje neodgovornosti jest naše prvo okruženje  iz kojega nas neće moći izvući nikakvo priznanje odgovornosti i gde se minutu za minutom sriče lekcija “strahotne, neizrecive i nepredstavljive banalnosti zla” (Arendt, str. 259).

S italijanskog preveo Mario Kopić