Flow

Glupo je ne znati !
Zar ne ! 

A ja ne znam. 
Šta si pronašao u mеni? 

„Neka se ruke sete ovog, ovog i ovog,
neka se koža seti, neka se noge sete prašine puteva, neka usne..”

Opsedali su me čudesni trenuci,
da bi mogla da ih doživim i proživim
morala sam biti u pokretu, stalnom.
Bila je to nužnost. 

Sve mi je bilo znano, pročitano.
Stajalo je zapisano u biblioteci, na tavanu, u sanduku,
na mom stolu punom rukopisa, fascikli,
papirića sa zabeleškama.

Bez mog imena.

Druga imena.

Drugi likovi, sudbine.
A isto!

Između ostalog, mada je to već druga tema,
danas nema starih,
stolova sa rukopisima,
kao ni daška  

koji mi je na uvo šaputao poeziju.

 Sve što se događalo s tobom zvučalo je 

drugačije, neuhvatljivo, ma kakva poezija. 
Ukinute su bile neke reči.
Pojavile su se nove. 

Smejala sam se !
sve mi je pričinjavalo radost.
A po logici onog što se dešavalo,
bilo je potpuno neumesno smejati se.

 Izvrnuta  situacija,
Uzdignuto zabranjeno,
Bezumlje koje ostavlja utisak prirodnosti,
Nečeg što se samo po sebi razume.

Bio je to je strašan napor, duhovni i fizički.
Nadnaravno pomeranje sebe.
U tišini koja je odzvanjala.
Odzvanja još uvek.