Vaša teza može biti istinita u sluĉaju Turske, Persije - šta ti ja znam! - kod malih predindustrijskih naroda, koji uostalom ne bi imali ĉime ni plaćati poreze; ali, u evropskim društvima, gde se bogatstvo preleva iz izvora rada, i u tako razliĉitim oblicima podleže oporezivanju, gde je raskoš sredstvo vladanja, gde su održavanje i troškovi svih javnih službi centralizovani u rukama države, gde svi visoki položaji i sva dostojanstva zahtevaju visoke izdatke, kako zamišljate, još jednom da ponovim, da bi se moglo ograniĉiti na skromne poreze, kao što kažete, kad je tek po tome poglavar zaista suveren?
Ostaju porezi; ali, naravno, apsolutni vladar ne bi bio to što jest kad bi morao iskati pristanak svojih podanika. U despotskim državama postoji zakonska fikcija koja mu omogućuje da ih samovlasno uvodi: pravno gledajući, suveren je posednik svih dobara koja pripadaju njegovim podanicima. Kad im nešto uzme, on time samo vraća ono što mu pripada. Na taj naĉin nema ni otpora.
Na kraju, vladar treba da raspolaže, bez ikakove rasprave ili nadzora, sredstvima koja je porezima namaknuo. To su neizbežni postupci apsolutizma u ovoj oblasti, slažete se da će trebati dosta poraditi na tome da bismo se vratili na takve obiĉaje. Ako su moderni narodi toliko ravnodušni, kao što kažete, kad je u pitanju gubitak njihovih sloboda, neće biti takvi kad su posredi njihovi interesi; a njihovi su interesi povezani s ekonomskim režimom koji iskljuĉuje despotizam: ako nemate samovolju u financijama, ne možete je imati ni u politici. Cela se vaša vladavina spotiĉe o pitanje državnog proraĉuna.
Tim dvema stavkama gravitira ĉitavo mnoštvo zakona i posebnih propisa koji za cilj imaju još jednu veoma jednostavnu stvar: uraditi tako da porezni obveznik plaća samo nužni i uredno zarezani porez,uraditi tako da vlada može trošiti javne prihode samo na izdatke koje je nacija odobrila.
Ostavljam po strani sve ono što se odnosi na poreznu osnovicu i na naĉin ubiranja poreza, na praktiĉne mere osiguranja celokupnosti prihoda, naloga i taĉnosti u prometu državnih prihoda; to su raĉunovodstvene pojedinosti s kojima nema razloga da razbijam glavu. Želim vam samo pokazati kako javni uvid i nadzor deluju u ponajbolje organizovanim sistemima politiĉkih financija Evrope. Jedan od najvažnijih problema koji je trebalo rešiti bio je izaći iz mraka i svima uĉiniti belodanim sav utržak i sav utrošak na kojima se zasniva korištenje javnog imetka u rukama vlade. To je bilo postignuto zahvaljujući stvaranju onoga što se modernim jezikom naziva državnim buđetom, a koji je proraĉun ili procenjeni popis prihoda i rashoda, predviđenih ne za neko daleko razdoblje, već za svaku sledeću godinu. Godišnji buđet je, dakle, osnovna i na neki naĉin tvoraĉka taĉka financijskog stanja koje se poboljšava ili pogoršava razmerno njegovim utvrđenim rezultatima. A stavke koje ga ĉine pripremljene su od strane ministarstava u ĉiji su delokrug stavljene nadležne porezne službe. Za osnovu svoga rada uzimaju doznake iz ranijih buđeta, unose u njih izmene, dodatke i nužna ukidanja. Sve to je upućeno na adresu ministra financija koji centralizuje dostavljene mu dokumente i koji zakonodavnoj skupštini podnosi ono što se zove predlogom buđeta. Taj veliki posao, objavljen i štampan u hiljadu novina, svima otkriva unutarnju i vanjsku politiku države, civilno, sudbeno i vojno uređenje. Narodni ga zastupnici razmatraju, ispituju i izglasavaju nakon ĉega se proglašava izvršnim, na isti naĉin kao i svaki drugi državni zakon.
DEVETNAESTI DIJALOG
On nadzire, do u sitnice, ta dva elementa, i njihovim uspoređivanjem, na kraju, njihovom usklađenošću, nastaje opšte izglasavanje buđeta.
Otišlo se još i dalje; htelo se, kad su već jednom izglasana sredstva za ovu ili onu sluţbu, da ona mogu biti vraćena u državnu blagajnu ukoliko nisu iskorištena; mislilo se kako ne bi trebalo da se vlada, ĉak i ako ostaje u granicama odobrenih kredita, može posluţiti fondovima jedne javne služb i nameniti ih nekoj drugoj, uzeti od jedne i dati ih drugoj, prebaciti putem doznaka s jednog na drugo ministarstvo; jer, to bi znaĉilo izbegavati njihovu zakonski određenu namennu i, veštim preusmerenjem, povratiti se u financijsku samovolju.
U tom cilju, zamišljeno je ono što se naziva posebnost kredita po stavkama, što znaĉi da se izglasavanje rashoda vrši po posebnim stavkama koje sadrže samo srodne i iste isplate za sva ministarstva. Tako će, na primer, stavka A ukljuĉivati rashode A za sva ministarstva, stavka B rashode B, i tako redom. Takav postupak osigurava da neiskorišteni krediti moraju biti poništeni u raĉunovodstvu razliĉitih ministarstava i preneseni u prihode budžeta za iduću godinu. Nema potrebe da kažemm da je ministarska odgovornost sastavni deo tih mera. I kao kruna svih tih financijskih garancija, to je ustanovljenje društvenog knjigovodstva, svojevrsnog vrhovnog suda, nadležnog da, na stalan naĉin, obavlja funkcije jurisdikcije i nadzora nad financijskim poslovanjem, rukovanjem i korištenjem državnih prihoda, kojemu je ĉak zadaća da ukaže na one delove financijske uprave koji mogu biti poboljšani s dvojakog stajališta rashoda i prihoda. Ova su objašnjenja dostatna. Ne nalazite li da bi takvom organizacijom apsolutna vlast bila uveliko obuzdana?
Monteskje. Ah! Ah! Uvek ista razlika kao i u odnosu između politike i morala?
Makijaveli: Naravno da je ista, i zar nije univerzalno priznata i primenjena? Zar stvari nisu bile takve ĉak i u vaše vreme koje je ipak, gledano iz tog ugla, bilo manje razvijeno i niste li vi sami rekli da u financijskom poslovanju države sebi dopuštaju odstupanja zbog kojih bi se postideo i sin najraskalašenije porodice.
Monteskje: Taĉno je, rekao sam to, ali da iz toga izvlaĉite argument u prilog svojoj tezi, to me doista iznenađuje.
Makijaveli: Hoćete reći, verovatno, da se ne treba diĉiti onim što se ĉini, već onim što bi trebalo ĉiniti.
Monteskje: Upravo to.
Makijaveli: Odgovaram da treba hteti ono što je moguće i da se ne može ne ĉiniti ono što se ĉini univerzalnim.
Monteskje: To je, priznajem, ĉisti pragmatizam.
Makijaveli: A meni se, ipak, vrzma po glavi ideja da ako napravimo bilancu troškova moja će vlada, apsolutna kakva već jest, koštati manje nego vaša; ali, ostavimo se tog spora koji ne bi imao velikoga znaĉenja. Vi se veoma varate ako verujete da mi se srce para zbog savršenosti financijskih uređenja koja ste mi upravo objasnili. Ja se radujem, koliko i vi, zbog urednosti u ubiranju poreza, celokupnosti prihoda; raduje me isto tako taĉnost raĉunovodstva, i tome se doista iskreno i veoma radujem. Verujete li, dakle, da bi apsolutni suveren stavio ruku u državnu blagajnu, i on sam baratao s državnim prihodima? Ta predostrožnost je zaistinu detinjasta. Zar tu leži opasnost? Tim bolje, da još jednom ponovim, ako se kapital prikuplja, obrće i kruži ĉudesnom preciznošću koju ste mi najavili. Ja kanim upravo sva ta ĉuda raĉunovodstva, sve te divote financijskog uređenja, iskoristiti za sjaj svoje vladavine.
Monteskje: U vama je vis comica. Najĉudnije je ipak za mene to što su vaše financijske teorije u potpunom protureĉju s onim što kažete o Vladaru, gde vi strogo preporučujete ne samo štednju u financijskom poslovanju, nego, dapaĉe, i samu škrtost22
.
Makijaveli: Grešite što se ĉudite, jer, gledajući iz tog ugla, nastupila su druga vremena, a jedno od mojih bitnih naĉela jest prilagođavanje trenutku. Ali, vratimo se na temu i ostavimo, molio bih vas, malo po strani ono što ste rekli o vašem društvenom knjigovodstvu: pripada li ta ustanova sudbenom poretku?
Monteskje: Ne.
Makijaveli: To je, dakle, posve upravno telo. Zamišljam ga potpuno besprekornim. Ali igra se nastavlja i nakon što je ono overilo sve raĉune! Sprečava li ono da se krediti izglasavaju, da se troškovi isplaćuju? Njegove nam verifikacijske odluke ne kazuju ništa više o toj situaciji negoli sami budžeti. To je neka vrsta arhive u kojoj se sve registruje bez ikakva prigovora, bezazlena ustanova, i da ne govorimo više o tome: bez bojazni je zadržavam takvu kakva jest.
Monteskje: Zadržavate je, kažete! Kanite, dakle, dirnuti u druge delove financijskog uređenja?
Makijaveli: Niste ni sumnjali, nadam se. Zar nakon državnog udara nije neizbežan i jedan financijski udar? Kako da se i u tome, kao i u ostalome, ne poslužim svojom svemoći? Koja je to, dakle, magiĉna snaga koja bi mogla oĉuvati vaše financijske uredbe? Ja sam poput onog diva iz ne znam već koje bajke kojeg su patuljci dok je spavao vezali brojnim nitima; ustajući, on ih je pokidao a da nije ni opazio. Odmah po mom stupanju na vlast neće se više ĉak ni postavljati pitanje izglasavanja budžeta; ja ću ga odrediti posebnim dekretom, na diktatorski ću naĉin otvoriti neophodne kredite i dati ih na odobrenje Državnome veću.
Monteskje: I nastavićete tako?
Makijaveli: Ne, nipošto. Već od iduće godine ja ću se vratiti u stanje zakonitosti; jer ne želim ništa direktno uništiti, to sam vam već više puta rekao. Izdavale su se naredbe pre mene, izdavaću ih i ja. Govorili ste mi o izglasavanju budžeta temeljem dva posebna zakona: držim da je to loša mera. Daleko je bolji uvid u financijsko stanje kad se istodobno glasa i o državnom proraĉunu prihoda i o državnom proraĉunu rashoda. Moja je vlada marljiva; ne valja da se dragoceno vreme za javne odluke gubi u besplodnim raspravama. Ubuduće će državni proraĉun prihoda i državni proraĉun rashoda biti ukljuĉeni u jedan Isti zakon.
Monteskje: Dobro. A zakon koji zabranjuje da se uzimaju dodatni krediti bez prethodne suglasnosti Zastupniĉkoga doma?
Makijaveli: Ukidam ga; razumete valjda razloge za to.
Monteskje: Da.
Makijaveli: To je zakon koji će u svim režimima ostati neprimenjiv.
Monteskje: A posebnost kredita, glasanje po stavkama?
Makijaveli: Nemoguće ga je zadržati; neće se više glasati o budžetu rashoda po stavkama, već po ministarstvima.
Monteskje: To mi izgleda prejako, jer izglasavanje po ministarstvima ne daje nijednom od njih ništa drugo osim ispitivanja jednog ukupnog iznosa. To bi znaĉilo isto kao kad bi se pri prosijavanju umesto rešeta služili baĉvom bez dna. A tu se radi o prosijavanju državnih rashoda.
Makijaveli: To nije taĉno, jer svaki kredit, otvoren kao celina, predstavlja skup razliĉitih elemenata, stavki, kako vi kažete; oni će se razmatrati, ako se to hoće, ali će se glasati po ministarstvima, s mogućnošću prenosa neke svote iz jedne stavke proraĉuna u drugu.
Monteskje: I iz ministarstva u ministarstvo?
Makijaveli: Ne, neću ići dotle; želim ostati u granicama nužnoga.
Monteskje: Vi ste pravo oliĉenje umerenosti; i vjerujete da te financijske inovacije neće izazvati uzbunu u zemlji?
Makijaveli: Zašto mislite da će izazvati veću uzbunu od mojih drugih, politiĉkih mera?
Monteskje: Pa zato što pogađaju materijalne interese svih.
Makijaveli: Ah! To su vrlo istanĉane distinkcije.
Monteskje: Istanĉane? Nalazim da je to dobro nadena reĉ. Zar istanĉanost nije pre u igri vaših prstiju kad obigravate oko narodnoga džepa, i recite jednostavno da zemlja koja ne može odbraniti svoje sloboštine, ne može odbraniti ni svoj džep.
Makijaveli: Zašto bi se neko žalio kad sam oĉuvao bitna naĉela državnog prava u financijskom poslovanju? Zar porez nije uredno utvrđen, uredno ubran, krediti uredno izglasani? Zar se i tu, kao i drugde, sve ne zasniva na opštem pravu glasa? Ne, nedvojbeno, moja vlada nije u ubogom stanju. Narod koji me je aklamacijom izabrao ne samo da lako trpi sjaj prestolja, već ga hoće i traži u vladara koji je izraz njegove moći. On mrzi samo jedno, a to je bogatstvo njemu sliĉnih.
Monteskje: Ne izvrdavajte, niste na kraju svojih muka; neumoljivom vas rukom vraćam nazad do budžeta. Ma što vi rekli, samo njegovo uređenje zaustavlja razvitak vaše moći. To je okvir koji se može prekoraĉiti,ali samo uz vlastite pogibli i pogibelji. On je objavljen, njegove su stavke poznate, ostaje kao barometar stanja.
Makijaveli: Zakljuĉimo s tim, jer tako vi hoćete.
DVADESETI DIJALOG
Makijaveli: Budžet je okvir, kažete; da, ali to je elastiĉan okvir koji se širi koliko se hoće. Ja ću uvek biti unutar okvira, nikada izvan.
Monteskje: Šta hoćete reći?
Makijaveli: Zar sam ja taj koji bi vas mogao pouĉiti kako se to postiže, ĉak i u državama ĉije je budžetsko uređenje dostiglo najvišu taĉku savršenstva? Savršenstvo se sastoji upravo u tome da se putem veštih lukavstava izađemiz ĉisto fiktivnog sistema ograniĉenja u stvarnost.Što je taj vaš godišnje izglasavani državni proraĉun? Ništa drugo doli privremeno uređenje, letimiĉan pregled manje-više glavnih financijskih događaja. Nikada to stanje nije konaĉno pre no što se obraĉunaju troškovi koje nameće nužnost tokom cele godine. U vašim budžetima utvrđeno je ne znam koliko vrsta kredita za sve moguće potrebe: dopunski, naknadni, izvanredni, privremeni, iznimni, koji sve ne krediti? I svaki od tih kredita predstavlja, sam po sebi, toliko razliĉitih proraĉuna. Ali, evo kako se stvari odvijaju: opšti državni proraĉun, onaj koji je izglasan poĉetkom godine, iznosi ukupno, uzmimo kao pretpostavku, kredit od osamsto miliona. Na pola godišta financijsko stanje više ne odgovara prvim predviđanjima; tada se pred parlamentarnim domovima podnosi ono što se naziva ispravljeni budžeta, kojim se dodaje još sto, sto pedeset miliona na prvi iznos. Dolazi zatim naknadni budžet: on donosi pedeset ili šezdeset novih miliona; konaĉno, na redu je i završni obraĉun koji domeće petnaest, dvadeset ili trideset miliona. Ukratko, u opštoj bilanci ukupno odstupanje iznosi oko trećinu predviđenih troškova. I upravo taj zadnji iznos, nakon overavanja, biva usvojen od strane zakonodavnih domova. Na taj se naĉin nakon deset godina državni proraĉun može udvostruĉiti ili ĉak utrostruĉiti.
Monteskje: Kad bi ta akumulacija troškova barem bila rezultat vaših financijskih ozdravljenja, u što ja ne sumnjam, ali ništa tako neće se dogoditi u drźavama koje neće slediti vaše metode. Povrh toga, to nije kraj vaših muka: potrebno je, naposletku, da rashodi budu uravnoteženi s prihodima; kako ćete se nositi s tim?
Makijaveli: Sve je tu, moglo bi se reći, u umeću slaganja brojki i u određenim razlikovanjima rashoda, uz pomoć ĉega se dobiva preko potrebni prostor za manevrisanje. Tako, na primer, razlikovanje između redovnog i izvanrednog budžeta može biti od velike koristi. Pomoću te reĉi izvanredan mogu se vrlo lako progurati određeni sporni rashodi i stanoviti, više ili manje, problematiĉni prihodi Imam tu, na primer, dvadeset miliona rashoda; potrebno je, dakle, namaknuti dvadeset milionsprihoda; u prihode stavljam ratnu odštetu od dvadeset milions, ne još uteranu, ali koja će to biti kasnije, ili, još i to, stavljam u prihode porast u poreznom prinosu u iznosu od dvadeset miliona, a koji će biti ostvaren iduće godine. Eto što se tiĉe prihoda; i s tim je primerima gotovo. Što se tiĉe rashoda, može se pribeći suprotnom postupku: umesto zbrajanja, vršimo oduzimanje. Na taj će se naĉin, na primer, iz buđdetskih rashoda izuzeti troškovi ubiranja poreza.
Monteskje: I pod kojim izgovorom, moliću lepo?
Makijaveli: Može se reći, i ne bez razloga, da to nije državni izdatak. Moglo bi se još, i iz istog razloga, izuzeti iz državnog proraĉuna rashoda troškove održavanja županijskih i opštinskih službi.
Monteskje: O svemu tome ne raspravljam, kao što se možete uveriti; ali, što ćete uĉiniti s prihodima koji su deficitarni, ili s troškovima koje uklanjate?
Makijaveli: Bitno u ovoj problematici jest razlikovanje između redovnog i izvanrednog budžeta. Na izvanredni budţet prebacuju se svi ti rashodi koji vas zabrinjavaju.
Monteskje: Ali, naposletku, ta se dva budžeta zbrajaju, i pojavljuje se konaĉni iznos rashoda.
Makijaveli: Ne sme se zbrajati; naprotiv. Jedino se pojavljuje redovni budţet, a izvanredni je budţet samo aneks o kojem se brinemo na drugi naĉin.
Monteskje: A koji je to naĉin?
Makijaveli: Nemojte od mene tražiti da anticipiram. Vidite, dakle, i ponajpre da postoji poseban naĉin predstavljanja budžeta, prikrivanja, po potrebi, sve većeg porasta. Nema vlade koja iz nužnosti nije primorana da tako postupa; postoje neiscrpni izvori u industrijskim zemljama, ali, kao što ste primetili, te su zemlje škrte, sumnjiĉave: prepiru se i oko najnužnijih izdataka. Financijska se politika ne može, kao ni druge, igrati otvorenim kartama: u svakom trenutku ĉovek bi bio u svemu spreĉen; ali najzad i zahvaljujući usavršenju budžetskog sistema, sve dolazi k sebi, sve je klasificirano, i ako budžet ima nekih svojih tajni, ima također i svojih jasnoća.
Monteskje: Ali, samo za upućene, verovatno. Vidim da od financijskog zakonodavstva pravite formalizam isto toliko neproniĉan kao i sudbena procedura kod Rimljana u vreme dvanaest tablica. Ali, nastavimo. Budući da vaši rashodi rastu, potrebno je dakako i da se vaši prihodi uvećavaju u istom odmodu Hoćete li i vi pronaći dve milijarde franaka u državnoj blagajni kao Julije Cezar, ili ćete otkriti rudnike Potosija?
Makijaveli: Vaše su dosetke veoma duhovite; uĉiniću ono što ĉine svekolike vlade: posudiću.
Monteskje: Tu sam vas ĉekao. Izvesno je da ima malo vlada koje nisu prisiljene pribegavati zajmu; ali je isto toliko izvesno da su one dužne da to ĉine s mnogo obzira; one ne bi mogle bez velike opasnosti i bez gubitka svakog moralnog ugleda opteretiti buduće naraštaje prekomernim, i u odnosu na moguća sredstva, disproporcionalnim dugovima. Kako se uzimaju zajmovi? Puštanjem u opticaj vrednosnih papira koji ukljuĉuju obligaciju vlade da će isplatiti kamate razmerne uloženom kapitalu. Ako je zajam ugovoren po stopi od 5 posto, na primer, država je nakon dvadeset godina isplatila kamate u iznosu koji je jednak pozajmljenom kapitalu; na kraju ĉetrdeset godina iznos je dvostruko veći; a po isteku šezdeset godina ĉak trostruk; i pri svemu tome ona ostaje dužnik celokupne glavnice. Moglo bi se dometnuti, ako država povećava u beskraj svoj dug, bez da išta ĉini na njegovu smanjenju, da će ona doći u situaciju nemogućnosti pozajmljivanja, ili bankrota. To je lako razumeti: nema zemlje u kojoj to nije svima jasno. Tako su moderne države htele uvesti neophodno ograniĉenje porasta poreza. Zamislile su u tu svrhu ono što se naziva sistemom amortizacije, uistinu prekrasnim rešenjem, kako zbog svoje jednostavnosti tako i zbog praktiĉnog naĉina njegova provođenja. Stvoren je poseban fond ĉija su kapitalizirana sredstva namenjena stalnom otkupu državnoga duga u uzastopnim delovima, tako da svaki put kad država uzima zajam, ona mora uplatiti u fond amortizacije stanoviti kapital namenjen da u danom trenutku isplati novo potraživanje. Vidite da je taj naĉin ograniĉavanja indirektan, i u tome leži njegova moć. Uz pomoć amortizacije nacija kaže svojoj vladi: uzajmite ako ste primorani, neka tako bude, ali morate uvek paziti da ispunite novu obligaciju koju ste ugovorili u moje ime. Kad je neko neprestano obvezan plaćanjem amortizacije, dvaput će promisliti pre no što se odluĉi na pozajmljivanje. Ako redovito uplaćujete u fond amortizacije, ja vam odobravam vaše zajmove.
Makijaveli: A zašto hoćete da ja amortiziram, moliću lepo? Koje su to države u kojima se amortizacija vrši na redovan naĉin? U Engleskoj je ĉak suspendovana; taj je primer zapanjujući, zamišljam: ono što se nigde ne ĉini, ne može se uopšte ĉiniti.
Monteskje: Na taj naĉin ukidate amortizaciju?
Makijaveli. To nisam rekao, naprotiv; pustiću da deluje taj mehanizam, i moja će vlada koristiti fondove koje sama stvara; to rešenje pruža veliku prednost. Za predstavljanja budđeta moći će se, s vremena na vreme, staviti u stavku prihoda iznos amortizacije predviđen za iduću godinu.
Monteskje: A iduće godine u stavku rashoda.
Makijaveli: Ne znam, to će zavisiti o okolnostima, jer bi mi bilo mnogo žao ako ta financijska ustanova ne bude mogla redovitije delovati. Moji će se ministri prepirati oko toga na veoma muĉan naĉin. Boţe moj, ne tvrdim da moja uprava, s financijskog stajališta, neće tu i tamo biti za osudu, ali kad se stvari lepo predoĉe, onda se prelazi preko mnogo toga. Upravljanje financijama je umnogome, također, to nemojte zaboraviti, stvar štampe.
Monteskje: Štavsad, pak, to znaĉi?
Makijaveli: Zar mi niste rekli da je javni uvid sama bit državnog proraĉuna?
Monteskje: Ne poriĉem.
Makijaveli: E pa, zar budđeti nisu popraćeni izveštajima, zapisnicima, službenim dokumentima svih vrsta? Kakvo dragoceno vrelo za suverena predstavljaju sva ta javna priopštenja ako se zna okružiti sposobnim savetnicima! Hoću da moj ministar financija govori jezikom znamenki sa zadivljujućom jasnoćom i da njegov književni stil bude, uostalom, besprekorne ĉistoće. Dobro je kad se neprestano opetuje ono što je istinito, a to je da se "upravljanje državnim prihodima sada vrši pod punim uvidom javnosti". Tu neospornu tvrdnju treba ponavljati na hiljadecnaĉina; želeo bih da se objavi i reĉenica poput ove:"Naš sistem raĉunovodstva, plod dugogodišnjeg iskustva, istiĉe se jasnoćom i pouzdanošću svoga postupka. On spreĉava zlouporabe i ne daje nikome, od najnižeg službenika pa sve do samog državnog poglavara, mogućnost preusmerenja ma i najmanjeg iznosa od njegove prave namene, ili neke druge nepropisne radnje."Govoriće se vašim jezikom - ko bi bolje? - i reći će se:"Izvrsnost financijskog uređenja poĉiva na dvema osnovama: nadzor i javni uvid. Nadzor koji spreĉava da i jedan jedini cent izađe iz ruku poreznih obveznika i uđe u državnu blagajnu, pređe iz jedne u drugu kasu, i izađe da bi se našao u rukama nekog državnog verovnika, a da zakonitost njegova ubiranja, pravilnostnjegova prometa, zakonitost njegova korištenja ne budu pod nadzorom odgovornih lica, sudbeno overovljeni od strane neopozivih sudaca i, konaĉno, potvrđeni od strane financijske komisije Zastupniĉkoga doma."
Monteskje: O, Makijaveli! Vi uvek zbijate šalu, ali u vašoj šali ima neĉega paklenog.
Makijaveli: Zaboravljate gde se nalazimo.
Monteskje: I nebesa izazivate.
Makijaveli: Bog nas to stavlja na kušnju.
Monteskje: Nastavite.
Makijaveli: Na poĉetku budźetske godine, ministar će se financija oglasiti ovim reĉima: Ništa do sada ne dovodi u pitanje budžetska predviđanja. Bez ikakve iluzije, imamo najozbiljnije razloge da se nadamo da će državni proraĉun, po prvi put posle toliko godina, i uprkid servisiranjima duga, iskazati stvarnu ravnotežu. Ovaj tako željeni rezultat, ostvaren u izvanredno teškim vremenima, najbolji je dokaz da se rast javnog bogatstva nijednom nije usporio." Zar to nije krasno sroĉeno?
Monteskje: Nastavite.
Makijaveli: Tim će se povodom govoriti i o amortizaciji, koja vas je toliko zaokupljala maloĉas, i reći će se:"S amortizacijom ćemo krenuti uskoro. Ako se ostvari plan koji smo u tu svrhu pripremili, ako državni prihodi nastave rasti, neće biti nemoguće da se u drzavnom proraĉunu, što će biti podnesen za pet godina, u bilanci državnih financija iskaže višak prihoda."
Monteskje: Vaše su nade dugoroĉne, ali glede amortizacije, i nakon što ste obećali da ćete je staviti u pogon, što ćete reći ako ne budete uĉinili ništa?
Makijaveli: Reći će se da trenutak nije bio dobro izabran, da još treba priĉekati. Može se ići i dalje pa reći: ugledni ekonomski struĉnjaci osporavaju amortizaciji bilo kakvu stvarnu efikasnost. Te teorije, uostalom,vi dobro poznajete; mogu vas samo podsetiti na njih.
Monteskje: Nema potrebe.
Makijaveli: Preko neslužbenih novinarskih pera objavićemo takva uĉenja, s vremena na vreme ćemo ih i sami natuknuti, i jednoga će se dana naposletku moći i glasno priznati.
Monteskje: Kako?! Nakon što je prethodno priznata uĉinkovitost amortizacije, i nakon što su hvaljene njene prednosti!
Makijaveli: Ali, zar se naučni iskazi ne menjaju? Zar prosvećeni vladar ne treba malo po malo slediti napretke ekonomske naukevsvoga vremena?
Monteskje: To je nepobitno. Ostavimo se amortizacije. Kad ne budete mogli ispuniti nijedno od svojih obećanja, kad se budete našli pod teretom troškova, a nakon što ste najavili mogućnost viška prihoda, šta ćete tada reći?
Makijaveli: Odvažno ćemo, ako potreba nalaže, to priznati. Takva iskrenost je na ĉast vladi i narod će biti ganut, jer to dolazi od jedne jake vlasti. Ali zauzvrat moj će ministar financija sve poduzeti da ukloni svako znaĉenje porasta rashoda. Reći će, a što je istina: "Financijska praksa pokazuje da nepokriveni izdaci nisu nikada potpuno utvrđeni; da stanovita koliĉina novih sredstava pristiže, kao obiĉno, tokom godine, poglavito usled porasta poreznih prihoda; da će znatan deo izglasanih kredita, uostalom, budući da su ostali neiskorišteni, biti anuliran."
Monteskje: Hoće li i doći do toga?
Makijaveli: Pokadšto, u stvarima financijskim, vi to znate, ima gotovih izraza, stereotipnih reĉenica, koje imaju velikog odjeka u javnosti, deluju smirujuće i ulevaju poverenje.Tako, predstavljajući s nesumnjivim umećem ovaj ili onaj pasivni dug, kaže se: ovaj iznos nema ničega preteranog on je prirodan, on je sukladan prethodnim budžetima; iznos nepokrivena duga nema ničega uznemirujućeg, dapače, veoma je umirujući. Postoji celo mnoštvo sliĉnih izraza o kojima vam ne govorim, jer ima drugih praktiĉnih umeća, mnogo važnijih, na koja vam želim skrenuti pažnju. Ponajpre, u svim službenim dokumentima neizostavno treba uporno naglašavati rast blagostanja, trgovaĉke delatnosti i sve veći porast potrošnje.Porezni se obveznik manje uzbuđuje zbog neujednaĉenih budžeta kad mu se te stvari ponavljaju, a to muse može ponavljati do sitosti i da se nikad ne pokaže nepoverljivim, toliki je, naime, magiĉni uĉinak koji na buržujske lude proizvodi verodostojno knjigovodstvo. Kad je budžetska ravnoteža poremećena i kad se za iduću godinu hoće pripremiti javnost na stanovita izneverenja, onda se unapred u nekom izveštaju istakne: Sledeće će godine deficit iznositi samo…Ako je deficit manji od predviđenog, to je onda istinski trijumf; ako je viši, onda se kaže: "Deficit je veći no što se predviđalo, ali prošle je godine bio još veći; tako, stanje je sad bolje, potrošeno je manje, a ipak smo prošli kroz izvanredno teške okolnosti: rat, oskudica, epidemije, nepredviđene krize u opskrbi, itd.Međutim, porastom prihoda već sledeće godine biće, po svim pretpostavkama, omogućena toliko željena ravnoteža: dug će biti smanjen, budžet prikladno uravnotežen. Taj će se napredak nastaviti, možemo se tome nadati, i, ako ne bude izvanrednih događaja, ravnoteža naših financija će, kao što je pravilo, postati navika."
Monteskje: To je vrhunska komedija; navika će biti pravilo, ali se takva navika neće nikada steći, jer,zamišljam, pod vašom će vladavinom uvek biti nekakvih izvanrednih okolnosti, gde koji rat, poneka kriza u opskrbi.
Makijaveli: Ne znam hoće li biti kriza u opskrbi; ali izvesno je da ću veoma visoko držati steg nacionalne ĉasti.
Monteskje: To je zaista najmanje što biste mogli uĉiniti. Ako požanjete slavu, ne pripada vam zahvalnost, jer slava je u vašim rukama samo sredstvo vladanja: ona svakako nije ta koja će otplatiti vaše državne dugove.
DVADESET I PRVI DIJALOG
Makijaveli: Bojim se da robujete predrasudama glede zajmova; oni su dragoceni iz više razloga: vezuju porodicd uz vlast; to su zatim izvanredna ulaganja za pojedince, a moderni ekonomisti otvoreno danas priznaju da, daleko od toga da osiromašuju, javni dugovi naprotiv obogaćuju države. Dopuštate mi da vam objasnim i kako?
Monteskje: Ne, jer verujem da poznajem ta uĉenja, budući da stalno govorite o pozajmljivanju, nikada o vraćanju duga, hteo bih znati ponajpre od koga ćete tražiti toliki kapital, i u koje svrhe ćete ga uzajmiti.
Makijaveli: Ratovi su i tu od velike pomoći. Oni velikim državama omogućuju zajmove od petsto do šesto miliona; od tog iznosa potroši se samo polovinu ili dve trećine, a ostatak se nađe u državnom trezoru, za unutrašnje potrebe.
Monteskje: Petsto ili šesto milions, kaţetž! A koji su to bankari današnjice u mogućnosti dodeliti zajmove u visini celokupnog bogatstva pojedinih država?
Makijaveli: Ah! Vi ste još uvek kod tih rudimentarnih postupaka pozajmljivanja? To je, dopustite da vam kažem, gotovo prahistorija u stvarima financijskog poslovanja. Danas se više ne pozajmljuje od bankara.
Monteskje: A od koga onda?
Makijaveli: Umesto da se zakljuĉuju poslovi s kapitalistima koji su vešti u nametanju nepovoljnih uvslovai ĉija malobrojnost, sama po sebi, poništava konkurenciju, obraćamo se svim podanicima: bogatima,siromašnima, obrtnicima, trgovcima, svakome ko ima makar kintu u dzepu; raspisuje se zatim ono što se naziva narodnim zajmom, i da bi svako mogao kupiti državne obveznice, one su podeljene u kupone vrlo malih iznosa. Prodaju se državne obveznice od pet ili deset franaka pa do sto hiljads, milion franaka vrednosti. Sutra po emisiji obveznica, cena tih vrednosnih papira je u porastu, dobivaju na ceni, kako se to kaže; to se dozna i navala je sa svih strana, svi žele da ih kupe, kao da su pomahnitali. Za nekoliko dana državne se blagajne prelevaju; toliko novca pristiže da se ne zna gde ga staviti; ipak, pronalazi se neko rešenje za daljnje primanje, jer ako upis narodnog zajma nadilazi vrednost emitovanih obveznica može se javnosti prirediti neko ugodno iznenađenje.
Monteskje: Ah!
Makijaveli: Onima koji su zadnji pokupovali obveznice vraća se njihov novac. To se uradi uz veliku buku i pomoć štampe. Ta je vest primljena kao pravo iznenađenje. Višak dostiže pokatkad i dvesto ili tristo milions: procenite i sami u kojoj je meri javnost dirnuta tim poverenjem što ga cela zemlja ukazuje vladi.
Monteskje: Poverenje pomešano sa, kako vidim, razularenim burzovnim špekulacijama. Ĉuo sam već ponešto o toj mahinaciji, ali sve iz vaših usta postaje fantazmagoriĉno. E pa dobro, neka bude, ruke su vam pune novca, ali…
Makijaveli: Imaću više nego što možete i zamisliti, jer moderne nacije imaju velike bankarske institucije koje mogu pozajmiti izravno državi sto ili dvesto miliona po proseĉnoj kamatnoj stopi; veliki gradovi takođe mogu pozajmiti. Kod tih istih nacija postoje i ustanove koje se nazivaju skrbniĉkim društvima: to su štedionice, kase društvene pomoći i mirovinski fondovi. Država ima obiĉaj zatražiti da kapital tih ustanova, koji je ogroman i koji se može pokadšto popeti i na petsto ili šesto miliona, bude prebaĉen u državnu blagajnu, gde ulazi u zajedniĉku masu, s isplatom niskih kamata ulagaĉima.
Povrh toga, vlade mogu pribaviti sredstva na isti naĉin kao što postupaju banke. Na svojim blagajnama izdaju priznanice po viđenju u iznosu od dvesto ili tristo milions, neku vrstu menica za kojima poĉne jagma i pre stavljanja u promet.
Monteskje: Dopustite da vas prekinem: vi samo govorite o pozajmljivanju ili izdavanju menica; ne pada vam nikada na pamet da nešto nekada i platite?
Makijaveli: Valja vam još reći da se, u nuždi, mogu prodati i državna dobra.
Monteskje: Ah, vi se sada i rasprodajete! Ali, nikako da platite?
Makijaveli: Nesumnjivo; trenutak je da vam kažem kako se valja suočiti s pasivom.
Monteskje: Kažete, suoĉiti s pasivom; želeo bih ĉuti neki taĉniji izraz.
Makijaveli: Namerno uzimam taj izraz, jer je primeren stvarnosti. Ne može se uvek uklanjati pasivu, ali je moguće suoĉiti se s njom; u tom izrazu ima ĉak neĉeg veoma odvažnog, jer pasiva je strašan neprijatelj.
Monteskje: E pa, kako se mislite suoĉiti s njom?
Makijaveli: Na raspolaganju su mi razliĉita sredstva; ponajpre porez.
Monteskje: To znaĉi da će se pasiva iskoristiti za plaćanje pasive.
Makijaveli: Vi mi govorite kao ekonomist, a ne kao financijski struĉnjak. Ne brkajte. S prihodom od taksi može se doista platiti. Znam da je porez na zlu glasu; ako smeta onaj koji je uveden, pronađe se neki drugi, ili se uvede isti pod drugim nazivom. Poznato je umeće, vi to znate, da se pronađu ranjive taĉke porezovnog predmeta.
Monteskje: Vi ćete ga, ĉini mi se, uskoro uništiti.
Makijaveli: Ima i drugih naĉina: postoji ono što se zove konverzija.
Monteskje: Ah! Ah!
Makijaveli: To se odnosi na dug koji se naziva osiguranim, tj. onim koji nastaje iz puštanja u promet obveznica zajma. Kaže se državnim rentijerima, na primer: isplatio sam vam do danas 5 posto vašega kapitala; to je bila i kamatna stopa na vaš ulog. Ne mislim vam plaćati više od 4 i pol ili 4 posto. Pristanite na sniženje postotka ili primite isplatu glavnice kapitala koji ste mi posudili.
Monteskje: Ali ako doista vratite novac, nalazim da je taj vaš postupak još uvek dosta ĉastan.
Makijaveli: Nema dvojbe da se novac vraća, ako ga se traži; ali, veoma mali broj njih se brine o tome; rentijeri imaju svoje navade; njihov je kapital uložen; imaju poverenja u državu; oni više vole manju zaradu, a siguran ulog. Kad bi svi zatražili svoj novac, oĉito je, državna bi blagajna bila uhvaćena u stupicu. To se nikada ne događa i na taj naĉin poništava se pasiva od više stotina milions.
Monteskje: To je, ma što vi rekli, nemoralan naĉin; prisilni zajam koji ugrožava javno poverenje.
Makijaveli: Ne poznajete rentijere. Evo jednog drugog postupka što se odnosi na drugu vrstu duga. Rekao sam vam maloĉas da država na raspolaganju ima fondove mirovinskog i socijalnog osiguranja i drugih vrsta društvene skrbi, i da se ona njima služi isplaćujući najamninu, osim ako ih ne vrati temeljem prvog sudskog zahteva. Ali, ako ih nije u mogućnosti vratiti, nakon što se njima dugo služila, tada vrši konsolidaciju svoga duga u njenim rukama.
Monteskje: Znam što to znaĉi; država kaže ulagaĉima: Vi hoćete svoj novac, ja ga više nemam; eto vam vaše kamate.
Makijaveli: Tačno, i ona tako na isti naĉin konsoliduje sve dugove kojima više ne može udovoljiti. Konsolidujr menice koje je izdao Trezor, dugove koje je zakljuĉila gradovima, dugove prema bankama, i naposletku sve one koji ĉine ono što se veoma živopisno naziva kliznim dugom, jer ga ĉine potraživanja koja nemaju određenog zaloga i koja dospevaju više ili manje kratkoroĉno .
Monteskje: Imate veoma osebujne metode rasterećenja države.
Makijaveli: Šta mi možete predbacitu ako ĉinim samo ono što ĉine i svi drugi?
Monteskje: Oh! Ako svi to rade, treba onda biti doista veoma strog, pa spoĉitavati Makijaveliju!
Makijaveli: Otkrivam vam samo hiljaditi deo smicalica koje stoje na raspolaganju. Daleko od toga da se bojim porasta stalnih renti, ja hoću da državno bogatstvo bude u potpunosti pretvoreno u rentu; uĉiniću da gradovi, opštine, javne ustanove daju u najam sve svoje nekretnine ili sav svoj pokretni kapital. Sam interes moje dinastije nalagat će takve financijske mere. U mom kraljevstvu neće biti ni jednog jedinog talira koji neće hiti vezan, barem nekom niti s mojim postojanjem.
Monteskje: Ali, gledajući i s tog stajališta, s tog kobnog stajališta, hoćete li postići svoj cilj? Ne idete li, i to na najizravniji naĉin, preko propasti države k vlastitoj propasti? Ne znate li da kod svih evropskih nacija postoje velika tržišta državnih papira na kojima su razboritost, mudrost i ĉestitost vlada stavljeni na dražbu? Sudeći po naĉinu na koji vi upravljate financijama, vaši će vrednosni papiri biti odbaĉeni, uz ĉist gubitak, s vanjskih tržišta i past će na najniže moguće teĉajeve, ĉak i na burzi vašega kraljevstva.
Makijaveli: To je oĉigledna pogreška. Slavna vlada kakva će biti moja, može uživati samo veliki ugled u inozemstvu. U zemlji pak, njena će jakost izazivati zebnju. Povrh toga, ne bih želio da ugled moje države ovisi o uzbuđenjima nekolicine trgovaca lojem; ja ću burzom vladati uz pomoć burze.
Monteskje: Šta je to sad?
Makijaveli: Imaću goleme kreditne ustanove osnovane prividno radi pružanja kredita industriji, ali ĉija ćestvarna funkcija biti podržavanje rentijerstva. Moćni da na tržište bace ĉetiristo ili petsto milions ili da u istom obimu prorede tržište, ti će financijski monopoli uvek biti gospodari teĉajeva. Šta kažete o toj mahinaciji?
Monteskje: Krasnih li poslova koje će vaši ministri, vaši miljenici i vaše milosnice poduzimati u tim kućama! Vaša će se vlada, dakle, na burzi igrati s državnim tajnama?
Makijaveli: Šta ste rekli?
Monteskje: Dajte mi onda neki drugi razlog postojanja tih kuća. Sve dok ste stajali na terenu politiĉkih doktrina ĉovek se mogao i prevariti oko pravog naziva za vašu politiku, ali otkad ste prešli na primenu, to više nije moguće. Vaša će vlada biti jedinstven sluĉaj u istoriji; neće ju se moći nikada klevetati.
Makijaveli: Ako se neko u mome kraljevstvu usudi reći to što ste vi upravo izgovorili, nestaće kao da ga je grom ošinuo.
Monteskje: Grom jest dobar argument i budite sretni što vam je još pri ruci. Jeste li završili s financijama?
Makijaveli. Da.
Monteskje: Vreme naprosto leti.
Коментари
Постави коментар