Lis Irigarej,
Ako jedno drugome nastavimo da govorimo istim jezikom, reprodukovaćemo jednu te istu priču. Počinjaćemo iste priče, uvek iznova. Ne osećaš li to? Slušaj: muškarci i žene oko nas – svi zvuče isto. Iste svađe, iste rasprave, iste scene. Iste afiniteti i iste razlike. Iste teškoće, uvek jedna te ista nemogućnost da se dopre do onog drugog. Isto... isto... Uvek jedno te isto.
Ako nastavimo da govorimo ovu istost, ako govorimo jedno drugom na isti način na koji ljudi razgovaraju već vekovima, onako kako su naučeni da razgovaraju, promašićemo jedno drugo. Opet... Reči će prolaziti kroz naša tela, iznad naših glava, nestajaće, učiniće da nestane i nas dvoje. Daleko. Iznad. Odsutni iz sebe samih, postajemo mašine koje su izgovorene, mašine koje izgovaraju. Umotani smo čistim kožama, ali one, zapravo, nisu naše. Imamo čista imena, ona su nasilje nad nama.
Tvoje ime nije tvoje, moje ime nije moje. Nemamo imena. Menjamo ih, baš onako kako muškarci razmenjuju nas, onako kako nas muškarci koriste. Užasno je glupo biti tako zamenjiv, naročito ako si, istovremeno, i poprište te zamene.
Kako da te dodirnem ako nisi tu? Tvoja je krv prevedena u njihova čula. Oni mogu da razgovaraju između sebe i da razgovaraju o nama. Ali, „nama“? Izlazi iz njihovog jezika. Prolazi kroz sva imena koja ti daju. Čekam tebe, čekam sebe. Nije teško. Ostani tu, baš tu, i nećeš biti apsorbovana ofucanim scenarijima, redundantnim frazama, poznatim gestovima, telima koja su već kodirana u sistem. Ne dopusti da budeš zavedena ni normama, ni navikama.
Normalno, ili po navici, „Volim te“ kažemo zagonetki: jednom „drugom“. Drugom telu, ili drugom polu. Volim te: ali, ne znam tačno ni koga, ni šta. „Volim“ odleti, biva progutano, davi se, gori, nestaje u ništavilu. Moramo da čekamo na povratak tog „Volim“. Da čekamo, možda dugo, možda zauvek. Šta se to desilo sa „Volim“, šta se iz njega izrodilo? Šta sam to postala ja?
„Volim“ je u čekanju na drugog. Da li me je taj „drugi“ progutao? Ispljunuo me? Uzeo me, ili me ostavio? Prećutao me, ili me rekao? Kako mu je sada? Nije više deo mene ? Kada mi kaže „Volim te“, da li mi vraća mene? Ili kroz tu formu daje sebe? Njegovo? Moje? Isto? Drugo? Šta je, onda, postalo od ja?
Kada kažeš „Volim te“ – baš tu, pored mene, pored tebe – ti izgovaraš i „Volim sebe“. Ni ti, ni ja, ne treba zauzvrat da očekujemo ništa. Ne dugujem ti ništa, ne duguješ mi ništa. Ovo „Volim te“ nije ni dar, nije ni dug. Dok dodiruješ sebe dodirujući mene, ti mi ne „daješ“ ništa: kroz mene dodiruješ sebe. Ne daješ sebe. Šta mogu ja sa tim sobom, sa svim tim selfovima, tvojim i svojim, upakovanim poput poklona. Oboje nas čuvaš u onoj meri u kojoj nas otvaraš. Pronalazimo se onda kada se jedno drugom poverimo. Ova valuta alternativa i opozicija, izbora i pregovora, nema nikakvu vrednost za nas. Sve dok se ne uspostavimo u njihovom poretku i reaktiviramo njihov sistem razmene u kome za „nas“ mesta nema.
Volim te: telo s drugim podeljeno, nepodeljeno. Oboje smo celi. Nema potrebe za prolivanjem krvi između nas. Nema potrebe za ranama koje bi nas podsetile da krv postoji. Poznata nam je, bliska. Ti si skoro crven(a), a ipak tako beo(la) I jedno i drugo, u isto vreme. Ne postaješ neiskren(a) dok postaješ vatren(a). Čist(a) si zato što si ostao(la) blizu krvi. Pošto smo oboje beli i crveni, mi porađamo boje: ružičaste, smeđe, plave, zelene, žute... Jer, ova belina nije prevara, ona nije ni mrtva krv, niti crna krv. Prevara je crna: ona apsorbuje baš sve, zatvara se i želi da bude živa, ali, uzalud. ... Belina ovog crvenog ne poseduje ništa. Ona vraća onoliko koliko dobije, u luminoznoj obostranosti.
odlomak
(preveo: Nikola Todorović)
Izvor
BLOG ALEA
O knjizi razgovaraju Adriana Sabo, Emilia Epštajn, Ivona Živković, Jelena Mijić, Ksenija Stevanović, Nađa Bobičić, Petar Bojanić, Sanja Milutinović Bojanić, Tanja Marković, uz moderaciju Adriane Zaharijević.
Svojim specifičnim stilom i metodologijom, knjiga Lis Irigare Spekulum drugog: žena nedvojbeno odražava epohu kada nastaje ali i narednih dvadesetak godina tokom kojih se intenzivno čita i tumači. Nažalost, njen prevod na srpskohrvatski jezik nije usledio neposredno nakon 1974. godine kada je objavljena u Francuskoj (nakon uspešno odbranjenje doktorske teze es lettres), niti u Italiji (već 1975, zahvaljujući Luisi Muraro) ili u SAD-u (Cornell University Press, 1985), već se pojavljuje na srpskom s gotovo četrdeset godina zakašnjenja. Iako bi sâmo to zakašnjenje moglo biti tema čitalačke radionice o težini prevođenja, nedostupnosti filozofije Lis Irigare, o ženskom filozofije ili o ženama u filozofiji – jer ona, pre svega, jeste filozofkinja – namera seminara je da se, upravo apstrahujući znake vremena, pokušaju u ovom tekstu izdvojiti problemi i pitanja koji se i dalje nameću svojom aktuelnošću.
Kako je to Lis Irigare čitala i tumačila grčke filozofe (Platona, Aristotela, Plotina…), mistike ili Dekarta, Kanta ili Hegela? U kojoj meri je uticala da Frojd nakon Spekuluma više ne bude nedodirljivi autoritet u poslovima svesnog i nesvesnog? Kako je i da li je Lakan – sprečivši Irigare da nastavi univerzitetsku karijeru – zaista uspeo da sačuva falogocentričnost akademskog bastiona? Koga je ta akademija nastavila da proizvodi i da li je van nje moguće pronaći snažne diskurse koji bi mogli da pokrenu strukturalne promene mišljenja?
Коментари
pesnik u prolazu
Hvala !
Hvala i tebi na inspirativnom komentaru.
XXX
pedja
Z
To je razumevanje.
pedja
To je žudnja i zadovoljstvo. Kada se ostvari umire.
Z
Postoje ljubavi koje to uistinu nisu. One su osuđene da umru jer su rođene u zabludi. Potpuna ljubav je ucepljena u dušu zauvek.
pedja
Žena, priroda, filozofija, duhovnost...
Čini mi se da su gošće suviše mlade da bi mogle da povežu sa tekstom na pravi način... jer, ipak, nedostaje dubine promišljanja, osim prepičavanja, što je uostalom svojstveno širem okvoru ženske prirode... a koliko vidim samo jedan muškarac, koji se mučenik uplašio pred tolikim brojem žena da je sve vreme mucao... u startu je predao svoje oružije :) Moguće je da su želele da spreče naboj atmosfere da je bilo više muškaraca. Mada, za nas bi bilo zanimljivije i inspirativnije da su pozvale i muškarce.
Suviše naučnih termina, kako bi se, tobože, pokazalo znanje, intelektualnost, važnost, samodovoljnost, što kod nas i nije tako čudno, jer svako pristustvovanje takvim događajima donosi reference za dalji napredak u struci. Socijalni bog je u ovom društvi najjači, da je teško odupreti se tom izazovu i napraviti iskorak u novi pristup dijaloga na temu...
If, baš sam danas kritična... toliko o seminaru
A šta reći o idealizmu i realizmu... Ljubavi... Muškarcima i ženama...
Drugi put.
Puno vas pozdravljam
Pozdrav i tebi
Lav Tolstoj, Ana Karenjina
pesnik u prolazu
Šalu na stranu, ali sve smo izvore zadovoljenja i zadovoljstva potrošili. Sve je postalo "transparentno",sve je dostupno, i sve jeftino. I ponovo se vraćamo na telo kao glavni stožer oko koga se vrtimo. To je znak da smo nisko pali i da ova civilizacija mora da gradi neki drugi sistem održivosti.
Čovek sveden na pol je samo životinja koja u svom egzistencijalnom obliku uključuje i psihizam i intelektualizam. Pa smo skloni da diskutujemo da muškarci misle ovako, a žene onako - to je priroda svakog pojedinca. I svako od nas mora da zadovolji tu životinju gladnu svega, do tačke kada vidi da ništa od toga ne može da nadopuni prazninu koja se nalazi duboko ispod svih tih slojeva. A ona traži ljubav.
I sve je bazira na principu: praznina - ispunjenje. Pitanje je samo koja nam je to posuda prazna, pa shodno tome jurimo takva ispunjenja. U korenu svih tih traženja je ipak samo ljubav. Naravno, prva asocijacija na pomen te nedokučive reči je odnos između muškarca i žene. Pitajte i roditelje - nikad neće pomisliti na decu, već samo na svoj međusobni odnos. Otuda je ta problematika centar jednog "sveta" dok deca pripadaju drugom "svetu". I niko na to nije imun. Otuda je taj odnos "problematičan", kompleksan, sveobuhvatan, nedokučiv, moguće je i nesaznatljiv...
..........
Šalu na stranu! Ni po čemu ovo vreme nije lošije ili bolje. U svim periodima su se duhovne vrednosti pokazale bitnima. One ljubav čine kompletnom. Hoću reći priznamo li duhovnost kao vrhovnu vrednost odabraćemo ceo sistem unutar kojega je ona ustrojena. U njima ćemo tražiti smisao, prema njima ćemo usmeravati naš život. Traganje na tom putu se uglavnom izjalovi. To je ta uvek ista ljudska priča.
pozdrav Sfingi
pedja
XXX
I dalje, uporno dodajem (ponavljam) - Pa čak i kada je (ljubav ) breme, teže nego bilo koje, ona izdiže iznad svakodnevnice preživljavanja. To nije mudrost, ni zabluda već iskustvo. Nemate ga, niste ga imali. Šteta!
pozdrav
pedja
XXX, ti si u pravu. Svaki pokret koji čovek napravi prema nekome jeste iz zadovoljstva. Svi idu ka uživanju, a ne ka patnji. Tako je svet skrojen, da bi čovek uživao, a ne patio se. Druga je stvar što mi ne umemo da napravimo kontakt sa drugom osobom (u čemu se slažem sa Liv). Problem je u tome kad osetimo zadovoljstvo ono samo po sebi nestaje, pa onda tražimo reprizu. Pa još, pa još, i tako postajemo alavi, da na kraju sve moramo izgubiti. takav je zakon. U svemu. Kad probamo neko jelo, dovoljan je samo liz da bi osetili zadovoljstvo. A mi hoćemo dalje, na isti način, a kad se prejedemo onda nas može zaboleti želudac, možda ćemo povratiti ili dobiti višak holesterola, i sve zajedno uvek vodi ka patnji... hehehe. uvek je tako. Treba naći drugi način za nastavak.
Imam utisak da si mislio na seks kada si pomenuo zadovoljstvo. Pa to je uvek početak priče, jer da nije tako niko ni sa kim ne bi bio. nađeš se u magnetnom polju i nema ti spasa, moraš u kolo. Ovaj Bog je smislio zamršen početak priče, jer kako bi drugačije održao ovaj svet. Nama je prepustio da osmislimo i rešimo nastavak te priče.
Nije baš ni poenta u nagomilavanju istih ili sličnih iskustava. Hm. To nam dođe kao da stalno hoćemo u prvi razred. Nemamo želju da vidimo kako je to u drugom razredu i dalje. To je slično zakonu gravitacije, vuče te tamo gde još hoćeš nešto da uzmeš, da imaš, da poseduješ, da budeš sam sa sobom glavni dasa. I taj dasa postaje centar magnetnog polja oko koga sve mora da se vrti... i tu nema mesta za ljubav.
Ljubav traži prazan i čist prostor imeđu dvoje ljudi, koji taj prostor moraju da omoguće jedno drugom. Problem je što je svaka osoba nasuprot onoj drugoj zbilja različita i suprotna forma. Samo se slično sličnom raduje. Pa kako onda uspostaviti relaciju sličnosti, a različiti smo, pogotovu kada je reč o muškarcima i ženama...
Ma, nije ovo lako. Ljudi pametuju na ove teme jer traže i sami odgovore na svoja lična pitanja. Mislim da je zgodno ponekad sebi postaviti pitanje: A kako je moglo biti drugačije? Pronađe se tu i po neki odgovor.
Popila sam kaficu, ispričala se sa vama, sad odoh da pravim ručak.
Bilo mi je zadovoljstvo družiti se sa vama. Da nije zadovoljstva ne bih navraćala.
Pozdrav
kad presahne sexualni interes. Ili, da krenemo od toga da ljubavi ima gde nema ni znaka od 'fizike'. Platonska ljubav je izvrstan primer mozga koji uspostavlja sliku na bazi naboja nagona, imitacije emocija. Mogli bi pomisliti da su sve ' velike ljubavi ' delom produkt fantazija.
Krenemo li od realnosti sve je mnogo jasnije - hemije ima ili nema, bilo da govorimo o sexu ili ljubavi, o hrani koju liznemo pa ostavimo, ili se prejedemo, dosta nam je u jednom momentu, u drugom nije, pazi jednog te istog itd.
Pozdravljam
XXX
- Dobar sex dobri odnosi- ne bih se složila iz razloga koji je ispisan iznad. Nema pravila!
- Velike ljubavi nikada ne presahnu- završe ali ne presahnu. Sigurno postajem dosadna, šta ću, verujem u postojanost ljubavi, pa makar od nje ostale mrvice.Tako je sa svim, i sa mržnjom, verom, nadom.
- Da, slažem se, ljubavi ima i tamo gde nema fizičkog kontakta. Recite mi šta nije produkt mozga/svesti, fantazije?
- Realnost! Da, to je to što oblikuje svaki slučaj i čini ga posebnim.
- Hemija ili ne - da, sve je relativno, kao fatazmagorija, čas je ima, čas je nema. Vidite, većina se slaže da golom sexu prethodi fizička tenzija ( tj. može i bez hemije ). Odnosi ljudi koje vežu duboke emocije ( ljubav-hemija ) daleko su od savršenih. Što je ljubavi više ( isto se odnosi na razum ) to je manje reči, manje negativne "istosti". Tada naše usne zajedno govore istosti u ljubavi, znaš ono u ljubavi je i ružno lepo, i lepo ružno, sve je naprosto ludo naopako i divno.
XXX
pesnik u prolazu
pedja
Постави коментар