Koji je problem koji pokušavamo da rešimo kada pokušavamo da konstruišemo racionalan ekonomski poredak? Uz određene poznate pretpostavke, odgovor je dovoljno jednostavan. Ako imamo sve relevantne informacije, ako možemo da počnemo od datog sistema preferencija i ako imamo potpuno znanje o raspoloživim resursima, problem koji preostaje je čisto logičan. To jest, odgovor na pitanje koja je najbolja upotreba raspoloživih resursa je implicitno sadržan u našim pretpostavkama. Uslovi koje mora zadovoljiti rešenje ovog optimalnog problema su potpuno razrađeni i najbolje se mogu izraziti u matematičkom obliku: ukratko, granične stope supstitucije između bilo koja dva dobra ili faktora moraju biti iste u svim njihovim različitim upotrebama.
Međutim, ovo očigledno nije ekonomski problem sa kojim se društvo suočava. Ekonomski račun koji smo razvili da bismo rešili ovaj logički problem, iako je važan korak ka rešavanju ekonomskog problema društva, još uvek ne daje odgovor na njega. Razlog za to je što „podaci“ na kojima ekonomski račun počinje nikada nisu „dati“ za celo društvo jednom umu koji bi mogao da razradi implikacije, i nikada ne mogu biti tako dati.
Poseban karakter problema racionalnog ekonomskog poretka određen je upravo činjenicom da znanje o okolnostima koje moramo iskoristiti nikada ne postoji u koncentrovanom ili integrisanom obliku, već isključivo kao rasuti fragmenti nepotpunog i često kontradiktornog znanja koje poseduju svi pojedinačni pojedinci. Ekonomski problem društva stoga nije samo problem kako raspodeliti „date“ resurse - ako se „dato“ shvati kao dato jednom umu koji namerno rešava problem koji postavljaju ovi „dati“. To je pre problem kako obezbediti najbolju upotrebu resursa poznatih bilo kom od članova društva, za ciljeve čiji relativni značaj znaju samo ti pojedinci. Ili, ukratko, to je problem iskorišćavanja znanja koje nije dato nikome u celini.
Bojim se da je ovaj karakter fundamentalnog problema pre zamagljen nego osvetljen mnogim novijim razvojem ekonomske teorije, posebno mnogim upotrebama matematike. Iako je problem kojim želim prvenstveno da se bavim u ovom radu problem racionalne ekonomske organizacije, tokom njegovog razvoja će se više puta isticati da ukazujem na njegove bliske veze sa određenim metodološkim pitanjima. Mnoge od tačaka koje želim da iznesem su zapravo zaključci ka kojima su se različite linije mišljenja neočekivano približile. Ali, kako sada vidim ove probleme, to nije slučajno. Čini mi se da mnogi sadašnji sporovi koji se tiču ekonomske teorije i ekonomske politike imaju zajedničko poreklo u pogrešnom shvatanju prirode ekonomskog problema društva. Ovo pogrešno shvatanje je nastalo iz pogrešnog prenošenja navika mišljenja koje smo razvili baveći se prirodnim fenomenima na društvene fenomene.
2.
U običnom jeziku koristimo reč „planiranje“ da opišemo kompleks međusobno povezanih odluka o raspodeli raspoloživih resursa. Sva ekonomska aktivnost je planiranje u ovom smislu; i u svakom društvu u kojem mnogi ljudi sarađuju, ovo planiranje, ko god da ga sprovodi, moraće donekle biti zasnovano na znanju koje nije, u prvom redu, dato planeru, već nekome drugom ko će ga nekako morati preneti planeru. Različiti načini na koje im se znanje na kojem ljudi zasnivaju svoje planove saopštava ključni je problem za svaku teoriju koja objašnjava ekonomski proces, a problem kako najbolje iskoristiti znanje prvobitno rasuto među svim ljudima je barem jedan od glavnih problema ekonomske politike – ili dizajniranja efikasnog ekonomskog sistema.
Odgovor na ovo pitanje je usko povezan sa drugim pitanjem koje je ovde postavljeno, pitanjem ko planira. Upravo oko ovog pitanja je usredsređena cela debata o „ekonomskom planiranju“. Ovo nije spor o tome da li planirati ili ne. Spor je o tome da li planiranje treba sprovoditi centralizovano, od strane jednog organa za ceo ekonomski sistem, ili planiranje treba raspodeliti među mnogim pojedincima. Planiranje u specifičnom smislu u kojem se taj termin koristi u modernim polemikama nužno znači centralno planiranje - usmeravanje čitavog ekonomskog sistema prema jednom jedinstvenom planu. Konkurencija, s druge strane, znači decentralizovano planiranje od strane mnogih različitih pojedinaca. Na pola puta između njih dvoje, o čemu mnogi govore, ali malo ko voli da vidi, jeste delegiranje planiranja organizovanim industrijama, ili, drugim rečima, monopol.
Koji će od ovih sistema biti efikasniji u velikoj meri zavisi od toga od kog od njih možemo očekivati da najpotpunije iskoristi postojeće znanje. A to zauzvrat zavisi od toga da li je verovatnije da ćemo uspeti da jednom centralnom autoritetu stavimo na raspolaganje sva znanja koja bi trebalo da se koriste, ali koja su u početku rasuta među mnogim različitim pojedincima, ili da pojedincima prenesemo takva dodatna znanja koja su im potrebna da bi mogli da koordiniraju svoje planove sa planovima drugih.
3.
Odmah će biti očigledno da će po ovom pitanju pozicija biti drugačija u pogledu različitih vrsta znanja; i odgovor na naše pitanje će se stoga u velikoj meri okrenuti relativnom značaju različitih vrsta znanja; onih koje su verovatnije dostupne određenim pojedincima i onih za koje bismo sa više poverenja očekivali da ih nađemo u posedu autoriteta sastavljenog od odgovarajuće odabranih stručnjaka. Ako se sada toliko široko pretpostavlja da će ovi drugi biti u boljem položaju, to je zato što jedna vrsta znanja, naime naučno znanje, sada zauzima tako istaknuto mesto u javnoj mašti da smo skloni da zaboravimo da to nije jedina vrsta koja je relevantna. Može se priznati da, što se tiče naučnog znanja, grupa odgovarajuće odabranih stručnjaka može biti u najboljoj poziciji da upravlja svim najboljim raspoloživim znanjem - iako ovo, naravno, samo prebacuje teškoću na problem izbora stručnjaka. Ono što želim da istaknem jeste da, čak i ako pretpostavimo da se ovaj problem lako rešava, on je samo mali deo većeg problema.
Sada je gotovo jeres tvrditi da naučno znanje nije zbir svih znanja. Ali malo razmišljanja će pokazati da postoji nesumnjiv korpus veoma važnog, ali neorganizovanog znanja koje se nikako ne može nazvati naučnim u smislu poznavanja opštih pravila: poznavanje posebnih okolnosti vremena i mesta. U tom pogledu, praktično svaka osoba ima neku prednost nad svima ostalima u tome što poseduje jedinstvene informacije koje mogu biti korisne, ali koje se mogu koristiti samo ako su odluke koje zavise od njih prepuštene njoj ili se donose uz njenu aktivnu saradnju. Treba samo da se setimo koliko moramo da naučimo u bilo kojoj profesiji nakon što završimo teorijsku obuku, koliki deo našeg radnog veka provodimo učeći određene poslove i kakva je vredna prednost u svim sferama života poznavanje ljudi, lokalnih uslova i posebnih okolnosti. Poznavanje i korišćenje mašine koja nije u potpunosti zaposlena, ili veštine koja bi se mogla bolje iskoristiti, ili biti svestan viška zaliha koje se mogu koristiti tokom nestanka snabdevanja, jednako je korisno za društvo kao i poznavanje boljih alternativnih tehnika. Brodovlasnik koji zarađuje za život koristeći inače prazna ili polunapunjena putovanja parobroda, ili agent za nekretnine čije je celokupno znanje gotovo isključivo vezano za privremene prilike, ili trgovac koji profitira od lokalnih razlika u cenama robe, svi obavljaju veoma korisne funkcije zasnovane na posebnom poznavanju okolnosti prolaznog trenutka nepoznatog drugima.
Zanimljiva je činjenica da se na ovu vrstu znanja danas generalno treba gledati sa izvesnom vrstom prezira i da se svako ko stekne prednost takvim znanjem nad nekim ko je bolje opremljen teorijskim ili tehničkim znanjem smatra gotovo nečasnim postupkom. Sticanje prednosti boljim poznavanjem komunikacionih ili transportnih sredstava ponekad se smatra gotovo nepoštenim, iako je za društvo podjednako važno da što bolje iskoristi svoje mogućnosti u tom pogledu kao i u korišćenju najnovijih naučnih otkrića. Ova predrasuda je u značajnoj meri uticala na stav prema trgovini uopšte u poređenju sa stavom prema proizvodnji. Čak i ekonomisti koji sebe smatraju definitivno imunim na grube materijalističke zablude prošlosti stalno prave istu grešku kada je reč o aktivnostima usmerenim ka sticanju takvog praktičnog znanja - očigledno zato što bi u njihovoj šemi stvari sva takva znanja trebalo da budu „data“. Uobičajena ideja sada izgleda da je da sva takva znanja treba da budu lako dostupna svima, a prekor zbog iracionalnosti koji se upućuje postojećem ekonomskom poretku često se zasniva na činjenici da ona nisu tako dostupna. Ovo gledište ignoriše činjenicu da je metod kojim se takvo znanje može učiniti što šire dostupnim upravo problem na koji moramo pronaći odgovor.
4.
Ako je danas moderno minimizirati važnost poznavanja posebnih okolnosti vremena i mesta, to je usko povezano sa manjim značajem koji se sada pridaje promeni kao takvoj. Zaista, postoji malo tačaka u kojima se pretpostavke (obično samo implicitne) „planera“ toliko razlikuju od pretpostavki njihovih protivnika kao u pogledu veličine i učestalosti promena koje će zahtevati značajne izmene planova proizvodnje. Naravno, ako bi se detaljni ekonomski planovi mogli unapred utvrditi za prilično duge periode, a zatim ih se strogo pridržavati, tako da nisu bile potrebne dalje važne ekonomske odluke, zadatak osmišljavanja sveobuhvatnog plana kojim bi se regulisale sve ekonomske aktivnosti bio bi mnogo manje zastrašujući.
Vredi naglasiti, možda, da ekonomski problemi nastaju uvek i samo kao posledica promena. Sve dok stvari idu kao i pre, ili barem kako se očekuje, i ne pojavljuju se novi problemi koji zahtevaju odluku, nema potrebe za stvaranjem novog plana. Verovanje da su promene, ili barem svakodnevna prilagođavanja, postale manje važne u moderno doba implicira tvrdnju da su i ekonomski problemi postali manje važni. Ovo verovanje u smanjenje važnosti promena, iz tog razloga, obično dele isti ljudi koji tvrde da je važnost ekonomskih razmatranja potisnuta u drugi plan zbog rastućeg značaja tehnološkog znanja.
Da li je tačno da su, sa složenim aparatom moderne proizvodnje, ekonomske odluke neophodne samo u dugim intervalima, na primer, kada se izgradi nova fabrika ili uvede novi proces? Da li je tačno da je, kada se jednom izgradi postrojenje, sve ostalo manje-više mehaničko, fiksirano u karakteru postrojenja i ostavlja malo prostora za promene u prilagođavanju stalno promenljivim okolnostima?
Prilično široko rasprostranjeno verovanje u potvrdu, koliko mogu da utvrdim, nije potkrepljeno praktičnim iskustvom poslovnog čoveka. U svakom slučaju, u konkurentnoj industriji - a takva industrija sama po sebi može poslužiti kao test - zadatak sprečavanja rasta troškova zahteva stalnu borbu, apsorbujući veliki deo energije menadžera. Koliko je lako neefikasnom menadžeru da zamagli razlike od kojih zavisi profitabilnost i da je moguće, sa istim tehničkim mogućnostima, proizvoditi uz veliki broj različitih troškova, spadaju među opšte tačke poslovnog iskustva sa kojima proučavanje ekonomista, izgleda, nije podjednako upoznato. Sama snaga želje, koju stalno izražavaju proizvođači i inženjeri, da im se dozvoli da nastavljaju bez ograničenja razmatranja troškova novca, krasnorečivo je svedočanstvo o tome u kojoj meri ovi faktori ulaze u njihov svakodnevni rad.
Jedan od razloga zašto su ekonomisti sve više skloni da zaborave stalne male promene koje čine celu ekonomsku sliku verovatno je njihova sve veća preokupacija statističkim agregatima, koji pokazuju mnogo veću stabilnost od kretanja detalja. Ali komparativna stabilnost agregata ne može se objasniti - kao što statističari povremeno izgledaju skloni da čine - „zakonom velikih brojeva“ ili međusobnom kompenzacijom slučajnih promena. Broj elemenata sa kojima se bavimo nije dovoljno veliki da takve sile slučajnosti proizvedu stabilnost. Kontinuirani protok robe i usluga održava se stalnim namernim prilagođavanjima, novim raspodelama koje se vrše svakog dana u svetlu okolnosti nepoznatih prethodnog dana, tako što B odmah interveniše kada A ne uspe da isporuči. Čak i velika i visoko mehanizovana fabrika nastavlja da radi uglavnom zbog okruženja na koje se može osloniti za sve vrste neočekivanih potreba; crepovi za krov, kancelarijski materijal za obrasce i svih hiljadu i jedna vrsta opreme koju ne može da koristi i za koju planovi za rad fabrike zahtevaju da bude dostupna na tržištu.
Ovo je možda i tačka u kojoj bi trebalo ukratko da pomenem činjenicu da je vrsta znanja sa kojom sam se bavio takva koja po svojoj prirodi ne može da uđe u statistiku i stoga se ne može preneti nijednom centralnom statističkom telu. Statistika koju bi takvo centralno telo moralo da koristi morala bi se dobiti upravo apstrahovanjem od manjih razlika između stvari, sabiranjem, kao izvora iste vrste, stavki koje se razlikuju po mestu, kvalitetu i drugim detaljima, na način koji može biti veoma značajan za određenu odluku. Iz ovoga sledi da centralno planiranje zasnovano na statističkim informacijama po svojoj prirodi ne može direktno uzeti u obzir ove okolnosti vremena i mesta i da će centralni planer morati da pronađe neki način na koji će odluke koje zavise od njih biti prepuštene „čoveku na licu mesta“.
5. Ako se možemo složiti da je ekonomski problem društva uglavnom problem brzog prilagođavanja promenama u specifičnim okolnostima vremena i mesta, čini se da sledi da konačne odluke moraju biti prepuštene ljudima koji su upoznati sa tim okolnostima, koji će imati direktno znanje o relevantnim promenama i resursima koji su odmah dostupni za njihovo ispunjenje. Ne možemo očekivati da se ovaj problem reši tako što ćemo prvo saopštiti sve ovo znanje centralnom komitetu koji, nakon integracije celog znanja, izdaje svoje naredbe. Ovo se mora rešiti nekim oblikom decentralizacije. Ali ovo je odgovor samo na deo našeg problema. Potrebna nam je decentralizacija jer samo na taj način možemo osigurati da se znanje o specifičnim okolnostima vremena i mesta blagovremeno koristi. Ali „čovek na licu mesta“ ne može da odlučuje na osnovu svog ograničenog, ali intimnog znanja o činjenicama svoje neposredne okoline. Ostaje problem saopštavanja dodatnih informacija koje su mu potrebne da bi uklopio svoje odluke u ceo obrazac promena u širem ekonomskom sistemu.
Koliko znanja mu je potrebno da bi to uspešno uradio? Koji događaji koji se dešavaju van horizonta njegovog neposrednog znanja su relevantni za njegovu neposrednu odluku i koliko njih treba da zna?
Gotovo da se bilo šta dešava bilo gde u svetu što ne bi uticalo na odluku koju će on doneti. Ali on ne mora da zna o tim događajima kao takvim, niti o svim njihovim efektima. Njemu nije važno zašto je u datom trenutku traženije više šrafova jedne veličine nego druge, zašto su papirne kese lakše dostupne od platnenih, ili zašto su kvalifikovana radna snaga i određeni alati u mašinstvu trenutno sve manje dostupni. Sve što mu je važno jeste koliko ih je teže ili lakše nabaviti u poređenju sa drugim stvarima koje ga takođe zanimaju, ili koliko su mu hitnije ili manje potrebne alternativne stvari koje proizvodi ili koristi. Uvek je pitanje relativnog značaja određenih stvari kojima se bavi, a uzroci koji menjaju njihov relativni značaj ga ne zanimaju osim u njihovom uticaju na te konkretne stvari u njegovom sopstvenom okruženju.
Upravo u vezi sa tim, ono što sam nazvao ekonomskim računom pomaže nam, barem po analogiji, da vidimo kako se ovaj problem može rešiti, i zapravo se rešava, sistemom cena. Čak ni jedan kontrolišući um, koji poseduje sve podatke za mali, samostalni ekonomski sistem, ne bi – svaki put kada bi trebalo izvršiti neko malo prilagođavanje u raspodeli resursa – eksplicitno prošao kroz sve odnose između ciljeva i sredstava koji bi eventualno mogli biti pogođeni. Zaista je veliki doprinos čiste logike izbora da ubedljivo pokaže da čak i takav um može rešiti ovu vrstu problema samo konstruisanjem i stalnim korišćenjem stopa ekvivalencije (ili „vrednosti“ ili „marginalnih stopa supstitucije“), tj. dodeljivanjem svakoj vrsti oskudnog resursa numeričkog indeksa koji se ne može izvesti iz bilo kog svojstva koje poseduje ta određena stvar, ali koji odražava, ili u kome je sumirano, njeno značenje u odnosu na celu strukturu sredstava i ciljeva. U svakoj maloj promeni moraće da uzme u obzir samo ove kvantitativne indekse (ili „vrednosti“) u kojima su koncentrisane sve relevantne informacije; i, prilagođavajući količine jednu po jednu, može zgodno da preuredi svoje rasporede bez potrebe da rešava celu zagonetku ab initio ili bez potrebe da u bilo kojoj fazi preispita sve njene posledice odjednom.
U osnovi, u sistemu u kome je znanje o relevantnim činjenicama raspršeno među mnogim ljudima, cene mogu delovati tako da koordiniraju odvojene akcije različitih ljudi na isti način na koji subjektivne vrednosti pomažu pojedincu da koordinira delove svog plana. Vredi na trenutak razmotriti veoma jednostavan i uobičajen primer funkcionisanja sistema cena da bismo videli šta tačno postiže. Pretpostavimo da se negde u svetu pojavila nova prilika za korišćenje neke sirovine, recimo kalaja, ili da je jedan od izvora snabdevanja kalajem eliminisan. Za naše potrebe nije važno – a veoma je značajno što nije važno – koji je od ova dva uzroka učinio kalaj oskudnijim. Sve što korisnici kalaja treba da znaju jeste da se deo kalaja koji su ranije trošili sada profitabilnije koristi negde drugde i da, shodno tome, moraju da štede kalaj. Nema potrebe da velika većina njih čak zna gde se pojavila hitnija potreba ili za koje druge potrebe treba da obezbede zalihe. Ako samo nekolicina njih direktno zna za novu potražnju i preusmeri resurse na nju, i ako ljudi koji su svesni novostvorene praznine popune je zauzvrat iz drugih izvora, efekat će se brzo proširiti na ceo ekonomski sistem i uticati ne samo na svu upotrebu kalaja, već i na njegove supstitute i supstitute tih supstituta, ponudu svih kalajnih stvari i njihovih supstituta, i tako dalje; i sve to bez da velika većina onih koji su bili ključni u sprovođenju ovih supstitucija zna bilo šta o prvobitnom uzroku ovih promena. Celina deluje kao jedinstveno tržište, ne zato što bilo koji od njegovih članova kontroliše celokupno polje, već zato što se njihova ograničena pojedinačna polja vida dovoljno preklapaju tako da se preko mnogih posrednika relevantne informacije prenose svima. Sama činjenica da postoji jedinstvena cena za bilo koju robu - ili bolje rečeno, da su lokalne cene povezane na način određen troškovima transporta itd. - pruža rešenje do kog je (što je samo konceptualno moguće) mogao doći jedan um koji poseduje sve informacije koje su zapravo rasute među svim ljudima uključenim u proces.
6. Moramo posmatrati sistem cena kao takav mehanizam za prenos informacija ako želimo da razumemo njegovu pravu funkciju – funkciju koju, naravno, ispunjava sve manje savršeno kako cene postaju kruće. (Međutim, čak i kada su kotirane cene postale prilično krute, sile koje bi delovale kroz promene cene i dalje deluju u značajnoj meri kroz promene drugih uslova ugovora.) Najvažnija činjenica o ovom sistemu je ekonomija znanja sa kojom funkcioniše, ili koliko malo pojedinačni učesnici treba da znaju da bi preduzeli ispravnu akciju. U skraćenom obliku, nekoj vrsti simbola, samo najvažnije informacije se prenose i prosleđuju samo onima koji su zainteresovani. Više je od metafore opisati sistem cena kao neku vrstu mašinerije za registraciju promena ili telekomunikacionog sistema koji omogućava pojedinačnim proizvođačima da posmatraju samo kretanje nekoliko kazaljki, kao što bi inženjer mogao da posmatra kazaljke na nekoliko brojčanika, kako bi prilagodio svoje aktivnosti promenama o kojima možda nikada neće znati više nego što se odražava u kretanju cena. Naravno, ova prilagođavanja verovatno nikada nisu „savršena“ u smislu u kojem ih ekonomista zamišlja u svojoj analizi ravnoteže. Ali bojim se da su nas naše teorijske navike pristupanja problemu sa pretpostavkom manje-više savršenog znanja skoro svih učinile pomalo slepima za pravu funkciju mehanizma cena i dovele do toga da primenjujemo sasvim pogrešne standarde u proceni njegove efikasnosti. Čudo je da u slučaju kao što je nestašica sirovine, bez izdate naredbe, bez više od možda šačice ljudi koji znaju uzrok, desetine hiljada ljudi čiji se identitet nije mogao utvrditi mesecima istraživanja, budu primorani da koriste materijal ili njegove proizvode ekonomičnije; tj. da se kreću u pravom smeru. Ovo je dovoljno čudo čak i ako, u svetu stalnih promena, neće svi uspeti tako savršeno da će njihove stope profita uvek biti održavane na istom konstantnom ili „normalnom“ nivou. Namerno sam koristio reč „divno“ da bih šokirao čitaoca samozadovoljstvom sa kojim često uzimamo zdravo za gotovo funkcionisanje ovog mehanizma. Uveren sam da bi ovaj mehanizam, ako bi bio rezultat namernog ljudskog dizajna i ako bi ljudi vođeni promenama cena shvatili da njihove odluke imaju značaj daleko izvan njihovog neposrednog cilja, bio proglašen jednim od najvećih trijumfa ljudskog uma. Njegova nesreća je dvostruka, što nije proizvod ljudskog dizajna i što ljudi vođeni njime često nisu svesni zašto su primorani da rade ono što rade. Ali oni koji vape za „svesnim vođstvom“ – i koji ne mogu da veruju da bilo šta što je evoluiralo bez dizajna (ili čak bez našeg razumevanja) treba da reši probleme koje mi ne bismo trebali biti u stanju da svesno rešimo – trebalo bi da zapamte ovo: problem je upravo kako proširiti opseg našeg korišćenja resursa izvan dometa kontrole bilo kog uma; i stoga, kako da se oslobodimo potrebe za svesnom kontrolom i kako da obezbedimo podsticaje koji će naterati pojedince da rade poželjne stvari, a da im niko ne mora govoriti šta da rade.
Problem sa kojim se ovde suočavamo nije ni na koji način specifičan za ekonomiju, već se javlja u vezi sa skoro svim istinski društvenim fenomenima, sa jezikom i sa velikim delom našeg kulturnog nasleđa, i zapravo je centralni teorijski problem svih društvenih nauka. Kao što je Alfred Vajthed rekao u drugoj vezi: „Duboko je netačno, kao što ponavljaju svi udžbenici i istaknuti ljudi u svojim govorima, da treba da negujemo naviku da mislimo ono što mislimo. Upravo suprotno je slučaj. Civilizacija napreduje povećavanjem broja važnih operacija koje možemo da izvodimo, a da o njima ne razmišljamo.“ Ovo je od velikog društvenog značaja. Stalno koristimo formule, simbole i pravila čije značenje ne razumemo, a pri čijoj upotrebi koristimo znanje koje pojedinačno ne posedujemo. Razvili smo ove prakse i institucije gradeći na navikama i institucijama koje su se pokazale uspešnim u svojoj sferi i koje su zauzvrat postale temelj civilizacije koju smo izgradili. Sistem cena je samo jedna od onih tvorevina koje je čovek naučio da koristi (iako je još uvek daleko od toga da je naučio da ga najbolje koristi) nakon što je naišao na njega, a da ga nije razumeo. Omogućila je ne samo podelu rada, već i koordinisano korišćenje resursa zasnovano na podjednako deljenom znanju. Ljudi koji vole da ismevaju svaku sugestiju da bi to moglo biti tako obično iskrivljuju argument insinuirajući da je nekim čudom upravo ovaj tip sistema spontano izrastao i najbolje odgovarao modernoj civilizaciji. Obrnuto je tačno: čovek je uspeo da razvije podelu rada na kojoj se zasniva naša civilizacija jer je slučajno naišao na metod koji je to omogućio. Da to nije uradio, možda bi razvio neki drugi, sasvim drugačiji tip civilizacije, nešto poput države termita ili nekog drugog potpuno nezamislivog tipa. Sve što možemo reći jeste da još niko nije uspeo da osmisli alternativni sistem u kome se mogu sačuvati određene karakteristike postojećeg sistema koje su drage čak i njegovim najžešćim protivnicima - kao što je, posebno, stepen u kojem pojedinac može da bira svoje težnje i posledično slobodno koristi svoje znanje i veštine.
7. U velikoj meri je srećno što se debata o neophodnosti sistema cena za bilo kakav racionalni proračun u složenom društvu više ne vodi isključivo između tabora različitih političkih stavova. Teza da bez sistema cena ne bismo mogli da sačuvamo društvo zasnovano na tako širokoj podeli rada kao što je naše dočekana je sa podsmehom kada ju je prvi put izneo Mizes pre 25 godina. Danas teškoće sa kojima se neki i dalje susreću pri njenom prihvatanju više nisu uglavnom političke, i to čini atmosferu mnogo pogodnijom za razumnu diskusiju. Kada čujemo Lava Trockog kako tvrdi da je „ekonomski proračun nezamisliv bez tržišnih odnosa“; kada profesor Oskar Lange obeća profesoru Mizesu statuu u mermernim hodnicima buduće Centralne planske komisije; i kada profesor Aba P. Lerner ponovo otkriva Adama Smita i naglašava da suštinska korisnost sistema cena sastoji se u podsticanju pojedinca, dok traži svoj interes, da radi ono što je u opštem interesu, razlike se zaista više ne mogu pripisati političkim predrasudama. Preostalo neslaganje izgleda da je jasno posledica čisto intelektualnih, a posebno metodoloških razlika. Nedavna izjava profesora Jozefa Šumpetera u njegovom delu „Kapitalizam, socijalizam i demokratija“ pruža jasnu ilustraciju jedne od metodoloških razlika koje imam na umu. Njen autor je vodeći ekonomista koji ekonomskim fenomenima pristupa u svetlu određene grane pozitivizma. Za njega se ovi fenomeni shodno tome pojavljuju kao objektivno date količine robe koje se direktno susreću jedna sa drugom, gotovo, čini se, bez ikakve intervencije ljudskog uma. Samo na osnovu ove pozadine mogu objasniti sledeću (za mene zapanjujuću) izjavu. Profesor Šumpeter tvrdi da mogućnost racionalnog proračuna u odsustvu tržišta za faktore proizvodnje proizilazi za teoretičara iz „elementarne tvrdnje da potrošači pri proceni („tražnje“) potrošačkih dobara ipso facto takođe procenjuju sredstva koja će ući u proizvodnju tih dobara“. Doslovno shvaćena, ova izjava jednostavno nije tačna. Potrošači ne rade ništa slično. Ono što profesor Šumpeter „ipso facto“ verovatno znači jeste da je vrednovanje faktora proizvodnje implicirano u vrednovanju potrošačkih dobara ili nužno proizilazi iz toga. Ali ni to nije tačno. Implikacija je logički odnos koji se može smisleno tvrditi samo na osnovu iskaza koji su istovremeno prisutni jednom te istom umu. Međutim, očigledno je da vrednosti faktora proizvodnje ne zavise samo od vrednovanja potrošačkih dobara, već i od uslova snabdevanja različitim faktorima proizvodnje. Samo umu koji je istovremeno svestan svih ovih činjenica odgovor bi nužno sledio iz činjenica koje su mu date. Međutim, praktični problem nastaje upravo zato što ove činjenice nikada nisu tako date jednom umu i zato što je, shodno tome, neophodno koristiti znanje koje je rasuto među mnogim ljudima u rešavanju problema.
Problem stoga nije ni na koji način rešen ako možemo da pokažemo da bi sve činjenice, ako su poznate jednom umu (kao što hipotetički pretpostavljamo da jesu ekonomisti posmatraču), jedinstveno odredile rešenje; umesto toga, moramo pokazati kako rešenje nastaje interakcijama ljudi od kojih svaki poseduje samo delimično znanje. Pretpostaviti da će celokupno znanje biti dato jednom umu na isti način na koji pretpostavljamo da je dato nama kao objašnjavajućim ekonomistima znači ignorisati problem i ignorisati sve što je važno i značajno u stvarnom svetu. To što je ekonomista profesora Šumpetera upao u zamku koju postavlja dvosmislenost termina „datum“ teško se može objasniti jednostavnom greškom. Umesto toga, to sugeriše da postoji nešto fundamentalno pogrešno sa pristupom koji obično ignoriše suštinski deo fenomena sa kojima se bavimo: neizbežnu nesavršenost ljudskog znanja i posledičnu potrebu za procesom kojim se znanje stalno komunicira i stiče. Bilo koji pristup, poput onog u većini matematičkih ekonomija sa njihovim simultanim jednačinama, koji zapravo pretpostavlja da znanje ljudi odgovara objektivnim činjenicama situacije, sistematski izostavlja ono što je naš glavni zadatak da objasnimo. Daleko sam od toga da poričem da u našem sistemu analiza ravnoteže ima korisnu funkciju. Ali kada dođe do tačke u kojoj zavara neke od naših vodećih mislilaca da veruju da situacija koju opisuje ima direktnu relevantnost za rešavanje praktičnih problema, krajnje je vreme da se zapamti da se uopšte ne bavi društvenim procesom i da nije ništa više od korisne preliminarne studije glavnog problema.
objavljeno u izdanju The American Economic Review iz septembra 1945. godine.
Коментари
Постави коментар