Mocart i Miserere mei, Deus

Miserere mei, Deus (doslovno, "smiluj mi se, Bože"), je devetoglasno delo kompozitora katoličkog sveštenika Gregorio Allegri napisana na tekst 51 Psalma 1630 godine u vreme kada je bio pevač u horu Sikstinske kapele. Kompozitor je uglavnom poznat po ovoj falsobordone postavci Psalma 51 (Vulgata Psalam 50), uprkos brojnim drugim vrednim kompozicijama. Postoji nekoliko mitova o delu. Dva su najrasprostranjenija : prvi, da je Papa zabranio kopiranje dela, što se kažnjavalo ekskomunikacijom; drugi, da je mladi Mozart navodno ispisao delo nakon što ga je čuo.

Iako se danas Miserere smatra jednim od najpopularnijih dela iz kasne renesanse, dugi niz godina, zbog papinog dekreta, izvodilo se jedino u Vatikanu u Sikstinskoj kapeli u nedelji dana pre Uskrsa ( sredu i Veliki petak).Ta mistična zabrana u kombinaciji sa superiornom akustikom Sikstinske kapele i nenadmašnim papskim horom dala je komadu neviđen značaj, zbog čega su ljudi iz celog sveta dolazili da ga čuju.

Ne postoji originalni službeni dokumenat dekreta Pape Urbana VIII, (ili nekog drugog sveštenog lica ) Zabrana kopiranja trajala je gotovo vek i po. Prema renomiranim izvorima ( jedan od njih su kazivanja Mocartovog oca ) kazna za nepoštivanje zabrane bila je ekskomunikacija iz crkve. Međutim postoje sačuvane razne verzije načinjene u vreme moratorija bez da je iko bio ekskomuniciran .


Do sredine XVIII veka kopiju originala posedovala su samo trojica ljudi, kralj Portugala, kompozitor i katolički fratar Giovanni Battista Martini i car Leopold I.
Navodno su to tri ovlaštene kopije izvan Vatikana . Leopold je zatražio od Pape da carski hor u Beču može izvesti tu kopiju, te mu je uredno poslana kopija, ali očito bez ukrasa, jer se žalio Papi da mu je poslano neko inferiorno delo. Po svemu sudeći, Leopold nije bio oduševljen rezultatom. U uverenju da nije dobio orginalni materijal on je poslao izaslanika u Vatikan tražeči lično od pape objašnjenje. To jeste bila uredna kopija, ali je delo zvučalo "prostije". Papa je, navodno ( možda mit) smenio Maestra di Cappella. Potonji je vraćen na posao tek nakon što je obojici objasnio da je umetnost samih pevača ono što je učinilo komad tako lepim. Njihove vokalne improvizacije, a ne partitura, učinile su „ Miserere“ nebeskim remek-delom. Da li je ova priča u celini tačna ne zna se tek Leopoldova kopija Miserere pohranjena je u Bečkoj Imperial biblioteci.

Padre Martini (1706-1784) je dobio jednu kopiju iz visokog poštovanja kojim je uživao širom Evrope kao muzički naučnik. Kaže se da je Burney napravio svoju kopiju od Giuseppea Santarellija (1710-1790), glavnog dirigenta Papinske kapele, a zatim je uporedio s kopijom Padre Martinija 1770. godine. Stoga je neobično da se njegov hor a 5 značajno razlikuje od vatikanskih izvora i većine drugih izvora iz 18. stoleća, a hor a 4 je manje ukrašen do te mere da je dosadan. Mozart je također posetio Padre Martinija u Bolonji pre nego što je prisustvovao predstavi tokom Velike sedmice 1770. godine. Na toj predstavi je, u dobi od 14 godina, navodno prepisao zabranjenu muziku.

Te godine je Mozart na turneji po Italiji sa svojim ocem.Nakon dolaska u Rim, otac i sin prisustvuju izvedbi Miserere Sikstinskoj kapeli. Mozart, koji se već smatra muzičkim čudom po sećanju zapisuje celo petnaesto minutno delo. On ponovo odlazi te nedelje na drugu izvedbu. Postoji priča da je poneo prvu zapisanu verziju da bi je na licu mesta ispravio. Otac je naravno znao za zabranu ali je impresioniran sinovljevim zapisom. U u pismu supruzi od April 14, 1770 piše :

Ti si često čula za čuveno delo Miserere u Rimu – koje je tako cenjeno da je svim izvođačima zabranjeno pod pretnjom kazne ekskomunikacijom da kopiraju i daju nekome jedan jedini deo . Ali mi to već imamo. Wolfgang ga je napisao i mi ćemo ga poslati pismom u Salzburg i potrebno je da mi budemo tamo zbog izvođenja. Zbog toga što je to tajna Rima mi ne želimo da to dopadne u druge ruke.
U to vreme delo je već dva puta izvedeno u Londonu, a kopije su se prodavale u Via del Corso gospodi na Grand Touru.

U suprotnosti sa drugim verzijama iz tog vremena Mocartova je imala mnogo više dekorativnih dodataka. Ostaje nejasno u kojoj je meri - ako je - Mocartov zapis bio precizna kopija izvedbe hora koju je Mocart čuo. Original njegovog zapisa je nažalost izgubljen i obzirom da je njegov otac jedini svedok tog zapisa moguće je da je u pitanju njegovo hvalisanje. Međutim istoričari koji podržavaju ideju o perfektnoj transkripciji dela, oslanjajući se na kasniji zapis, primećuju da je transkripcija u suštini, posebno u prvim minutama, iznenađujuće tačna.

Ovaj takozvani „falsobordone“ – komad za devet pevača, naizmenično izvode dva hora od pet i četiri čoveka,svaki odvojen gregorijanskim melodijom. Prvobitno je bio prilično jednostavne koncepcije. U kompoziciji se smenjuju postavka Psalma 51, monofoni pojanja i jednostavne polifone razrade. Pošto su oba hora bila postavljena na izvesnoj udaljenosti jedan od drugog u prostoru, nastala je "nebeska interakcija poziva i odgovoray". Međutim, ono što danas znamo kao Mizerere jeste jako ukrašena verzija ovog jednostavnog originala. Na kraju krajeva, to je bio uobičajeni običaj u to vreme: kompozitor je pisao delo na koje su pevači mogli da dodaju ornamente po svom ukusu. Alegri je, štaviše, savršeno savladao i umetnost komponovanja i umetnost ornamentisanja. Kao kompozitora, obučavao ga je Nanino, učenik legendarnog Palestrine; kao pevač, pevao je u prestižnom Papskom horu.
Nije jasno ko su tačni kompozitori „Miserere“ koje se ttenutno izvodi. Zajedno sa Alegrijem, bezbrojni bezimeni pevači su oblikovali delo tokom vekova. Povremeno su određeni ukrasi bili notirani, što je rezultiralo višestrukim izdanjima i zabunom. Shodno tome, delo kakvo danas poznajemo – zbirka različitih verzija – više se ne može zaista nazvati delom sedamnaestog veka. Karakteristični visoki C, po kome je delo poznato, na primer, datira tek iz 1880. godine. Ostali delovi datiraju iz 1771. (Britnina verzija) ili 1930. godine. Danas takođe vidimo mnogo izvođenja sa većim horom; originalna podela između četiri i pet pevača izgleda da je zaboravljena. Kao rezultat toga, originalno delo je ostalo relativno nepoznato.
Pitanje Mocartovog autorstva proteže se kroz nekoliko istorijskih zapisa . U jednom od tih se spominje da je kratko nakon turneje po Italiji Mozart bio na zabavi sa svojim ocem kada je u toku razgovora spomenut mitsko delo Miserere. Otac se odmah pohvalio kako je njegov sin uspeo da ga po sećanju zapiše u šta su neki od prisutnih gostiju posumnjali. Međutim, po priči, u grupi se našao i muzičar po imenu Christoferi, koji je bio član papskog hora. Nakon pregleda Mocartovog zapisa on je navodno potvrdio da je bio veran original.

Druga priča se odnosi na engleskog istoričara muzike dr Charles Burney-a kome je Mozart dao (ili prodao) njegovu transkripciju a koju je ovaj objavio 1771.godine. Međutim istinitost izvora ove transkripcije je pod znakom pitanja. Kako god ta verzija ne odgovara izvedbi papskog hora. Nedostaju joj izmene koje su tipične za njihovu praksu. Ukoliko je to zaista Mocartova verzija onda bi sledio zaključak da njegov zapis nije bio tako fenomenalno precizan. U vezi ovog istoričara pominje se i njegov susret sa jednim od tri osobe koje su bile u posedu kopija originala Misererea, naime sa Giovanni Martinijem sa kojim je kontakt imao sam Mocart. Ne veruje se da je Martini dozvolio Burney da kopira delo, a što se tiče Mocarta, ako ga je video, to bi značilo da mu je pre transkripcije  bio dostupan originalni notni materijal .
Kako god jedina čvrsta činjenica je da je vest o neovlaštenoj a preciznoj Mozartovoj transkripciji stigla do pape Klementa XIV. Neki istoričari su pretpostavili da je možda Mocartov otac napisao pismo papi. Međutim u pismima koji su do nedavno držani u strogoj tajnosti u Vatikanskoj arhivi u jednom se napominje da je papa obavešten od jedne osobe koja ima “titulu” u svom imenu. Istoričari veruju da je reč o Leopoldu I.

Papa je potom pozvao mladog kompozitora u Rim, impresioniran njegovim muzičkim sposobnostima on ga je nagradio zlatnim viteškim ordenom di Ordine dello Speron d'oro

Po mnogima je to možda najčvršći dokaz dobre transkripcije. Jer za verovati je da je papa pre dodele takvae časti proverio primerak rada sa Maestrom di Cappella.

Mocart je bio jako ponosan na orden, često ga je nosio pa se čak počeo potpisivati kao Chevalier de Mozart. Iz jednom pisma ocu iz 1977 godine, čini se da je 21-nogodišnji Mocart prestao sa tom praksom nakon izrugivanja na jednom koncertu.

1840 katolički sveštenik i muzikolog po imenu Pietro Alfieri objavio je verziju Vatikanske izvedbe pod nazivom „Psalam Miserere“ koji su muzicirali Gregorio Alegri i Tomazo Bai, objavljeno sa ukrasima po prvi put. Alfijerijev primarni cilj bio je da dokumentuje i sačuva specifičnu izvođačku praksu, bogatu vokalnim ukrasima, koja je činila Mizerere jedinstvenim tokom službi Velikog petka. Ovo izdanje se smatra suštinskim primarnim izvorom za razumevanje kako se Mizerere zapravo pevao u 19. veku, razlikujući ga od jednostavnih muzičkih transkripcija poznatih ranije.

HRONOLOGIJA 

1514.Constanzo Festa komponuje Miserere kao falsobordone za dva hora, jedan od 5 glasova, drugi od 4, za upotrebu u liturgiji Velike sedmice.
1638.Gregorio Allegri komponuje svoju postavku Miserere u sličnom formatu, omogućavajući pjevačima da koriste brojne tehnike ornamentike.
Allegri umire 1652. godine .
1661. Allegrijeva postavka je zapisana u dve knjige, koje sadrže dvanaest različitih postavki Misererea , svaka falsobordone za dva hora od 5 i 4 glasa.
1713. Tommaso Baijeva postavka Misererea , u kojoj se uveliko pozajmljuju elementi od Allegrija, upisana je u Vatikansku biblioteku.
1731. Allegrijev prvi hor se pojavljuje prepisan u znatno izmenjenom obliku.
1735. Delo je prvi put izvedeno u Londonu.
1770. Mozart čuje hor Sikstinske kapele i nabavlja kopiju. 1770. Charles Burney upoznaje Mozarta.
1771. Burney objavljuje delo Miserere , bez ostavština (abbellimenti) , čime je okončan papski monopol. Preštampano delo ubrzo se pojavljuje u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji.
1831.Felix Mendelssohn prepisuje Miserere , naizgled izveden za kvartu više od pisanog tona.
1840 Pietro Alfieri objavljuje svoj detaljan izveštaj o abbellimentima .
1880. WS Rockstro netačno reprodukuje drugi hor kako bi ilustrovao članak u prvom izdanju Groveovog rečnika muzike i muzičara . Mendelssohnova transkripcija gornjeg G-dur ornamenta, podignuta za kvartu, umetnuta je u drugu polovinu stiha.
1932. Robert Haas objavljuje izdanje s abbellimentima , kopirajući grešku direktno od Grovea, stvarajući 'vrhunsku C' verziju.
1935. Julius Amann objavljuje Allegris Miserere und die Auffuhrungspraxis in der Sixtina, detaljno opisuje ispravne abbellimente i praksu izvođenja u Sikstinskoj kapeli.
1951. Ivor Atkins prepisuje Haasovu grešku u svoje englesko tekstualno izdanje. Naknadna izdanja daju autoritet i kredibilitet grešci ponavljajući je. 

Izvor